Crtica
U polumraku mi se učinilo da više niko ne stoji u redu za kupovinu knjige i potpis, te da je završen i ovaj nezvanični deo tribine u Beču, ali tada je preda me stala porodica od njih četvoro. Jednog od dvojice dečaka već sam ranije primetila. Sedeo je tokom predavanja u prvom redu, ne pomerajući se iako mu je na momente bilo dosadno. Čak i kad ih zaista zanimaju putovanja, strane zemlje i avanture, sat i po je predugo da bi zadržali pažnju – znam to iz iskustva desetina održanih tribina. Sada su njegove krupne oči bile širom otvorene, dok je na uzanom produhovljenom lišcu poigravao stidljivi osmeh. Do njega, stajao je njegov brat, neznatno niži i mlađi, ali sa istim uzbuđenjem u očima i ozarenim licem. Iza njih roditelji.
„Ah, pa vas je dvojica!“, uzviknem u neverici.
„Da, nije bilo mesta pa je jedan sedeo pozadi sa nama, a drugi napred. Posle su se zamenili.“
Podsetih se da je dečak u jednom trenutku ustao i otišao pozadi. Mislila sam da ide u toalet, ali se zaustavio negde kod sredine sale. Tu sam ga izgubila iz vida jer sam morala da usmerim pažnju na nešto o čemu sam pričala. Kasnije, primetila sam da je dečak ponovo na svom mestu, mada mi se učinilo da je nešto drugačiji.
„Svaka čast što ste izdržali celo predavanje“, pohvalim ih. „Samo nekoliko dece vašeg uzrasta uspelo je da odsluša do kraja.“
David i Nikola, predstave mi se.
„Ja pratim vaše putovanje skoro od početka“, kaže mi čovek čije lice takođe sija. „I onda sam i njih sve zarazio, tako da porodično čitamo vaše dogodovštine i gledamo snimke zajedno.“
’Vau!’ uzviknuh u sebi, iako mi nije prvi put da čujem kako neka porodica prati moje kotrljanje. Setih se Predrag Dimitrijevic sa njegovom suprugom i troje dece, koji su prisustvovali svakoj mojoj tribini prethodnih godina. Kupuju moje knjige, čitaju objave, raduju se mojim uspesima i daju mi ogromnu podršku. Ima još nekoliko njih za koje znam, a sada otkrivam da sam prisutna i u porodičnom domu porodice Popovic u Beču.
„Ja sam vam pisao, Mika se zovem“, kaže čovek.
I onda se setim svega: tribina u Beču trebalo je da se održi još u decembru prošle godine. Mika mi se javio pitajući da li može da pomogne nešto oko organizacije. Zapamtila sam njegovu molbu: „molim vas, nemojte da otkažete i ne dođete“, napisao mi je.
Neko toliko želi da me čuje uživo, da me upozna. Ni to mi se ne dešava prvi put, ali ništa manje nisam dirnuta. I počastvovana.
Glumci i svi ostali koji javno nastupaju kažu da se uvek igra za jednog iz publike. Vežeš pogled za jedan par očiju koje te netremice gledaju i igraš za njih. Ako na tu jednu osobu ostaviš utisak, uspeo si. Onda vredi to što radiš.
Moja publika bile su oči Davida i Nikole, koji su se naizmenično smenjivali u prvom redu. A njihov tata je za sve ’kriv’.
Stoje sada sve četvoro preda mnom, mama Marija je zagrlila sinove, a Mika je do nje. Nenametljivo i skromno, kao da se izvinjavaju što me zadržavaju, ali oni će kratko samo da mi predaju svoje poklone, kupujući usput kilometre mog putovanja, pošto su knjige već odavno i naručili i pročitali.
Slika koju pohranjujem u svoje srce uramljenu u okvir zahvalnosti. Nosiću je tamo za slučaj da posustanem ne u ovome što radim za sebe i svoj život, već u deljenju toga sa drugima. Jer često nije lako naći vreme za priču i prave reči kojima ću dočarati sve ono što na svom Putu doživljavam, saznajem, osetim. Štaviše, toliko ume da bude naporno da nekad poželim da nestanem sa svih tih društvenih mreža u koje sam uhvaćena kao u zamku kakvog ogromnog pauka, da se zavučem u sebe, da utihnem i da me nema. Ali zbog ovakvih susreta to i dalje ne činim.
Sa Mikom i njegovom porodicom provela sam ceo sutrašnji dan u druženju i obilasku Beča. To sam poželela kao što se želi da ti neki dobri ljudi koje ne poznaješ dovoljno postanu bliskiji, jer zbog njih bolje shvatiš da u svemu što radimo postoji širi smisao.
Američki filozof i antropolog Loren Eiseley jednom je napisao: “Jezgra je svih religijskih misaonih tokova, čak i onih najprimitivnijih, da se čovjek koji je u potrazi za vizijama, smislom i uvidom na određeno vrijeme mora maknuti od svojih bližnjih, od svoje ljubavi i otići u divljinu”… Inspirisan ovom pričom naše drage Sneške kažem: “Smisao putovanja je u susretima, kako sa ljepotama predjela tako i dobrotom ljudi… Lijepo je sresti one koji vam se obraduju zbog vas samih”… Sneška, tebi srećno hodočašće a dragim Dimitrijevićima želim da se, ako do sada nisu, zaraze putovanjem 🙂 Pozdrav iz Istočnog Sarajeva P.S. Nestrpljivo… Read more »