Kapadokijski podzemni lavirint(i)

U Derinkuju, koji se nekad zvao Melengubu, nalazi se drugi po veličini podzemni grad u Kapadokiji — veći je samo u mestu Ozkonak, ali on trenutno nije otvoren za posetioce. Do sada je otkriveno oko dvadeset nivoa, koji sežu u dubinu do osamdeset pet metara. Od toga je samo jedanaest očišćeno, a osam je otvoreno za posetioce. Prema broju prostorija za smeštaj ljudi, štala, ventilacionih dimnjaka, bunara, skladišta, ovde je moglo boraviti nekoliko hiljada ljudi.
Sve to saznajem zahvaljujući tome što je neposredno za mnom naišla grupa sa privatnim vodičem. Stojimo svi skupa u prostoriji odmah ispod ulaza, od koje se odvajaju nekolike podjednako velike prostorije sa udubljenjima duž zidova. Vodič objašnjava da su ovde bile štale a te niše su identifikovane kao korita za stočnu hranu. Odmah uz njih nalazile su se vinarije, gde su hrišćani iz sedmog veka pa nadalje ostavljali grožđe da fermentira. Pored vinarije nalazila se kuhinja a jednim kanalom u kuhinju je tekao sok od prešanog grožđa.
Pretvaram se da čekam dok grupa napusti ulazne prostorije, da bih kobajagi fotografisala, ali vodič prozire moje namere. Ljubazno me umoljava da ili ja odem ili će on otići, našta mu ja podjednako ljubazno kažem da je veoma neljubazan. On se izvini i sad zaista neljubazno podigne glas upućujući me na izlaz. Ja ne menjam intonaciju ali grimasom sasvim jasno stavljam do znanja da nemam pojma za šta me optužuje. Tek sam ušla i ne pada mi na pamet da krenem za strelicom koja vodi napolje. No pošto vidim da je on na ivici sloma (za pedeset evra koliko ga je grupa platila), najumiljatijim glasom ga pitam šta zapravo želi da uradim. On na to demonstrativno izleće iz prostorije, pravo u sobu koja je, kako je maločas objasnio, služila za verske obrede.
Tako propuštam objašnjenje o tome šta se nalazilo na drugom nivou — čemu su služile prostorije s obe strane tunela. No na osnovu stropova i zidova pocrnelih od vatre koja se ovde ložila, prilično pouzdano mogu da zaključim da su se ovde nalazile sobe i stanovi.
Namenu prostorija na sledećoj, trećoj etaži, ne uspevam da odgonetnem, ali vidim da je tu bunar pa pretpostavljam da su i ovde, kao i na narednom nivou, takođe bili smešteni ljudi.
Veoma je zanimljivo ‘graditeljsko’ rešenje sa dugim tunelom koji povezuje treći, četvrti i peti nivo. Izgrađen je tako da veoma lako može biti zatvoren u slučaju napada. Kao vrata, upotrebljavani su ogromni mlinski kamenovi, teški sigurno nekoliko stotina kilograma. Pokušavam da zamislim kako u uskom tunelu, verovatno se nogama i leđima odupirući o zidove, dvojica-trojica najjačih i najprisebnijih muškaraca zatvaraju prolaz pred nadirućim persijskim ili rimskim vojnicima — i jedva verujem da je to izvodljivo. Morali su imati nadljudsku snagu.
Ali jedva verujem i kad i na sledeća dva nivoa, petom i šestom, opet prepoznam sobe za smeštaj ljudi i pred ulazom u skoro svaku od njih vidim mlinsko kamenje za zaustavljanje neprijatelja, u slučaju da ovaj prodre toliko duboko. Kako su uopšte preneli te kamenove ovde kada su oni veći i širi od samih tunela kroz koje su morali da ih pronesu? Šteta što ne mogu da pitam vodiča.
Na spustu u sedmi nivo počinjem da se osećam neprijatno. Tunel vodi strmo nadole, veoma je uzak i skoro sve vreme mora da se korača povijeno zbog niskog stropa. Dole je, izgleda, bila crkva i groblje, ali ne šetka mi se okolo da bih tražila potvrdu za tu pretpostavku. Brzo se vraćam nazad, uspinjem se do izlaza, gde sustižem vodiča i njegovu grupu.
Nismo u istoj prostoriji, ali mogu jasno da čujem kako dovršava priču o ljudima što su verovatno bili rođeni pod zemljom i koji nikada, ali baš nikada nisu izašli napolje, budući da su opsade ponekad trajale i decenijama. Stresam se od jeze pokušavajući da zamislim život bez Sunčeve svetlosti, život osvetljen samo bakljama i lojanicama, između tunela i otvora u zemlji. Brrrr.
Tu nelagodnost donekle ublažava podatak koji ćitam u tekstu dobijenom uz ulaznicu. Naime, veruje se da su svi kapadokijski podzemni gradovi i naselja u stenama, kojih skupa ima između sto pedeset i dvesta, međusobno bili povezani spletom tunela. Fascinantna je već i sama pomisao o podzemnom lavirintu koji se prostirao na oko dvadeset pet hiljada kvadratnih metara, koliko obuhvata ovaj region, dok brojka od trideset do pedeset hiljada ljudi koji su se mogli smestiti u njemu izaziva nevericu. Pa to je čitav omanji grad!
Ali pitam se, i to pitanje me proganja i nakon odlaska iz Kapadokije, zar je moralo tako? Zar je moralo u pećine i stene i pod zemlju? Ali umesto odgovora, vazda me sustigne ista nebogougodna misao: da nije bilo neprijateljskih vojski i progona, šta bi od ovoga svega danas postojalo?
Fotografije su ovde.

3 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
mara
mara
9 years ago

Ti si, izgeda, zalutala u neku bajku a ja, citajuci i gledajuci fotografije, pratim te u stopu. “Snezana u zemlji cuda” ili si Seherezada ?
Nisam znala da tako nesto postoji . Interesantno, lepo, cudesno, neverovatno… Ne mozes ni da pretpostavis koliko obogacujes nas koji te pratimo . Hvala ti sto svoje dozivljaje delis sa nama !
Ne javljam se bas cesto, ali svaki dan te “posecujem” 🙂
Veliki pozdrav !

Snezana
Snezana
9 years ago
Reply to  mara

Jesam, jesam, u bajci sam 🙂 Iako nema ni princa ni patuljaka, ali ovo je savremena bajka 🙂
Maro, veliki pozdrav iz Sivasa!

Горан
Горан
7 years ago

Феноменално…