Himalajska tura, 4. deo

Dan četvrti, 9. oktobar
*
Svakog jutra prvi krećemo nosači i ja. Već oko šest uveliko smo spremni. Oni tovare svoje korpe, uvezane torbe i ruksake na leđa, ja stavljam bisage na moj bicikl i onda polazimo. Svako za sebe, ali pošto postoji samo jedan put a sela broje najviše deset kuća-gostionica, to se neminovno srećemo.
„Namaste!“, javljamo se jedni drugima u prolazu.
Oni zagledaju moj natovareni bicikl, a ja im uzvraćam saučesničkim osmesima – ako ih neko razume, to sam ja. Na sličan način i hodamo: veoma lagano, bez žurbe, često zastajući na kratko, da se odmorimo. Prosečna brzina nam je približno ista, i zato ujutru i polazimo pre planinara.
Neke od tih nosača već prepoznajem jer se susrećemo i mimoilazimo treći dan zaredom, pa se s njima pozdravim kao sa starim poznanicima. Ako znaju engleski, razmenimo poneku učtivost, a onda me upitaju dokle nameravam da idem tog dana. I daju mi savet – koliko do tamo ima i kakav je teren. Potom se neprimetno razdvojimo – bilo tako što oni isprednjače, bilo što ja budem malo brža.
Oko osam počinju da me sustižu prvi planinari. Većina nosi samo male ruksake, mada ima i nekih sa rančevima od pedeset litara ili čak i većim. I kao što se ja smešim nosačima, tako se oni saučesnički osmehnu meni i nešto me upitaju ili me samo obodre.
U momentu, jasno vidim sliku Anapurna kružne rute iz vazduha: stotine planinara i nekoliko desetina biciklista kreću se istim putem, u kilometrima dugoj, razvučenoj koloni. Njihova želja da uspeju, ta energija koja ih pokreće, toliko su jake, da usisavaju svaku nedolučnost ili malodušnost kod bilo koga na stazi. Mogu to jasno da osetim, da razgovetno čujem u njihovom zvonkom smehu i razaznam u načinu na koji se kreću, u onom ritmičnom, pomalo odsutnom koraku kao u hodočasnika koji su danima na svom svetom putovanju.
*
Ali ta energija koju delim sa njima nemoćna je protiv pehova koji počinju da me sustižu.
Najpre moj fotoaparat prijavljuje problem sa sočivom. „Lens control error“ pojavi mi se na displeju kad uključim aparat. Ne dozvoljava mi da kliknem. „Šta sada?!“, pitam se zabrinuta. Gde u ovoj nedođiji da nađem nekoga ko ume da to poravi, ili pak foto-radnju da bih kupila drugi aparat. Lako je moguće da je ovom istekao vek trajanja nakon više od dve godine truckanja sa mnom po svakakvim putevima. Koliko mi je samo puta ispao, koliko puta sam ga čuknula o nešto, koliko se nakupilo prašine i peska u njemu, koje je temperaturne i klimatske promene podneo – pa dobro je da je i ovoliko izrdžao. Ali zašto baš sada da se pokvari? Ne želim ni da razmišljam o mogućnosti da ostanem bez fotografija s ove ture. Zato pokušavam da otkrijem šta je zapravo problem, ispitujem opcije u meniju, tražim način kako da doskočim ovom kvaru. I na kraju uspevam da mu dolijam: kad ga uključim, kliknem pre nego što stigne da prijavi „Lens control error“. Ukoliko me preduhitri, promenim mu program za način fotografisanaj i onda brzo vratim na onaj koji mi odgovara i okinem. I od deset pokušaja, uspem da napravim dve-tri fotografije koje nisu mutne. Jer kvar koji mi prijavljuje manifestuje se tako što slika beži gore-dole u trenutku kad kamera okida.
I taman kad to sredim i nastavim dalje, put mi prepreči jedan od stotina vodopada na Anapurna ruti. Reka teče preko njega, ali dok je na svim dosadašnjim okukama koje su vodopadi presecali bilo plitkog gaza, ovde je voda duboka skoro pola metra. Kamenovi koji su poslagani uz ivicu puta, preko kojih se bujica preliva praveći slap, nestabilni su i klizavi. Ali nemam izbora, pa krenem preko njih, gurajući bicikl pored sebe i ujedno ga koristeći kao oslonac. Ako ne stignem ni do trećine potoka, kad mi upadne jedna a potom i druga noga u bujicu. Opsujem naglas, besna na sebe i toliku glupost. Bilo je više nego očigledno da to neću moći da izvedem. Možda u gumenim čizmama do ispod kolena, ali ne u poludubokim gojzericama.
Istrčavam na drugu stranu i brzo se izuvam i skidma čarape. Srećom, imam druge i to tople pa ću obuti njih i papuče… Papuče?! Ne mogu da verujem da toliko nisam razmišljala. Kako je moguće da mi nije palo na pamet da u njima pređem preko reke, iako je voda led-ledeni, pa da onda samo utrčim u tople i suve čarape i cipele! Glupa greška koju sad plaćam tako što nastavljam guranje uzbrdo u papučama, dok mi noge pomalo mrznu jer sam već na preko dve hiljade metara pa je hladnjikavo,
Ne znam da li je to zbog mog sujeverja, ali stiže me i treći peh. Stala sam na jednom mostu da fotografišem pejzaž i oslonila bicikl na ogradu. Dok sam se okrenula, moj dvotočkaš je ležao na putu, usred kaljuge koja se baš tu nalazila. Torba na volanu ostala je otvorena kada sam izvadila aparat i sad su sve stvari iz nje završile u blatu – mape, Lonely Planet, diktafon, naočari, druga torbica sa dokumentima i novčanicima koja je srećom bila zatvorena. I opet psujem sebe, te skupljam stvari, čistim ih i vraćam natrag.
Da li je ovo kraj pehovima? Otrojčilo se, red je da se tu prekine, m?, pitam onog gore.
*
Osetila sam se kao magarac kada sam naišla na sledeću prepreku: put se odvaja u strmu, zavojitu koziju stazu koja vodi preko vrha planine, a drugim krakom, onim za džipove, sunovraćuje se u reku. Duboku, brzu, bez mosta, bez kamenja koje je poslagano u pokušaju da se napravi plitki gaz.
Krenem prvo njime, ali jedan nosač koji se već ispeo do pola brda doziva me i pokazuje mi rukom da krenem uzbrdo za planinarima, pa onda da skrenem udesno i priključim se na ‘glavni’ put. Poslušam ga, ali odustanem kod drugog zavoja na kojem mi s eisprečilo kamenje veličine pola metra. Vratim se dole, do reke, požem malo uzvodno, pa onda nazad i nizvodno, tražeći gde bih je mogla preći, ali nigde nema drugog, plićeg i boljeg gaza od ovog kojim prolaze džipovi.
Jasno mi je šta mi je činiti. Vratim se uzbrdo, pa skinem bisage te najpre njih prenesem do onog priključenja kozije staze na glavni put. Na mestu gde se spajaju, celom šitinom puta je duboka kaljuga. Pošto sam u međuvremenu skinula čarape, sada slobodno ugacam u meko crno blato. Barem je toplo. No toliko je gusto i teško, da mi desna papuča ostane u njemu, pa nastavim bez nje, dok ne iznesem bisage na suvi deo puta. Onda se vratim, nazujem papuču i gacajući u blatu odem dole do bicikla, te ga ponesem i nekako iznesem preko kamenja a potom i blatišta. Zatim siđem do reke, operem noge i papuče, i vratim se do bicikla.
Nakon ove akcije moram da se malo odmorim. Sedam na jedno deblo i gledam planinare koji naviru odozdo. Slika me neodoljivo podseti na Fruškogorski maraton, sa stotinama učesnika koji isto ovako hodaju u svom ritmu, sami ili u grupama, doduše, bez nosača i vodiča.
I taman kada rešim da krenem dalje, ugledam dole one bicikliste od juče. Zastaju neodlučni kao i ja pre pola sata. Jedan me opazi pa mu rukom pokazujem kako da to urade. Ne znam da li ne shvata odmah ili mi ne veruje, jer poziva drugog bajkera iz grupe te me ovaj sad gestovima propituje kao da proverava da li su dobro razumeli. Ponovim nekoliko puta, uverljivo mašući i klimajući glavom. Kada mi se učini da su shvatili, mahnem im i krenem. Vidim da su rešili da tu naprave pauzu pre nego što se uhvate u koštac sa iznošenjem bicikla na drugu obalu.
Kroz možda sat vremena, kada ja sednem kraj puta da se odmorim, evo njih kod mene. Put vodi uzbrdo, nije previše strm ali je naizmenično blatnjav i kamenit. Vidim kako guraju i, ne bez zluradosti, pomislim: „Ha! Vozite vi đavola sve vreme!“
Da li zato što sam im pomogla onom instrukcijom ili što se ponovo srećemo, tek, neuporedivo su druželjubiviji nego juče. Zastanu svi šestoro da me pozdrave, a onda dve žene ostanu da sa mnom malo popričaju. Od njih saznajem da su Austrijanci i da će probati da voze i Mustang rutom.
Odobrenje za ulazak u taj deo Anapurne košta 500 dolara. A ne znam i da je iko ikad tuda vozio bicikl.
„Da li ste sigurni da je to izvodljivo?“, pitam je.
Žena sleže ramenima i smeje se. „Probaćemo,, pa ćemo videti“, odgovara mi.
Tek sad primećujem da imaju rančeve na leđima – ne znam kako sam to juče previdela. Iako su lakši nego moje bisage, a imaju i bolje bicikle, to što nameravaju da urade potpuno je ludo. Gledam ih sa simpatijama. Malo su starije od mene, a i momci su, koliko sam uspela da primetim, približno istih godina. Liče mi na moje drugare iz rekreativnih udruženja biciklista, s kojima sam pravila brojne turice po Srbiji i okolnim zemljama. „Bože, stvarno nas ima ludih šriom sveta“, pomislim u sebi kada se pozdravimo i one požure da sustignu momke. Gurajući, naravno.
*
Dan završavam u mestu Čami, kako sam i planirala. Stajem ispred jedne gostionice u kojoj se ujedno nalazi i ‘sajber kafe’. Vlasnica mi nudi smeštaj i ja prihvatam, ali najpre želim da postavim novi tekst na moj Fejsbuk profil i na blogove. Međutim, nakon petnaestak minuta pokušaja da se konektujem, ispostavlja se da je signal u prekidu, pa odustajem. Pitam vlasnicu da mi pokaže moju sobu, a ona mi odgovara da malo sačekam.
Dok stojim u dvorištu, nailaze dva planinara s kojima sam se prethodnih dana ‘sprijateljila’, jer smo se sreli više puta i povremeno smo išli uporedo pričajući. I oni će ostati u ovom hostelu, pa se dogovaramo da imamo zajedničku večeru.
Nakon deset minuta čekanja, gazdarica dolazi i kaže mi da nažalost nema više praznih soba.
„Zar me nsite vi pozvali s puta i ponudili mi sobu?“, pitam je.
„Jesam ali sad više nema“, kaže ona.
Ona dvojica i ja se zgledamo. Jasno nam je o čemu je reč. Sve sobe su dvokrevetne i trokrevetne i zato je prednost dala nekim planinarima koji su došli posle mene ali ih je dvoje. Dok bi na meni zaradila samo dolar i po, na njima će zaraditi dva i po. Zbog tog dolara razlike, a bez ijedne reči izvinjenja, otkazuje mi i šalje me da negde drugde nađem smeštaj.
„To zaista nije u redu“, kažem, jedva se suzdržavajući da ne podignem ton.
„Nije u redu“, ponavlja i jedan od planinara, podržavajući me.
A ona se smeje. Kaže, jedni su dolazili, drugi odlazili. pokušavajući da nešto slaže.
„Ne lažite!“, ne izdržim da ne kažem. „Ja sam bila prvi gost, ali dolar je dolar – zar ne. Biznis, je l’ tako?“
Opet smeh. Nisam sigurna ni da me je razumela. Znanje engleskog ovih ugostitelja očito ne obuhvata i reči vezane za poštovanje gosta.
Što bih onda pa ja bila fina.
„Ma nosi se!“, opsujem je naglas, ne stideći se nimalo. Mali odušak za tretman kojem sam već dve večeri izložena, najpre što ne uduvoljavam njihovim planovima o tome koliko novca treba da potrošim, a sada i zato što sam solo putnik. „Nosi se!“, ponovim i s kapije, za svaki slučaj, ako me prvi put nije razumela.

Subscribe
Notify of
guest
6 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
z_ex.yu
z_ex.yu
7 years ago

Glavu gore i nedaj se.. Ne zaboravi da si ti pravi moralni dzin medju tim patuljcima.. Da i ne pominjem te planinare sto im drugi nosi stvari.. Svaka cast i njihovim naporima i uspesima ali … Mislim da si trenutno, od svih na turi NAJJACA.. Sto zbog poluamaterske opreme, sto zbog novca… Tek da se zna..

Marica
7 years ago

Ja još od prvog himalajskog posta razmišljam kako ima posebne čari u tome što ove postove ne prate slike. Čini mi se da tako čak i više učestvujemo u celoj ovoj avanturi. Meni nekako ovaj deo gde zamišljam te predele, i tvoje dogodovštine, predstavlja dodatno zadovoljstvo. To odsustvo od brzog interneta eto ima i neke prednosti.
Mada nevezano za putopise bez slika, mogu zamisliti kakav je peh ostati bez fotoaparata. Od sad ćemo morati i za njega da navijamo da izgura do kraja.

Orion
Orion
7 years ago

Čitam, došla si do potoka, lepo te pratim u mislim, i proleti mi misao Neće valjda u cipelama preko?!… kad ti… šta ti je vaspitanje i životno dug dril šta se sme i ne sme, šta se kako radi. Nema sad veze, i čarape i cipele su se osušile, nos valjda nije proradio, a nauk za vjeki vjekov valjda naučen 😛 Sad si već na visinama na kojima počinješ primetno lošije da spavaš, posledice toga su da ćeš dan kasnije morati da usporiš, normalno je. Bitno lošiji san, i do potpunog ubeđenja da nisi ni spavala, ne bi trebalo da… Read more »

Snezana
7 years ago

Pokusacu sutra da ipak postavim nekoliko fotki.
Upravo odslusala predavanje o visinskoj bolesti i izmerila saturaciju na 3.560 mnv – 93%, sto kazu da je jako dobro. Predavanje sam cak i snimila na diktafon 🙂
Dobro se osecam osim sto bih mogla non stop spavati, a sto je verovatno zbog povisenog pritiska jer inace imam jako nizak. A i pojela bih vola – imam sve kontra simptome visinske bolesti 🙂

Marica
7 years ago
Reply to  Snezana

Ovo me jako raduje 🙂

Orion
Orion
7 years ago

😀 pa čuj ako naiđeš na vola, ti probaj, ali doli malo vode.
Da, 93% je odlično, diši i dalje 😛
Ako se dobro sećam (ima više godina od obraćanja pažnje na taj podatak) 71% je kritična granica, ona koja znači MARŠ odmah (na) dole! Mada, individualno je do neke mere. Zato je oksimetar koristan da sebe kalibrišeš u početku, posle i nije baš pod moranje

6
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x