Dve posete i dva prekršaja
ĐAVOLJE GRLO
Kad se negde smestim, posebno nakon višenedeljnog napornog pedalanja, kao što je to bio slučaj sa prelaskom preko Atakame, nigde mi se ne mrda. Sve što želim je da sedim između četiri zida, da se odmaram, čitam ili pišem. Ovde, u San Pedro de Atakami, od izlaska i istraživanja okoline odbijalo me je i vreme – dnevne temperature i dalje su bile previsoke i sunce je nemilosrdno pržilo, pa mi se ideja o bilo kakvom obilasku, koji bi zahvatio i sredinu dana, kada je najveća žega, nikako nije dopadala.
„A što ne posetiš Quebrada del Diablo?“, predložio mi je Dani jedne večeri.
„Đavolje grlo? Šta je to?“
Ime mesta već me je privuklo. Sve doline u okolini San Pedro de Atakame imaju zanimljiva i ilustrativna imena: Mesečeva i Marsova dolina, Dolina duginih boja, Zelena laguna… jer neodoljivo podsećaju na to po čemu su nazvane. Zapitala sam se kako li izgleda Đavoljev tesnac, to usko grlo koje je verovatno i opasno, čim je ponelo takav naziv.
Dani nije umeo da mi objasni kako to tamo izgleda, osim da je fantastično.
Pokazao mi je na mapi. Mesto se nalazi na manje od deset kilometara od hostela, a do njega se stiže putem uz obalu reke San Pedro de Atakama. Posete su zabranjene zbog epidemije, ali ako odem rano ujutru, pre devet, moći ću da prođem. Ukoliko me čuvar na rampi i bude video, uvek mogu da se izgovorim kako nisam znala da je prolaz zabranjen, pošto sam strankinja koja ne govori španski.
*
Već oko sedam sam na kapiji hostela, spremna za turu.
Na ulicama nema žive duše. Ovde dan počinje tek oko devet, kad se i sunce probije iznad bolivijskih Anda. Treba vremena dok se izdigne preko vrhova visokih i po šest hiljada metara, kako bi zraci pomilovali ovaj pustinjski gradić.
Prvi kilometar-dva puta dobro mi je poznat, jer sam tuda prolazila do Amelije, u čijoj kući sam bila smeštena po dolasku u San Pedro. Ali sada, umesto prelaska reke na mestu gde je najuža, nastavljam pravo, njenom levom obalom.
Rečni kanjoni uvek su impresivni, a kada se nalaze u pustinji, kao ovaj, deluju nestvarno. Očima nije lako da pomire dve toliko oštre krajnosti – naizgled beživotni pustinjski pejsaž i oaze usred njega. Potpuno gole stene, žućkasto-oker boje, omeđavaju dolinu u kojoj buja zeleno žbunje i meni nepoznate trave, a ima i drveća sa velikim krošnjama. Pod njima bi bilo dobro kampovati.
Zeleni pojas pruža se sa obe strane puta, ali samo u širini od nekoliko metara, dokle voda dopire u danima najvišeg vodostaja i dokle je tlo vlažno. Čim se skrene desetinu koraka dalje, prema onim izbrazdanim stenama, tlo se opet pretvara u pustinjsko, sa žutim oštrim šibljem.
Na trećem kilometru postavljena je rampa. Sleva su mali parking i mesto za privezivanje konja. U vreme pre pandemije, turisti su tu mogli da iznajme plemenite životinje i da na njima obiđu Đavoljev tesnac. Sa desne strane nalazi se lepa novija baraka, u kojoj su se kupovale ulaznice. Sada nema nikoga, ali po mnogim znakovima jasno mi je da se tu svakodnevno boravi. Na panou-tabli ispred barake zalepljeno je obaveštenje o vakcinaciji žitelja sela Katarpe (Catarpe) do kojeg se stiže upravo ovim putem.
Pored rampe, postoji niska kapija, čija vrata su otključana.
O, pa to je bolje nego što sam mislila! Neću morati ništa da preskačem, a ukoliko me neko bude video i zaustavio, lako ću se izvući tvrdeći da je sve bilo otvoreno. Kao što i jeste.
*
Reka San Pedro izvire na skoro 4.000 mnv, nedaleko od sela Mačuka, odakle teče jugozapadno, u dužini od četrdeset tri kilometra. Otprilike na sredini njenog toka, u nju se ulivaju Salado i Rio Grande. Prva ima izvorište u blizini Doline duginih boja, dok druga nastaje na severnoj strani vulkana Putana, na ušću istoimene reke i Jaune, a nizvodno se u nju uliva i Mačuka. Južno od San Pedra de Atakame, istoimena reka teče još nekih dvanaest kilometara, a onda sledi jedva prepoznatljiv tok nalik delti.
Svi ti toponimi već su mi dobro poznati: pela sam se do Mačuke, posetila sam Dolinu duginih boja i bila na gejzirima podno Putana vulkana. To sam otkrila sinoć, istražujući mapu i pripremajući se za ovu turicu. Volim da znam gde se šta nalazi, kako bih mogla da se orijentišem u mislima, nezavisno od pametnog telefona i GPS-a. Pripadam staroj školi nekadašnjih izviđača, koji su čitali mape kao najuzbudljivije štivo, brojeći izohipse, mereći ekvidistance između njih, izračunavajući azimut, ili smer kretanja pomoću busole. Na putovanju, retko imam priliku da se pozabavim istraživanjem topografije regije kroz koju prolazim, ali kad zastanem, kao sada, volim da se prisetim starih znanja i veština, te da sebe lociram u prostoru. A kada negde ostanem dovoljno dugo da glavne toponime prepoznajem ne samo sa mape, nego i uživo, onda se osećam zaista dobro, kao svoj na svome.
Biće da je to razlog zašto se sad nimalo ne pribojavam da ovuda prođem sama, uprkos zabrani i mogućnosti da nastradam zbog toga što je kršim.
*
Već ovde, nadomak gradića, reka počinje da meandrira, a put je preseca na više mesta. Nema mostova, pa čak četiri puta prelazim preko nje, gazeći je točkovima. Srećom, sada nije duboka, ni široka.
Sa obe strane reke, u suvom delu korita, sve se beli od natrijum sulfata. Izgleda kao kakva glazura, sa šarama nepravilnih oblika – kamenjem koje probija kroz nju, ili malim neglaziranim površima tla. A ono je ovde mekano i ugiba se pod nogama kad siđem sa bicikla kako bih to fotografisala.
Uspevam da u istom kadru uhvatim veliku belu površinu, zeleni pojas stotinak metara dalje, te stene koje izgledaju kao da su izgužvane nečijom džinovskom rukom. Sunce se upravo izdiže preko najviše od njih, pa na trenutak izgleda kao da je zaselo na sam vrh, sa koga će se prevaliti pravo u kotlinu, upadajući u salar.
Oslaniće se sunce, pomislim, te počnem da se smejem, zamišljajući tu sliku.
Ovde je sve moguće, ili to samo tako deluje začuđenom posmatraču, koji pomalo prestaje da biva siguran u svoja čula.
*
Na šestom kilometru, odmah nakon što po četrvti put pređem reku, ugledam drveni znak, koji pokazuje da je Quebrada del Diablo s desne strane. Na tom mestu, reka pravi veliki luk, a zbog svojih oštrih ivica, obala izgleda kao da je odsečena.
Stojim tu iznad vode, na prostranom platou, savršenom za kampovanje, i bavim se pronalaženjem strateški najboljeg mesta za šator. Često to radim, čak i kad putujem autobusom ili kolima, dok gledam kroz prozor. Ovde bih ga postavila uza samu stenu, tako da joj budem okrenuta leđima, dok bi izlaz, koji je od puta zaklonjen visokim žbunjem, bio prema reci. Šteta što će to ostati samo maštanje.
Od skretanja, počinje staza, obeležena kamenim oblucima duž obe strane. Najpre vodi kroz drvored – ako se tako može nazvati neobično zeleno rastinje, za koje nisam sigurna da li je visoko žbunje, ili nisko kržljavo drveće sa sitnim lišćem.
Pogled se probija kroz njega prema stenama, koje se približavaju sa obe strane staze, sužavajući je sve više.
Ulazim u Đavolji tesnac.
*
Nadvite ogromne stene kao da će me svakog časa poklopiti dok se na biciklu provlačim između njih. Jurim polako, pogonjena adrenalinom koji je proradio, ali dovoljno oprezna da izbegavam kamenje, oštre krivine i ivice.
Snimam vožnju, držeći kameru na volanu, i pomisao da će ovo uskoro gledati moji pratioci, pomaže mi da se osećam kao kakav istraživač neotkrivenih i pomalo opasnih teritorija. Uzbuđena sam čak i više nego prilikom pređašnjih obilazaka, verovatno zbog toga što sam ovde potpuno sama i što niko ne zna gde sam.
Staza se čas sužava, čas proširuje, i tako u više navrata, dok se konačno ne izgubi na pragu poluzasvođene prirodne odaje, u koju se stupa preko niskog zida. Ostavljam bicikl ispred, pa se peške ispenjem kamenim stepenicama do izlaza. Moram da vidim da li se staza nastavlja i da li bih mogla da produžim biciklom.
Ali iza drugog prolaza, putić postaje nalik na planinarsku rutu sa brojnim strmim usponima. I stene su sad toliko blizu, da se povremeno mora kretati postrance, kao u preuskom prolazu.
Ne, ovuda ne može biciklom. A ne bih dublje zalazila ni peške. Ne ostavlja mi se Surfi tamo ispred, dok se ja zavlačim. Uz to, pomalo me i onespokojava pomisao na mogući odron u kome bih ostala zarobljena.
Setim se filma 127 sati, koji je snimljen po istinitom događaju u kanjonu Moab u Juti, kada je iskusni penjač propao između stena, a ruka mu je ostala zdrobljena i zaglavljena pod ogromnim kamenom. Budući da je bio sam i da nije uspeo da dozove jedine posetioce koji su prošli nedaleko od tog mesta, ali ga nisu čuli, džepnim nožićem prerezao je sebi ruku ispod lakta i zahvaljujući tome ostao je živ.
Naježim se pri pomisli na te scene, kojih se živo sećam i mnogo godina nakon gledanja filma. Ne, neću se dalje zavlačiti.
*
A i već je devet, te treba da se izgubim odavde, pre nego što se pojavi čuvar.
Zato jurim nazad, nadajući se da je on od onih koji kasne na posao – kakvih je u Čileu mnogo. Ovde uglavnom ništa ne počinje da radi na vreme i ništa ne radi baš do kraja radnog vremena.
Ali nemam sreće. Na rampi je jedna žena, koja, ugledavši me, žurno istrči iz barake.
Složila sam najneviniji izraz: smerni osmejak i pogled pun poštovanja. Ne znam kakve su kazne za ulazak na zvanično zatvorena turistička mesta, niti da li je to ozbiljan prekršaj. Nadam se da nije, pošto pouzdano znam da su mnogi turisti radili isto ovo što i ja, bez ikakvih posledica.
Žena mi kaže da je prolaz zatvoren.
„Ali kapija nije zaključana“, odgovorim.
„To je ostavljeno za ljude koji žive u selu. A zatvoreno je zbog pandemije.“
„U redu, nisam znala“, pravdam se.
Žena u ruci drži blokčić u koji upisuje sve koji ovuda prođu. Upravo su naišla jedna kola i ona je otvorila rampu, te upisala ime vozača kog očito poznaje, pošto ga je samo pozdravila.
Ali zato mene pita za ime, odakle sam, gde sam smeštena, da li imam pasoš kod sebe…
Uživevši se u ulogu, uslužno uzmem onu sveščicu od nje, te sama upišem svoje podatke. Za hostel slažem da se ne sećam imena, ali nalazi se u blizini. A ni pasoš ne nosim baš okolo, već sam ga ostavila u sobi. I da, zaista mi je žao ako sam joj uzrokovala neki problem, ali nisam imala pojma da je prolaz zabranjen, a i to nigde ne piše.
Čuvarka ponovo objašnjava da se ne može u Đavolji tesnac, niti u selo, a ja usrdno klimam glavom, sve joj povlađujući.
Ne znam da li je to pomoglo, ili je ionako nameravala da me propusti, uglavnom, podigla je rampu za mene, ne dopustivši mi da se provlačim kroz usku kapiju. Pomalo me je bilo stid, ali više ništa nisam mogla da izmenim u vezi sa činjenicom da sam svesno napravila prekršaj. Zato sam samo prošla, zahvalila joj i žurno otpedalala nazad u hostel.
UTVRĐENJE INKA
Već se bliži dan mog odlaska za Peru. Mnogo toga treba da završim pre nego što se ukrcam u avion. Nakon više od godinu dana u ovoj zemlji, to će biti velika promena. I zbog toga se osećam pomalo dezorijentisano. Imala bih još dovoljno vremena za neku turu u trajanju od par dana, ali ne mogu da se organizujem. U sobi mi je haos od stvari i torbi, jer sam već počela sa pakovanjem, kao da me očekuje preseljenje prepune kuće. Mislima sam već na pešačkoj stazi za Maču Pikču, koju proučavam planirajući višednevni treking.
A opet, žao mi je da tolike dane koji su mi preostali – skoro cela nedelje je u pitanju – provedem vrteći se po hostelu i šetkajući po ovom gradiću.
Zato sam sela da istražim šta se još nalazi u blizini, što nisam obišla. Uslov je bio da mi za posetu ne treba više od jednog dana, kao i da ne moram previše da se zamaram. Dođe mi ta lenjost uvek nakon nekog velikog napora – kao što je bila ona trodnevna turica sa Andrejsom.
Pukará de Quitor – kaže Guglova mapa. Utvrđenje Kečua Indijanaca, koje su podigle Inke u 12. veku na brdu iznad današnjeg San Pedra de Atakame. Brdo se nalazi na samo tri kilometra od mog hostela.
Iako to obično ne radim, jer volim da doživim iznenađenje kad nešto prvi put ugledam, pogledala sam i nekoliko fotografija tog mesta. O da, itekako bi vredelo popeti se gore!
*
Kad jednom prođe nekažnjeno, čovek se malo osili, pa lakše ponovi isti prekršaj. Nisam znala da li je poseta utvrđenju zabranjena, ali pretpostavila sam da bi to mogao biti slučaj, pa sam zato poranila. Ako ima čuvara, biće tamo tek od devet. A dotle, mogu da se ispenjem, obiđem sve i vratim se neprimećena.
Ali već na samom početku sačekala me je prepreka u vidu narasle reke San Pedro koju treba preći, a most ne postoji. Na najužem i najplićem delu njenog toka kroz naselje postoji gaz, do kog vodi trasiran strmi put sa obe strane obale. Tu prelaze kola, bicikli, pešaci. Onih prvih dana dok sam bila smeštena kod Amelije, svakodnevno sam tu preskakala, nikad ni ne ovlaživši obuću.
Ali sada je reka narasla i previše je brza i mutna da bih se usudila da zagazim u nju, a za preskakanje je preširoka. Verovatno je na bolivijskom Altiplanu noćas padao sneg ili kiša.
Ne znam gde postoji prelaz, pa ostavim bicikl i krenem uzvodno, tražeći najpogodnije mesto. Pitam se kako ljudi prelaze ovuda kad reka naraste još više od ovoga. A sad je izmak leta, kad je vodostaj nizak. Šta li je u februaru i martu, kad su padavine na andskom platou svakodnevne? Amelija mi je pričala da je most postojao, ali je bio odnesen u poslednjoj poplavi pre nekoliko godina. Tada je počela izgradnja nasipa, koji je završen i reka je ukroćena, te nije bilo više plavljenja. Ali zašto onda nisu postavili neki prelaz? Kako ih ne mrzi da se gotovo svakodnevno zaglavljuju na tom gazu, jer zaglavljuju se, točkovi kola lako upadnu u pesak i onda ne mogu da se izvuku sa dna rečnog korita na put. Više puta sam to videla.
Hodam skoro kilometar uzvodno, dok ne nađem mesto na kome ću moći da pređem i prenesem bicikl na drugu stranu. Ne smem da rizikujem terajući točak preko vode, pošto ne vidim dno.
Vratim se po Surfija, pa oprezno zagazim, oslanjajući se na njega. Pošto snimam kamerom, to se vraćam dva puta, i u drugom navratu upadnem jednom nogom u mulj. Super, džabe sam prala gojzerice pre dva dana.
*
Improvizovana drvena rampa na ulazu je otvorena, iako je nasred nje, na povećoj tabli, napisano „No entrar“ (Zabranjen prolaz) – za toliko razumem španski. Krenem oprezno, spuštajući se truckavim putem do novoizgrađenih turističkih objekata: tu je biletarnica, toaleti, klupe za odmor, mesto za parkiranje bicikala. Radovi su u završnoj fazi, prilaz se popločava, a džakovi i kante sa materijalom posvuda su razbacani. Ovde se radi punom parom.
Vežem bicikl za jedan stub, te požurim stazom prema utvrđenju na vrhu brda. Treba da se ispenjem skoro petsto metara, uz dobro trasirane serpentine, sa dva odmarališta duž tog puta. Vidim ih iz podnožja, ali ne mogu da procenim koliko će uspon biti naporan. Prevoji su oštri, što znači da se put postupno uzdiže, pod veoma blagim uglom. Na više mesta utabane su i prečice, za one brze i vešte poput planinskih koza.
Preda mnom su zapravo dva brda: prvim se uspinje do kule sa lučnim ulazom i izlazom, a zatim se prelazi na drugo, na čijem vrhu se nalazi staro utvrđenje, uz koje je devedesetih podignut i spomenik. Podno utvrđenja, na padini prema reci i današnjem gradiću, smeštene su ruševine nekadašnjeg naselja. Kameni zidovi kuća, koje su podizane terasasto, odlično su očuvani, što ne čudi, s obzirom na kvalitet gradnje u vreme Inka, kao i na suvu klimu. Naselje je brojalo preko dvadeset kuća od čvrstog materijala, a verovatno je bilo i puno baraka u kojima su živeli siromašniji Indiosi.
A iz svih puca pogled na dolinu San Pedra, te bolivijske Ande u pozadini, sa vulkanom Likankabur koji dominira na toj slici.
*
Zbog tog pogleda, zastajem svaki čas, da bih fotografisala i snimala kamerom. Vazduh je razređen u pustinji, na visini od skoro dve i po hiljade metara, na koliko se San Pedro nalazi, nema svetlosnog ni bilo kog drugog zagađenja, pa je i vidljivost odlična.
Kod prvog odmorišta pomislim čak i da prekinem, te da se vratim, jer već sam sve videla. Brine me što je bicikl ostao dole sam, iako je vezan. Trebalo je da ga negde sakrijem, umesto što sam ga ostavila na vidljivom mestu. Za sada, sa svakog prevoja nalevo uspevam da ga vidim dole u podnožju. Ali kad ipak nastavim uzbrdo nakon prvog odmorišta, pogled na dolinu se zatvara. Poslednje što vidim su dvojica biciklista koji se zaustavljaju kod onih objekata, te se gube negde iza njih. Verovatno radnici koji su, začudo, došli pre devet. Nekoliko trenutaka sam neodlučna, razmišljam da li da strčim dole ili da ipak nastavim, a onda se odlučujem za potonje.
Na drugom odmorištu otvara mi se pogled prema dolini Katrape, kojom sam onomad vozila u Đavolji tesnac. Koliko sam tada bila oduševljena zbog neobičnog pejsaža: rečice sa belim koritom, koje je omeđeno uzanim zelenim pojasom, a on visokim stenama. Bila je to žablja perspektiva, a sada je ptičja, te je sve još neuporedivo lepše. Moram da se uspenjem još više, na sam vrh, radi najboljeg pogleda.
Na malom platou kod ovog odmorišta podignut je spomenik Gabrieli Mistral, najpoznatijoj čileanskoj pesnikinji, koja je 1945. dobila Nobelovu nagradu za poeziju. Uklesani su stihovi njene poeme „Služenje“, u kojoj govori o lepoti i potrebi služenja. Sva priroda služi nečemu, a mi treba da budemo ti koji će doprineti da se drvo zasadi gde treba, da brazda bude obrađena, da se ukloni stena sa polja i mržnja iz ljudskih srca, kao i težina iz problema…
Bog, koji daje plod i svetlost, služi.
Njegovo ime moglo bi se prevesti kao: Onaj koji služi.
I on gleda naše ruke,
I pita nas na kraju dana:
„Jeste li služili nekome danas? Kome?
Drvetu, prijatelju, majci?“
*
Izbijam na plato sa kamenom kulom. Iznad ulaza u nju izdiže se kameni poluluk, a isti takav nalazi se i na izlazu, prema drugom brdu i utvrđenju. U njenom središtu nalazi se kamena kupola, sa prečnikom od dva metra. Nagađam da su tu paljene vatre, kao znak upozorenja stanovništvu u dolini San Pedra, u slučaju ratne opasnosti.
Odavde, pogled se otvara i na suprotnu stranu, prema Marsovoj dolini, koja se još naziva i Dolinom smrti (Valle de Muerte). Planirala sam da se spustim dole nakon posete utvrđenju, iako je i ona zatvorena. Odozgo izgleda kao reljef sa druge planete, ili kao da su sva ta brda nacrtana – toliko to deluje nestvarno. Ali možda i neću silaziti dole, sad kad sam videla odozgo. Želim da u sećanju ponesem ovu sliku, a ne bih imala ni vremena da obiđem i tu dolinu pre devet.
Uz odluku o tome, prelomim se i da se ipak ispenjem do kule, kad sam već tu. Ako mi bicikl bude ukraden, šta da radim – nastaviću da putujem sa ruksakom, peške oko sveta. Ionako sam i o tome razmišljala dolazeći u Latinsku Ameriku.
Tako umirena, produžim stazom, duž samog ruba ponora iznad Marsove doline. Sa te strane, Kečua Indiosima koji su ovde živeli sigurno nije pretila opasnost. Ako bi neprijatelj i uspeo da se probije između svih tih stena, te da priđe podnožju brda, odozgo bi bio zasut kamenjem.
*
Na platou sa odbrambenim polukružnim zidom izdiže se spomenik u obliku četiri pozlaćena krsta, koji gledaju na četiri strane sveta. Na jednom vodoravnom kraku uklesani su jevanđeoski stihovi koje je Hrist izgovorio na krstu:
„Bože moj, bože moj, zašto si me napustio!“
A sa unutrašnje strane onog zida ugrađene su kamene polubiste četvoro Kečuanaca – dve žene i dvojice muškaraca. Fizionomije su im individualizovane, sa prepoznatljivim rasnim odlikama Indiosa. Simbolizuju dvadeset petoro branitelja ovog utvrđenja, koji su zaklani u sukobu sa konkvistadorima 1540. godine. Osvajači željni zlata, kako piše na tabli pored zida, stigli su preko pustinje i pobili Atakamenjane koji su branili svoje porodice, domove i stoku.
Godine 1992. čileanska vlada proglasila je ovo mesto za kulturno-historijski spomenik. I u spomen na žrtve borbe protiv konkvistadora izabrana je rečenica iz religije koju su im ti konkvistadori doneli.
„Povucimo zavesu iza sebe i gledajmo napred”
piše u poslednjem pasusu na spomeniku. Ironija, i ne samo u odnosu na istoriju, nego i u odnosu na današnji odnos čileanske vlade prema istim tim Mapuče Indiosima, koji se i dalje tretiraju kao građani drugog reda. Oduzeta im je zemlja, zabranjem pristup rekama i vodi, a oni se u medijima predstavljaju kao nasilni i poročni primitivci.
*
Strčavam dole, odahnuvši tek kad sa jednog od poslednjih prevoja ponovo ugledam moj bicikl. Tamo su i dvojica radnika, koje pozdravim.
Jedan od njih poziva trećeg, očito šefa, koji se pojavi iz zgrade buduće biletarnice.
„Mesto je zatvoreno, ne možete da ga posetite“, kaže.
„Kapije su bile otvorene, nisam nigde provalila“, pravdam se.
„Nisu otvorene“, tvrdi čovek.
„Jesu, rampa je otvorena, kao i kapija na ulazu.“
„To je za radnike, ali mesto je zatvoreno za posete.“
„Razumem, samo ja to nisam mogla da znam“, odgovorim.
I opet mi bude neprijatno što lažem, posebno zbog toga što se nimalo ne kajem, jer mi je zapravo drago što sam uspela da vidim i utvrđenje. Najbolje što mogu je da požurim da odem odatle, pošto ni radnici nisu sigurni šta bi trebalo da urade sa mnom. Zato im uputim izvinjenje, te brzo nestanem odatle, pre nego što se dosete da bi me možda trebalo prijaviti autoritetima.
Ovčarsko Kablarska klisura je prelepa, nismo ni svesni šta imamo 😄
Šalu na stranu, Đavolje grlo mi je omiljeno sa ovih Vaših izleta. Sva ta mesta izgledaju nestvarno, ali Đavolje grlo mi je i na momente bilo jezivo i moćno, možda što me je podsetilo na neki horor, ne znam. Ali što reče neko u komentarima, mogu misliti kako ovo sve tek uživo izgleda 😃
“Ako mi bicikl bude ukraden, šta da radim – nastaviću da putujem sa ruksakom, peške oko sveta. Ionako sam i o tome razmišljala dolazeći u Latinsku Ameriku.”
Toliko sam se smejala…Uživam. Volim tvoj stil i način razmišljanja. Lekovito.
Hahha, hvala 😁😂
Zaista sve deluje nestvarno,nebo je carobno tako cisto plavo,kao da je neko crtao na platnu.Fascinatno je kako je cisto nebo,ne mogu da zamislim kako to izgleda uzivo.
Fotografije ,video nema cenu ovo sto vi nama docaravate.
Kakva vam je ekipa u hostelu? Jel bilo promena?😊
Sa vama u nove pobede👑
Draga Snežana, toliko sunca i plavog neba verovatno nigde neće biti kao u Čileu. Osećam neku tugu jer napuštaš ovu čarobnu zemlju, koju smo zahvaljujući tebi i mi upoznavali tokom ove godine. Za mene – to je zaista neprocenjivo blago, hvala još jednom!
Prelepo! Srecno dalje i sve najbolje ;).
bogme, gospa Snežo …….snalažljivost pali ….nek’ potraje i futurom ….geni su taj talent dali
Super priča, divni prizori kao i boje!
Srećno dalje 😉
Bože, kakvi predeli😮😮 Zahvalni što to deliš sa nama❤️ Đavolji prolaz i Marsova dolina ostavljaju baš jak utisak. Srećan put i boravak u Peruu.
Hvala ti na ovim divnim izletima svaki je zaista poseban na svoj nacin, ali meni je Djavolje grlo odnelo pobedu, jos ta tvoja voznja kroz njega biciklom, zaista nesto posebno…ovo se stvarno retko vidja izgleda nestvarno te boje stena i neba… Prelepo stvarno sam uzivala gledajuci vise puta, jer ostavlja bez daha