U srcu Anadolije

1-3. april
[title size=”2″]Dom(aćini) u Kajseriju[/title]
Istuširala sam se, spremila klopu i udobno se zavalila u fotelju ispred prozora četvorosobnog stana u centru Kajserija, s kojeg se pruža panoramski pogled na ceo grad i u pozadini planinu Ercijan koja se visoko izdiže iza poslednjih krovova. Na stočiću ispred mene pun tanjir makarona, do njega Efes od pola litre, a kroz sobu se lomi glas Ele Ficdžerald sa ce-de plejera.
Moji domaćini, Atila i Gultekin, obojica u kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim, sačekali su me kada sam danas pristigla u grad, smestili me i onda otišli, dajući mi vremena da se odmorim. I ja to i činim, sa sve četiri uvis.
Stan je Atilin, to je zapravo njegova kancelarija i mesto za odmor, kako mi je objasnio pokazujući mi u jednoj od soba rekvizite i opremu za razne vrste outdoor aktivnosti: bicikl, teniski reketi, skije, snoubord… — sve vrhunskog kvaliteta, brendirano. Atilina prodavnica ekskluzivne ženske odeće očito odlično posluje, ali nemam utisak da mu poslovne aktivnosti ostavljaju dovoljno vremena da se bavi rekreacijom, ili barem to ne čini u meri u kojoj bi želeo.
Za razliku od njega, Gultekin ima sve vreme ovoga sveta budući da se nedavno penzionisao. Njegova velika strast takođe su autdoor aktivnosti, što mi je bilo jasno već pri prvom pogledu na njegovu garderobu: sportska odeća renomiranih svetskih proizvođača planinarske opreme. Pošto je po mene došao biciklom, imala sam prilike i da se divim njegovom trekingu marke Trek, sa opremom visokog srednjeg kvaliteta: full Deore i Bontrager. Njime je napravio nekoliko kraćih tura u lokalu, ali tek se sprema da se upusti u vode cikloturinga.

Radi toga se, pre dve-tri nedelje, i registrovao na listu Warm Showers koju mu je preporučio neki poznanik. Njegovo znanje engleskog je nezantno, ali zahvaljujući Guglovom prevodiocu uspeva da prati forume na tom sajtu. Ja sam prva koja ga je kontaktirala i zaista je srećan i uzbuđen što mu se ukazala prilika da ugosti jednu cikloturistkinju na putu oko sveta. Lično, nema mogućnosti za smeštaj u svom prostoru, ali je zato tu Atila, njegov prijatelj još od detinjstva, i sudrug u sportovima na otvorenom.
[title size=”2″]U carstvu tepiha i ćilima[/title]

Iz nekog razloga, Kajseri nije previše popularno turističko odredište iako ima mnogo toga što je vredno videti: najstariji medicinski fakultet na svetu, zidine ogromnog Justinijanovog utvrđenja, nekoliko medresa, seldžučke džamije — i sve to neverovatno dobro očuvano. Grad je takođe poznat kao nezvanična prestonica najboljih i najjeftinijih ćilima i tepiha u Turskoj. Igrom slučaja, prilikom obilaska Ibrahim pazara koji postoji još od sredine osamnaestog veka, Gultekina i mene presreo je momak koji odlično govori engleski i svratio nas u, kako je rekao, najbolju radnju “kilima i tepiha u celom Kajseriju”.

A unutra šarenilo od boja, što začudo nimalo ne smeta očima, valjda zato što su sve prirodno dobijene, iz biljaka i plodova, na isti način na koji se bojilo i pre hiljadu godina. Vekovima nepromenjen ostao je i način na koji žene po okolnim selima tkaju ćilime i tepihe, ručno, na razboju. Otuda im za izradu jednog srednje veličine (70 cm x 50 cm) treba čak oko mesec dana.
Stari trgovac koji mi sve to objašnjava na odličnom engleskom, prostire preda me na pod jedan po jedan. Moram pod prstima da osetim njihovu mekoću da bih shvatila i poverovala ono što mi priča: da se mogu postaviti bilo gde i za bilo koju namenu: kao tepisi, prostirke za molitvu ili za sedenje, kao prekrivači… Jer zaista su neverovatno mekani i tanki.
Svi geometrijski motivi na njima imaju snažno simbolično značenje. To su najčešće romboidi i trouglovi koji predstavljaju porodicu, stilizovane stepenice koje znače napredovanje u životu korak po korak, a od životinja škorpion.

Stari trgovac, za koga ću kasnije saznati da je uspešno prodavao turske tepihe čak u Americi, poziva me da odaberem neki koji mi se najviše sviđa, jer njegova prodavnica hoće da mi da simboličan dar. Odbijam. Cena od šest stotina turskih lira (oko 250 eura) za te dimenzije zaista nije previsoka: isti takvi u Kapadokiji koštaju skoro duplo više, ali sve i da imam novac, šta da radim sa ćilimom na biciklističkoj turi? Da je čarobni i da može da leti, to bi već bila druga priča — pokušavam da se šalim sa trgovcem. No, on je veoma ozbiljan. Naručuje za mene čaj od jabuke i dok degustiram napitak božanskog ukusa, on sve iznova slaže pred moje noge, svaki put me pitajući da li mi se taj najviše dopao na prvi pogled. Jasno mi je da što više budem odbijala, to će više navaljivati shvatajući moj otpor kao izazov, tako da se odlučujem da samo ćutim i mirno posmatram njegovu prodajnu predstavu.

A ona je zaista briljantna, čak i za mene, bivšeg dugogodišnjeg prodavca osiguranja. Iako prepoznajem sve prodajne štosove i trikove, faze prezentacije i vođenja prodajnog razgovora, malo nedostaje da kupim njegovu priču — a s njom i tepih ili ćilim. Srećom, te zaista nemam novca za takvu ludost, pa odlazim samo s fotografijama najlepših primeraka tkalačkog umeća.
[title size=”2″]Na ugašenom vulkanu[/title]
Ercijan je planina visoka skoro četiri hiljade metara koja je pre deset miliona godina bila aktivni vulkan. Zahvaljujući lavi, kamenju i pesku koji je izbacivao, te pratećim zemljotresima, u Kapadokiji su nastali svi oni zanimljivi geomorfološki oblici. Njegov uticaj na okolinu i danas je toliko jak da sneg na ovoj planini preko noći ‘ohladi’ celu Kapadokiju, nekad i za desetak stepeni (što sam i sama doživela prilikom posete Derinkuju, kada me je uhvatila snežna oluja).
Vozeći od Goremea ka Kajseriju, Ercijan mi je skoro sve vreme bio zdesna, visok, zavejan, sa oštrim vrhom napola skrivenim u oblacima, toliko impresivan da nisam mogla da odvojim pogled od njega. Svaki čas sam stajala i fotografisala ga, pokušavajući da uhvatim i prenesem na fotografiju makar delić te moći.
Kada sam ušla u Atilin stan u Kajseriju, moje najveće oduševljenje izazvalo je to što se s prozora pruža otvoren pogled na ovu planinu. I opet sam škljocala i škljocala fotoaparatom, ujutru, preko dana, uveče — vrebajući najidealniji čas i najpovoljniju svetlost da je ovekovečim.

A onda je, drugog dana mog boravka u Kajseriju, došao predlog momaka da se kolima odvezemo na Ercijan. Da oni mogu da odvoje ceo dan i da sam ja odmornija, verovatno bih im predložila da pedalamo do gore: put je dug dvadest dva kilometra, asfalt je savršen, a penje se sa visine od hiljadu i sto na visinu od dve hiljade i dvesta metara — odlično za trening. Ovako, vozimo se Atilinim džipom do ski-centra i onda se žičarom uspinjemo na tri hiljade metara, odakle počinju skijaški spustovi. Dan je na izmaku, pa više nema nikoga na stazi, što delom umanjuje kompletni ugođaj, živost slike s koje izostaju skijaši u jarkim odelima, ali delom i čini da sve izgleda pomalo nestvarno, kao da smo sami na ovoj planini. U njenom podnožju prostire se grad, kuće su nalik na sićušne tačke, otvorene, izložene, nezaštićene tačke podno ogromnog vulkana koji samo naizgled, spolja miruje, dok duboko dole u njemu nikad nije ni prestajalo da kuva.

Sada se, pod suncem koje danima greje, sneg na Ercijanu topi, što je nepogrešiv znak da je zima na izmaku. No na samom vrhu, objašnjavaju mi Atila i Gultekin, ostaće da se beli tokom celoga leta.

Kasnije, kada siđemo u grad, dok se vozimo nazad ka Atilinom stanu, uočavam da je stilizovani znak Ercijana, sa zavejanom kapom, deo loga velikog broja firmi u Kajseriju, a nalazi se i u logotipu gradske opštine.
[title size=”2″]Dečaci iz Kajserija[/title]

Veče uoči mog odlaska, u Atilinom stanu pričamo o biciklističkim turama koje su njih dvojica planirali da naprave. Prva treba da bude uskoro, za desetak dana. Osmislio ju je Gultekin, koji je duh pokretač aktivnosti na otvorenom u njihovom dvojcu. Planirao je da naprave lep krug po jugoistočnoj Turskoj, te po Egejskoj obali uključujući i vožnju na Kipru. Voleli bi da vozim sa njima, a i ja bih to želela, ali mi nedostaje tih dvadesetak dana koliko otprilike još i imam pre nego što se bude navršilo tri meseca koliko ukupno mogu da ostanem u ovoj zemlji. Ali biće još prilika, nadam se. Gultekin mi potom saopštava i predlog druge, velike ture koju bi trebalo da naprave na leto: krenuli bi od Turske kroz istočnu Evropu, sve do Sankt Peterburga, a onda bi se vratili kroz zapadnosevropske zemlje. Pitam koliko je to približno kilometara, koliko vremena, ali dobijam neodređeni odgovor kao da nije važno. To misli Gultekin, dok se Atila ne slaže u potpunosti. Njemu je vreme problem, kao što je njegovom drugu i meni novac problem — komentariše. I daje nam dobar podsticaj za priču o troškovima na turi poput moje, jer bi i oni bi putovali na sličan način.

Kazujem im moje iskustvo upućujući ih na sajtove gde mogu da pročitaju šta o tome kažu drugi cikloputnici, da saznaju kolike su cene namernica u pojedinim zemljama, te da naprave precizniji plan cele ture. Jer velika je razlika kada se ima mesec ili dva na raspolaganju ili kada se, poput mene, ima sve vreme sveta za pedalanje.
U jednom trenutku se okrenem prema njima a oni obojica gutaju moje reči ne trepćući, širom otvorenih očiju (a i ustiju). Neodoljivo, zaličiše mi na dečake, na đake u školskim klupama, koji slušaju priče o najlepšim čudima sveta, maštajući o tome kako će uskoro i sami početi da ih otkrivaju. A sve što treba da urade jeste da rašire krila i polete ka njima.

2 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
lidija
lidija
9 years ago

sasvim slucajno sam naletela na ovo, buduci da je iskocilo tokom pretrage za dobrim cd plejerom, po mogucstvu Denonom, i, sta reci osim da sam se zaista odusevila vasom pricom iz Turske ali i samom idejom obilaska sveta na biciklu, nekako mi to nije nesto sto bih mogla da poveyem s nasim mentalitetom, pogotovu ne yenskim u ovim cudnim vremenima. svaka vam cast, ulepsali ste mi vece. puno pozdrava a ja sad nastavljam da citam vas clanak Prva godisnjica na putu oko sveta.
srecno,
Lidija

Snezana
Snezana
9 years ago
Reply to  lidija

Lidija, ovo mi je izmamilo osmeh na lice. Gugl je čudo, hvala mu 🙂 A vama hvala na čitanju!