Pokušaj razumevanja
(fotografije ce nazalost izostati, iz razloga navedenih u prvom delu ovog posta)
Jedan od mnogih problema sa kojima se sreću stranci u Kini je internet. Kineska vlada ne samo što je zabranila pristup na preko dve hiljade sajtova, evropskih i američkih dakako, nego je i one koji su dozvoljeni veoma teško a katkad i nemoguće otvoriti budući da se i njihovo učitavanje ometa zavisno od trenutne političke situacije. Logiku po kojoj su neke veb-adrese dozvoljene a druge nisu, vide samo oni koji ih aminuju ili osuđuju na izganstvo. Primera radi, kako objasniti to da je Googlova galerija Picasa zabranjena dok je Flickr dozvoljen? Objašnjenje da Kinezi „ratuju“ sa Googlom ne prolazi, s obzirom na to da Gmail, kao Googlov servis, nije zabranjen, mada ga nemilice ometaju, pa neretko treba čekati i po dvadeset minuta da se otvori.
Kao i svaki problem na Mreži, i ovaj je rešiv, a rešenje se zove VPN (virtual private network) ili preusmerivač adrese. To je program koji sakriva pravu IP adresu sa koje se konektujete i pokazuje sasvim drugu lokaciju. Sa VPN-om u Kini, stranac može da surfuje kao da se nalazi bilo gde u svetu. No, tu postoji nekoliko „ali“: da VPN ne bi usporavao ionako spore kineske veze, treba platiti legalni program, što košta simboličnih 5-10 dolara mesečno. Tu bi problemima bio kraj ukoliko boravite na jednom mestu i imate stalnu, kablovsku ili WiFi konekciju. Međutim, ako ste putnik, novi problem koji treba da rešite je gde naći WiFi konekciju. Ona je u Kini veoma retka, osim u velikim gradovima, u fensi hotelima i kafićima. Ali i tada je veza često toliko spora, da ćete provesti sate pokušavajući da pročitate svoju poštu.
Tako putniku ostaje da se pomiri sa tim da neće imati pristup sajtovima poput Facebooka ili Picase, a da će za kontakt sa kućom i svetom morati da potraži neki internet kafe. Njih ima posvuda: mladi i ne baš tako mladi Kinezi provode dane i noći igrajući igrice. Kao i posvuda u svetu, uostalom. Međutim, specifičnost internet-kafea u Kini je da u njima mnogi korisnici doslovno žive: u njima jedu – unutra su mini-roštilji i kolica na kojima se priprema hrana; piju – frižideri sa bezalkoholnim pićima su opremljeniji nego u supermarketima; puše – dim u svim zatvorenim prostorijama u Kini može se doslovno seći nožem (onu staru „Puši kao Turčin“ trebalo bi preinačiti u „Puši kao Kinez“, jer su prvi masovno batalili duvan, dok ga potonji „jedu“); spavaju – u većini net-kafea posetioci sede ili leže u veoma udobnim, širokim foteljama; održavaju ličnu higijenu – ako se izuzme istresanje nosa sa dva prsta i sočno iskašljavanje šlajma u korpe koje se nalaze između svaka dva stola, ostalo se obavlja u ve-ceima koji obično imaju i priručne tuševe.
Sve za kinesku zabavu. A šta je sa strancima?
Da bi se ušlo u neki internet kafe, potrebno je imati ID karticu, što je kineska verzija lične karte. Zaposleni u kafeu provlači tu legitimaciju kroz čitač i tamo negde u Ministarstvu ruda i gubljenja vremena, neki službenici prate koje adrese vlasnik te kartice otvara i koliko dugo se zadržava na pojedinim sajtovima. Orvel? Taj je bio nemaštovit poletarac.
Naravno, ID kartice imaju samo državljani Kine. Kako onda da putnik dođe do interneta? Nikako, osim ako ne umoli zaposlenog u kafeu da provuče svoju ili neku od kartica koje su korisnici što sede unutra ostavili.
U praksi to izgleda ovako:
Ulazim u internet kafe i pokazujem u rečniku reč „internet“. (Već prvih dana u Kini shvatila sam da nije dovoljno to što ću ući unutra, i što sam očigledno stranac, da bi onaj što radi razumeo da mi treba internet.) Kada pročita iz rečnika šta tražim, pitaće me za ID karticu, kao da ne zna da kao turista ne mogu da imam tu legitimaciju. Na to ću mu ja pokazati moj pasoš i urednu vizu, te objasniti šta je tu moje ime i prezime, šta zemlja iz koje sam, šta broj pasoša. Nakon ovoga, postoje dve mogućnosti: jedna je da zaposleni upiše sve te podatke i predusretljivo provuče neku kinesku ID karticu, a druga da kaže da ne mogu unutra. U potonjem slučaju, ne pomaže nikakvo ubeđivanje.
Više puta pitala sam zaposlene u omladinskim hostelima u kojima sam odsedala, a koji uglavnom govore engleski, kako bi se oni osećali kada bi, putujući po Evropi ili Americi, ušli u neki internet kafe a zaposleni im rekao: „Žao mi je, vi ste Kinez i ne možete unutra“. Jer to se svodi na to – diskriminacija, ako ne i rasizam.
Znam da ti ljudi što rade u kafeima nisu krivi, ali ne mogu da prihvatim kada ne žele ni da pomognu. Jer, ta pomoć ništa ih ne košta: na zabranjene sajtove ionako ne mogu da odem, a to što ću otvoriti Gmail ili moj blog, teško da će onaj ćata u Ministarstvu ubeležiti kao disidentsku aktivnost mučenog radenika u kafeu. Jedino objašnjenje je strah i slepa poslušnost, čemu ih uče od malih nogu.
O tome mnogo pričam sa Ivom, Holanđaninom koji već dve i po godine živi u Kini podučavajući male i malo starije Kineze engleski i španski. Prvo što ističe u vezi sa kineskim školstvom je to da je koncipirano tako da ne razvija ni najmanju kreativnost. Kineze uče da reprodukuju. Sve gradivo – počev od svog pisma – uče napamet, različiti predmeti nemaju nikakvog dodira jedni s drugima, veze ne postoje. Otuda, ni najjednostavniju asocijaciju ne mogu da reše. Ivo mi navodi primer koji je kao pitanje bio postavio svojim starijim učenicima:
„Zamislite da ste došli u Evropu i ušli u neki restoran da ručate. I da ja tamo radim kao kelner. Sedate za sto, ja prilazim i vi mi na lošem engleskom kažete: „Da li možete da nam donesete m… m… me…“ i ne možete da se setite kako se izgovara reč. Da li je logično da ja pretpostavim da tražite meni?“
Umesto odgovora, kaže Ivo, samo su ga gledali belo. Nije siguran da su ga uopšte razumeli.
U vezi sa tim, objašnjava mi još nešto što me veoma iritira u Kini – smejanje strancima u lice za svaku pogrešku. Priča mi svoj, najsvežiji primer.
Kao poliglota koji već govori pet jezika, ovde pokušava da nauči i kineski. Međutim, ide mu veoma teško i oseća se prilično frustirano zbog toga. Nakon dve godine učenja, jedva je u stanju da vodi osnovnu konverzaciju. Ponekad na časovima pokušava da kaže nešto na kineskom, ali ako li samo pogreši tonalitet (a u kineskom on menja i značenje reči), učenici će početi da se smeju grohotom. Ne samo oni mali, već još više oni stariji, odrasli. Pitao ih je šta je toliko smeštno i kao odgovor čuo „pa to što ne umete da pravilno kažete“. Na to je pokušao da im predstavi istu situaciju samo sa zamenjenim ulogama: kada oni pogreše, govoreći na očajnom engleskom, da li se on smeje? I kako bi se osećali kada bi im se podsmevao zbog toga. Ali primer ih nije dotakao ni najmanje, jer su i dalje nastavili po starom.
I upravo između tih razgovora, jedne večeri, doživela sam nešto što na najradikalniji način oslikava ono o čemu smo pričali. Zbog prespore internet veze u našem hostelu, krenula sam da neđem neki kafe. Imala sam sreću da naletim na mladića koji mi je predusretljivo pokazao gde se nalazi klub i sam se ponudio da mi pozajmi svoju ID karticu. Kakav gest! Sve vreme, a to je bilo više od dva sata, sedeo je sa nekim drugarima koji su se igrali na kompjuterima, čekajući da ja postavim moj tekst na blog. Dva puta doneo mi je i kafu. Nisam imala dovoljno reči da mu zahvalim.
Po izlasku iz kafea, odlučim da negde na ulici kupim mantu – testeninu punjenu sojom ili mesom ili povrćem. Veče je inače udarno doba dana za prodavce hrane, koji masovno izlaze na ulice i razgorevaju roštilj ili pale svoje plinske gorionike. Manto je pak više jutarnji obrok pa ga nije tako lako naći, no u nekoj ulici ugledam dvoje prodavaca sa kolima na kojima prepoznam posude za kuvanje mantoa (na pari). Stanem u red gde žena prodaje hranu, no ona me usmeri na kola pored, i muškarca prodavca. Spremim novac i kad dođe moj red, pokažem na posudu u kojoj se puši manto i novac u ruci. Ali prodavac me ignoriše. Pita onog iza mene šta želi.
„Hej!“, uzviknem. „Ja sam gladna takođe i moj je red!“ I mahnem onim novcem ponovo pokazujući na posudu sa hranom.
Na to prodavac počne da se smeje na sav glas. Neki muškarci koji su stajali u blizini jedući takođe mu se pridruže. Petoro-šestoro Kineza otvoreno mi se podsmeva zato što sam pokušala da kažem „manto“ i verovatno pogrešno akcentovala reč.
Ali pošto sam veoma gladna, pokušam još jednom. Međutim tada se odnekud pojavi neki debeli Kinez, priđe ovome što prodaje hranu na kolima te ih odgura odatle, sasvim jasno mi stavljajući do znanja da neće da mi proda hranu!
A ljudi okolo smeju se sad još glasnije, bezmalo se zacenjuju od smeha i komentara koji izazivaju nove provale kikota.
U hostel sam došla besna kao furija. I mrtva-gladna. Potražila sam Džoa, Kineza koji je sebi dao to englesko ime (neki Kinezi imaju i englesko ime koje su sami izabrali). Pitala sam ga za objašnjenje.
„Nisu te razumeli, a kada nešto ne razumeju, onda je najbolje da se naprave blesavi. Užasno je sramotno da Kinez u okruženju drugih Kineza ispade budala ili neznalica. Zato je bolje da se tebi naruga nego da mu se društvo podsmeva. U Kini je veoma važno šta kolektiv misli o tebi, kolektivna svest je jako razvijena.“
„Ali bilo je jasno da hoću da kupim hranu!“
„To ti misliš. Sigurno je pomislio da ćeš nešto tražiti što on neće razumeti, a to bi bila velika bruka.“
Njegovo objašnjenje sluša i Rut, Nemica koja je biciklom krenula iz Mongolije, ali je u Kini odustala od vožnje, poslala svoj dvotočkaš u Malaziju koja je njeno sledeće odredište, te po Kini sad putuje kao bekpakerka. Uključuje se u razgovor da bi potrvdila kako je i sama imala nekoliko sličnih, neprijatnih iskustava poput ovog mojeg.
Ivo, koji nam se takođe pridružio, pokušava da otkrije uzroke takvom stavu. Misli da je glavni razlog to što se u kineskom školstvu potencira kineska veličina i posebnost, razvija se snažna svest o tome da su Kinezi najveći, najstariji, najmoćniji. Veoma slično američkom sistemu, smatra on. Nastava u školi započinje jačanjem duha kolektivizma: svi stoje mirno i pevaju himnu ili slušaju glas direktora sa razglasa.
Njegovo objašnjenje čini mi se uverljivim. Posvuda, u svim gradovima, videla sam jutarnje postrojavanje zaposlenih ispred zgrade u kojoj rade, ili u hodnicima na ulazu kompanije. Svi stoje u stavu mirno, dok šef priča i deli zadatke ili kritikuje. I niko ni da trepne. Na završetku takve „smotre“, obično horski uzvikuju neku parolu ili slogan ili zakletvu. Ne bi me začudilo da u pauzama imaju i časove samokritike.
„Otuda većina Kineza misli da je beli čovek glup, ružan i da loše miriše – slično kao što mnogi Evropljani ili Amerikanci misle o Azijatima.“
„Ne treba zanemariti ni to da postoji sigurno dosta Kineza koji ne vole strance, kao što postoje i oni drugi Kinezi, koji nekritički prihvataju sve strano kao neuporedivo vrednije od kineskog i koji bi sve dali samo da odu odavde. No najveći broj ljudi i ne razmišlja o tim stvarima, već samo gleda kako da preživi. A stranac je tu bukvalno strano telo, neko koga nisu ni zvali niti hoće ili mogu da razumeju“, tvrdi Ivo a Džo se slaže iako mu razgovor o tome očigledno teško pada.
Kako to zapravo izgleda iz ugla običnog građanina, kakva je kineska stvarnost za najveći procenat Kineza, uspevam da razumem tek nakon gledanja filma „Last train home“. Reč je o višestruko nagrađivanom dokumantarcu koji sam odgledala kada sam došla u Šangaj a na nagovor mog domaćina i prijatelja Vlade.
U filmu se prati život kineske radničke porodice sa dna društvene lestvice. Odnekud sa juga zemlje, žena i muž došli su u industrijski razvijen grad gde su se zaposlili kao radnici za šivaćim mašinama. Kod kuće, na selu, žena je ostavila jednogodišnju bebu – devojčicu. Dve godine kasnije, kada se ponovo bude porodila i dobila dečaka, učiniće isto – i njega će ostaviti baki a ona će se vratiti u grad da radi. Ne mogu ni da zamislim kako je strašno odlučiti se na takav korak! Dve bebe, tek rođene, ostaviti hiljadama kilometara daleko, na staranje starim roditeljima!
Život ovog para u gradu svodi se na dvanestočasovni rad (neke od fabrika u industrijskim gradovima Kine rade u tri smene), sa polučasovnom pauzom za ručak (splačine iz menze koje proždrljivo kusaju jer su najjeftinija hrana koju sebi mogu da priušte), a po završetku posla odlaze u svoju „sobicu“, šper-pločom pregrađeni prostor od nekoliko metara kvadratnih, u koji su stali dva kreveta na sprat i jedna stolica. Mecečno, njih dvoje zarade dve hiljade juana, što je oko dvesta pedeset evra, a žive od dvesta (dvadeset pet evra) dok ostatak šalju kući.
Već na ovom mestu u filmu, obuzima me jeza. Čak ni ja, koja dnevno trošim svega par evra, ne mogu da zamislim kako bi izgledalo preživljavanje sa dvadeset pet evra mesečno, sve i da jedem fabričku hranu i imam obezbeđen sobičak od tri kvadrata.
No, tu nije kraj užasima. Par radi svakog dana – po dvanaest sati dnevno — i vikendima i praznicima. Jedini odmor ima za Kinesku novu godinu – deset dana. Tada, zajedno sa milionima drugih Kineza i emigranata — kojih, kako se navodi na početku filma, u Kini ima sto trideset miliona — pokušava da vozom otputuje kući i provede odmor u krugu porodice. Pošto nema ni približno dovoljno vozova koji bi mogli da deportuju sve te milione ljudi željnih svojih domova, na železničkim stanicama danima i noćima su nepregledni redovi. Kamera prati višednevne pokušaje bračnog para da kupi karte, stres kada im na nekoliko šaltera kažu da su sve rasprodate i neopisivu sreću kada najzad uspeju da ih kupe.
Na dan polaska, na stanici nastaje stampedo koji ni kordoni policije ne mogu da obuzdaju. A u vozovima, na „hard-seatu“, po podu i u prolazu između vagona, gotovo nepomični sede Kinezi-radnici. Truckaju se trideset, četrdeset, pedeset sati. Ali svi imaju blaženi izraz na licima jer – idu svojim kućama. Očekuje ih deset dana odmora sa svojim porodicama. „Da nema tih deset dana, život ne bi imao smisla“, kaže jedan radnik u vozu.
I najzad, par stiže u idilično selo na jugu. Oranice i plantaže su posvuda, tu je i reka iz koje se zemlja navodnjava… reklo bi se – raj. No tu nema života, tvrde muž i žena. (U filmu se ne obja šnjava, ali dovoljno sam pedalala po kineskim zabitima da bih shvatila da se 99% zemlje obradjuje ručno, motikom i ralom. Vrhunac mašinizacije je traktor, ali i on se retko koristi jer su stepenaste parcele tesko dostupne velikim mašinama.) Zbog toga ovo dvoje tako naporno rade i štede, odvajaju novac da bi njihova deca mogla da se školuju i jednoga dana rade na bolje plaćenom i humanijem poslu od njihovog. No, preduslov je da završe škole a po mogućstvu i fakultet.
Posebno je majka opsednuta tom ambicijom. Doslovno sa vrata, pre pozdrava, pre zagrljaja, traži da joj deca pokažu đačke knjižice. I uvek je nezadovoljna. Kritikuje ih što imaju prosečan uspeh i objašnjava da moraju da uče i budu najbolji jer im je to jedini spas. Tek posle tih lekcija, roditelji otpakuju poklone koje su im doneli za Novu godinu i onda svi sedaju za sto. Najzad, opuštena porodična atmosfera.
To je slika koja se ponavlja svake godine. Sve do trenutka kada iz šesnaestogodišnje devojčice ne pokulja mladalački gnev zbog toga što su ona i brat ostavljeni bez ljubavi roditelja, kojima je jedino važan novac i njihove ocene, što… To je najdramatičniji trenutak u filmu. Kamera beleži porodičnu svađu, provalu besa iz devojčice, histerična objašnjenja netaktične majke i nemoćnog oca koji ne nalazi bolji način do da šamarom okonča raspravu. Nakon toga, praznici prolaze u mučnoj tišini.
Kao što se i moglo očekivati, devojčica ubrzo napušta školu i odlazi u grad, gde se takođe zapošljava kao švalja u nekoj fabrici. Radi u još gorim uslovima od njenih roditelja, koje dugo vremena ne želi ni da čuje ni da vidi. Kada ipak odgovori na majčine pozive telefonom, sve što ima da joj kaže je da se neće vratiti na selo i nastaviti školovanje.
Roditelji su očajni ali nemoćni. Pokušavaju da je nekako umole, no, ubrzo shvataju da je ćerka izgubljen slučaj i da će završiti kao i oni. Nakon dugog razmišljanja i kolebanja, majka odlučuje da će se vratiti na selo i biti uz sina dok ne završi školu. Nada se da za njega još nije kasno.
Film me je potresao do srži. Milijarde ljudi koji se bore da prežive sa dvadeset pet evra dnevno. Koji provode život u fabrikama smatrajući da on ima smisla zbog deset dana odmora kada idu kućama. (Oni koji su imali malo više sreće, ili pameti, stekli su neka mala kolica na kojima pripremaju hranu ili neku mini-radnju u kojoj prodaju sve i svašta. Žive za nijansu bolje, utoliko što nisu u fabričkim halama, ali i oni radi možda i više od dvanaest časova, a zbog prirode njihovog posla – trgovine – pitanje je da li i za Kinesku novu godinu odlaze kućama.)
I onda ja na ulici zaustavim nekog takvog mučenika i očekujem da me razume ili da mi nešto objasni i pomogne. A njegov život se ruši jer nije kupio voznu kartu a nema dovoljno novca za autobusku, jer je negde voz stao i kasniće satima ili danima, jer njegova deca nemaju dobre ocene i osuđuju sebe da sutra rade u fabrikama, jer… u zemlji sa milijardu i trista miliona stanovnika nema milosti ni za koga.
Link za film na Youtube
Dobar tekst, potresan. Pročitao sam i nastavio da buljim u ekran još nekoliko minuta. Šta reći…
Du, reci: Hvala, Boze, da smo rodjeni i da zivimo u Srbiji 🙂
Tako si dobro prepricala film da nema potrebe da ga gledam. Ivini i DZoovi komentari su mi pojasnili neke stvari. Pozdrav – Voja
Ja sam bas trazila odgovore. Ne verujem ni da su to kompltna objasnjenja. Sleeci put potrudicu se josvise, koliko na prolece kada ponoo dodjem,nadam se.
Najbolji tekst do sada! Samo nastavi. Pozdrav!
Fala, Momire!
Mislim da ce uskoro ovi Kinezi stvarno pojesti planetu
Gox, mislim da vc vladaj planetom.
Snežo,nisi mogla bolje da opišeš celu situaciju,došlo mi je da zaplačem,jer teško da bilo ko u Evropi može zamisliti takav život.Negde sam pročitala da oko 500 miliona KIneza živi na ivici egzistencije,a to znači da jedu jednom dnevno ili čak ni jednom. Za naše standarde, to je teško razumeti, tako da za svaku njihovu reakciju, koliko god nam se činila sumanuta ili neobjašnjiva, treba imati razumevanja.Čak i ako nam u prvom trenutku to nije najjasnije.
Neno, potresno je, zaista. Ja sam tek sad, skoro na kraju boravka od tri meseca, pocela da se ne nerviram, tj. da prihvtam gomilu tih gluposti.
Draga Snežana,
Hvala vam na ovom tekstu. Danas sam otkrio vaš blog i oduševio sam se. Upravo krećem da čitam tekstove redom.
Veliki pozdrav iz Beograda
Šta reći do – surovo tačno. Tu sam u Kini, eto, mogu sve to potvrditi. Nažalost, tako je… 🙁