Kockica u mozaiku (Kjoto)

(Posto u ovim uslovima nikad necu stici da nadoknadim mesec dana tokom kojih nisam postovala, preskacem taj period i hvatam korak sa sadasnjim trenutkom. Ono izmedju, ima na FB/u a bice i u knjizi o Japanu, koju planiram da uskoro sednem da pisem.)
24. oktobar
Pre dolasa u Kjoto, na grupi Free camping and hotsprings in Japan pitala sam za preporuke u vezi kampovanja u ovom gradu. Dobila sam koordinate za dva mesta, oba u sirem centru. I nakon celodnevnog obilaska, krenula sam prema prvom, koji se nalazi u blizini zeleznicke stanice. Posla sam jos za dana, kako bih, ukoliko se ispostavi da iz bilo kog razloga ne mogu tamo da ostanem, imala vremena da pronadjem onaj drugi.
 
Park se smestio na desnoj obali reke, onoj neuredjenoj, kojom retko ko prolazi, osim lokalnog stanovnistva. Provukla sam se izmedju metalnih branika za motorna vozila, jedva proguravsi, cini mi se, sve debljeg Surfija. Na prvi pogled, mesto se cinilo zadovoljavajucim. Uz sam ulaz u park postoji toalet, ispred je cesma sa pijacom vodom, a zelena povrsina je organizovana u tri celine: centralni deo i dva periferna na uzvisenjima sleva i zdesna. Sa ove druge strane dopirala je galama i smeh vece grupe ljudi, pa sam mahinalno krenula nasuprot njima, u levi deo parka. Otisla sam sasvim do kraja, do ograde iza koje se nalaze sine i most, buduci da ovuda prolazi Sinkasen a i dve obicne vozne linije. To, ta buka od vozova i podrhtavanje tla bile su najozbiljnije zamerke ovom mestu. Ipak, resila sam da tu ostanem.
 
Nisam se odmah raspakovala, vec sam sela da najpre previjem svoje upaljene zglobove ruku i da malo odahnem, a u medjuvremenu ce pasti i sumrak, kada je svakako bolje razapinjati sator na javnom mestu. Pomalo me je brinula ona grupa veselih ljudi. Pitala sam se da li su mozda pijani I da li ce tu sedeti ko zna dokle u noc.
 
Prosetala sam jos malo po delu parka u kome sam planirala da se smestim, otkrivsi, na moje iznenadjenje, neki bicikl, prilicno kvalitetan I u sasvim dobrom stanju, neposredno uz ogradu. Cudilo me zasto bi neko od onih dole ostavio cak ovde svog dvotockasa, a opet, nije izgledalo kao da je napusten, staro gvozdje. Verovatno ce se vlasnik pojaviti uskoro, mislila sam, I onda ce me videti, jer mora da prodje pored mene ako ostanem ovde. Nije mi se to bas dopadalo, ali sta je, tu je.
 
U nekom trenutku spustih se na onaj plato, do toaleta. Silazeci, primetih jedan sator na uzvisenju nasuprot mojem, tamo gde su oni ljudi galamili. MSR za jednu osobu, samo, za razliku od mog, sive boje. Sad sasvim slobodno pridjoh onim ljudima I upitah ih da li to oni kampuju.
 
‘Ne, ne’, odgovorise oni.
 
Bilo je tri muskarca I tri zene.
 
‘Kampovanje, nocu, ok?’, upitah ih vise gestovima, posto su negirali da razumeju engleski.
 
‘Da, da, ok!’ potvrdise svi sestoro uglas. I odmah zatim slozno me pozvase da im se pridruzim na rostilju.
 
‘O! Vrlo rado, hvala! Samo da doguram bicikl’, odgovorih.
 
I kroz pet minuta, sedela sam sa njima oko rostilja koji se vec odavno ohladio. Prineli su mi meso, pecurke na zaru I pivo.
 
‘Zar putujem sama? I sama cu da kampujem tu?’, ponovili su mnogo puta u neverici. ‘A nisam zajedno sa tom osobom iz onog satora?’
 
‘Da, ne, ne…’, odgovarala sam. I mene je zanimalo ko je taj kamper ili kamperka, ali, ocito da je ostavio sator, kao I skriveni bicikl, I krenuo u obilazak Kjota. Ideja da cu imati drustvo za kampovanje radovala me je, pa sam jedva cekala da se vrati iz obilazaka I da se upoznamo.
 
Do tada, veselilo me je ovaj neocekivani poziv za druzenje. Ljudi oko mene svi su bili iz tog kraja, a danas su izasli u prirodu, posto je nedelja. Sest dana radili su po ceo dan, I jedini slobodni dan nisu zeleli da ostanu unutra.
 
Rekoh im da mi se ta osobina jako dopada kod Japanaca. Ne sede u kuci uz televizor ili za kompjuterom, vec sve slobodno vreme koriste da budu u prirodi. Dopalo im se so hvalim japanski narod, pa sam im rekla da me I njihova zemlja odusevljava, da je, od svih koje sam do sada videla, ona ubedljivo na prvom mestu. Radovali su se I zahvaljivali, uz duboke naklone.
 
Zena do mene pomalo je govorila engleski, a ostali su znali mozda po nekoliko reci. Pokusavali su da koriste zvucni translator, ali su morali da ponavljaju po nekoliko puta neke recenice, jer ih taj Guglov servis nije dobro razumeo, pa je odbijao da prevede. Smejali smo se tim pokusajima, izrazima lica kada ne stigne prevod vec obavestenje da Gugl nije razumeo, kao I mom mrstenju kada bih pokusala da razumem masinin izgovor. Iz nekog razloga, sve ih je mrzelo da kucaju, iako je tekstualni prevod bio mnogo izvesniji I pouzdaniji. Ipak, cinilo se da to nikome ne smeta. Razgovor je nekako tekao, uprkos svim preprkama.
 
‘Hoces kod nas kuci da spavas?’, upitala m je iznenada zena do mene. Ona jedva da je znala poneku englesku rec, pa je celo to pitanje glasilo otprilike ‘you my home?’, ali dovoljno da razumem.
 
Nisam odmah odgovorila. Nisam odmah ni pokazala da sam ga cula. Povremeno mi se desavalo da se ljudi, u nastupu odusevljenja zbog onoga sto radim I zbog naseg susreta, istrce sa takvim predlogom, ali se predomisle kroz par minuta, te im posle bude neprijatno. Nisam zelela da se na taj nacin razocara,m u Japance. Zato sam sacekala da zena ponovi svoje pitanje glasnije I odlucnije.
 
‘Ti spavati nasa kuca?’, upitala me je. Pokazala je na muskarca koji je sedeo preko puta nje, ocito njenog muza.
 
‘Da, sto da ne, hvala veliko’, odgovorih., prikrivajuci radost. Ovo su prvi Japanci koji mi otvaraju vrata svog doma nakon slucajnog susreta, pokazujuci gostoljubivost koja rusi onu granicu nepoverenja I stidljivosti, osobina kojima Japanci objasnjavaju svoje ponasanje, a koje ljudi sa Zapada uglavnom tumace kao uzdrzanost.
 
I tu sse svi rastrcase da sve spakuju I pokupe smece koje ponese u velikim kesama kuci. Posto stanuju u blizini, dogovorili smo se da jedna od zena podje sa mnom peske, a ostali kolima kojima su I dosli. Ali sa mnom su ostale dve, ona sto najbolje od svih vlada engleskim, po imenu Kimie, I druga, po imenu Nami, koja nije znala nijednu englesku rec, ali je to nije sprecilo da prica sa mnom. Bile smo prilicno vesela druzina, iduci tako ulicama Kjota, smejuci se, masuci rukama, sklanjajuci se od vozila kada bi naisla. Prolazeci pored neke zgrade sa parkingom za bicikle, zene mi slozno pokazase da udjem unutra. Ucinilo mi se da me pitaju da li imam lanac, posto bi trebalo da tu ostavim bicikl. Medjutim, na ulazu u praking, pokazase mi na pumpu za bicikle, I tek tada sam ih razumela: tu sam mogla besplatno da naduvam gume, ako mi treba. Kako su bile brizne!
img_7046
 
Usput, prodjosmo I pored striptiz bara. Obe su se zakikotale I stale da se domundjavaju kao tinejdzerke.
 
‘Zene bez odece, plesu’, govorile su mi, stidljivo se smejuci. A obema je bilo preko cetrdeset.
 
Pre kuce mojih domacina, pokazale su mi I jedan velelepni hram u komsiluku. Vec je bilo kasno I hram se zatvorio, ali preko ograde se videla visoka stupa od pet spratova. Kimie je pkusala da mi objasni kako stupe uvek imaju neparni broj nivoa. Sve vise se oslobadjala, izvlaceci iz secanja engleske reci koje je ucila jos u skoli. Dopadala joj se uloga mog vodica, a ja sam joj bila zahvalna. Uzimala bi me pod ruku I povlacila ka necemu sto je zelela da vidim, ili bi zabrinuto priskocila da mi prdirzi bicikl kada bih iz nekog razloga izgubila ravnotezu.
 
Najzad stigosmo. Ocas posla, unesmo torbe a potom I samog Surfija u malu jednospratnu kucu.
 
‘Ovo je mali prostor’, ponavljala je Chika, moja domacica, izvinjavajuci se sto nema vise mesta.
 
Njen muz Takao poveo me je da mi pokaze gde se nalaze kupatilo I toalet. Zaista je sve bilo jako skuceno. Zatim smo posedali u dnevno-trpezarijski deo. Na stolu se vec nalazio plinski reso, a na njemu se krckala supa. Takao je uzeo jednu drvenu laganu kutiju, lepog dizajna, u kojoj se nalazila neka hrana: kuglice, rolnice I komadici necega nalik na kompresovane njoke.
 
‘Ovo je yuba, specijalitet u Kjotu. Ovo se pravi samo ovde’, objasnili su mi.
 
Ubacili su testenine u supu, dodali nudle I ubrzo je gozba pocela. Kimie je sedela do mene, sad vec otvoreno preuzevsi ulogu mog tutora I prevodioca. Supala mi je supu, pokazala kako da otvorim pakovanje stapica, kao I kako da srcem nudle – posto nudle bez srkanja nisu to. Ispricala sam im kako u Vijetnamu pokazuju da im se hrana dopada tako sto glasno mljackaju, kao I o obicajima za trpezom u nekoliko drugih azijskih zemalja.
 
‘Mi brinemo za tebe’, ponovili su vise puta, a ja sam ih uveravala da u Japanu nema opasnosti.
 
Zapitkivali su me o tome da li sam dozivela neke neprijatnosti tokom svog petogodisnjeg pedalanja, pa sam im ispricala, zapravo vise odglumila, epizode sa kineskim farmerom i pokusaju kradje mog bicikla na Bajkalskom jezeru.
 
Kasnije, pridruzio nam se Namiin sin Miki, visoki mrsavi osamnaestogodisnjak, koji vec sest godina pohadja internacionalnu skolu jezika, ali ne zna ni rec engleskog. Sledece godine upisace univerzitet a zelja mu je da bude profesor fizickog vaspitanja i meditacije.
 
U prolazu, upoznala sam I decu moljih domacina: davdesetdvogodisnjeg sina I dvadesetpetogodisnju cerku. Mladic je stscao iz sobe na spratu, pozdravio se I otisao, a devojka je dosla, drzeci za ruku svoju cerkicu, petogodisnju Noe. Dovela ju je iz obdanista, predla roditeljima, povukla se na pola sata na sprat, gde se nalazi I njena soba, a zatim otrcala u grad, u provod.
 
‘Radi parti’ objasnili su mi rezignirano, kad sam ih upitala cime se njih dvoje bave. Uspela sam da razumem da momak radi, dok devojka nije udata, vec je samo rodila to dete a onda nastavila da zivi kao tinejdzerka bez obaveza. Ne radi, vec samo razmislja o izlascima. Bili su prilicno nezadovoljni njome.
 
Noe je unela dodatnu radost u ovu malu skupinu. Ljupka devojcica bila je zaljubljena u Mikija, ali je najvise volela da se igra sa Hajime, njihovim zajednickim prijateljem koji je malo govorio, ali se zato najvise smejao. Pravila mu je frizuru, ukrasavala ga mindjusama, bacala mu bombone u usta kao u fontanu, a on je sve dobrodusno podnosio, ne krijuci da zaista voli to dete. I ranije, u kuci mojih domacina u Saporou, kao I onih u Tzuu, koji su imali malu decu, primetila sam da u ondnosu sa decom izostaje ono mazenje, ljubljenje I uopste fizicki kontakti, koji su nama toliko svojstveni. Ipak, na licima I u celom drzanju odraslih dok se bave klincima vidi se bliskost I ljubav. Rekla bih da je samo rec o drugacijem modelu ispoljavanja osecanja.
 
Oko deset, vec mi se ozbiljno prispavalo. Kimie je to primetila I, pretpostavljam da je to rekla Chiki I ostalima. Jer ubrzo sam dobila peskire I poslata sam da se okupam I spremim za spavanje. Po mom izlasku iz kupatila, izneli su mi ogledalo, fen, kremu za lice, sve to stavljajuci na trpezarijski sto. Malo mi je bila cudna tolika neposrednost, koja mi se cinila u suprotnosti sa onom njihovom diskretnoscu. Pomislila sam kako imam jos toliko da ucim o ovim ljudima.
 
Jedno po jedno, prijatelji su poceli da se razilaze. Najduze je ostala Kimie, za koju sam, pred odlazak, saznala da se bavi proricanjem sudbine iz dlana.
 
‘Ma nema sanse!’, uzviknuh, u teskoj neverici.
 
Smejali su se mom cudjenju, pokazujuci I na kuglu za gatanje koja je stajala u ragastovu Chikine kuce. Zanimalo me je sve o njenom poslu, pa mi je objasnila da ona zapravo govori samo dobre stvari, precutkujuci lose. Savetuje ljude kad da budu oprezni, a kad im je sudbina naklonjena. Rekla sam joj svoj stav o tome, da ne zelim da budem pod necijom sugestijom, a ona se odmah slozila. Dodala je da u zivotu u stvari nema losih dogadjaja, vec da sve sto nam se desava predstavlja iskusto, nesto sto nam pomaze za dalje. Sa tim sam se sad ja slozila.
 
I tu smo se negde rastale, dajuci jedna drugoj veliki, iskreni zagrljaj.
Chika I Takao su zatim pospremili sto, pomerili kauc tako da mogu da postavim svoju podlogu, I sa zanimanjem ispratili moje kamperske pripreme za spavanje. Njihova ‘soba’ bila je zapravo prolazna prostorija izmedju trpezarijskog boravka I kupatila I toaleta. Tu su otvorili krevet, navukli paravane sa obe strane I pozeleli mi laku noc.
 
Zahvalila sam im jos jednom, iz puna srca, sto su mi pokazali delic onoga sto je prava dusa japanskog naroda. Setila sam se da mi je mladi Tajlandjanin kog sam srela u jednom kampu pre desetak dana, pomenuo kako su ga u Kjotu isto ovako kao mene bili pozvali dvoje starih ljudi u goste. Videli su ga ispred prodavnice, takodje na biciklu, I nakon nekoliko recenica, ponudili mu smestaj. Mozda zbog toga sto je Kjoto prepun stranaca, pa su lokalci ovde slobodniji I manje stidljii, ili zbog toga sto ovde, u drevnoj prestonici carstva I dalje zivi duh samuraja I svetinja obaveze da se pomogne onome kome je pomoc potrebna, tek, ovi ljudi ovde I njihova srdacnost cine mi se kao ona kockica u mozaiku koja je nedostajala na mojoj slici o Japanu I Japancima. I znam da cu Kjoto pamtiti zauvek, ne po svim onim hramovima I bastama zbog kojih ljudi putuju preko pola sveta da bi ih uzivo videli, vec upravo po ovim ljudima.
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Seka
Seka
27 days ago

Volim!

1
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x