Od Triglava do Katmandua

10-11. septembar 2013.
Skoro je ponoć a iz susednog hostela pevaju na sav glas. Veselo neko društvo, pripito sudeći po glasovima. Nemam ništa protiv, samo bih da ipak malo dremnem. Taman se mašim za one čepiće za uši, kad začujem: “Živi sretna u slobodi… Jugoslavijo, Jugoslavijo!”
Ustajem kao zombi, oblačim se, izlazim iz sobe i pokušavam da izađem napolje. Vrata hostela su zabravljena a onaj što dežura verovatno spava. Budim ga. Na pitanje zašto želim na ulicu u ponoć, odgovaram mu da sam gladna. Gde da mu objašnjavam da sam pošla za pesmom o zemlji koje nema, da nađem ljude koji je pevaju.
Ne verujem da su Srbi, znala bih da je neka naša ekipa planinara ili putnika došla u isto vreme u Katmandu. Hrvati ne bi pevali o Jugoslaviji. Mora da su Slovenci.
Kad me momak pusti napolje, pesma je već utihnula. Gledam preko kapije u dvorište susednog hostela. Očekivala bih da tamo sede oni zbog kojih sam ustala, ali nema nikoga. Tad začujem galamu iz sobe na prvom spratu. Istovremeno, iz zgrade izlazi Nepalac i kad me opazi kako se propinjem na prste sa čeonom lampom na glavi da bih videla šta je u njihovom dvorištu, obazrivo mi priđe.
Moje pitanje: Da li je pesma od maločas došla odavde?, zvuči mu sumanuto, sudeći po njegovom izrazu lica. Nema mi druge nego da mu otpevam refren koji je maločas i on slušao. Nepoverenje nestaje s njegovog lica.
– Oni i ja smo iz iste zemlje – brže-bolje dodajem.
– Slovenija? – pita me Nepalac.
Znala sam!
– Ne, Srbija, ali mi smo bili jedna zemlja.
Nepalac se osmehuje s razumevanjem ali ne pokazuje nameru da mi otvori kapiju. A i šta bih u ponoć? Pokucala na vrata pijanih Slovenaca da se izljubimo i nazdravimo? Da pljunemo i zapevamo?
– Da li su i sutra tu? – pitam ga.
Nepalac potvrdno klima glavom.
– Okej, doći ću ujutru. Recite im da ih je pozdravila jedna biciklistkinja iz Srbije i da ću navratiti sutra.
Nepalac se osmehuje kao da je sve razumeo. A ja se vraćam nazad, smejući se. Onaj iz mog hostela sad me gleda još čudnije. Mora da misli da nisam sva svoja jer je sve vreme presedeo napolju, čekajući da se vratim, i video je da sam otišla samo do susedne kapije, popričala s nekim pet minuta i zatim se vratila.

*
Ujutru, pre nego što krenem u obilazak prvog znamenitog mesta u Katmanduu, svratim do recepcije susednog hotela.
– Da li su vaši gosti Slovenci još uvek tu? – upitam recepcionera.
– Da, odlaze sutra – odgovori mi.
– Pretpostvaljam da spavaju?
Nepalac se smeje i klima glavom potvrdno.
Ne želim da ih budim. Po mojoj proceni, taman će se razbuditi dok se ja vratim iz obilaska grada, negde oko ručka.
I tako i bude.
Zatičem ih bunovne i mamurne oko jedan poslepodne. Izašli su napolje, u dvorište, i posedali oko stola. Ima ih šestoro i svi su vrlo mladi osim jednog koji je mojih godina. Na licima im je onaj prepoznatljiv izraz ‘ne-znam-gde-sam’.
– Pa dobro, bre, ljudi, baš ga preteraste noćas! – kažem u šali prilazeći im.
Neverica na njihovim licima.
– Pa zdravo, Slovenci! – pozdravim ih kad sasvim priđem.
Otpozdrave klimanjem glave, očigledno još u čudu.
– E tako sam i ja sinoć bila iznenađena kada sam čula kako iz vašeg hostela neko peva “Od Vardara pa do Triglava” – kažem imitirajući njihove izraze, i onda im se predstavim.
Iz meni nejasnog razloga, i dalje deluju kao da im nije najprijatnije zbog ovog susreta. No, nude me da sednem. U početku nisu previše razgovorljivi, pa mahom ja pričam, odgovarajući na njihova pitanja o mom putovanju, broju pređenih kilometara, tehničkim detlajima u vezi s opremom.
Nakon deset minuta pokušam da prebacim lopticu njima. I mic po mic, iz njihovih najpre šturih a onda sve iscrpnijih odgovora, složim celu priču.
Oni su planinari koji se spremaju za uspon na Tibet, na vrh Phola Gangčen, visok 7.661 metar. Od oktorba prošle godine jure sve papire neophodne za odlazak na Tibet i pokušavaju da organizuju sve za četrdeset pet dana, koliko će trajati cela njihova tura. Ukupno ih je osmorica, svi su iz različitih mesta, ali su svi članovi Planinarske Zveze Slovenije. Iza sebe imaju po nekoliko ozbiljnih uspona na najviše vrhove po celom svetu i uspon koji im predstoji smatraju tek prosečno teškom ekspedicijom. No zbog skoro godinu dana priprema, koje su im uzele mnogo nerava i novca, sinoć su, po sletanju, osetili potrebu da sebi daju malo oduška.
– Pa tako i treba – odgovorim.
– Nije dobro, svi gosti hostela su jutros otkazali zbog nas. Otišli su neki Nemci koji su se i sinoć žalili. Ali znaš kad je žurka i mnogo piva – tu se ne uvažavaju žalbe – odgovara mi najstariji u grupi.
Meni je smešno. Tek sad shvatam zašto im je bilo toliko neprijatno zbog mojih šaljivih opaski na početku.
– Ma dajte, ljudi, opustite se. Meni je bilo krivo što me nisu pustili da vam se pridružim!
Tu prsnu u smeh. Vidim da im je malo laknulo.
– Članovi našeg planinarskog društva ovde odsedaju tradicionalno već trideset godina, kad god idu na Nepal ili na Tibet. Zato nas je sramota, ali ne možemo stalno da se izvinjavamo. Bilo pa prošlo. Nama je trebao taj ventil – objašnjava mi mladić bez majice dok mu jedan Nepalac donosi doručak.
– Sad će da skinu i onaj transparent – dodaje najstariji član ekspedicije pokazujući mi na tablu iznad ulaznih vrata. Na njoj su reči dobrodošlice slovenačkoj ekspediciji.
Krivo mi je što se osećaju krivima, pa im priznajem da sam napisala priču o njima i postavila je noćas na Fejsbuk. I da se mnogima dopala a neki su čak prokomentarisali da je to najbolji tekst koji sam napisala od početka mog putovanja.
– Eto, meni ste pomogli da napišem dobru priču – izjavim vrlo ozbiljno.
Odjedanput se svi ozare.
– Stvarno? – čujem od nekolicine. I onda mi zatraže kontakt informacije kako bi me našli na internetu.
– Naravno, ali moram najpre da vas fotografišem, jer ljudi očekuju neki dokaz da ste stvarni, kao i da čuju završetak priče.
Nisu sva osmorica tu, pa slikam samo prisutne. Potom još malo pričamo i onda ih ostavim da na miru doručkuju i razbistre glave. Sutra rano ujutru, u pet, kreću džipom put Tibeta. Dva dana vožnje na visinama od preko 5.000 metara do baznog kampa. A onda uspon. Po snegu i ledu. Sa cepinima i derezama, gde i najmanja greška može da ih košta života. Vrh na koji se penju nije prezahtevan u alpinističkom smislu, ali svejedno treba biti u odličnoj kondiciji, psihički stabilan i mentalno jak da bi se izdržalo. Ako je cena toga jedna noćna žurka zbog koje par turista i jedna biciklistkinja ne mogu da spavaju – jaka stvar.
To im i kažem. I obećam da ću pratiti izveštaj na sajtu njihovog planinarskog društva.
Na rastanku, pozovu me da večeras svratim na pivo (oni će apstinirati ali ja mogu da pijem) ako budem tu. Biću, ali najverovatnije neću prihvatiti poziv. Uoči polaska na tako ozbiljan uspon poslednje što im treba su gosti. Zato im sada poželim sreću. A onda se povučem u moj hostel u susedstvu, da završim priču o ovom neočekivnom susretu.

Subscribe
Notify of
guest
4 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Voja
Voja
7 years ago

Jos jedan dokaz da je svet mali. Vec “n”-ti put citam i smejem se. Nego znas sta, malo si nas razmazila ovim cestim postovima. 😉

Snezana
Snezana
7 years ago
Reply to  Voja

Da, znam, Moraću da smanjim, htela-ne htela, više zaista ne mogu da postignem sve.

Mix
Mix
7 years ago

Umreh od smeha!
Obzirom da sam upravo završio jednu od knjiga iz “Beograde, dobro jutro” kolekcije – to nešto govori 🙂

Snezana
Snezana
7 years ago
Reply to  Mix

Hehe, hvala Mix. A ja pročitala tvoju poruku bez prve rečenice preko mejla (tako mis tiže takođe) i razmišljam od sinoć u čemu je štos. I sad otvorim blog da ti otpišem kako ipak nisam ukapirala tvoju aluziju – kad, nađem prevu rečenicu koja sve objašnjava 😀

4
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x