Kulturološki šok, vs. prihvatanje
Među prvim mudrostima koje sam usvojila na putovanju je ona o raznolikosti Božje bašte, odnosno sveta. Već na manje od hiljadu-dve kilometara udaljenosti od nas, žive narodi čiji su nam običaji potpuno nepoznati i, često, nerazumljivi. Najlakše je da se užasnemo, otkrivši ih. Da se zgrozimo, kao što se malograđani zgražavaju nad ponašanjem neke ‘slobodnije’ devojke, ili zbog toga što je neko gej, ili što neko radi nešto izvan konvencija i šablona kojih se mi sami pridržavamo. Pri tom, ne mora uopšte da bude loš taj malogađanin, niti je nužno glup, a još manje neobrazovan, samo je – uplašen. Taj malograđanski čovečuljak ili čovečuljica (a svi smo mi pomalo oni) uplašen je da će promena u modelu sveta i ponašanja koje je on usvojio razbiti taj njegov svet i da on neće umeti da se snađe u haosu koji će nastati nakon toga. Svi naši strahovi proističu iz suočavanja sa nepoznatim, kada smo izbačeni iz zone komfora na novi, skliski teren, kojim moramo da se krećemo, dok imamo samo dva izbora: ili da prihvatimo taj drugačiji svet u kom smo se obreli, koliko god on bio različit, ili da pretrpimo često ozbiljne posledice zbog neprilagođenosti novonastaloj situaciji.
Prvi korak ka toj promeni je u želji da učimo i saznajemo. U otvorenosti prema novom i drugačijem. On se ispoljava u onim odlučnim, iako i dalje suzdržanim rečenicama: „Idem da vidim.“ „Baš me zanima.“ „Hoću tamo.“ Dakle, nisam zatvorena. Ne žmurim i neću da gledam svet kroz ružučaste naočari, ili, pravolinijski, između amova. Interesuje me da zagrebem ispod površine. Da zavirim iza kulisa.
Sledeći korak je kad se već nađemo oči u oči sa tim nepoznatim. Najpre, da ne ustuknemo u strahu, jer neki od tih običaja više su nego potresni. Uznemirujući su, nekada i nehumani sa našeg stanovišta.
Naredni i ujedno najbitniji korak je da ne sudimo iz pozicije zapadnjaka koji ništa ne zna, ili zna tek nekoliko šturih činjenica, o tome čemu prisustvuje. Čak i pod pretpostavkom da zna mnogo više, znanje uglavnom ne znači razumevanje. Koliko mogu da nam pomognu, podaci i odmažu jer nas navode u zabludu o ‘poznatom’, dok ono zapravo ostaje nepoznato sve dok se ne prožmemo sa njim. A za takvo prožimanje trebalo bi da dugo živimo u određenoj sredini, dok ne usvojimo njen način razmišljanja, vrednovanja i verovanja, zaboravljajući na svoj. Jer sve dok u sebi, makar i tragovima, noisimo način sveta iz kojeg dolazimo, naš sud prema nekim drugim svetovima biće nužno kritičan, dakle, poredbeni. A poređenje nikad nije dobro, posebno kad je reč o različitim kulturama, jer pravi lažnu distinkciju između viših i nižih, boljih i gorih, naprednijih i nazadnijih. Iskreno, ne znam da li je uopšte moguće stići do tog stepena prožimanja sa nekom kulturom i drugim narodom, da mu više ne sudimo, makar samo nehotice ili nesvesno.
Ovo je priča o tri najneobičnije ceremonije kojima sam prisustvovala – pri čemu već i sam epitet ‘najneobičniji’ sadrži kritički sud, jer poredi, sugeriše, insinuira da u tom običaju nešto nije prihvatljivo u odnosu na naše poimanje sveta i ‘običnosti’, što samo dokazuje koliko nam i sam naš jezik podmeće zamki u pokušajima da razmišljamo o drugačijem, a posebno kad to iskustvo želimo da prenesemo drugima. Te tri epizode odigrale su se u različitim vremenskim periodima (2013, 2015. i 2018), i trebalo bi da sam u međuvremenu prevazišla mnogo toga i počela da lakše prihvatam egzotične (opet poredbeni epitet!) različitosti. Pomagalo mi je kad bih zamislila da sam mogla biti rođena tih nekoliko hiljada kilometara dalje, upravo u zajednici čijim bih se običajima čudila. Ipak, nisam uopšte sigurna u to koliko sam uspela u tim naporima.
Godina je 2013. i već sam dovoljno dugo na Istoku da sam se navikla na razne, za nas strane i neshvatljice običaje i načine ponašanja: javne toalete u kojima nema pregrada već svi kolektivno obavljaju nuždu, život bez ikakve privatnosti, uvek pred očima drugih, pljuvanje, puštanje gasova, podrigivanje i bučno iskašljavanje šlajma na svim javnim mestima, uključujući i fensi restorane… pa ne verujem da će mi ronjenje za vrednim ostacima spaljenih leševa, razasutim u prah, podići želudac. Osim što je nehigijenski, ali prljavština i đubre su ionako sastavni deo svakodnevnog života u Aziji.
Tako, kada krenem u posetu Pašupatiju, mestu u Katmanduu na kome se ritualno spaljuju mrtvi, sasvim sam mirna. Osećam samo beskrajnu radoznalost, no uprkos njoj, nevoljno plaćam čak deset dolara za ulazak u prostor hrama.
– Zašto je toliko skupo? – pitam čoveka u biletarnici.
– Možete da gledate kremaciju na otvorenom i da vidite još dosta toga u hramu.
Spaljivanje – svi samo o tome pričaju kao da je to nešto toliko posebno. Sećam se da sam u nekom filmu gledala kako to izgleda, samo što su telo spaljivali na izdignutom postolju pa se nie mnogo toga videlo, a sigurna sam i da sam o tome čitala u nekoj knjizi. Upamtila sam opis kako se telo na trenutak izdiglo iz vatre i kako je ‘pobegla’ noga mrtvaca, pa su oni što su ga spaljivali morali da je guraju nekim štapom nazad u plamen.
Zato sada prilično samouvereno krećem da ‘vidim-i-to-svojim-očima’. U susret mi nailazi neka spodoba, sva išarana bojama, u jarkoj odeći i sa vencima oko vrata i glave. Nije sadhi, sveti čovek, već prosjak. Njih ovde, pored reke Bagmati, gde je ulaz u sveti kompleks, ima u tolikom broju kao da im je ovo zborno mesto. Vidim neke niše u zgradama i hramovima i ljude koji spavaju na iscepanim, vašljivim madracima. Još je veoma rano, pa se nisu svi probudili i krenuli na posao – u prosjačenje.
Krenem prema mostu ali nakon nekoliko koraka stanem. S moje desne strane vidim…
…Uh, moram da dubokom udahnem. Ali umesto vazduha, gutam pepeo i toliko se zacenim od kašlja da u momentu pomsilim kako ću se ugušiti. Cinik u meni odmah to dočeka autoironičnim komentarom: „Taman na pravom mestu – samo da me proslede dole na neku lomaču“.
Jer dole, s moje desne strane, gori nekoliko lomača. Obala reke je popločana i do vode se silazi stepenicama. Iznad reke, na udaljenosti od približno deset metara izgrađena su pravougaona proširenja – mesta za spaljivanje.
Sve izgleda tako prljavo, jadno, ogoljeno, da mi se želudac u sekundi popne do grla. Ipak, ne mogu da odvojim pogled od tog prizora. Kao hipnotisana, prelazim preko mosta na suprotnu obalu, gde se nalaze slična proširenja, ali kružnog oblika. Na njima sede ljudi dok im sveštenici čitaju molitve. Rasprostrli su svoje prostirke i ponjave, poređavši po njima hranu i darove za sveštenike. Nisam platila vodiča, ali moja cimerka u hostelu, Ana-Marija, koja je juče posetila ovo mesto, saznala je da je mahom reč o rođacima pokojnika koji su tu spaljeni ranijih godina. Sinoć mi je pričala kako je hinudistički običaj da svake godine na dan kremacije dolaze na to mesto i mole se za njih.
Sedam na stepenik i gledam. Ovi se mole i pri tom svaki čas nešto prezalogaje. Preko puta, muški srodnici novopreminulog posluju oko lomača. Dugim bambusovim štapovima razgorevaju vatru i staraju se da negde ne proviri neko stopalo ili šaka. Potpuno je neprimereno, ali neodoljivo mi se nameće poređenje sa roštiljanjem u nekoj bašti. Jer sve podseća na to. Nedostaje samo pivo i smeh ili muzika u pozadini.
Rođaci preminulog stoje, osim onih koji se ritualno briju do glave, ostavljajući na sredini lobanje tanki čuperak kose. Oni sede ili kleče dok ih sveštenik brije. Potom silaze do reke, peru glavu i umivaju se.
Mislim na Ana-Marijinu zgroženost zbog dečaka koji skaču u vodu. Nisam joj verovala da je utisak toliko jak. Još nisam stigla do tog dela u ritualu, a već sam potresena ovim što vidim.
Ne znam šta me više uznemiruje. Ogoljenost svega? Sama smrt? Izostanak svakog dostojanstva? Pokušavam da analiziram svoja osećanja. Sa smrću sam se već srela mnogo neposrednije i šokantnije, kada su mi roditelji umirali. Ne verujem da me susret sa njom toliko pogađa. Čini mi se da je ono što me doslovno ostavlja bez reči, zbog čega mi je ozbiljno muka ali sam istovremeno i kao hipnotisana, to što je sve tako ogoljeno. U hrišćanstvu, smrt je uzdigunuta na pijedestal. Život se odvija u iščekivanju smrti i sopstvenog sudnjeg dana kada će se odlučiti o tome kako ćemo provesti večnost – krčkajući se u paklu ili uživajući u raju. Hrišćani se boje smrti, u najboljem slučaju osećaju neizvesnost u odnosu na ono što ih čeka nakon nje. Da bi se nečega plašili i od nečega se pribojavali, to mora zadržati dostojanstvenost i veo tajanstvenosti. Smrt je u hrišanstvu obavijena neznanjem.
U hinduizmu pak, smrt je samo deo beskrajnog procesa ponovnih rađanja i umiranja. Nema ničeg velikog ni dostojanstvenog u njoj, a nema ni zagrobnog života. Pojednostavljeno, duša će se ponovo roditi, a jedino je važno njeno karmičko zaduženje iz prethodnog života. Ako smo činili dobro, naša sledeća reinkarnacija izdićiće nas na viši karmički nivo, sve dok se potpuno ne oslobodimo mržnje, pohlepe i neznanja. Tako se najgrešniji rađaju ponovo kao životinje, gladni duhovi ili stanovnici pakla, oni koji su živeli dobrim životom vratiće se na zemlju kao muškarci i žene, dok će izuzetno čestiti ljudi biti ponovo rođeni kao bogovi. U hinudizmu, a preko njega i u budizmu, vernici se ne boje smrti – jer ona nije završetak, več deo procesa.
Smrt je samo smrt – govore one lomače. To što se meni, Ana-Mariji, zapadnjacima i hrišćanima ritual spaljivanja na otvorenom čini nedostojanstvenim i što na nas deluje toliko potresno, stvar je razlika između drugačijih kultura i religija. Mogu da pretpostavim da bi mnogim hinudsima naše pokopavanje pokojnika, sa svim onim pratećim ceremonijama, delovalo neobično, možda čak i smešno, a najverovatnije kao bespotrebni teatar.
O svemu tome razmišljam dok sedim skoro pola sata i posmatram tri lomače preko puta reke. Ne znam koliko telu treba da sasvim dogori, ali procenjujem da će prva, koja gori najbliže mostu i koja je očito najranije jutros zapaljena, za otprilike sat vremena da se ugasi. A i ne mogu više da trpim smrad tela koja gore. Tako da ustajem i krećem uzbrdo stepenicama, da obiđem ostale delove u sklopu ovog hrama.
No ništa što vidim – a vidim desetine sadija ispred hrama u kome se nalazi zlatni bik, jedna od pojavnosti Šive, no turistima je zabranjeno da tamo uđu; vidim ritualne vatre koje vernici pale ispred hrama; ljude koji se mole gde se zateknu; čopore majmuna koji jure za onima koji ih hrane; dve porodice koje održavaju ličnu higijenu i peru stvari nešto uzvodnije na Bagmatiju; … – ništa od toga ne ostavlja ni približno jak utisak na mene kao ono dole. Skoro da jedva dočekam da se ponovo vratim, zauzmem mesto s druge strane mosta i ispratim pripremu novog tela za kremiranje. Srećom, u torbi imam kinesku mast, pa je otvaram posudicu i prinosim je nosu. Ovako će biti mnogo podnošljivije izdržati smrad kao iz krematorijuma.
Od Ana-Marije sam saznala da se tela spaljuju istog dana kada se upokoje. Jedino ukoliko je reč o roditeljima dece koja su trenutno izvan zemlje ili o nekoj veoma važnoj ličnosti pa treba vremena da svi zainteresovani dođu na kremaciju, ova se odlaže za dan-dva.
Pokojnika donose na nosilima i polažu na kosinu uz samu reku. Već je odeveno u belo i prekriveno narandžastim pokrivačem. Sada ga rođaci umotavaju u još nekoliko takvih čaršava, vezujući ih kod stopala u čvor. Pre nego što isti takav čvor naprave i iznad glave pokojnika, pospu je laticama i nekim uljima. Pripremljeno telo ponovo se stavlja na nosila i odnosi do nove lomače. Ona je napravljena od drvenih oblica koje su poređane u obliku pravougaonika, a okolo je nabacana trava.
U međuvremenu, ona prva lomača je dogorela. Prelazim ponovo na tu stranu mosta jer me zanima šta će uraditi sa pepelom. Očekujem da ga sakupe u neku posudu i onda sve zajedno bace u reku ili pak prospu. Umesto toga, rođaci uzimaju bambusove motke koje na vrhu imaju prikovanu letvicu u obliku velikog slova T i njome guraju one nedogorele cepanice sa sve pepelom počivšeg u reku. Pljušti i cvrči kada padne u vodu. Momci to rade temeljno, pedalj po pedalj čisteći plato. Na kraju zahvataju vodu u kofu i u nekoliko navrata isperu ceo plato. Sada je spreman za novu lomaču i spaljivanje.
Još kad krenu da guraju ostatke u vodu, dečaci a i mnogi odrasli pohrle u reku. Rone ili pretražuju mulj, ne bi li našli neku dragocenost. Ana-Marija je u jednom imala pravo — jeste šokantno, jer je vrhunac celog rituala.
Nakon svega, želim samo da drmnem neku rakiju ili bilo šta žestoko, iako takva pića nikad nisam pila.
2.
Godine 2015, u Singapuru, prisustvovala sam hinduističkom festivalu Thaipusam. Priliku da to vidim dugujem mojoj domaćici Marici, odnosno, njenoj argentinskoj gošći Tatjani, koja je pravila televizijske šou programe za latinoameričko tržište. Pošto je ostala bez svog kamermana, nas dve smo joj pomagale.
O festivalu smo znale toliko da se održava svake godine, tokom perioda punog meseca u 10. mesecu Tamil, koji se naziva Thai. Slavi ga cela Tamil zajednica (Hindusi koji govore tamil) a posvećen je bogu Muruganu, Šivinom sinu i Gamešinom bratu, koji predstavlja vrlinu, mladost i snagu koji uništavaju zlo. Njemu se prinose darovi i upućuju molitve a on daje svoj blagoslov svim učesnicima ceremonije.
U tri i trideset ujutru, ulazimo u hinduistički hram, koji je već prepun. Indusi obučeni u tradicionalne boje – žutu i narandžastu, najpre prinose žrtve vidu hrane i simboličnih novčanih priloga bogu Muruganu. Porodice odaberu mesto na tlu hrama, postave novine i potom poređaju darove, molitvene sveće i čančiće od razbijenih kososovih oraha, u koje sipaju mleko. Poneko postavi figuru boga Murugana, njegovog oca Gameše ili drugih hinduističkih bogova. Klanjajući se sa priljubljenim dlanovima, izgovaraju molitve, a kada se svi prisutni pomole, krenu da zauzmu mesto u povorci ili da pomognu u nečijoj pripremi za nošenje maske.
Probijamo se prema ‘našem’ momku, dvadesetpetogodišnjaku urbanog izgleda, sa modernom frizurom i umetničkom bradicom. Možda noću svira u nekom džez klubu ili se bavi grafičkim dizajnom u stanu koji deli sa nekoliko cimera – što je uobičajena praksa u Singapuru. A sasvim sigurno uredno vežba, sudeći po njegovom bilderski izvajanom telu.
Sa njim su njegovi prijatelji i – majka. Takav ponos na njenom licu i u njenom stavu i rečima, a zbog sopstvenog deteta, viđala sam samo na svečanostima povodom nečijeg doktoriranja. Pošto je mladić, koji se zove Ašni, zauzet početnim pripremama a i razgovara sa Tatjanom, ja pričam sa majkom.
Od nje saznajem da je odluka da se za Thaipasan nosi maska velika stvar. Muškarci koji to reše, moraju da se zakunu bogovima da će to raditi do kraja života, svake godine za praznik. Potom, treba da osmisle izgled maske. Sve na njoj mora da nosi simboliku, da priča priču koja će svakom Hinudsu biti jasna.
„A zašto pirsinzi i probadanje tela iglama?“, pitam jer sam već videla neke nosioce maske koji su isprednjačili sa pripremama. Po prsima i leđima imali su stotine kukica ili zabodenih iglica. Neki su na njih vešali voće, pa im je telo ličilo na pokretnu tezgu. Drugi su radije kačili razna zvonca i male svete posudice, zbog čega mi je izgledalo kao da nose neke čudne oklope. Videla sam i jednog kome su na leđima, iz stotina sitnih kukica pirsinzima prikačenim za telo, bili privezani kanapi; jedan čovek ih je sve prikupio i držao u rukama kao uzde. Dok se onaj sa pirsinzima upinjao da krene, ovaj ga je povlačio unatrag, pa se koža na čeđima upregnutog rastegla što je delovalo veoma bolno.
„Zar ih to ne boli?“, dodajem pitanje.
Žena mi objašnjava da su to površinski ubodi koji čak i ne krvare. Uz to, prethodno se sva mesta gde će biti pirsinzi ili probodi doro natapkaju belim puderom koji ima jako anestetičko svojstvo. Tako koža na tim mestima potpuno utrne.
„A zašto to rade? Šta znači to probadanje?“, pitam je.
„Žrtva koju podnose u Božiju čast“, odgovori mi kratko, s ponosom u pogledu prikovanom za svog sina.
Dok drugari pripremaju našeg momka, razgledam šta se dešava na drugim mestima. Čini se da je Ašni izabrao prilično nežnu varijantu jer njegove kukice na prsima više deluju kao ukras, u poređenju sa igletinama kojima se neki muškarci probadaju.
Šta god Ašnijeva majka pričala, jasno je da trpe bol. Dok stoje raširenih nogu i ruku radi održavanja ravnoteže, okruženi prijateljima koji na njihova tela i glave montiraju čudovišne maske, mnogi žvaću nešto što im neko od drugara stavi u usta. Primećujem da vrlo brzo počinju da kolutaju očima i da nogama daju ritam kao da se spremaju za ritualni ples.
I zaista, već se sa raznih strana čuju pesme i muzika koju izvode grupe Hindusa. Narod okupljen oko ljudi sa maskama, tapše dlanovima i peva, a nosioci maski, već se vrte počinjući da plešu. Sa napravama teškim četrdeset kilograma, na čijem vrhu su paunova pera i figure bogova, probodeni desetinama oštrih igala ili kukica, kolutaju očima i vrte se sve brže u transu. Narod im pravi mesta, a tu je uvek nekoliko muškaraca koji brinu da igle ne ispadnu i da se niko ne povredi slučajno se ubovši na njih, te ih brzo izvalče iz konstrukcije čim primete da se neka olabavila.
Pogledom tražim Maricu i Tatijanu i vidim da su i one privremeno napustile Ašnija i da snimaju ljude koji plešu. Prilazim im i pitam ih za utiske.
„Neverovatno!“, kažu mi obe.
Po njihovim licima vidim da delimo isto osećanje uzbuđenja što smo tu i prisustvujemo ovom ritualu, ali i da su pomalo u šoku kao i ja. On dostiže vrhunac kada vidimo kako se izvodi završni pirsing na licima nosilaca maske – probadanje obraza i jezika dugačkim iglama nalik na strele. Jedna se provuče kroz obraze i usnu duplju, a onda se drugom odozgo probije isplaženi jezik, tako da ne može da se uvuče nazad.
„Kako li sve ovo izgleda u Indiji!“, upitam se više za sebe, dok sve tri pogledom – a Marica i kamerom – pratimo kako drugari jednog nosioca maske prave mesto za njegov siguran prolaz.
„Sigurno ima povređenih a možda i mrtvih“, odgovara Tatijana.
Koliko je u pravu, odnosno koliko je u Singapuru ceo festival dobro organizovan, uveravam se kad najzad dođe vreme da povorka krene ulicama. Put kojim će prolaziti odvojen je od saobraćaja imrpovizovanim metalnim rešetkama. Policija koje ima na svakom koraku reguliše kretanje kolone. Kada neko učini bilo kakav pogrešan korak – krene u suprotnom pravcu ili pokuša da izađe iz ograđenog dela gde nije predviđen izlaz, uniformisani organi reda odmah reaguju. Ljubazno zamole tu osobu da se drži pravila, obajsnivši joj gde će moći da izađe ili je isprativši do tog mesta. Na pešačkim prelazima usklađuju naizmeničan prolazak vozila i učesnika povorke. Često se dešava da se kolona prekine jer je nosilac maske zastao i podstaknut nečijom pesmom ili muzikom počeo da pleše. Policija tada strpljivo čeka da ljudi ponovo krenu.
Koloni je trebalo nekoliko sati da stigne do drugog hrama koji je udaljen svega pet kilometara. Tome je doprinelo i to što se u međuvremenu višestruko povećala, jer su novi ljudi dolazili pridružujući se.
Zbog velike gužve u hramu, biram da ipak ne uđem. Umesto toga, dok čekam Tatjanu i Maricu, obilazim mesto gde se Hindusi ritualno briju. Mahom su muškarci ali ima dosta i dece – i dečaka i devojčica koje su doveli roditelji. Neka su toliko nesrećna što će ih ošišati na nulu, da plaču i vrište na sav glas. No, nema im spasa. Mašinica u veštoj ruci frizera opisuje nekoliko polukrugova oko njihove male glave, i za par minuta, uplakana ćelava lopta ustupa svoje mesto nekom drugom.
Na izlazu iz ovog imrpovizovanog berbersko-frizerskog salona, mladići se ogledaju u ogledalu. Smeju se jedni drugima i sami sebi zbog novog izgleda. Mnogi na obrijane glave stavljaju žuti prah, što znači da su spremni da prime blagoslov od boga Murugana.
Ja pak ostajem na trvanjaku, uz improvizovanu tezgu gde se deli besplatna voda i kafa. Umorna sam od nošenja stativa za kameru, od ranog buđenja pre pet-šest sati, od stajanja i hodanja, a najviše od snažnih utisaka. Zato jedva dočekam kada mi se pridruže Tatjana i Marica, saopštavajući mi da su završile sa snimanjem. Krećemo prema stanici metroa i kući, zaustavivši se prethodno da doručkujemo tradicionalnu indijsku hranu koja se takođe besplatno deli sa druge tezge. Dok mi jedemo sedeći na travi sa desetinom drugih učesnika, kolona ispred nas i dalje se lagano kreće. Čini se da sve više ljudi dolazi i priključuje se.
„Da, potrajaće ceo dan, do ponoći“, objašnjava mi Tatijana, koja je to saznala od Ašnija.
Pomislim kako bi trebalo biti tamo i prepustiti se toj masi, ali to mi se čini prevelikim zahtevom prema sebi samoj, ovako umornoj i sa već previše utisaka koje treba nekako obraditi i posložiti.
3.
U septembru 2018, pedalala sam južnokorejskom rutom od Busana do Seula. U nekom mestu, koje je udaljeno dva-tri dana biciklom od prestonice, kampovala sam u parku.
Ujutru su me probudili šamanistički bubnjevi. Na dvesta metara od mog kampa postavljena je bina, stolice, nadstrešnice. Žene kuvaju, muškarci petljaju oko tehnike i organizacije događaja koji upravo počinje. Okolo budisti i budistkinje. Nekoliko njih na bini, leđima okrenuti malobrojnoj publici. Ispred njih tone voća koje očito blagoslove, jer nešto čantraju. I tek onda ugledam podno bine desetak ogromnih preklanih svinja, poslaganih kao sardine. Neki lik im stavlja šarene mašnice oko glava. Oni gore pevaju. Jedan budista udara u ogromni timpan. Omanja hladnjača stiže u rikverc. Isti onaj lik od maločas (nazvaću ga Mesar) gura masivni sto prekriven belom mušemom sa točkićima na nogarima, prema vratima hladnjače. Iznutra vire kopita odranih nogu, kravljih kako mi se čini. Sto se izmiče, pa Mesar zove u pomoć druge likove, koji ga sad pridržavaju. Istovare truplo na što. Odrano, krvavo, sa povezom preko glave. Mesar kreće da doteruje telesinu. Okreće je tako da deluje kao da je prilegla. Ispod trupla stavlja tone leda, mada ne pomaže mnogo, jer bazdi na suncu koje je upeklo. Navlači mašnu i na kravlju glavu, s koje je prethodno skinuo povez. Ona jedina nije odrana, kao i rep. Onda prebacuje celu odranu kožu preko tela. Pa ovo ukrašava raznobojnim trakama.
Za to vreme, na bini se izvode ritualni plesovi. Jedna šamanka pleše u transu, ili nadrogirana. Hor u hladovini izvan bine peva neku melidičnu pesmu. Visoki budistički zvaničnici pristižu i svi im odaju priznanje. Nešto dalje, na tezgama se nude novi modeli budističke super udobne obuće.
Počinje najmučniji deo, u kome vešaju svinje na tučani trozubac. Na svaki zubac treba nabosti po jednu krmaču. Ove teške po sto i više kilograma, a trozubac na malom postolju, koje iz nekog razloga ne sme da se priveže. Cilj je napraviti balans sa tri trupla.
Šaljem slike prijateljici Iloni u Seul, da pita muža kakva je ovo manifestacija. Najviše me zbunjuje to što znam da budisti ne jedu meso. Uzimam jedan prospekt na korejskom i šaljem foto da mi rastumače šta piše.
I odgovor ubrzo stiže: Lantern festival, šamaništičko-budistički. Sveštenici blagosiljaju hranu stočara iz okolnih sela. Ceremonija će potrajati ceo dan, sa pauzom za ručak.
U međuvremenu, dok šetkam okolo, dobijam mali buket cveća ručno izrađen, sa natpisom ‘flow, hand made’. Žena iz organizacije poklanja mi amajliju hrama, kome pripadaju ovi sveštenici i sveštenice.
Na bini počinje ritualni ples. Muzika iz moćnih zvučnika. Sve deluje zastrašujuće, ali je utisak jak. Sve je toliko autentično. Nikada ništa lično nisam doživela. Ne mogu da otrgnem pogled ni da se odvojim od te bine. Čekam šta će se dalje dogoditi. A to na pozornici sve više liči na krvavi pir.
Sati prolaze, i već sam umorna i gladna. Nisam ni doručkovala. A na improvizovanim pultovima dele besplatni vegeterijanski (!) obrok. Sve to oko mene ne čini mi se više toliko strašnim, ali ne znam da li je to zbog prevelike gladi, ili zbog veštine koju sam razvila živeći godinama na drumu, da se prilagođavam svetu oko sebe. Kako god, uzimam svoj bento i sedam na jednu od praznih stolica u zadnjem redu, čekajući nastavak ‘predstave’. Nakon onog prvog šoka, kao da sam brzo oguglala. I ne znam da li je to dobro ili loše, osim što je vrlo praktično na ovom mestu na kome sam se zatekla.
Ovo sa ritualnim spaljivanjem u Katmanduu mi je baš uznemiravajuće. Doduše bez ikakve veze sa smrti i doživljajem iste. Nego ta pomisao na miris ljudskog izgorelog mesa, taj smrad, dim, prljavštinu. Od toga mi se prevrće stomak.
Za Taipusam; U Singapuru postoji nekoliko ograničenja i propisa npr. kako ih “buše”, tj. kače te kuke, godine učesnika, veličine i težine toga što se kači, itd. Ako se sećaš, nismo videli ništa veće od narandže da visi na kukama. Prilično su ga “civilizovali” u Singapuru. 🙂
Da, retko grozan smrad, neuporediv sa bilo čim. Sasla me ona kineksa bombica. I to je suštinski i bilo najgore od svega, jer faktički ne vidiš ti mnogo od vatre, ali taj smrad je tsrašan. I uvlači se u tebe i muka ti je od njega, jer ga, naravno, povezuješ sa spaljenim telima. Otud i moja želja da sve to ‘sperem’0 nekom žestinom.
A za Singapur, meni je i ono bilo prebolno d agledam, kad ih povuku, vez obzira što s evidi da je to plitko u koži, ali baš sam osećala neprijatnost kad bi se kao opirali. Fascinantno, zaista.
Draga Snežo, dok sam čitala o “opraštanju” od pokojnika u Katmanduu, pomislih da možda ima i nekih sličnosti sa našom kulturom. Naš običaj za zadušnice pomalo liči na njihovo obeležavanje godišnjice kremacije – prostre se stolnjak na grob, postavi se jelo i srodnici onda obeduju tu (pretpostavljam da sveštenici pre toga očitaju molitvu/e). Iako je naš, meni taj običaj izaziva da mi se želudac popenje u grlo! Razmišljam kako bih ga opisala – neobičnim, nesvakidašnjim, egzotičnim, nenormalnim…?! 😀
Meni je njihov odnos prema smrti sasvim u redu, čak mnogo logicniji i prihvatljiviji nego hrišćanski. Jedino taj smrad deluje strasno. Koliko sam shvatlia, spale pokojnika i pepeo gurnu u reku? Zvuči sasvim ok. Igle su nešto veći šok, mada te stvari se javljaju i u drugim kulturama, u smislu nanosenja bola samom sebi u religijske svrhe. Svinja mi je žao. Ok mi je da se ubije svinja za jelo. Dve svinje godisnje su dovoljne za četvoročlanu porodicu. Ali da se pobiju i bace… Strašno
Ne bacaju se, to ide zajednici, samo se blagoslovi na tom festivalu, koliko sams hvatila, da bi godina bila bogata u hrani.
Pravi hriscani, se ne boje smrti, i imaju izvjesnost sta ih ceka, i smrt im nije obavijena neznanjem, naprotiv. To su neke osnove Hriscanstva. Ako su nereligiozni, boje se smrti i smrt im je obavijena neznanjem, kao i bilo kojem nereligioznom Indijcu. Pitanje je da li se ljudi koji imaju takav stav ka smrti, mogu uopste nazivati hriscanima. Ne kazem da su manje vrijedni zbog toga, ali ne mogu se bas ni nazivati tako, ni porediti onda sa totalno drugacijom kulturom.
Ne bih se složila sa ovim, iako nisam temeljno proučavala hrišćansku doktrinu. Ipak, čitala sam i polagala kao zaseban predmet i Sveto Pismo i Novi Zavet i, koliko se sećam, postoji Sudnji dan i smrt je konačna i izvesna, a u smrti ćemo biti ili kažnjeni ili nagrađeni na neodređeno vreme, odnosno večno, odnosno do Drugog Hristovog dolaska kad će se ponovo roditi ako smo to zaslužili. Da se prebacimo na hrišćanske zagrobne običaje koji uključuju žaljenje za pokojnikom, tugu i oplakivanje, za razliku od hindu i budističkih učenja koji smrt ne doživljavaju kao proces nad kojim bi se žalilo,… Read more »
Pa upravo taj dio oko nagrada, obecanje boljeg i pravednijeg vjecnog zivota. Vaskrsenje, to je osnova, ako hriscanin ne vjeruje u to, onda i ne moze biti hriscanin? E sada, zaljenje nije nigdje naredjeno, niti obavezno u hriscanstvu, to je prirodna psiholoska reakcija, za nasu kulturu. Jako je cudno ako neko ne osjeca tugu kada neko blizak umre, cak i za daleke kulture. Za hriscanstvo sahrana je i tuzan i radostan skup. Vaskrsenje se slavi kao jedan od najvecih i najradosnijih praznika, pobjede nad smrcu. Monasi se naprimjer, raduju momentu kada ce preci na drugi svijet, i postoji dosta obicaja… Read more »
upaznajuć raznih (a po Svetu)….možeš stvarno dosta naučiti….a najveća draž je baš u tome….što smo ,brateeee,posve različiti
Lepo, jeste, slažem se, to je najveća draž 🙂
Tako dobro sve opisuješ, začinjeno fotografijama, da mi opet nije bilo dobro (kao kada sam prvi put čitao). Uvod u ove tri “naj” priče me oduševljava. Čista desetka. ❤️
Razlicitost (s pocetka teksta) u opisanim ‘primerima’ potice iz razlicitog religijskog pristupa pitanjima zivota/smrti/sahrane i nije je tesko razumeti, iako se za neke obicaje glatko moze reci da nisu “gledljivi”. Naravno, za ljude iz drugih krajeva. Kad je rec o “iglama’, “pirsinzima”, slicni primeri se mogu videti u Africi (pripadnici nekih plemena “neguju” ‘mazohisticko-sadisticke’ obrede…provlaceci metalne “ukrase” kroz razne delove lica, usi, usne…). Obredi spaljivanja s kojima smo se susreli ovde je verovatno najteze razumeti zbog izostanka zaljenja, koje se ne nazire.(bez obzira sto se zivot svodi na pojavu koja se ponavlja, taj neko je bio tu,voleo,radio, bolovao..) – to… Read more »
Pirsing postoji i u kulturi belih ljudi, u Americi, Evropi, Rusiji i da ne nabrajam dalje. Najpre se pojavio, mislim u pank kulturi da bi postao deo opste modne kulture. Sigurno mnogo manje u Srbiji ali po 6-10 mindjusica na usima rasporedjenih ivicom uveta vertikalno jeste inspirisano kulturom pirsinga.
Prisinzi u istočnoj kulturi (Indija i Nepal najviše) su statusno, odnosno kastinsko obeležje, to po zapadu je stvar subkuluturnih pokreta.
To je sasvim tacno ali ima belih ljudi koji su prihvatili religiju Tamila i koji praktikuju pirsing i na religijskom nivou. U kolikom su broju o tome bas ne bih mogla nesto posebno da kazem. Uzgred, Tamila ima prilicno u Evropi i Severnoj Americi i Kanadi jer su zbog ratova na Sri Lanci izbegli po celom svetu.
Neverovatne priče o običajima iz raznih zemalja. A još je fascinantnije sa koliko detalja si to opisala. Kao da gledam sve to pred soboma kao da sam prisutna. veliki je to dar koji imaš.Ja sam stanovala blizu novog groblja dok je tu bio krematorijum. Kada su spaljivali širio se užasan miris ljudskih tela. Blio je strašno.A prvi put kada sam osetila miris nisam mogla da spavam. Imala sam iutisak da sve te osobe u mojoj sobi.Sigurno je da imaš još mnogo zanimljivih priča o običajima iz zemalja koje si posetila.
Da, ima puno toga, teško se i setiti svega. ne mogu ni da zamislim taj osećaj iz stana kad su kremacije. Stvarno je toliko to specifično i neka iskonska jeza prožme čoveka kad to oseti.