Putem svile (Turfan-Dunhuang)

Nema pustolova koji nije maštao o putovanju od Damaska, preko Bagdada, Teherana, Marva, Samarkanda, Seleukije, Turpana, Dunhuanga, do Šijana, o prolasku kroz nekadašnja carstava Persije, Baktrije, Arije, Šinaja, o praćenju traga starih karavana i bajkovitih priča o čudima duž najdužeg trgovačkog puta premodernog doba koji je povezivao Sredozemlje sa Dalekim istokom. Pedalati njime, makar „samo“ onim delom koji vodi kroz Kinu, za mene je oduvek značilo nenadmašnu avanturu. Jer oko sveta se može ići milionima različitih puteva, dok je Put svile samo jedan.
Dolazi cirkus
12—13. oktobar 2012.
Uzbuđeno načinjem prve kilometre Puta svile vozeći severnom zaobilaznicom oko jedne od najsurovijih pustinja na planeti – Taklamakan. Sve kao da se udružilo u želji da me obodri i pogura da stignem što dalje i brže, da zađem još dublje u zemlju Kitajaca, tih čudnih, kosookih ljudi s otečenim kapcima, za koje priče tvrde da žive trista godina. Sunce me greje tako blagorodno kao da nije gotovo sredina oktobra, a vetar, taj najčešći neprijatelj bicikliste, drugarski me gura s leđa.
Sivožuta pustinja s obe strane. Skoro idealno ravan teren. Nigde ničega. Samo ponekad opazim po dve-tri dvogrbe kamile na ispaši iza ograde autoputa kojim pedalam ili uletim u rejon vetrenjača kao u kakvu čarobnu zemlju bezbrojnih propelera što se okreću istovremeno, istom brzinom i u istom ritmu, poput savršeno usklađenog orkestra kome dirigent nije ni potreban. Stvaraju onomatopejske zvukove hučanja, fijukanja i lepeta, obojene potmulim tonom bespreglednog, nemilosrdnog prostranstva.
Brza sam, duplo brža od nekadašnjih karavana koji su prelazili najviše pedeset kilometara dnevno. No poput njih, i ne pomišljam da konakujem usred pustinje, nego se zaustavim tek kad stignem do jednog sela. Tamo, iza najudaljenijih kuća, nameravam da postavim šator, pošto vetar sve jače duva. Ugledam neko napušteno imanje od možda pet ari, ograđeno gusto pletenom ogradom od pruća, ali se kolebam da li tu da stanem jer je previše blizu naselja.
Kinezi su radoznao svet, i ne samo to: ne mare uopšte za privatnost drugih te kada primete putnika poput mene, obavezno će se sjatiti i satima im neće pasti na pamet da odu. Gledaće kako postavljam šator, slobodno i bez pitanja viriće u njega, čak će i ulaziti unutra, opipavaće moju podlogu za spavanje i vreću, pa će potom strpljivo, kao da nemaju nikakvog drugog posla, odsedeti dok pripremam večeru a i potom, dok budem jela. I sve vreme će pričati između sebe i smejati mi se glasno, u lice. A onda će, kada budem ušla u šator i zatvorila „vrata“, najzad otići da bi se posle sat ili dva vratili, samo ovog puta sa – policijom.
Kao što je i za očekivati, niko od nadležnih ne ume da rastumači kinesku vizu u mom pasošu. Ne znaju gde da traže podatke i šta da čitaju. A ne prepoznaju ni koja je to država Srbija, pošto moja intonacija nije dobra. U rečniku pak nema imena moje nove zemlje – jer ovaj je stariji od nje – pa ne mogu da im poturim pod nos da sami pročitaju kineske karaktere. Naporno objašnjavanje. Govor tela koji ne razumeju. Umor u glasu putnika kome su više preko glave kontrole i strah meštana od usamljene žene na natovarenom biciklu. Šta li samo zamišljaju da sam?
Srećom, uvek se neki policajac doseti da pozove prijateljicu koja zna engleski. I koja će me obavezno pitati zašto sam došla u Kinu, i zašto hoću da noćim baš u tom mestu, i zašto spavam u šatoru. Kad joj sve to objasnim – mada nisam sigurna koliko me razume što zbog njenog minimalnog znanja jezika što zbog egzotičnosti cikloputničkog života – daće mi savet poput „care yourself“ ili neki slični, šta god to (trebalo da) znači. I policajci će srećni otići a seljani će se nerado povući u svoje domove koliko do prvih petlova, kada će opet pohitati da zauzmu mesto u rovu ispred mog šatora kako slučajno ne bi propustili nešto od predstave. Nikad se nigde nisam osećala kao putujući cirkus kao u Kini.
Turfan
13-14. oktobar 2012.
Kako se približavam Turfanu, tako pustinja polako menja svoju ćud. Vetar okreće ćurak naopako, razduvava bele oblake i počinje da me udara posred čela, a Sunce se gubi negde iza sivila naprasno zamagljenog neba. Sve mi se čini da su moje naočare prljave, te ih često brišem, no slike oko mene i dalje deluju nejasno, kao da ih posmatram kroz prašnjavo staklo.
 

No i nema šta mnogo da se vidi – sem pustinje i vetrenjača. I tako do Turfana, ili antičkog Gaočanga, prve oaze u turfanskom basenu, koji se nalazi osamdeset metara ispod nivoa mora i predstavlja najnižu tačku u Kini. Za ovaj grad vezuje se još nekoliko epiteta koji imaju prefiks „naj“: najtoplije mesto u Kini, najveći skup starih gradskih ruševina u zapadnom delu Kine, jezero u najdubljoj kineskoj depresiji, najveća botanička bašta u Kini, a grad je poznat i kao rodno mesto grožđa.
Mapa turfanskih znamenitosti u informativnom centru na ulazu u grad obaveštava me da ima čak šesnaest turističkih atrakcija koje bi trebalo da posetim. Prosečna cena ulaznice je osamdeset juana (oko deset evra). Auh, braćo Kinezi, baš ga preteraste!
Pravim uži pa najuži izbor: ujgursko antičko selo i plamteće planine. Krećem ka prvom dok ću drugo obići sutra, kada budem napuštala grad. Međutim, već je kasno popodne i selo se uskoro zatvara. Ne želim da jurim kroz njega, pa odlažem posetu za ujutru.
Postavljam šator usred vinograda, na padini jednog brda koje se uzdiže nedaleko od sela. Odatle pogled puca na brdo preko puta i sušionice za grožđe koje su napravljene od nabijene zemlje. Nikada nisam videla ništa slično. Izgledaju kao obične kuće samo bez prozora i vrata, sa sva četiri zida u bezbrojnim, romboidnim otvorima, poput onih drvenih ograda od izukrštanih gredica. Svetlo je dobro, pa pravim nekoliko fotografija. I onda zaspim, s osećanjem da mi je toplo, kao tokom onih već zaboravljenih blagih prolećnih dana.
Pustinjska dobrodošlica
14. oktobar 2012.
Budim se dosta rano a kako se ujgursko antičko selo otvara tek u deset, opet menjam plan te odlazim najpre u grad, da pronađem internet kafe. Prethodna dva dana pedalanja kroz pustinju bila su dovoljna da odustanem od želje da vozim njome narednih hiljadu i po kilometara, koliko ima do Lančhoa, mesta gde počinju planine i plodne doline. Moje vreme boravka u Kini ograničeno je trajanjem vize koju mogu da produžim najviše dva puta po mesec dana, ali zemlja je ogromna i ima toliko toga što bih želela da posetim i predela kroz koje bih volela da vozim – da mi je neophodan dobar plan. To znači višečasovno sedenje ispred kompjutera, istraživanje i kombinovanje.
Ali zato po izlasku iz net kafea tačno znam kuda ću krenuti: najpre da kupim autobusku kartu do Dunhuanga, za sutra, a onda izvan grada, da posetim bukteće planine; ujgursko selo ostavljam za kraj dana, pošto nameravam da opet konakujem blizu njega.
Bukteće ili plameteće planine (Flaming Mountain) dobile su taj naziv zbog efekta koji se stvara kada je Sunce u zenitu, pa posmatraču izgleda da crvena zemlja u sastavu masiva sjaji i gori poput ognja. Kompletnom utisku doprinosi i temperatura vazduha, koja u letnjim mesecima dostiže i sedamdeset stepeni Celzijusa.
Međutim, ne izgleda da će bilo šta danas goreti, jer ne samo što nema Sunca nego je počeo i jak vetar koji podiže i kovitla prašinu iz pustinje oko grada. Sve je jači i dok se uključim na autoput od kojeg treba da pedalam oko pet kilometara, već savija stabla mladog drveća do tla, diže u vazduh smeće razbacano na ulicama, a predmeti poput veša koji nije bio pričvršćen klipserima za žicu ili plastičnih igračaka lete između krovova bezuspešno pokušavajući da se zakače za neki crep, oluk, šipku. Jedino je dobro to što mi duva u leđa, ali plaši me pomisao na povratak, jer nemam nikakvu ideju o tome koliko ovo može potrajati i u šta se može izroditi. Da li je počela peščana oluja, ili će uslediti pljusak, ili možda sneg?
Ipak, nastavljam da vozim nastojeći samo da usporim kočeći, jer sam na blagom spustu pa i kad ne okrećem pedale, vetar me snažno gura i brzina mi ne pada ispod dvadeset kilometara na sat. Kakav osećaj! Čini mi se da nemam nikakvu kontrolu nad biciklom, da stihija polako preuzima komandu nada mnom, sve nemoćnijom ne samo da balansiram na dva točka nego i da se krećem u bilo kom drugom pravcu sem u onom u kojem ne prisiljava da se kotrljam.
Biće da je brzina vetra preko trideset kilometara na sat jer kada najzad odustanem od obilaska i odlučim da se vratim — shativši da je traženje skloništa najpametnije i najbitnije što treba da uradim pre večeri – moram da siđem sa bicikla i da ga guram, upinjući svu snagu kao na najstrmijim uzbrdicama. Koračam skoro žmureći, sa maramom koju sam navukla preko lica, ali prašina mi svejedno ulazi u oči, nosnice, usta, pa počinjem da suzim i kašljem.
Jedva se dokopam grada. Sada je već malo lakše jer kuće prave barijeru i dosta ublažavaju udare oluje, te mogu i da vozim. No na raskrsnicama, vetar me obara sa bicikla. Gotovo žmureći, sumanuto pretrčavam na drugu stranu, da se ponovo zaklonim iza zgrada.
Trebalo bi da što pre negde postavim kamp. Sinoćnje mesto nije sasvim izloženo, ali je prilično udaljeno i na brdu je, što nikako nije dobro ako se nepogoda bude pogoršavala ili pretvorila u oluju sa pljuskovima. No sada nemam kad da tražim nešto bolje, pa krećem ka vinogradima iza ujgurskog antičkog sela. Dok se borim sa vetrom, pokušavam da uočim mesto koje bi bilo više zaklonjeno od sinoćnjeg.
Svuda duž puta ljudi užurbano skupljaju i pakuju robu koju su prodavali na improvizovanim tezgama, veš sa žica, komade crepova što otpadaju sa krovova udžerica, grabe decu i utrčavaju u kuće. Ponavljam sebi da nema mesta panici. „Samo“ treba da nađem neku nedovršenu ili napuštenu građevinu – jer sam prilično sigurna da moj šator neće bi izdržao ovakvu nepogodu.
Proverim dva-tri mesta koja mi se učine pogodnima, ali ispostavlja se da je moja procena bila pogrešna. Najzad primetim jednu usamljenu, veoma staru i naizgled napuštenu kuću. Stajem. Mnogo puta u Kini ugledala bih neku udžericu od nabijene zemlje, bez prozora i vrata, i pomislila kako nema šanse da tu neko živi. No kada bih se približila ili bolje zagledala, opazila bih tragove života: dečije igračke u dvorištu, veš na žici, vezanog psa. Kinezi nisu nikakvi komformisti, njihove kuće uvek su male, često ne veće od dvadeset kvadratnih metara, koliko samo da u njih stanu kreveti, ali te udžerice po selima zaista deluju potresno.
Obiđoh sa svih strana ovu pokraj puta. Naizgled nema tragova života, ali isto tako bi mogla biti nastanjena. Teško je reći. Procenu dodatno otežava i to što Kinezi, radi uštede električne energije, ne pale svetla sve do kasnih večernjih sati; tako u kućama, radnjama, nekad čak i u turističkim objektima vlada neprijatni polumrak. A kako mi se nimalo ne dopada pomisao da me usred noći neko otera iz svog dvorišta natrag u peščanu oluju, to odustajem i nastavljam s potragom.
Krenem iza udžerice, kolskim putem kroz vinograde, prema drugoj kući od nabijene zemlje. Zapravo su dve kuće, ograđene jednom ogradom. Obe su bez prozora i vrata, ali unutra je čisto i uredno. U sredini zajedničkog dvorišta mesto gde se pali logorska vatra. Biće da su ovo čobanska skloništa ili nešto tome slično. Hvala nebesima što sam nabasala na njih.
Postavljam šator u kući koja je zidom bez prozora okrenuta u pravcu iz kojeg duva vetar. Međutim, i pored toga, nakon dva-tri sata, moj šator prekriven je slojem debele prašine, koja je kroz pore na materijalu ušla i unutra. Bisage se bele, a i bicikl izgleda kao da je ovde ostavljen pre mnogo godina, da ga pesak lagano zatrpa. Pogled u moj odraz u ogledalu priziva mi u sećanje scenu iz nekog od partizanskih filmova u kojem pilot Crnac spasava jednog dečaka; prvi put videvši nekoga drugačije boje kože, dečak ovlaži prst u ustima i onda povuče liniju pa pilotovom obrazu kako bi se uverio da se ovaj nije namazao tamnom bojom. Na mom bi ostao svetli trag debljine nekoliko milimetara. Smeškajući se zbog te scene, obuzeta radošću što sam umakla opasnosti i našla siguran zaklon, spokojno utonem u san. Negde usred noći budi me potpuna tišina – oluja je prestala naglo kao što je i počela.
Dunhuang
15—18. oktobar 2012.
(sve fotografije unutrasnjosti Mogao pecina preuzete su sa interneta i sa sajta Nacionalne geografije)
Najzapadniji grad moćnog Carstva, iza kojeg je počinjala varvarska teritorija. U prevodu, njegovo ime znači „Gorući svetionik“, po svetioniku s kojeg su Kinezi upozoravani na napade nomadskih plemena. Bio je važan ne samo u vojnom nego i u trgovačkom smislu, jer se Put svile odavde račvao na severnu i južnu zaobilaznicu oko Taklamakan pustinje. Kao stecište monaške duhovnosti od sredine četvrtog veka, bio je i metaforički svetionik znanja i učenosti koja se ovde sabirala i odavde prenosila.
Ulazim u grad sa gomilom informacija u glavi, ne mogući da dočekam naredni dan kada ću posetiti najveću ovdašnju znamenitost – Mogao pećine. Nikada nisam bila ni u jednom budističkom hramu, a ako postoji dobro mesto za prvi susret sa ovom istočnjačkom religijom, onda su to svakako Pećine hiljadu Buda.
Legenda kaže da je sredinom četvrtog veka monah po imenu Džuan Zun tražio u ovoj oblasti mesto gde bi se posvetio životu u molitvi. Jedne noći, kada se nalazio nedaleko od peščanih planina Minguša, usnio je san o hiljadu Buda okupanih zlatnom svetlošću. Po buđenju, odlučio je da san pretvori u stvarnost. Tako je u mekoj, suvoj steni, iskopao prvu pećinu za meditaciju i molitvu pustinjaka i monaha.
Mesto je ubrzo postalo sveto i u njega su pohrlili hodočasnici iz svih delova carstva. Istovremeno, mnogi donatori bogato su darivali monašku zajednicu potpomažući tako izgradnju novih pećina, pa je u potonjim vremenima njihov broj narastao na preko hiljadu.
Oslikavanje je počelo od petog veka. Posredstvom crteža, stripova, freski, murala, statua, umetnici različitih škola vizualizovali su budističke, taoističke kao i mitske priče i verovanja. Ove predstave bile su mnemotehnička sredstva, pomagale su u meditaciji i potrazi za prosvetljenjem, a nepismene su podučavale verskim pričama.
Nešto od ovoga pročitala sam ranije, a nešto mi sada saopštava moj vodič, čije usluge sam morala da platim htela-ne htela. Naime, u cenu ulaznice za strance, koja iznosi sto osamdeset juana (dvadeset pet evra), uračunat je i obavezan vodič. Kakav udarac po džepu turiste! Jeste da su svi kineski kulturno-istorijski spomenici u odličnom stanju, da su restauirani, opremljeni, zaštićeni, opisani po najvišim svetskim standardima čak i kada nisu uvršćeni u svetsku kulturnu baštinu (a nekoliko desetina ih je na Uneskovoj listi), ali cene ulaznica su paprene – u proseku najviše u svetu. Kada se tome doda gotovo redovna zabrana fotografisanja, koju je veoma teško prekršiti budući da najmanje po dva čuvara pomno motre svaku grupu, cena upoznavanja kineske istorije postaje još skuplja. Jer ako želiš da poneseš i neku sliku onoga što si video, moraćeš da ponovo platiš, ovoga puta za razglednice ili knjige sa ilustracijama.
Teška srca se mirim sa time, ali nemam mnogo izbora ako hoću unutra.
Ali kako zakoračim u prvu pećinu, zaboravim na sve. Imam sreću da sam jedini stranac u ovom terminu. Pa kad vodič otvori teška drvena vrata prve pećine i baterijskom lampom osvetli statue Bude i Bodistave u njenom dnu, a potom opiše svetlosni krug po svodu i zidovima, gde su oslikane stotine malih Buda, a svaki je različit u nekom detalju, osetim se kao neofit koga uvode u skrive misterije. Srce počinje da mi ubrzano lupa od uzbuđenja. Potresena sam snagom i lepotom onoga što gledam.
Sećam se da sam sličan osećaj imala kada sam u Konji, u Turskoj, ušla u velelepnu džamiju u Mevlani. Tamošnji natpisi na arapskom, veličina džamije, ogromno tube na humci Rumija, osnovača reda vrtećih derviša, sve je bilo grandiozno, moćno, velelepno – toliko da su mi suze potekle same od sebe, od uzbuđenja i snage duhovnosti koncentrisane na jednom mestu. Na stranu pitanje vere u Boga, ali već samo to što su vekovima milioni ljudi ulazili na neko mesto sa najčistijim mislima, što su otvorenih srca unosili unutra sva svoja nadanja, želje i svu svoju ljubav, i sve to u tišini, skrušeni i smerni – više je nego dovoljno da od tog mesta načini svetilište, prepuno snažne energije. Ko to ne oseti, zalud je tu došao.
I već nekon prvog koraka, nakon prve pećne, više ne žalim zbog zabrane fotografisanja. Upijaću mnogo više bez te spravice koja simulira sećanje i mnogo češće odvraća našu punu pažnju od onoga što vidimo, odlažući je za trenutak kada ćemo to ponovo posmatrati na slikama koje smo napravili.
Ipak, nemoguće je zapamtiti hiljadu mini-crteža Buda, koji su oslikani po celoj pećini. U pamćenju mi ostaje jedna panoramska slika mrkih figurica u pozi lotosovog cveta. Kao i vodičevo objašnjenje da je originalna, kajsija-oranž boja Budine kože, s vremenim oksidirala.
Nižu se pećine, od onih minijaturnih, jedva dovoljnih da prime jednu osobu, jednog derviša u molitvi, do ogromnih, sa svodivma visine preko trideset pet metara i površinom od pedeset kvadrata, i u njima nove skulptorske scene. U središtu svih gotovo uvek je Buda, a do njega Bodistava. Pored njih, u različitim pozama i scenama prikazani su nebeski kraljevi, apsarasi i druga mitska stvorenja.
Trebalo bi znati mnogo, ili barem mnogo više od mene, o istoriji Kine, budizmu, taoizmu i hinduizmu, kao i o istočnjačkoj umetnosti, da bi se razumele i zapamtile sve priče koje mi vodič pripoveda. Upamtila sam objašnjenje o načinu senčenja na muralima koji su u Kinu preneli indijski slikari, a kojim se postiže utisak trodimenzionalnosti. Kao i to da su oni zaslužni za razgolićene figure, jer ni jedno ni drugo nije tipično za kinesku likovnu umetnost, ili je u nju ušlo mnogo vekova kasnije.
Ipak, najjači utisak, ako se izuzme ona prva pećina, na mene nesumnjivo ostavljaju tri poslednje, ujedno i najveće pećine u čitavom kompleksu. U prvoj se nalazi skulptura Bude u ženskom obličju, visoka trideset šest metara. U drugoj je figura muškog Bude, koji je pet-šest metara niži, i tačno za toliko deluje i manje impozantno. U trećoj, ujedno i poslednjoj pećini ne samo za posetioce nego i u Mogao kompleksu, nalazi se skulptura Bude na samrti. Oblikom, pećina podseća na sarkofag. Na zidovima su oslikani Budini pratioci i sledbenici, koji bolnim grimasama i suzama izražavaju svoju tugu zbog njegove smrti. No on još nije umro: oči su mu napola otvorene (ili zatvorene).
Vodič mi objašnjava da je opet reč o ženskoj predstavi Bude, što se može sa priličnom sigurnošću tvrditi na osnovu boje i veličine Budinih usana i tunike ispod koje se ocrtavaju ženske grudi. Smejem se, pozitivno iznenađena po ko zna koji put od ulaska u ovaj kompleks. Čak i da ne znam baš ništa o budizmu, sada bi mi se dopala religija u kojoj vrhovni bog menja obličja i čas je muškarac, čas žena. Ostaje mi još „samo“ da otkrijem kako da prihvatim i zavolim ljude koji veruju u njega.

Subscribe
Notify of
guest
12 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Ivan
Ivan
8 years ago

Ocaravajuce! Nedajte da Vas deru ti kineski prodavci, ali ako vredi ko sto kazete, sta da se radi 🙂 Pozdrav!

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  Ivan

Ma ne deru samo mene, Ivane, deru sve turiste koji bi da vide nesto od njihovih speomenika. No, sta se moze…

Nenad
Nenad
8 years ago

I ja volim da fotkam ali ovo sto kazes je ziva istina i bas sam na to pomislio u prethodnom pasusu (kada si se zalila)
“više ne žalim zbog zabrane fotografisanja. Upijaću mnogo više bez te spravice koja simulira sećanje i mnogo češće odvraća našu punu pažnju od onoga što vidimo, odlažući je za trenutak kada ćemo to ponovo posmatrati na slikama koje smo napravili. ”
Uzivaj i upijaj. Uspomene su jako vazne ali ponekad se treba opustiti i uzivati u trenutku! Vetar u ledja!

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  Nenad

Da, secam se kad je jedan drugar dosao sa jedne biciklisticke ture i poceo d apregled afokte koje ce nam prikazati na prezentaciji. Kliktao je od odusevljenja, kao da prvi put vidi neke predele. Imala sma utisak kao da nije ni bio tamo. A opet, ako ne ufotkamo, brze zaboravimo… ili smo samo tako navikli, ko zna.

Danny
Danny
8 years ago

Veliki pozdrav i sve najbolje! Jedva čekam da bude i neka ,,ljudska” priča iz Kine, čim nađeš nekoga s kim bi mogla da komuniciraš. Biće bolje na istoku ili u Vijetnamu…

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  Danny

Danny, bilo je dosta susreta sa ljudima koji su mi pomogli da nesto nadjem ili zavrsim, ili koji su “samo” bili veoma frendly. Ima mnogo ljubaznog sveta, ali isto tako i uzasno neljubaznog, ksenofobicnog rekla bih. Utisak je da je 1/3 izuzetno ljubazna, 1/3 ravnodusno nezainteresovana i 1/3 ksenofobicno igrontrantski raspolozena. Sto je okej prosek, samo je problem sto 1/3 u Kini znaci oko petsto miliona ljudi, a to opet znaci veoma cesto susretanje sa predstavnicima nezeljene trecine.

veselin
veselin
8 years ago

Umrecu od zavisti!Shto se mene tiche ti si za mene nacionalni heroj.Neka te sreca prati.

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  veselin

Oh, Veseline, hvala na tako visokom misljenju. Sad sam na kraju teksta dodala video o Mogao pecinama sa sajta Unesca, pa pogledaj jer ces imati potpuniji utiska kako to sve izgleda uzivo.

Mitar
Mitar
8 years ago

Snezana,
nisam ukapirao, gde i sta radi tvoja Bottecchia sa svim stvarima dok ti obilazis muzeje, institucije itd.?
Puno puta sam se pitao (npr. dok si obilazila spomenik zrtvama odbrane Staljingrada) gde i kako ostavljas tvoju jedinu imovinu i stvari bitne za opstanak?
I jos jedno pitanje, da li nosis pantalone sa biciklistickim uloskom? 😀
Nadam se da si sad negde u toplom dok kod nas javljaju da je oluja negde u Kini.
Veliki pozdrav.

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  Mitar

Zavisi. Ako imam smestaj kod nekoga, kao sto je to bio slucaj u Volgogradu, ili sad u Shijanu, onda idem biciklom bez bisaga. No najcesce to nije slucaj. Pa nista, vezem bajs gde je ticket office i gde uvek ima mnogo ljudi i cuvara, sa sobom nosim rucnu torbu, pasos, pare, kameru, a ostalo me ceka. Do sada me je sve uvek sacekalo a nadam se da ce tako biti i nadalje. U Kini prvi put koristim dva lanca: onaj celicni i onaj savitljivi, jer prosecan kradljivac obicno ima alat samo za jednu metodu secenja. Profi lopov ukrasce ti bajs… Read more »

Lena
Lena
8 years ago

Gdje si nestala, bicikistichka vilo? Predugo je proshlo od ovog posta,a tebe nema pa nema…Klimni makar glavom, da znamo da si dobro…

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  Lena

Draga Lena, nadam se da cu uskoro postaviti novi tekst. Bila sam deset dana u Sangaju i super sam se odmorila kod mog domacina, inace starog poznanika Vlade iz Beograda i njegove porodice. Toliko mi je bio ispunjen svaki dan, da nisam imala vremena da pisem. Sada sam u Kumnigu, u provinciji Junan. Sutra nastavljam voznju i ostacu u ovom delu Kine do 19. decembra, dokle ce mi produziti vizu. Inace, ovo je najlepsa provincija u Kini i predeli su fenomenalni.
Veliki pozdrav i hvala sto brines! 🙂

12
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x