Author: snezana

Džordž se toliko zbližio sa Faustom, da bi mu svaki put pošao u susret, izvijajući visoko glavu prema njemu. Bilo je dovoljno da ga rendžer pozove po imenu i da se kornjača propne na stražnje noge kako bi bila iste visine kao i njen hranitelj, pozdravljajući ga „licem u lice“. Fausto je Džordžu uvek donosio i neku poslasticu u vidu žutog voća. Njihovo prijateljstvo trajalo je četrdeset godina, dok 2012. Džordž nije uginuo. Pronašao ga je upravo Fausto, duboko se potresavši zbog njegove smrti. U trenutku smrti, Džordžu je bilo 120-130 godina i, u odnosu na prosečan životni vek kornjača, bio je još uvek mlad. Nije bolovao ni od kakve bolesti, niti su nađeni tragovi bilo čega što bi ukazivalo na spoljašnji uzrok smrti. Rendžeri misle, i svi do jednog veruju u to, da je Džordž umro od tuge. Osamdeset godina živeo je potpuno sam na svom ostrvu, imajući veliko prostranstvo samo za sebe. I potpuni mir. A onda je preko noći preseljen i stavljen u mali ograđeni prostor, sa drugim kornjačama sa kojima su pokušavali da ga nateraju na parenje. Bilo je to previše stresno za njega. Nikada se nije prilagodio na zajednički život sa drugim reptilima. Nikad nije bio srećan što je tu. I zato je umro mnogo pre vremena. A sa njim, ugasila se i njegova vrsta.

Osnovno pravilo koje se samo po sebi ustanovilo je da ne preterujem sa fizičkim naporima ako ne moram. Nikad ne vozim preko granice prvog umora. Ne iznurujem se. Kada planinarim, pratim svoj ritam i dajem sebi dovoljno vremena za odmor nakon svakih nekoliko stotina metara – zbog toga i volim da vozim i pešačim sama, kako me niko ne bi požurivao. Od dolaska u Južnu Ameriku, uspostavila sam savršeni balans između fizičke aktivnosti i perioda rada na blogu, videu i fotografijama: vozim ili pešačim nekoliko dana, a onda se nekoliko dana fizički odmaram dok pišem i montiram snimke. Između „morala bih da krenem dalje“ i „treba mi još jedan dan“, uvek biram ovo drugo. Vodim računa o ishrani, o dobrom i kvalitetnom snu, i čim me nešto zaboli ili na nešto posumnjam, ne nagađam i ne zavaravam sebe dijagnozama sa interneta, nego bez odlaganja idem lekaru. Radim i rutinske preglede koji se preporučuju u mojim godinama i one za koje znam da su mi neophodni, s obzirom na genetiku koju nosim. Na počecima putovanja to nije bilo lako, prvenstveno zbog toga što nisam imala dovoljno sredstava za specijalističke preglede, ali od 2014, kada sam objavila prvu knjigu sa putovanja i počela da živim od pisanja, to je postalo mnogo lakše. Sada imam malu ušteđevinu za neplanirane troškove i spremna sam da se odreknem svega drugog, da promenim planove, da preskočim ovu ili onu destinaciju ili zemlju, da ostanem duže ili da naprasno prekinem sa putovanjem… da bih platila pregled i uverila se da sam zdrava.

Vekovima je mirovao Kilotoa, čitavih četrnaest hiljada godina nije se oglašavao, da bi 1280. iznenada eksplodirao u katastrofalnoj vezuvskoj erupciji. Tim imenom nazivaju se najsnažnije erupcije, sa razornom moći sličnom onoj koja je 79. g.n.e. uništila drevne gradove Herkulaneum i Pompeju. Kilotoa je danima izbacivao krhotine i vrela plinska isparenja visoko u stratosferu, drugi sloj Zemljine atmosfere; lava koja se kretala brzinom od 100 km/h stigla je čak do Pacifika; a količina izbačene magme bila je toliko velika da je uzrokovala kolaps vrha vulkana i njegovo urušavanje, što je dovelo do nastanka jezera u krateru. U narednih 850 godina, ono je naraslo do dubine od 250 metara, dok je u prečniku široko tri kilometra. Njegova zelenkasta boja rezultat je otopljenih minerala. Znam da je ideja više u domenu mašte nego stvarnosti, ali neminovno, pitam se a šta ako vulkan baš sad proradi? Bez prethodne najave, bez onih upozorenja u vidu pućkanja dima i podrhtavanja duboko u tlu, koja ljudima što tu žive omogućavaju da se na vreme evakuišu. Neko vreme, mozgam o tome. A onda fatalistički zaključim kako se od nečeg mora umreti, što je jedino izvesno u našim životima. Stoga, ne vredi razbijati glavu oko toga. Biće šta mora biti.