Himalajska tura, 3. deo

Dan treći, 8. oktobar
Nisam sama!
Od ranog jutra, kakao sam napustila Sjange, sustižem planinare na nizbrdicama a onda me oni pretiču na usponima. Ne prođem ni pored jedne grupe a da me neko nešto ne upita i ne zaustavi nakratko, ili krene sa mnom uporedo. Svakoga zanima otkuda biciklista na ovoj ruti i da li
ću voziti preko Thorunga La prevoja. Kad im odgovorim da putujem više od dve godine biciklom i da nameravam da pređem preko tog pasa jer znam da je moguće, da su i drugi biciklisti to uspeli, iskreno mi čestitaju na odvažnosti.
U jednoj od grupa upoznajem Kanađanku koja je pre četiri godine putovala biciklom od Engleske do Indije – takođe sama. Sada se meni otima usklik oduševljenja. Pričamo o našim iskustvima, no ja mnogo više, jer mi Liz, kako je njeno ime, neprestano postavlja nova pitanja. Zanima je sve: i moja ruta i gde mi je bilo najlepše a gde najteže i kuda ću dalje i dokle ću tako i kako se finansiram… Pošto put duže vreme vodi dosta strmo uzbrdo, zavijajući u oštrim serpentinama, to sve češće gubim dah te polako počinjem da posustajem. Lizina grupa, u kojoj ih je ukupno petoro, već je odmakla deset, pedeset, sto metara, i ako Liz nastavi da me sačekuje, ubrzo će ih izgubiti iz vida. A ni ja ne mogu da guram po kamenitim i klizavim strminama i istovremeno pričam. Već mi je neophodna jedna pauza, najmanje desetominutna, da ponovo dođem do daha i priberem se. Tako Liz produžava a ja sedam na jedan kamen u hladovini i posmatram koze koje skakuću po stenama s druge strane puta.
Susret sa Liz i njenim Kanađanima obradovao me je i zbog toga što su mi rekli da nemaju vodiča, a očito ni nosače, budući da svi nose ogromne ruksake. Znači, nisam jedina koja ih nije platila!
„Ne možeš da se izgubiš i da hoćeš“, kazao mi je jedan od momaka, sa licem u bezbrojnim sitnim pegama. „Pogledaj koliko ima ljudi na ruti!“
I zaista, osećam se kao na kakvom planinarskom autoputu – trekeri dolaze iz oba smera, mada ih je mnogo više u ovom u kojem sam se i ja uputila; ako se nađem između dve grupe i na neko vreme ostanem sama, sasvim sigurno ću sresti nosače ili lokalce; a još uvek ima i saobraćaja koji se odvija džipovima i ponekim motorom.
*
Mnogo više guram nego što vozim. Put je strm, klizav, kamenit. Osim što imam bisage, ni moj bicikl nije najidealniji za ovakav teren. Da barem imam široke gume, kramponke, ili prednje suspenzije, mada mi one ne bi sad mnogo pomogle na ovim usponima.
Ali iako mi je mnogo teže nego prvog dana, dobro raspoloženje me ne napušta. Radujem se što kanjon reke Marsjangdi postaje sve divljiji i lepši, pa mi se čini da tolika divota leči moj umor već samim tim što je posmatram dok se upinjem da izguram svoj dvotočkaš. Ne moram ni da sednem i odmorim se, već samo zastanem, oslonim se laktovima na volan i dok duboko dišem kako bih povratila dah, gledam silinu himalajske reke, vodopade koji se s obe strane kanjona obrušavaju u nju, oštre i nazubljene stene što su se survale na obalu prilikom miniranja zbog gradnje puta, dok su one što su završile u vodi već sasvim oble, iako je prošlo tek nekoliko decenija otkako je put probijen.
Još uvek sam na nadmorskoj visini nižoj od dve hiljade metara i sve je zeleno. Ima dosta palmi i tropskog rastinja, jer Nepal se geografski nalazi u suptropskom pojasu i da Himalaji nisu toliko visoki, te otuda večito pokriveni snegom i ledom, ovde bi vladala klima poput one u severnom Egiptu ili Maroku. Vruće je i oko podneva temperatura je preko trideset stepeni.
Taj podatak mi navodi mladi Izraelac, koji je ovde na trekingu sa dva druga. Pošto me je sustigao, nudi se da mi pomogne na sledećem usponu, gurajući moj bicikl otpozadi. Dirnuta sam i osećam kako ona radost, koja me ne napušta od jutros, sad postaje još jača. Momku zahvaljujem i onda ga odbijam – izguraću nekako i sama. No, lepo je i ohrabrujuće saznanje da osim usputnog društva, mogu da očekujem i pomoć, ako mi zaista ustreba.
*
Čini mi se da sam prvu polovinu dana više od šezdeset posto vremena gurala bicikl. Jedva čekam da stignem u mesto Tal, gde nameravam da ručam. Nosim gorionik, jednu posudu i pola kile pirinča koji sam juče kupila u Bešisaharu, ali mi se sad ne kuva. Planirala sam da platim za ručak a za večeru da spremim sebi pirinač. Cene su, naime, sve više i više kako se uspinjem.
Na ulasku u Tal, začujem vesele usklike „Bravo!“ Pogledam, a u bašti jednog hostela „moji“ Kanađani.
„Hajde, pridruži nam se!“, pozivaju me Liz i njeno društvo.
Rado prihvatam. Nisam očekivala da ću ih ponovo sresti. Mislila sam da su dosta izmakli, ali sad otkrivam da tek što su stigli i seli. Dok pričamo o današnjim utiscima, ugledam grupu biciklista kako se približavaju putem.
„Hej! Bajkeri!“, uzviknem oduševljeno.
„Hajde, brže ih zaustavljaj!“, podstakne me neko od Kanađana.
I zaista skočim iz stolice i u nekoliko koraka se nađem do puta.
Ima ih šestoro – četiri muškarca i dve žene. Svi su u biciklistikoj opremi, a njihovi dvotočkaši su baš za ovaj teren.
Kad ih zaustavim i objasnim im da i sama vozim ovom rutom, u sopstvenom aranžmanu, žena najbliža meni kaže da su i oni nezavisni. Začudim se, budući da nemaju bisage ni ruksake – ništa. Verovatno je mislila na to da nemaju vodiča.
Potom ih upitam kako su vozili danas, pošto sam ja najveći deo gurala.
„Stvarno?!“, začudi se ona žena. „Mi smo skoro sve vreme vozili.“
I to mi zazvuči čudno, ali ne ništa ne prokomentarišem. Zanima me gde su spavali prethodne noći a gde će se večeras zaustaviti. Odgovor mi potvrdi ono što sam i sama pomislila – spavali su u jednom mestu nakon Sjangea, te su od starta bili u prednosti od oko jednog sata. Pošto su upravo završili s ručkom, to znači da su ceo dan zapravo zadržavali istu prednost u odnosu na mene.
„Nisu mnogo druželjubivi ni ljubazni?“, primeti Liz kada se vratim za sto. Još jedno ohrabrujuće saznanje.
„Ha“, nasmejem se zbog tog tačnog opažanja. I onda joj objasnim da uprkos fensi biciklima i tome što ne nose teret, a i uprkos tome što su skoro sve vreme vozili — kako barem kažu — nisu bili ništa brži od mene.
Liz me bodri, zaključujući da verovatno pomalo i lažu. Smejem se naglas, od srca. Volim tu devojku.
Bude mi žao kada krenemo svako na svoju starnu pošto planinarski put i drum za motoriste već neko vreme ne vode istom obalom. Ali i oni i ja skoro smo sasvim sigurni da ćemo se ponovo sresti. I tako se i rastajemo, sa pozdravom: „Vidimo se!“
*
Nakon dva sata stižem u mesto Tarapani, gde nameravam da prenoćim.
Gostionica do gostionice. Zastajem kod prve jer ugledam hlepčiće i kroasane u izlogu. Cena – dolar i po za jedan. Pljačka – nemam drugu reč za to. No, kupujem jednu mini-veknu. Uz pirinač i supu u kocki koje ću skuvati, biće to sasvim dobra večera. Gazda me poziva da tu noćim, ali unutra je premnogo turista. Sigurno mogu da nađem neko mirnije mesto, možda čak i sa WiFi konekcijom.
Sledeći put zastanem da popričam sa jednim nosačem. Sa njim sam se danas više puta mimoilazila i povremeno bismo razmenili neku reč. Dok razgovaramo, iz gostionice pokraj puta gazda me poziva i nudi mi sobu.
„Koliko?“, pitam.
„Učiniću ti cenu i naplatiti 150“, odgovara.
„Svugde mogu da nađem i za sto“, uzvratim.
„Dobro, sto“, prihvata.
Proverim da li zaista ima tople vode, i onda se smestim u sobu. Nakon tuša, pripremim večeru u sobi pa izađem napolje da (opet) zamenim gumice na mojim kočnicama. Kada vidi da sam završila, gazda me pita šta ću za večeru.
„Ništa. Večerala sam u prvoj gostionici“, odgovorim.
„Onda je soba 150“, dobacuje njegova žena kroz otvorena vrata kuće u kojoj žive.
Momentalno me izbezumi svaki pokušaj da me neko namagarči. Nije stvar u pola dolara već u tome što ne mogu da ugovore jednu cenu a onda je promene kada se već smestim.
Ali, na Nepalu očito mogu. Ako neću da platim 150, moram da odem. Ne žele da mi iznajme sobu ako neću večerati i ostaviti pet dolara danas i isto toliko ujutru.
Ne mogu da verujem da su zaista ozbiljni. Starija žena, očito njegova ili njena majka, koja se takođe pojavljuje iz one kuće, traži da mi naplate i toplu vodu sto rupija. Gazda se ljuti zato što mu nisam odmah rekla da ne želim večeru.
„Kako da znam da ti očekuješ da gost mora da večera?“, pitam ga, ali njegovo znanje engleskog naprasno postaje nedovoljno da bi me razumeo.
„Morala si da kažeš da nećeš večeru i cena bi bila druga“, odgovara.
„Da li negde piše da je večera obavezna? Da li si mi to rekao ugovarajući cenu sobe?“, ljutim se, ali on opet ne razume.
Morala sam da kažem – ponavlja neprekidno.
Njegova žena pak viče da odem, da napustim njihovu gostionicu.
Sad sam već besna. Odgovaram da mi ne pada na pamet da se sad pakujem i odlazim na drugo mesto. Neka pozovu milicju ako misle da imaju problem sa mnom.
Plaćam sto pedeset, samo da me ostave na miru, i odlazim u sobu. Pošto u njoj nema nijedne utičnice u zidu, to se premeštam u veliku zajedničku kuhinju gde postoji jedna jedina i tamo uključujem laptop.
Nakon možda pola sata, evo one starije žene. Besna kao furija ulazi unutra i čupa kabl iz zida. Za njom, uleću gazda i njegova supruga. Traže mi pedeset (on), odnosno sto (ona) rupija ako hoću da koristim utičnicu. I teraju me u moju sobu, mada bi me, očito, najradije isterali napolje.
Pokušavam da gazdi, koji mi se ipak čini najrazumnijim, objasnim da ja ne mogu znati šta su njegova očekivanja od gosta ako to nigde nije napisano. Jer takav princip rada ne postoji nigde u svetu.
Doduše, prisećam se da me je gazda gostionice u kojoj sam odsela prethodna dva dana, drugog jutra, uoči našeg odlaska u Bešišeher, vrlo nametljivo pitao šta ću za doručak. Ponovio je pitanje nekoliko puta, tonom kao da kršim neko pravilo ako ne platim obed. Izgleda da sam sukob sličan ovome izbegla samo zahvaljujući tome što me je vozio u grad i to mi naplatio pet dolara. Tako sam se, uz večeru prvog dana i doručak drugog, bezbolno provukla.
No sada ću morati da naučim lekciju na vrlo neprijatan način.
„To je biznis!“, odgovara mi gazda ove gostionice. I uverava me da je to svugde u Tarpaniju i da ujutru slobodno proverim kad budem odlazila, A tek ću videti što se više budem uspinjala na Anapurnu.
Svašta bih mu rekla, ali jasno mi je da nema nikakve svrhe. On, zapravo svi oni, ubeđeni su da posluju ispravno. I da sa gostom postupaju potpuno normalno – ako neće da ostavi najmanje deset dolara kod njih, može da se nosi. Baš tim rečima i na taj način.

Subscribe
Notify of
guest
6 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Marica
7 years ago

Jao bezobrazluka za ove gostionice, no bolje i da sa tim raščistiš na početku. Mislim da to najviše volim oko putovanja po J.Americi. Sve stvari su jasno definisane od početka i nekako postavljene na isti način na koji bi ih mi postavili. Pa nema tih silnih iznenađenja i neprijatnosti. Ako si izračunala da ti treba neka suma za određeni broj dana, biće baš toliko ni cent manje ili više. Nadam se samo da je to to što se iznenađenja tiče. Da od sad sledi samo putnička uživancija. A ovaj prvi deo o putu i ljudima koji srećeš.. bez reči sam.… Read more »

Orion
Orion
7 years ago

Dobro je da si se javila, i lepo napisala šta najverovatnije može da bude razlog nekog nejavljanja ubuduće, mislim stvarno cena koju su tražili za struju šije i EPS 😛 a bezobrazluk je, vala, kosmički (i ljudski, nažalost). Mislila sam da dodam još juče da mi se čini da nema smisla da brineš što nemaš vodiča niti što si sama, jer po opisu rute delovalo mi je da ćeš svakako manje-više stalno nailaziti na putnike, te da će dobar deo njih biti iz kulture koju razumeš i u kojoj se snalaziš. I mnogo mi je drago što si već na… Read more »

Voja
Voja
7 years ago

Sa odusevljenjem sve iscitao na FB. Veliki pozdrav i srecno!

Svetlana
Svetlana
7 years ago

Ne znam, Sneki, negde sam pročitala a i neki su mi stranci rekli da nema srećnijeg naroda od Namibijaca; kažu da nikad u životu nisu sreli narod koji se više smeje a bednije živi. Ipak ne mogu da se otmem utisku da su ti tamo Azijati totalno upropašteni od strane turista, makoliko bili jadni, previše su navikli da iskorišćavaju okolnosti. To je šteta, nekako mi se taj kraj sveta sve više gadi.
Vidim da se odlično snalaziš i lepo provodiš 😀 i super je što srećeš toliko ljubaznih ljudi usput. Svi čekamo nastavak :D.

Snezana
Snezana
7 years ago

Hvala vam 🙂
Sad sam u Manangu i ovde je net 8$ sat! Ovde se adaptiram naredni dan i odmaram.
Inace, slicnu tortutu samo blazu vec sam dozivela na Kavkazu, na Svanetiju, koji je isti zabacen i Bogu iza nogu. Deru bezobvbrazno 🙁

Orion
Orion
7 years ago

@Svetlana Zašto misliš da su jadni?

6
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x