Batumski rajevi
25-27. april
Kako sam prešla u Gruziju, tako sam se našla među prepoznatljivim slikama: rugobnim socrealističkim višespratnicama, lošim zakrpljenim putevima, napuštenim fabrikama, megalomanski velikim domovima kulture, domovima radnika, domovima samoupravljanja… koji zvrje prazni i urušeni. A kao potpuni kontrast njima — novoizgrađeni hoteli i hosteli, kafići, restorani, parkovi za rekreaciju, fitnes centri, teniski tereni… u kojima već sada, u predsezoni, ima dosta gostiju.
U Batumiju, najvećem gruzijskom gradu na crnomorskoj obali, kontrast između starog i novog toliko je velik i očigledan, da me prosto obuzima tuga kad vidim kako se na oronulu betonsku zgradurinu, koja umesto fasade ima limene panele, kroz koje zviždi pri najmanjem povetarcu, naslanja ultramoderna poslovna zgrada sva u staklu.
Batum je grad koji raste doslovno preko noći. Na svakom ćošku je gradilište, mnoge ulice su razrovane, bageri i dizalice prave neopisivu buku već od rane zore, radnici vise sa skela ili kleče u prašini ređajući kocke kaldrme ili sadeći i negujući biljke po parkovima. Šeraton, Radison, Kempinski, Hilton, Holidej In — svi ovi preskupi hoteli izgrađeni su u poslednje dve-tri godine. Plešuće fotnane, delfinariji, vodeni parkovi, kolonade, klizalište otvoreni su prošle ili pretprošle. Statue i spomenici koji se dižu nebu pod oblake a blješte u noći sve do turske granice takođe su listom novijeg datuma: Ali i Nino, statua ljubavnog para teška je sedam tona i visoka devet metara, a simbolizuje prijateljstvo između Azerbejdžana i Gruzije; Alfabet toranj, visok sto trideset metara, sa slovima gruzijskog pisma duž spirala, a unutra sa brojnim kafeima, restoranima, opservatorijom, TV studijom; još jedan toranj — Pjaca, na istoimenom skveru u srcu starog Batumijna; pozlaćena statua Medeje visoka pedeset metara… Sve je ogromno, sve je skupo i blještavo, sve hoće da zadivi i zaseni lepotom građevine oko sebe. Rekla bih, ista megalomanija kao u komunističko doba, samo sa nešto više ukusa.
Ali ko uspe da otrgne pogled od onog rugla i ovog sjaja, i otisne se ulicama prebučnog, nervoznog grada, u kome vozači imaju tik u prstima da pritiskaju sirenu svakih pet do deset sekundi bez razloga, i krene u potragu za njegovim skrivenim biserima, biće brzo nagrađen otkrićem nekoliko itzuzetnih spomenika iz prošlih vremena.
Među najneobičnijima je katedrala Svete device Marije, zadužbina braće Zubalašvili, koji su bili veliki katolički dobrotvori u devetnaestom veku. Izgrađena je od specijalnog kamenja za koje meštani tvrde da menja boju zavisno od vremenskih prilika. Nisam uspela da proverim da li je to tačno, jer je oba dana, koliko sam provela u Batumiju, vreme bilo sunčano pa je katedrala ostala postojana u svojoj boji.
Tu su, nadalje, Orta džamija s kraja devetnaestog veka, sinagoga s početka dvadesetog, jermensko-gruzijska crkva čija se sestra bliznakinja nalazi u Parizu, te pravoslavni hram Svetog Nikole iz sredine devetnaestog stoleća, koji mnogi smatraju najlepšom crkvom u Batumiju.
Georgi, čuvar ledene hale pored koje sam kampovala obe noći, s ponosom mi je rekao kako su u ovom gradu zastupljene sve veroispovesti, budući da ga naseljava čak dvanaest različitih etničkih grupa. Vau! to je zaista hvalevredan podatak, posebno zbog činjenice da svi mogu da pohađaju škole na svom maternjem jeziku.
Ipak, najlepša atrakcija Batumija nalazi se desetak kilometara severno od grada, na lokaciji romantičnog nazicva — Zeleni plašt. Reč je o najvećoj botaničkoj bašti u Evropi, koja je u svetu jedinstvena po tome što ima čitave aree drveća i biljaka iz potpuno različitih klimatskih zona. Preko hiljdu zasada čini da se pred posetiočevim očima smenjuju toliko različiti pejzaži, a ne zna se koji je do kojeg lepši, da mu je teško poverovati da je sve to stvarno, da raste, buja, cveta jedno do drugoga.
Tako sam i ja mnogo puta naprosto morala da uskliknem u neverici, od oduševljenja, očarana i udivljena dok sam šetala okolo. Bila sam na severu Kanade, među mrkim četinarima kojima se vrhovi gube u oblacima, usred Evrope i poznatih zimzelenih drvoreda, na Himalajima među ljupkim, tek procvalim zasadima neobičnog oblika, u Japanu, u debeloj hladovini ogromnih drveta bambusa. Ako sam se malo i namučila u prvoj, ljubavnoj bašti, do čijeg se tla posutog laticama roze i belih ruža treba uspeti strmim kamenim stepenicama (što je značilo raspakovati bicikl i preneti jednu po jednu bisagu do gore), to sam kasnije tim više uživala kada sam nakon tročasovne šetnje sela na moj velosiped i spustila se kilometrima dugom stazom do poslednje, primorske bašte — vozeći se kao kroz rajske vrtove.
Fotografije su ovde
Ciao komsinice, gledam fotke iz Batumija i ono sto mi je palo u oci je da, prosto neverovatno, nigde nema ljudi. Avetinjski prazno. Jel to tako ili si birala da slikas bas kad nema nikog. Pozdrav od Ilije
Mislim da je moja krivica jer je bilo rano jutro kad sam fotkala vecinu toga. Na ulicama je naprotiv nevidjena guzva a Gruzini su najnenormalniji vozaci koje sam ikada videla.