O druželjubivim Honšuancima i onsenima

25. septembar
Primećujem da su ljudi na Honšuu dosta opušteniji od svojih zemljaka na Hokaidu. Ne ustežu se da me pogledaju znatiželjno, da mi mahnu u prolazu, da mi upute osmeh. Čini mi se kao da su slobodniji prema strancima, nisu toliko uzdrzani, i ujedno su i radoznaliji.
*
Scena prva:
Nakon dugog tunela bez trotoara za pešake i bicikliste, još u stresu od svih kamiona koji su projurili pored mene, sjurila sam se nizbrdo i, ugledavši Lawson, ukočila na parkingu ispred prodavnice. Prošla sam pored jednog džipa, u kome je nekoliko ljudi sedelo i jelo – uspela sam da vidim grožđe u ruci devojke na zadnjem sedištu. To je, inače, čest manir Japanaca, da kupe hranu ili kafu u prodavnici i da ispred odstoje ili odsede dok to pojedu i popiju. Vrlo su praktični.

Nisam videla koliko je tačno ljudi u kolima, ali sam zabeležila da su im se vilice otegle kad su me ugledali i da su zastali napola zalogaja. Kao u crtaću. Sigurno sam im izgledala kao pala s Marsa, u tom trenutku, stvorivši se ispred prozora njihovih kola bukvalno niotkuda. Prošla sam pored i produžila do izloga, gde sam ostavila bicikl. Uzela sam da proverim poruke na telefonu, namerno se okrenuvši leđima onima u džipu. Ali kroz nekoliko minuta, izađoše žena i devojka.
„Poklon za vas“, rekla je devojka na lošem engleskom pružajući mi kesu sa džinoskim grozdovima i kolač. Njihova užina, koju su prekinuli ugledavši me a potom su poželeli da učine nešto za mene.
Dirnule su me. Još je dirljivija bila njihova želja da se razjmemo uprkos jezičkoj braijeri, upinjanje da mi nešto kažu i objasne, što se na kraju svelo na podizanje palčeva u znak podrške onome što radim. Došlo mi je da ih zagrlim.
*
Scena druga:
Nešto kasnije, zaustavila sam se na prakingu pored puta da bih ručala. Ispod nasipa duž kojeg je put sagrađen, nekoliko proodica je lovilo nešto po travi, zabacivali su mreže u knal koji je tuda proticao, grajeći i jurcajući tamo-vamo. Nisu obraćali pažnju na mene, a ni ja nisam mnogo marila za njih, sve dok nisam ponovo krenula. Priliživši se oggradi, zaustavila sam bicikl i uzela aparat da ih slikam.

I tada je počelo: najpre se jedna devojčica uspenjala do mene, da bi mi pokazala šta je ulovila. U ruci je držala plastičnu flašu sa skakavcima, koji su njena današnja večera, ako sam je dobro razumela. Za njom, ispenjala se i druga, pa za njima i ostala deca i nekoliko žena. Već sam to primetila kod Japanaca: samo treba da neko probije led i prvi priđe strancu, i sva prividna nezainteresovanost u ostalih istopiće se istog trena. Sada su svi hteli d ami pokažu svoj ulov: druga devojčica svoju ribicu, dečkić žabu… A onda su me pitali da se zajedno fotografišemo. Pa sam ja njih pitala za isto to. I topili smo se u osmesima i srdačnim klimanjima glave.
Pomislila sam da je to to – ona bliskost koja mi je nedostajala u Japanaca. I kako bi, uz neki dobar splet slučajnosti ili uz samo malo više vremena ovo poznanstvo preraslo u poziv da im se pridružim – za tim obedom, a potom možda i da noćim u kući nekog od njih. Kao da se ona distanca koju sam sve vreme osećala kod pripadnika ovog naroda gubila. Bili su isti kao i svi drugi ljudi, samo za nijasnu uzdržaniji, ali sa istovetnom iskonskom potrebom da pomognu drugom. Samo im je verovatno trebalo malo više vremena a možda sam i ja posle ovih nekoliko nedelja bila veštija u ophođenju sa njima… Kako god, moje uzbuđenje zbog toga što sam osetila da sam na pragu onoga o čemu sam razmišljala, bilo je veliko. Ipak, osetila sam da još uvek nije pravi trenutak. Ne sada i ne sa ovim ljudima. Ali biće, pozvaće me neko i u svoj dom — svetinja gostoljublja sigurno živi i u Zemlji izlazećeg Sunca.

*
Scena treća:
Osećaj sreće zbog tog ‘otkravljivanja’ Japanaca nije me napuštao celo popodne. Planirala sam da stignem do besplatnog onsena u mestu Yonezawa i da tu kampujem. Na pretposlednjem kilometru, prolazeći kroz selo u kome bi trebalo da se nalazi izvor tople vode, usporila sam dovoljno da je čovek iz kola što su se zaustavila kraj puta mogao da me presretne mahanjem, moleći me da stanem.
„Da?“, upitala sam ga sa iščekivanjem.
Požurio je nazad do vozačevog sedišta i vratio se sa kesom u kojoj su bile dve jabuke.
„Ovo je poklon za vas“, rekao je.
Neverovatno! Danas mi Japanci ceo dan nešto daruju. Zahvalih mu dubokim naklonom, pa malo popričasmo služeći se obilnom mimikom i gestikulacijom. Rekla sam mu da idem u onsen a da ću posle da kampujem.

„Možete tamo u parku!“, uzviknuo je, pokazujući na park pored kojeg sam prošla. „Tamo i ja živim!“ A onda mi je objasnio da se onsen nalazi iza brda, da je besplatan, kao i da je on kenuo u besplatno kupatilo za pranje nogu – tako sam ga razumela.
*
Scena četvrta:
Produžili smo svako na svoju stranu. Ja uz brdo, kako mi je i rekao i kako je i moj GPS pokazivao. Ali počeše opet polja i šume, a nigde ni znaka za banju. A ni čoveka da upitam za pravac. najzad ugledah jednog maldog čoveka, koji se igrao sa ćerkicom ispred kuće.
„Promašila si!“, obajsnio mi je. „To je nazad.“
„Kako?!“, upitah u neverici, objasnivši da sam upravo došla odande.
„Sačekaj, ućiću te“, reče momak pogrešno, no sahvatih da zapravo misli na to kako će me povesti. I brzo uze ključeve od garaže, izvuče bicikl i krenu ispred mene. Da ne poverujem!
Nismo napravili ni 200 m, a evo ti onih crnih kola, od mog darodavca jabuka. „Pa ti si promašila!“, uzviknuo je zabrinuto. Očito me je pratio, shvativši da me nema ispred onsena. No sad, pošto sam bila u dobrim rukama, mogao je da bude bezbrižan.
*
Scena peta:
Ako sam mislila da će banjanje biti vrhunac današnjeg dana, bzo sam se uverila da sam pogrešila. Tek što sam postavila šator na obali reke, u sklopu parka, a stiže neki mini-kombi. Izađoše žena i muž, malo prošetaše okolo, te prostreše ćebence na nekoliko metara od mene. Javila sam im se, pa smo se upoznali. Malo su pričali engleski, buduči da jeda od njihove tri čerke živi u Njujorku, kako su mi se pohvalili. A oni koriste svaku priliku da putuju svojim malim kombijem, u kome i spavaju. E pa lepo, imaću komšije!, pomislih radujući se.
Zabavili smo se svako svojim poslom, ja, pripremajući roštilj i pijuckajući pivo – jer sam rešila da se večeras baš dobro počastim, a oni nečim što nisam videla, jer kako sma sela, tako se moj šator isprečio između nas. Bila sam već završila sa obedom i spremila se da uđem u šator, kada su me pozvali da im se pridružim ako nisam jela. Slagah da nisam, iako sam bila već sita. Ali takav poziv se ne propušta.

Narednih sat i nešto više proveli smo u priči, koliko nam je to dopuštalo njihovo oskudno znanje engleskog. Ako i nismo razumeli sve jedni druge, barem smo se slatko smejali, uživajući u prženoj govedini i pečurkama koje je spremila Mići, kako je ženino ime, dok je njen muž Seiđi nesebično delio svoju flašu vina sa mnom. Ispričali su mi da on radi kao proizvođač smena za povrće i voće, dok je ona domaćica. On zarađuje a ona putuje – tako su rekli. Poslednjih godina, bila je u Turskoj, u Izraelu i Jordanu, u Americi. Njega je pak zanimalo moje putoanje, a potom, i moje mišljenje o Kinezima i Kini, jedinoj zemlji u koju je on putovao. Složili smo se oko mnogo toga, što nas je, razumljivo, dodatno zbližilo. Zbog mojih lepih reči o njihovoj zemlji i narodu ozarili bi se kao đaci koje je razredni pohvalio zbog dobrog uspeha i vladanja.
Bilo je to veče kakvo mi je nedostajalo sve ovo vreme otkako sam u Japanu. Zapravo, čitav ovaj dan. Uverili su me da moj osećaj nije neosnovan, već da samo treba vremena i strpljenja dok se ne ukažu prilike u kojima će Japanci pokazati i te neke druge osobine, za kojima istrajno tragam.

26. septembar
Uhvati ponekad i mene ona „moram“ boljka, pa grabim dalje i dalje, bez pravog odmora, kao da me neko prisiljava, ili kao da ću negde okasniti ako li samo propostim jedan dan da ne vozim. A nije tako, naravno. Vremena imam, barem sam se za to izborila birajući ovakav način života.
Svega toga prisetih se u nedelju ujutru, pošto sam se već spakovala za polazak. Oprostila sam se sa ono dvoje komšija u kombiju, potom i sa onim čovekom koji mi je juče darovao jabuke zaustavivši me nasred puta. On je jutros poranio još oko šest kako bismo se pozdravili pred moj polazak. Znala sam da će obavezno doći, samo nisam bila sigurna da li uveče ili ujutru. Bio mi je neodoljivo simpatičan kad je dojurio u park na svom biciklu, uglancanom do visokog sjaja, odeven u novu-novcijatu planinarsku opremu Lowe Alpina. Pitao me je da li ga se sećam, i kuda dalje nameravam, a onda je malo zagledao moj bicikl, zastavicu sa imenima donatora mog dvotočkaša, da bi prilično naglo otišao.
 
Krenuh najpre ka centru te varoši, u nameri da fotografišem neke stare kuće koje sam još juče, u onom lutanju, bila primetila, ali zbog prevelike gužve na ulici, nisam se zaustavljala. Sada na toj istoj ulici, jednoj jedinoj zapravo, nigde žive duše. Prerano je.
Sa čuđenjem primećujem koliko ima izvora vrele vode, oko kojih su ozidane kamene česme. Izvori se koriste za razne namene: na nekoliko mesta predviđeno je da se u toj vodi kuvaju jaja, što je japanski specijalitet poznat kao „onsen tomago”, na jednom izvoru uz ulicu napravljena je ashiyu, onsen za potapanje nogu, a ima i više običnih česmi uz koje stoje čaše, ako neko želi da pije toplu vodu.
 
Dok sam kopala po bisagama tražeći ambalažu sa svežim jajima, koja sam baš juče bila kupila, iz zgrade iza pojavio se čovek sa košariocm prepunom ‘onsen tomago-a’.
„Uzmite“, reče mi, vadeći dva-tri jajeta.
„E?“, zinuh iznenađeno.
„Da-da, uzmite“, ponovi on, stavljajući mi tri topla jajeta u ruku.
Počeh da mu zahvaljujem, ali već je otišao.
Pomalo mi je bilo krivo što neću videti koliko zapravo treba jajima dok se skuvaju u toj vodi. No, kod sledećeg vrela shvatila sam da to verovatno traje satima. Tamo su naime bile potopljene desetine jaja u ambalaži, pričvrćenoj pomoću drvenih letvica za korito, krčkajući se lagano.
 
Krenula sam prema otvorenom onsenu, da se izbanjam pre polaska. Na ulazu otkrih utičnice, pa ostavih svoje uređaje da se pune, gotovo i ne pokušavajući da ih sakrijem od izloženosti pogledima posetilaca koji bi u međuvremenu mogli da dođu – već sam shvatila da u Japanu niko neće ni dotaći ono što mu ne pripada. I zaista, nakon sat, sat i po, kada sam izašla, sve me je čekalo netaknuto. U međuvremenu, dok sam se tamo raskravljivala u vreloj vodi, shvatila sam da mi se danas nikud ne ide. Da mi se ostaje u toj maloj, simpatičnoj varošici, prepunoj izvora i dobrih ljudi koji darovima u hrani pokazuju strancu dobrodošlicu. A ispostavilo se i da je baterija na mom lap-topu prestala da se puni, pa je jedini način da ga koristim bio da ostane uključen u struju.
 
Tako ostadoh tu, sipred onsena, na jednoj od klupica, namenjenih za odmor nakon banjanja. Celo pre podne provela sam radeći, sabirajući polako dosadašnje tekstove o Japanu za buduću knjigu, šaljući mejlove potencijalnim hostovima kod kojih bih mogla da volontiram, tražeći besplatan smeštaj u Tokiju (što se čini kao nemoguća misija).
 
Svi posetioci onsena morali su da prođu pored mene dolazeći i odlazeći. Primetila sam da ih zapravo i nema puno, kao i da je četiri do pet puta više muških nego ženskih korisnika. A dame su gotovo uvek dolazile u društvu sa svojim muževima, pa su se razdvajali, odlazeći svako u svoj deo onsena, da bi se kasnije sačekivali na klupicama ispred ulaza. Posebno zanimljivim učinilo mi se otkriće da su žene uvek bile brže od muškaraca, ostajući znatno kraće unutra.
Skoro sa svima, izmenila sam pozdrave i osmehe, a u nekoliko navrata i poneku reč na engleskom. Japanci bi se uvek divili i čudili shvativši da putujem sama i da pravim tako dugu turu duž celog Japana (nekima nisam uspevala da objasnim da zapravo putujem oko sveta).
 
Bilo mi je ostalo još malo toga da završim, kada je počela da me pritiska glad. Za ručak obično pravim sendviče, kako ne bih gubila mnogo vremena, ali jutros ni u jednoj od prodavnica nisam našla tost. Trebalo je da sad nešto skuvam, što me je mrzelo. Tako sam sve odlagala iako sam postajala sve nervoznija.
 
Neki čovek na motoru, koji je nedavno bio ušao u onsen, upravo ga je napustio. Seo je malo ispred i kada sam ga pogledala, osmehnuvši mu se, pokazao je na moj bicikl, praveći upitno-udivljeni izraz. Udelih mu osmeh ponovo i klimnuh glavom. On mi na to pokaza kako sigurno nije lako voziti sa tolikim teretom, sa čime sam se spremno složila. Potom je pokazao na svoj stomak, što sam shvatila kao pantomimu za ‘dobro jesti’, ‘biti sit’. Samo, da li me to pita ili zaključuje?
Tada čovek ustade i ode iza ograde gde je bio parkirao svoj motor. Nisma videla šta je tamo radio, ali kada se vratio, nosio je neku ogromnu voćku, okruglu i zeleno-smeđe kore, oblikom nalik na jabuku.
Počeh da se smejem, rado prihvatajući poklon. Razumela sam da bi voleo da je podelimo, pa izvadih nož, presekoh voćku i pružih mu jednu polovinu.
Potom smo sedesli svako na svojoj klupi i jeli tu džinovsku jabuku. Kada je završio, čovek je ustao, naklonio mi se i otišao, ostavljajući me pomalo u čudu. Sve sam očekivla da će uslediti još nešto, da će nešto pitati, hteti, ili ko zna šta. A on je naprosto želeo da svoju užinu podeli sa mnom.
 
Završivši sve na kompjuteru, malo sam prošetala okolo, napravila nekoliko fotografija, razmenila pozdrave i osmehe sa japanskom porodicom sa troje dece, od kojih je najmanje, beba, bila u nosiljci na očevim leđima, još jednom se banjala i zatim sam postavila šator u isti onaj park, na isto mesto. Tek kada se tu parkirao jedan drugi kombi, noviji od onog sinoć, i neuporedivo bolji i skuplji, dovozeći par dosta starih Japanaca koji su takođe planirali da prespavaju na parkingu, setila sam se da to moje mesto i nije baš toliko dobro, jer se nalazi preblizu toaleta, pa svaki put kad ga neko koristi, čujem sve zvukove. Zbog toga uzeh da se premestim, što nije najzabavnija aktivnost kada se šator već postavi, učvrsti i stvari se raspakuju.
 
Ženi iz kombija bilo je jasno da mi to što radim nije milo. Moguće da su nam se pogledi sreli dok je ona iznosila stvari za večeru, a ja skupljala oko mog šatora. I verujem da sam morala biti namrštena, barem jedan trenutak pre nego što sam joj se osmehnula. Možda je moj izraz i to što se selim razumela kao da mi smeta njihovo prisustvo. Kako bilo, dok sam ja pakovala stvari u šatoru, prišla je i pozvala me da izađem.
„Da?“, upitah je, zamenivši onaj namršteni izraz osmehnutim.
„No ingliš“, reče ona. I pokaza mi na nešto što je držala u rukama: u jednoj je imala pakovanje nečega što sam višala u prodavnicama ali se nisam usudila da kupim, ne znajući kakvog je ukusa, a u drugoj flašicu nekog tamnog sosa, sojinog, verovatno. Otvorila je ono pakovanje, na trapezastu površinu onog unutra nalila sos, rekla ‘spoon’ (ili me se to učinilo zbog njene izražajne mimike) i kada sam prihvatila dar, brzo se udaljila prema kombiju.
 
Odoh po kašiku i sa znatiželjom okusih prvi zalogaj. Mmm, nije loše, zanimljiv ukus, pre slan nego sladak, a pomalo rezak, kao da je to unutra fermentiralo. Mogao bi da bude tofu, pripremljen na neki od načina koji mi je nepoznat. Pojedoh sve u slast pa ugrabih priliku kad se žena okrenula prema mom šatoru da joj zahvalim još jednom, podižući i palac, u znak da je bilo odlično. Videla sam da se osmehnula, nešto je i rekla spojivši palac i kažiprst u vazduhu, a zatim se vratila svom poslu oko pripreme večere. Nešto u njenom držanju reklo mi je da nije raspoložena za dalji ‘razgovor’, a možda sam ja to pogrešno protumačila. Jer, kad god pomislim kako sam nešto razumela u ponašanju Japanaca, neko me iznenadi nečim što nikako nisam očekivala. I svaki put, to bude toliko prirodno, tiho i nenametljivo, da se zapitam koja je to tajna veština u ophođenju koju oni očigledno poseduju, a koja meni, koja nama, zapadnjacima, izmiče, uprkos svim našim tradicijama.
Uputstvo za upotrebu onsena
Neki Japanci kažu kako je jedino autentično u njihovoj kulturi – onsen.
 
Sa svojih preko 3000 toplih izvora, Japan doslovno leži na uzavreloj vodi. I sasvim je sigurno da su se Japanci banjali oduvek, još od svojih mitskih stvoritelja, boga Izanagija i boginje Izanami, što nas vodi u prošlost stariju od jednog milenijuma. Istorijski razvoj onsena može se pratiti od sasvim jednostavnih oblika, sa vrelom oko kojeg je ozidana kamena kada, kakvi su danas mahom otvoreni besplatni onseni, do ryokan – ogromnih privatnih onsena, u sklopu kojih se nalaze i privatne sobe, a u cenu banjanja uključeni su i obedi i još koješta, te se tu ostaje ceo dan u hedonističkoj egzaltaciji. Obični onseni uglavnom koštaju simbolično, plaća se 5-6 $ za neograničeno dnevno korišćenje, a postoje i besplatni.
 
Onseni su uvek polno odvojeni, nema mešovitih. Pristup unutra zabranjen je osobama koje imaju tetovaže. Zabrana je donesena radi sigurnosti, pošto se jakuze, pripadnici japanske mafije, obavezno tetoviraju. Zabranom su obuhvaćeni i belci i pripadnici svih drugih rasa (očigledni stranci i ne-jakuze). Ako je tetovaža mala, može se prekriti flasterom. Ali u praksi, ako na ulazu u onsen ne postoji znak kojim se izričito brani pristup osobama sa tetovažama, može se ući i sa išaranim telom. Ipak, poželjno je pitati za dozvolu na ulazu, tamo gde se plaća.
 
Na ulazu se izuva, a obuća se ostavlja na polici.
 
Odatle se ulazi u drugu prostoriju, gde se nalaze plastične košarice, poput onih na aerodromskim ček-in trakama. U toj odaji se skida sva odeća sa sebe, jer se u onsen ulazi potpuno nag. Ne postoji mogućnost da se uđe u odeći ili kostimu, osim ukoliko se ne prekrši to osnovno, i suštinsko, pravilo. Odeća se ostavlja u košaricama, a dragocenosti se mogu zaključati u metalnim ormarićima, koji se tu uvek nalaze, i koji rade po principu ‘one coin’ – 100 jena (1$). Praktičnosti radi, ključić se nalazi na plastičnoj narukvici koja se preuzima nakon automatskog zaključavanja brave.
 
U ženskim onsenima, u sastavu ove prostorije nalaze se i lavaboi, česme, fenovi za sušenje kose, a, koliko sam videla, tu uvek postoji i vaga, te se žene uredno vagaju pre ulaska i po izlasku iz onsena i saune.
 
Od stvari se zadržava samo jedan mali peškir, dovoljno velik da se njime uvije kosa, a po želji se može uneti svoj šampon, sapun, mada oni uvek postoje unutra.
 
Tako se samo sa tim peškirićem, kao od majke rođen, ulazi u onsen.
 
*
 
U samom toplom kupatilu obično postoje tri celine: tuševi duž zidova, bazen(i) i sauna.
 
Tuševi su postavljeni nisko iznad poda, jer je u japanskim kupatilima običaj da se sedi. Ispred njih se nalaze plastične hoklice, podno zidnog ogledala je mali lavor, kao i sredstva za održavanje higijene.
 
Kada se uđe unutra, najpre se ide pod tuš. Sedeći na hoklici, mada nije zabranjeno ni stajati, treba se okupati i oprati kosu. Oni lavorčići služe za to da se u njima napravi sapunica, peškir se potapa u tu vodu i njime se telo čisti. Potom se peškirom uvije mokra kosa. Naime, smatra se nepristojnim i predstavlja kršenje pravila ako kosa dotakne vodu u bazenima. Jedino ako je baš kratka, može se ući u njih otrkivene glave.
 
Obično postoje dva bazena koja su povezana. U jednom je voda nešto hladnija od 43 C i bez mehurića, u drugom vri. Japanci obožavaju jako vrelu vodu. Dok ja jedva uspem da izdržim po 5-6 minuta bez izlaženja, dotle žene sede po pola sata ne pomerajući se, nekad čak i sa malim devojčicama koje se uče banjanju. U te bazene nije dozvoljeno skakati, ne može se plivati u njima, zabranjeno je prskanje.
 
Treći deo onsena je sauna, koja je potpuno istovetna sa saunama bilo gde u svetu.
 
Nakon banjanja, izlazi se u onu svlačionicu gde se sada sme upotrebiti veliki peškir za brisanje tela. Sedeći na dosta udobnim tabureima pred zidnim ogledalima, žene posvećuju pažnju nezi svojih lica. Tu se macka, licka, utrljava, masira… Tek kada se osuši kosa i završi sa tretmanom lica, sledi oblačenje.
 
Iako sam do sada, sticajem okolnosti, bila skoro uvek jedina u ženskom onsenu, koristeći ga skoro kao ryokan, mada bez hrane i pića, u dva navrata je bilo i drugih posetiteljki. I premda je odlika Japanaca da ne pilje ni u koga, čak ni kradom, pa se i ja, kao turista, pridržavam istog nepisanog pravila, pogled neminovno leti ka drugim tlima. I kad se zaustavi na nekom starom, smežuranom i ružnom, neminovno mi se nameće pitanje zbog čega je u jednoj takvoj kulturi, gde je privatnost doslovno svetinja, zaživeo takav običaj da se u onsenima – i njihovoj jednostavnijoj i jeftinijoj verziji, javnim kupatilima – bude potpuno nag. Da li je reč o filozofiji da smo svi jednaki kada sa sebe skinemo sva materijalna obeležja? Ili treba da se naviknemo da prolaznost, a kroz nju, i na smrt? Ili nas, pak, to uči pravoj prirodnosti, lepoti bez obzira na godine? Mogu samo da nagađam, da se po ko zna koji put čudim nedokučivim Japancima, i da uživam u banjanju kad god mi se za to ukaže prilika. 

 

Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Marica
6 years ago

Pa baš mi je drago da si naletela na toliko otvorenih, gostoljubivih ljudi. Japanci su obično vrlo ljubazni domaćini. I ta njihova deca baš vole da poziraju. Nisu ni odrasli daleko od toga, ali kao što si primetila, dok se ne pojavi neko hrabar da probije led uglavnom se drže po strani. A onsen… Meni taj koncept deljenja bazena, ako nećeš u njemu plivati nikad nije bio jasan. Doduše, shvatam da su neke vode lekovite te da bi bilo dobro radi zdravlja banjati se. Ali opet, previše sam ja gadljiva na to. Odseli smo poslednji put u hostelu koji je… Read more »

Snezana
6 years ago

Meni je sad zanimljivo ovo tvoje iskustvo o telesnom. Sigurno je tako, čim nešto nije tabuizirano, prestajemo da imamo taj osećaj. Nije baš najbolje poređenje, ali setih se sad knjiga o Gulagu, u kojima preživeli pričaju upravo o tome, kako im je telo postalo potpuno nebitno, nisu ga više ni primećivali nakon silnih ‘tuširanja’ (stvarnih, do onog zadnjeg u komori).

2
0
Would love your thoughts, please comment.x