Ekvador

U srcu Amazonije

11.04.2022 | 5 komentara
Iako je ovo organizovana turistička poseta i prilično je bezbedno – koliko se o bezbednosti može govoriti u divljini – setila sam se svih dokumentaraca i igranih filmova o negostoljubivim amazonskim plemenima, koja su strance na čamcima gađala otrovnim lukovima i strelama iz džungle. I nije to bilo toliko davno – to se dešavalo pre samo pedesetak godina. Svi učesnici naše ture potpisali su da dolaze na sopstvenu odgovornost, što je način da se organizator osigura ukoliko se desi bilo šta neočekivano. Na primer, čamac bi mogao da se prevrne i da nesrećni turista bude plen nekog ljutitog kajmana. Voda je puna anakondi, kojih ima i svuda po žbunju i drveću uz vodu. U džungli žive i jaguari. No verovatno su najopasniji razni otrovni insekti, poput tarantula i drugih paukova, a tu su i otrovne škorpije. Čak i biljke, razni otrovni cvetovi i drveće sa bodljama mogu da vas ozbiljno povrede i da vam ugroze život.

Galapagos, 2. deo

02.04.2022 | 5 komentara
Ne zna se tačno ko je prvi u lokalnoj What’sUp grupi ponudio poljoprivredne proizvode u zamenu za časove engleskog, sveže ulovljenu ribu u zamenu za banane ili kafu, jaja u zamenu za kurs ronjenja… Uglavnom, za samo nekoliko dana na ostrvu Santa Kruz zaživela je naturalna razmena. Novac je sasvim izbačen iz upotrebe. Čuvali su ga samo za kupovinu goriva i proizvoda sa kopna. „Živeli smo kao u stara vremena, pre pojave masovnog turizma. Meni je baka pričala o tome kako su tada svi na ostrvu znali jedni druge i pomagali se kao da su svi jedna velika porodica“, rekao mi je Brajan sa primetnom setom. „Više ti se dopada tako, nego pre i posle kovida, sa svima nama turistima?“, upitala sam ga. Namrštio se, razmišljajući. „Pa ne znam“, odgovorio je na kraju. „Mi svi živimo od turizma i tih kornjača, i dobro zarađujemo, ali ono tokom lockdown-a bilo je idilično vreme. Kao da smo se vratili u prošlost. Bilo je sve nekako tiho, bez stresa i žurbe, bez stranaca, samo mi, domaće stanovništvo…“

Galapagos, 1. deo

27.03.2022 | 11 komentara
Džordž se toliko zbližio sa Faustom, da bi mu svaki put pošao u susret, izvijajući visoko glavu prema njemu. Bilo je dovoljno da ga rendžer pozove po imenu i da se kornjača propne na stražnje noge kako bi bila iste visine kao i njen hranitelj, pozdravljajući ga „licem u lice“. Fausto je Džordžu uvek donosio i neku poslasticu u vidu žutog voća. Njihovo prijateljstvo trajalo je četrdeset godina, dok 2012. Džordž nije uginuo. Pronašao ga je upravo Fausto, duboko se potresavši zbog njegove smrti. U trenutku smrti, Džordžu je bilo 120-130 godina i, u odnosu na prosečan životni vek kornjača, bio je još uvek mlad. Nije bolovao ni od kakve bolesti, niti su nađeni tragovi bilo čega što bi ukazivalo na spoljašnji uzrok smrti. Rendžeri misle, i svi do jednog veruju u to, da je Džordž umro od tuge. Osamdeset godina živeo je potpuno sam na svom ostrvu, imajući veliko prostranstvo samo za sebe. I potpuni mir. A onda je preko noći preseljen i stavljen u mali ograđeni prostor, sa drugim kornjačama sa kojima su pokušavali da ga nateraju na parenje. Bilo je to previše stresno za njega. Nikada se nije prilagodio na zajednički život sa drugim reptilima. Nikad nije bio srećan što je tu. I zato je umro mnogo pre vremena. A sa njim, ugasila se i njegova vrsta.

Zdravlje na putu, ili o Kovidu i ostalim bolestima

05.03.2022 | 17 komentara
Osnovno pravilo koje se samo po sebi ustanovilo je da ne preterujem sa fizičkim naporima ako ne moram. Nikad ne vozim preko granice prvog umora. Ne iznurujem se. Kada planinarim, pratim svoj ritam i dajem sebi dovoljno vremena za odmor nakon svakih nekoliko stotina metara – zbog toga i volim da vozim i pešačim sama, kako me niko ne bi požurivao. Od dolaska u Južnu Ameriku, uspostavila sam savršeni balans između fizičke aktivnosti i perioda rada na blogu, videu i fotografijama: vozim ili pešačim nekoliko dana, a onda se nekoliko dana fizički odmaram dok pišem i montiram snimke. Između „morala bih da krenem dalje“ i „treba mi još jedan dan“, uvek biram ovo drugo. Vodim računa o ishrani, o dobrom i kvalitetnom snu, i čim me nešto zaboli ili na nešto posumnjam, ne nagađam i ne zavaravam sebe dijagnozama sa interneta, nego bez odlaganja idem lekaru. Radim i rutinske preglede koji se preporučuju u mojim godinama i one za koje znam da su mi neophodni, s obzirom na genetiku koju nosim. Na počecima putovanja to nije bilo lako, prvenstveno zbog toga što nisam imala dovoljno sredstava za specijalističke preglede, ali od 2014, kada sam objavila prvu knjigu sa putovanja i počela da živim od pisanja, to je postalo mnogo lakše. Sada imam malu ušteđevinu za neplanirane troškove i spremna sam da se odreknem svega drugog, da promenim planove, da preskočim ovu ili onu destinaciju ili zemlju, da ostanem duže ili da naprasno prekinem sa putovanjem… da bih platila pregled i uverila se da sam zdrava.

Na vulkanskom krateru

21.02.2022 | 16 komentara
Vekovima je mirovao Kilotoa, čitavih četrnaest hiljada godina nije se oglašavao, da bi 1280. iznenada eksplodirao u katastrofalnoj vezuvskoj erupciji. Tim imenom nazivaju se najsnažnije erupcije, sa razornom moći sličnom onoj koja je 79. g.n.e. uništila drevne gradove Herkulaneum i Pompeju. Kilotoa je danima izbacivao krhotine i vrela plinska isparenja visoko u stratosferu, drugi sloj Zemljine atmosfere; lava koja se kretala brzinom od 100 km/h stigla je čak do Pacifika; a količina izbačene magme bila je toliko velika da je uzrokovala kolaps vrha vulkana i njegovo urušavanje, što je dovelo do nastanka jezera u krateru. U narednih 850 godina, ono je naraslo do dubine od 250 metara, dok je u prečniku široko tri kilometra. Njegova zelenkasta boja rezultat je otopljenih minerala. Znam da je ideja više u domenu mašte nego stvarnosti, ali neminovno, pitam se a šta ako vulkan baš sad proradi? Bez prethodne najave, bez onih upozorenja u vidu pućkanja dima i podrhtavanja duboko u tlu, koja ljudima što tu žive omogućavaju da se na vreme evakuišu. Neko vreme, mozgam o tome. A onda fatalistički zaključim kako se od nečeg mora umreti, što je jedino izvesno u našim životima. Stoga, ne vredi razbijati glavu oko toga. Biće šta mora biti.

Banjos

13.02.2022 | 9 komentara
Dok se majem po kuhinji, Fabricio menja muziku koju pušta iz svoje sobe, preko velikih zvučnika u trpezariji. Kad sam popodne stigla ovde, slušao je Doorse, a u povratku sa pijace dočekao me je neki smooth jazz. Sada, na moje iznenađenje, začujem neku modernu obradu tradicionalnog srpskog ženskog pojanja, praćenog frulama. Fabricijeva glava proviruje kroz prozor koji povezuje njegovu sobu sa trpezarijom. Široki osmeh i izjava da mu se dopada, jer voli etno muziku. Priznajem mu da nikad nisam čula tu obradu, niti znam o kom izvođaču je reč, ali sam je, naravno, prepoznala. U pesmi se pominje Kosovo i otadžbina, a ženski vokali, kao i zvuk frula, na prijatan način su setni, možda i pomalo tužni. U svakom slučaju, neodoljivo prijaju uhu, na sličan način na koji mu prija ona osobena melodija portugalskog fadoa. I tu osetim da sam ponosna na srpsku tradiciju i to što će taj Ekvadorac, koji verovatno ne zna ni gde se nalazi moja zemlja, imati lepu sliku o njoj, zahvaljujući tim predivnim melodijama. U trenu, postanem svesna važnosti prezentovanja svetu bogatstva koje baštinimo. I osetih kako mi je toplo oko srca.

Sve, sve, ali lopta!

07.02.2022 | 2 komentara
Iz jednog dvorišta čujem dečiju graju. Primakavši se, ugledam školsko igralište sa sigurno dvadesetoro dece koja jurcaju po travnatom terenu između dva mini-gola. Ali umesto lopte, dobacuju jedni drugima umotani crveni džemper. Ta igra krpenjačom liči na sve drugo samo ne na fudbal, jer se onaj džemper odmotava, pa deca mašu njime kao zastavom pokušavajući da udare njime drugo dete, ili sakrivaju tu loptu pod majice, da je oni iz drugog tima ne bi videli – rečju, važe sva moguća pravila koja izmišljaju tu, na tom mestu, kako kome padne na pamet. Najlepše od svega je što to nikome ne smeta, nijedno dete se ne buni, niti se ljuti, već su svi razdragani i ustrajno jure tamo-vamo, ne odsutajući od patrage za crvenim džemperom. Snimam ih, dirnuta koliko njihovim siromaštvom, toliko nepresušnom dečijom maštom koja im nadomešćuje sva nemanja. Pomislim kako bih najviše na svetu želela da im poklonim loptu, pravu fudbalsku loptu, ali tu, u tom selu, kao ni u ostalim mestima, nema prodavnica, sve do grada. I onda mi pane na pamet da se vratim ovde kad se budem smestila u nekom hostelu u Riobambi. Mogu da dođem autobusom i donesem im loptu.

Neobični ljudi i bajkoviti predeli

30.01.2022 | 14 komentara
Ali oni retki trenuci kada se iznad vas razvedri nalik su na bleskove svetlosti od gotovo bajkovitih prizora. Iako se sve vreme krećete iznad 2000 m, imate utisak da ste se nekom magijom ponovo obreli usred zatalasane Šumadije. Linije su oble i meke, od boja dominira prezasićena zelena, dok su kuće razbacane na sve strane, kao da se neko dete zanelo crtajući na času likovnog, a nije nerazumno zamisliti ni božiju ruku koja ih je pobacala nasumice po toj naboranoj čoji, igrajući se nekog božanskog jamba. I onda zurite u te pejzaže, u igru oblaka koji se spuštaju na kotline i prevlače preko brežuljaka, pa nagrnu na vas, dok vas ne obaviju celog i svet oko vas ne nestane u zgusnutom belilu. To potraje neko vreme, taman dok pomislite da se desila greška sa tim nebeskim stvarima, ili da je ipak do vas i da ste se zagubili, a onda svet ponovo počne da se pojavljuje pred vašim očima. Čist, opran i pun čuda.

Maleri, problemi i ljudine

21.01.2022 | 13 komentara
Kad stvari krenu loše, najgore što možete da uradite je da podlegnete pritisku negativnog i dopustite da vas ta loša energija povuče. Naravno, nije lako odupreti se negativnim mislima, nervozi, ljutnji na sebe što smo dopustili da nam se to dogodi. Ali jedino što ima smisla jeste da učinite nešto lepo i pozitivno za sebe, kako biste taj niz neprijatnosti prekinuli, ne toliko samim delovanjem, koliko svojim mentalnim i psihičkim stanjem. Drugim rečima, dokle god vidite samo crno oko sebe, oko vas će i biti crno. Treba to prekinuti. Zato u subotu odlazim da kupim novi telefon. Pomirila sam se. Što je otišlo, otišlo je, nema više žaljenja za tim. Moram da razmišljam pozitivno i da afirmativno delam.

Ekvadorska dobrodošlica

10.01.2022 | 9 komentara
Usred parka postoji jezerce, u kome osim džinovskih riba, plivaju i male kornjače. Jedno kameno ostrvce u tom jezeru pretrpano je kornjačinim oklopima, pa se jedva razaznaje šta je kamen a šta su kućice tih životinja. Nekoliko iguana sunča se duž oboda basena, ne pokazujući želju za kupanjem. Nalazim i par povećih primeraka, od sigurno tridesetak kilograma. A na drugoj strani, desetine iguana bacilo se na ručak – zelenu salatu koju su im doneli iz uprave parka. Halapljivo je proždiru, gurajući jedne druge i penjući se jedne po drugima. Poneka se dočepa povećeg lista salate pa utekne sa njim dalje od ostalih. Neke pobegnu i na drvo, gde na miru grickaju svoj obrok. A ja se smejem, jer sve mi je to neobično zanimljivo.