Ovo je Gruzija
28. april – 1. maj
Više od sata vozim kroz Poti, pokušavajući da nađem kancelarije nekog feri-operatera. Treba mi informacija o tome da li mogu da se morskim putem prebacim u Rusiju, u Soči, jer mi se ta opcija čini najrealnijom nakon što budem napravila krug po Gruziji. Pitam meštane, ali ili ne govore ruski (o engleskom u Gruziji nema ni pomena) ili nemaju pojma gde da me upute — ali bi zato rado prodivanili sa mnom — pa već razmišljam da odustanem ako ni onaj taksi-vozač ne bude znao gde se (do đavola!) u najvećoj gruzijskoj luci posle Batumija kupuju karte za feri. No tada me neki momak, koji je tuda naišao sa trojicom drugara, upita na odličnom engleskom da li mi treba pomoć. Napokon neko s kim mogu da se sporazumem! Objasnih šta tražim i iznenadih se zbog otkrića da je danas neizvodljivo da odemo tamo pošto je nedelja (stvarno bih mogla da se ponekad obavestim o tome koji je dan). A onda je usledilo pravo iznenađenje.
— Da li znaš za Warm showers? — upitao me je.
— Da, naravno.
— Ja sam tamo host, a ovo je — pokazao je na najnižeg momka u grupi — moj gost koji isto putuje biciklom.
E pa ovo je da ne poverujem! U nekom Potiju sa ………… stanovnika da naletim baš na ljubitelja pedalanja koji je ugostio drugog ljubitelja pedalanja na njegovom, kako ću to ubrzo saznati, putu od Holandije do Indije — stvarno imam sreće.
I to još kakve, jer je za pitanjem gde sam planirala da noćas spavam (a gde bih nego u šatoru), usledio poziv da budem njegov gost; ako kolegi, koji se zove Fransoa, to ne smeta pošto bismo delili sobu u kojoj su dva kreveta. Fransoa, naravno, nema ništa protiv, te nakon kratkog dogovora mog domaćina sa njegovim drugarima, svi petoro krećemo u stan.
Avto, kako je mom domaćinu ime, živi na četvrtom, poslednjem spratu (bez lifta, dakako) jednog od brojnih betonskih čudovišta izgrađenih u jeku ruskog socijalizma, koje sada krajnje nedostojanstveno propada. Fasade više nema ni u tragovima ako je ikada i postojala, limeni opšivci oko prozora odvojili su se i pootpadali pa se čini da će okna svakog časa da ispadnu iz okvira, beton na stepenicama je ispucao i zbog ugibanja tla one su ulegle po sredini, a opštem tužnom i ružnom utisku dodatno doprinosi veš koji landara sa svih terasa, a kada se uđe u zgradu, vreće cementa koji se diže u oblacima kroz hodnike, drvene gajbe pune starudije i odbačenih stvari ćušnute u uglove i prolaze, gvozedna vrata od stanova kakva sam viđala samo na ulazima u hale.
Očekujući da će Avtov dom verovatno biti najtrošniji prostor u kome sam konakovala, nemalo se iznenadih kada uđoh u renoviran i moderno opremljen stan, kakav bi priličio svakoj novogradnji. Kasnije ću saznati da stan pripada njegovim roditeljima koji žive u Batumiju gde imaju optičarsku radnju i da enterijer nije tipičan za gruzijske stanove budući da je njihova porodica među boljestojećima u prilično siromašnoj zemlji.
Avto tu živi sa svojom devojkom, Ruskinjom Astazijom, koja radi po ceo dan i kući dolazi tek uveče, dok on trenutno radi-ne radi-menja posao, što u praksi izleda ovako: ustaje između dvanaest i jedan, prošeta psa Ričija i usput svrati do pekare po vrele kačapurije — lepinjice punjene sirom ili pasuljom koje su gruzijski pandan pici — i do nekog svog druga, s kojim se potom vrati u stan na doručak i čaj; ako ne igraju karte ili ne pričaju ili ne sede za kompjuterom, onda su zabavljeni svako svojim mobilnim, tipkanjem poruka ili trošenjem besplatnih minuta na razgovore; kasnije, svrati još nekoliko drugova ili Avto ode njima u posetu sa Ričuijem ili bez njega. Kad se oko šest Astazija vrati kući, zatvore se u njegovu spavaću sobu, potom ona izađe da spremi i posluži večeru svima prisutnima: najpre gostima, a kada oni završe, za sto sedaju domaći; na kraju dana, Astazija rasprema nered u kuhinji i ostalim prostorijama, dok Avto opet igra karte s prijateljima; kad Astazija završi, nakratko im se pridruži u dnevnoj sobi, koliko da popuši jednu-dve cigarete, a utom i drugovi uviđajno odu, te se mladi par povuče na počinak.
Isti, opušten odnos koji ima prema životu, Avto ima i prema svojim gostima. Mnogo puta su domaćini kod kojih sam spavala preko neke od lista za besplatni smeštaj izgovarali onu frazu: “Osećaj se kao kod svoje kuće”, ali prvi put sam se u Avtovom domu zaista tako i osećala. Niti je šta pitao mene i Fransou, niti nam je posvećivao previše pažnje (što tako prija nakon one “turske okupacije”) — živeli smo par dana jedni sa drugima, svako u svom ritmu i prema svojim navikama, kao da živimo skupa godinama.
No kad je o gostoljubivosti reč, Avto i Astazija nadmašili su sve domaćine kod kojih sam bila u gostima. Doručak i ručak bili su njegova briga, a večera njena, i tu nije bilo mesta prigovoru. Moju više puta ponovljenu ponudu da nešto spremim za sve nas, ili da makar pomognem u pripremi obroka, odlučno odbijali su takvim tonom i tako odlučno, kao da ih je vređala i sama ideja o tome da gost u njihovoj kući mrdne prstom za bilo šta.
— Ma ljudi, previše je, osećam se kao u hotelu u kome meni plaćaju za hranu i boravak — kažem im.
A oni će na to: — Ovo je Gruzija.
