Zdravlje na putu, ili o Kovidu i ostalim bolestima

PUTOVANJE I BOLEST

 

Moj najveći strah je od bolesti i nemoći. Taj strah imaju mnogi ljudi, ali kada putujete i kada vam je putovanje posao, koji zavisi od vašeg dobrog psihofizičkog stanja, onda je taj strah još izraženiji. Ako me boli kičma, ne mogu da se zavalim u kauč, zauzimajući neki manje bolan položaj, i da nastavim da putujem i radim. Ako sam u depresiji, ne mogu da ostanem zatvorena u sobi skrivajući se od sveta dok ne prođe. Da ne pominjem tehničke detalje, poput: Ko će mi prineti čaj? Gde ću da odležim dok ne ozdravim? Kako ću nabaviti lekove, i po čijem savetu? Da li ću moći sve to da platim?

 

U prethodnih deset godina, u više navrata imala sam neke zdravstvene probleme. Jednom mi je pukao zub u Turskoj i moj tadašnji saputnik platio je 50 evra za intervenciju kod stomatologa. Da sam bila sama, u to vreme ne bih mogla da pokrijem taj trošak. Isto u Turskoj, desilo se da sam zakačila neki virus. Temperatura mi je skočila na 40C i groznica me je tresla ceo dan. Ležala sam sama u šatoru, napolju je padao sneg, a ja sam se preznojavala ceo dan, kuvajući sama sebi čajeve, dok me uveče virus napokon nije pustio.

 

Jednom sam u Kirgiziji prošla kroz ledenu vodu, i to u nekoliko navrata, tražeći mesto za kamp. Bilo je leto, ali hladna reka me je presekla i te noći dobila sam visoku temperaturu, a bol u donjem stomaku upućivao me je na upalu jajnika. Bila sam sama na obodu Isik Kul jezera, a moje stanje se pogoršavalo. Poslednjim snagama uspela sam da se spakujem, ponovo sam prošla kroz tu ledaru, jer je tuda vodio jedini put, dočepala se naselja i autobuske stanice, te ušla u autobus za Biškek. Tamo sam, srećom, imala poziv od Jelene i Vladana, da budem njihov gost. Dovukla sam se do njihovog stana, progovorila dve reči sa domaćicom dok je domaćin bio na poslu, i zatim se srušila u krevet u sobici koju su mi namenili. Prespavala sam više od dvadeset četiri sata probudivši se drugog jutra, skoro potpuno oporavljena.

 

Godinu i malo više kasnije, spuštajući se sa Himalaja, nabila sam palac leve noge u gojzericu. Prst je poplaveo, nokat se zagnojio, i morala sam da po silasku sa Krova sveta posetim lekara. Takva povreda uobičajena je na planinama i tamošnji lekari čupaju nokte žmureći, ali nakon te intervencije barem mesec dana ne možete da obujete cipele, da ne biste pritisnuli prst. Srećom, pa je klima u Pokhari, gde se to desilo, suptropska i, srećom, bila sam planirala višemesečni ostanak radi pisanja knjige Zakotrljaj me oko sveta. Pa iako sam se čuvala i radila sve prema uputstvima, nokat je uspeo krivo da izraste, pa je ubrzo otpao i od tada do dana današnjeg imam problema sa njime.

 

Ipak, najveći strah doživela sam kada sam povredila kičmu 2016. Predavala sam engleski u Kini i bio je letnji raspust, pa sam se spremila da vozim na Pamiru. Zbog pravila avio-kompanije o dozvoljenoj težini pretljaga, premeravala sam kutiju sa biciklom desetinu puta, dižući 30 kilograma „iz leđa“ umesto „iz kolena“ – kako su mi kasnije objasnili da se radi. I na dan puta probudila sam se sa bolom u leđima. Nisam mogla da se savijem, nisam mogla da se ispravim, da sedim. Urlala sam od bolova. Ipak, doletela sam u Biškek i tamo su na magnetnoj rezonanci utvrdili da su mi iscurela dva diska. Bicikliranje je otpalo, a ja sam naredne mesece posvetila lečenju kičme i vežbama.

 

 

ODNOS PREMA TELU I LEKARIMA

 

U međuvremenu, tokom svih ovih godina na putovanju, razvila sam poseban osećaj za sopstveno telo. Imam samo njega i na njega se oslanjam. To znači da moram da ga odlično poznajem i razumem svaki signal koji mi pošalje. Čak i u većoj meri nego što to rade vrhunski sportisti. Jer oni imaju timove lekara i stručnjaka koji se brinu o njima.

Osnovno pravilo koje se samo po sebi ustanovilo je da ne preterujem sa fizičkim naporima ako ne moram. Nikad ne vozim preko granice prvog umora. Ne iznurujem se. Kada planinarim, pratim svoj ritam i dajem sebi dovoljno vremena za odmor nakon svakih nekoliko stotina metara – zbog toga i volim da vozim i pešačim sama, kako me niko ne bi požurivao. Od dolaska u Južnu Ameriku, uspostavila sam savršeni balans između fizičke aktivnosti i perioda rada na blogu, videu i fotografijama: vozim ili pešačim nekoliko dana, a onda se nekoliko dana fizički odmaram dok pišem i montiram snimke. Između „morala bih da krenem dalje“ i „treba mi još jedan dan“, uvek biram ovo drugo.

Vodim računa o ishrani, o dobrom i kvalitetnom snu, i čim me nešto zaboli ili na nešto posumnjam, ne nagađam i ne zavaravam sebe dijagnozama sa interneta, nego bez odlaganja idem lekaru. Radim i rutinske preglede koji se preporučuju u mojim godinama i one za koje znam da su mi neophodni, s obzirom na genetiku koju nosim. Na počecima putovanja to nije bilo lako, prvenstveno zbog toga što nisam imala dovoljno sredstava za specijalističke preglede, ali od 2014, kada sam objavila prvu knjigu sa putovanja i počela da živim od pisanja, to je postalo mnogo lakše. Sada imam malu ušteđevinu za neplanirane troškove i spremna sam da se odreknem svega drugog, da promenim planove, da preskočim ovu ili onu destinaciju ili zemlju, da ostanem duže ili da naprasno prekinem sa putovanjem… da bih platila pregled i uverila se da sam zdrava.

Nekada to nije lako, zbog jezičke barijere. Tako su mi u Japanu, gde sam radila kolonoskopiju, tražili da imam prevodioca inače nisu hteli da me prime. U Kusku, u Peruu, radila sam magnetnu rezonancu glave i Suzana, koja tamo živi, bila je sve vreme sa mnom kao prevodilac. U ekvadorskoj Kuenki morala sam da radim gastroskopiju, pa mi je Maja prevodila onlajn, preko What’sUp-a… Rezultate tih analiza uvek šaljem nekom lekaru kod kuće ili u Evropi, radi dodatne provere. Nemam svoj tim lekara, ali imam hiljade pratilaca koji mi žele dobro i voljni su da pomognu. I čim upitam za određenog specijalistu koji bi pogledao moje analize, dobri ljudi uvek me upute na nekog stručnjaka.

Nikada ne umišljam da mi je ovo ili ono, jer nemam vremena za hipohondriju. Ali čim primetim neku promenu u telu koja duže traje, ne časim, već idem da je ispitam. Smatram da je to odgovornost prema sopstvenom zdravlju.

 

KOVID NA PUTU

 

Od početka pandemije gotovo panično sam se bojala da ne zakačim Kovid. Pogotovo u početku, kad se o tom virusu još ništa nije znalo. Bila sam sama na stranom kontinentu, u času kada su svuda u svetu krivcima za širenje bolesti smatrali strance u toj zemlji. Zamišljeni scenario mog razboljevanja uključivao je izbacivanje napolje iz kuće koju sam iznajmila u Patagoniji, na zimu i sneg, barikade gnevnih meštana koji mi ne dopuštaju da kupim hranu i lekove, te skapavanje negde u šumi u šatoru, bez ičije pomoći.

Ni kasnije, kad se ludilo malo smirilo i ljudi počeli da se opuštaju, taj scenario u mojoj glavi nije se mnogo promenio.

Kada sam nastavila da putujem, izbegavala sam velike gradove, supermarkete, hostele sa zajedničkim smeštajem. Čuvala sam se koliko sam mogla, a čim se ukazala prilika, otišla sam i da se vakcinišem. I uspevala sam da izbegnem zaražavanje sve do pre nedelju dana.

Nisam sasvim sigurna, ali kada rekonstruišem događaje i susrete, dolazim do časa uspona kolima na Kotopaksi vulkan sa kojeg sam se zatim spustila biciklom. Jedino vozač tog pikapa mogao je da mi prenese virus Omikrona, koji sam zakačila. Zbunjuje me samo to što mi se čak dva ili i tri dana ranije pojavio herpes, koji sam možda imala jednom ranije u životu. Iako još uvek ništa nisam osećala, znala sam da se u mom telu nešto dešava, da se bori sa nečim.

Dva dana kasnije, stigla sam u Kito. Smestila sam se u jeftinom hostelu u centru i počela da pravim planove za odlazak na Galapagos. Drugog dana po dolasku u ekvadorsku prestonicu, rezervisala sam avionsku kartu za ostrvo kornjača. To je bila greška, jer sam već počela da osećam čudnu promenu u telu: kao da je nešto ušlo u moj organizam i tamo rušilo sve na šta naiđe. Sutradan sam nepogrešivo znala da sam zakačila virus, a PCR test, koji je obavezan za odlazak na Galapagos, samo mi je to i zvanično potvrdio.

I eto me, suočene sa dve godine živim strahom od Kovida, od razboljevanja u nepoznatoj zemlji, gde nemam nikog svog. Morala sam da kažem vlasnicima hostela da sam pozitivna i da svoju sobu sa zajedničkim kupatilom, zamenim za drugu, sa sopstvenim kupatilom. Nisam ni razmišljala šta bih radila da su odbili da me ugoste. Ali nisu. Mario, kako se zove vlasnik, pokazao mi je moj novi smeštaj i ohrabrio me rečima da će sve biti dobro. I on i njegova žena preležali su Kovid prošle godine, s tim što je on mnogo lakše podneo bolest od nje.

Pošto sam bila nakupovala zalihe hrane za Galapagos, gde je sve duplo skuplje, to sam sad mogla da se izolujem ne brinući se za to šta ću jesti. Ali šta da radim za lekove?

Na moje iznenađenje, Mariova supruga Ilijana narednog jutra donela mi je punu kesu lekova. Kupila ih je za mene, a prema spisku lekova koje je ona pila dok je bila bolesna. Stvarno sam imala neverovatnu sreću da odsednem u hostelu kod ovako dobrih ljudi. A pre toga, da me bolesti stigne u velikom gradu, gde ima i bolnica.

Otišla sam na Urgentni centar da me pregleda lekar. Najviše su me brinula pluća, jer znam da je virus podmukao i da mnogi ljudi dobiju upalu a da i ne znaju. Iz nekog razloga, na privatnoj klinici nisu mi naplatili pregled. Doktorka mi je izmerila saturaciju i poslušala pluća, rekavši da je sve u redu. Dobila sam i antibiotik za upalu krajnika, na koje je virus udario i jedva sam mogla da govorim ili gutam hranu.

Dva dana kasnije, stanje je počelo da se popravlja. Ipak, da bih odstranila svaku mogućnost da se situacija zakomplikuje, insistirala sam da uradim tomografiju pluća. Skupo, ali barem imam putno osiguranje koje pokriva i Kovid i koje će to nadoknaditi. Lekar sa Urgentnog pročitao je rezultat kao blaga upala. Jako sam se zabrinula, ali nisam verovala njegovoj dijagnozi. Nisam imala temperaturu, nisam osećala slabost osim onog prvog dana, kašalj se skoro sasvim povukao… Moje telo nije mi slalo nijedan znak upozorenja. Tražila sam preporuku za nekog pulmologa na mom Tviteru i uskoro sam dobila dva mišljenja koja su se razlikovala, osim u jednom – nemam upalu, lekar sa Urgentnog je pogrešio.

Jedna od doktorki savetovala mi je da uradim i laboratoriju, pa sam šestog dana odjurila da i to proverim, iako sam se osećala odlično. Moja deviza je: „bolje proveriti, nego se posle kajati.“ Nalazi su, očekivano, bili dobri. Sve u svemu, prezdravljala sam.

Ilijana mi je svakoga dana donosila ručak. Ostavila bi ga na hoklici pred mojim vratima, pozvala me i dodala: „sve da pojedeš!“ Koliko sam samo sreće imala sa tim ljudima! Ne samo što me nisu izbacili iz hostela kao što sam se bojala u onim mojim crnim razmišljanjima, nego su se brinuli o meni kao o najrođenijoj! Ujutru i uveče, Ilijana bi mi skuvala dve litre čaja koji bi sipala u termos, a barem jednom dnevno slala mi je poruku na What’s Up sa pitanjem da li mi nešto treba.

Počela sam da izlazim iz sobe da bih prošetala napolju na suncu i kad god bi me sreo u prolazu, Mario bi me upitao za zdravlje. „Da li ste bolje?“ I kad bih mu odgovorila potvrdno, podigao bi pesnicu u vazduh, bodreći me i čestitajući mi.

Jedne večeri, one kad sam se vratila sa rezultatima tomografije, uzalud sam pokušavala da nađem otvorenu apoteku. U Ekvadoru se sve zatvara najkasnije do 19 h. A ja sam ostala bez nekog leka. Požalila sam se Mariu i deset minuta kasnije on se pojavio na mojim vratima: „Idemo do apoteke, ima jedna otvorena“. Seli smo u taksi i pet minuta kasnije kupila sam neophodni lek.

Disciplinovano sam odležala sedam dana. Osim tih kratkih šetnji i nekoliko odlazaka taksijem kod lekara, sve ostalo vreme sam ležala, spavala kad god sam mogla (nekad i po 16 h), jela, pila čajeve i lekove i gledala filmove. Nikakav napor, nikakav stres. Ponašala sam se prema sebi sa mnogo pažnje i nežnosti. Jer ko će drugi da se brine o meni, ako to ne radim ja.

 

IZLEČENJE I PLANOVI

 

Nedelju dana nakon prvog testa, ponovo sam se testirala i rezultat je bio negativan. Sada je jasno da sam imala blaži oblik Omikrona. Moja dobra fizička kondicija, to što sam toliko boravila napolju (presudno važan vitamin D), vakcine, blagovremeno otpočinjanje sa terapijom, disciplina, ali i mnogo sreće zaslužni su za brzo prezdravljenje. Svesna sam da sam mogla da prođem i loše, da nije bilo nikakve garancije za dobar ishod, jer virus je podmukao i ja, nažalost, znam puno slučajeva u kojima je pobedio.

Od Galapagosa nisam odustala. Otići ću uskoro na ta tropska ostrva i sigurna sam da će mi šetnje na suncu, među džinovskim kornjačama, a njihovim tempom, samo pomoći. Potom moram da napustim Ekvador, jer se bliži vreme isteka mog dozvoljenog boravka. Idem u Kolombiju. Ali neću voziti bicikl, da se ne bih izlagala velikom naporu tako brzo nakog preležanog Kovida. Putovaću autobusom, kao onomad u peruanskoj Amazoniji, idući u turističke posete znamenitostima. Ionako je bicikliranje Kolumbijom previše opasno zbog toga što bih morala da prođem teritorijama koje drži gerila. A meni se ne rizikuje ako ne moram. Ni zdravlje, ni život. Verujem da me taj stav i čuva sve ove godine na putu.

 

 

Subscribe
Notify of
guest
16 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Dario
Dario
2 months ago

Draga Snezana, sve do ovog bloga nije mi se bas cinilo da je domicilno stanovnistvo naklonjeno “gringosima”, sto bi bilo i razumljivo obzirom na iskustva iz proslosti, ali sumnje vise nema, jednostavno kao i svugdje ljudi privuku ljude. Jos jednom sam uvidio kako sam povrsan, sklon osudjivanju i zapravo rob predrasuda. Ovim putem hvala tvojim domacinima i naravno Tebi !

Renea
Renea
2 months ago

Cesto sam bas o tome razmisljala, kako se nosite sa bolestima na putu. Sada sam jos uvjerenija u vasu nevjerojatnu hrabrost. Zena za sva vremena!!

Majda
Majda
2 months ago

Draga Snežana, sve je proslo dobro, i sva sreca da ste naisli na divne ljude. Jedva čekam Vašu sledeću priču 🙂 Svako dobro!

maja radičević Cakić
maja radičević Cakić
2 months ago

Bravo Snežo i sretno!

Mirela Magaljas
Mirela Magaljas
2 months ago

Kako ste vi hrabra žena, od srca vam želim dobru energiju da vas prati na vašem putu 🙂
Hvala vam za svaku predivnu fotografiju i pisanje 🙂

Mikele
Mikele
2 months ago

Divno je napisao dragi G. Čerevićan, potpuno se slažem sa njim, junačina si ti!!!!

čerevićan
čerevićan
2 months ago

na spisku Vas virus je imao….al’ s’kim posla ima …..brzo je saznao

Dragana
Dragana
2 months ago

Draga Snezanu,srecno i cuvajte se .Vas blog mi puno znaci😘. Kako da uplatom za ovu godinu?
PozdravDragana

olivera
olivera
2 months ago

Snežo poucna si komplet..

goran
goran
2 months ago

Sretan 8 Mart draga Snežao

Sabina
Sabina
2 months ago

Svaka cast hrabra celicna Lady ❤️❤️❤️❤️❤️

Goran
Goran
2 months ago

Sjajan blog Snezana….. !

olivera
olivera
1 month ago

Divna vest ..borci se ne predaju

16
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x