Božić Bato, pokloni mi bezbedan smeštaj
Strah možda nije prava reč koja opisuje kako se osećam nakon događaja s noćnim posetiocem. Pre bih rekla da od te noći nosim osećaj tegobe koja me pritiska po ceo dan. Kvari mi užitak u vožnji, uživanje u predelima, prepuštanje ostalim doživljajima. Kako mrak počne da se primiče, tako se tegoba pojačava a turobne misli stanu da me ophrvavaju. Naporno mi je da se brinem povazdan, toliko je naporno, uz sve ostale brige skopčane s ovakvim putovanjem, da se stalno preispitujem gde je ta granica kada ću reći: ma ne mogu više s tim da se nosim.
S takvim mislima ukrcala sam se na feri za Igumanicu. Dva i po sata na moru, dva i po sata nebicikliranja, dva i po sata drugačije neaktivnosti nego u proteklih pet meseci. Dovoljno vremena da o svemu dobro razmislim.
I opet isto odlučujem — ne odustaje mi se. Jedino što želim da radim jeste upravo ovo što radim. Jedino što me čini srećnom, jeste ovo. Šta je onda rešenje? Kao i uvek, jednostavno je, samo ga treba otkriti: noćiću isključivo u baštama i na imanjima ljudi koje ću prethodno pitatai za dopuštenje. Jeste da to znači priličnu neslobodu, jer s ovakvim putovanjem neraskidivo je vezana sloboda da staneš kad i gde ti se prohte i tu razapneš šator. Ako moraš da pitaš ljude za dozvolu, to znači da treba odvojiti mnogo više vremena i krenuti s traženjem smeštaja sat ili dva pre nego što padne mrak. To takođe znači i dobro planiranje da se na vreme stigne do nekog naselja ili mudro predviđanje da je bolje ne napuštati prethodno mesto. A znači i upornost, jer neki neće hteti ni vrata da otvore a nekmoli da me saslušaju ili prime kao gosta na svom imanju. No, ako je to cena za miran san, nije previsoka.
A prisećam se i da sam čitala više blogova cikloputnika koji su na taj način obišli svet. Doduše, mahom su to radili muškarci, koji nisu imali ni centa, budući da su na svakom konaku obično dobijali i neku hranu od svojih domaćina.
I tako, iskrcavši se u Igumenici, krećem u potragu. Kružim po periferiji, osmatrajući dvorišta i kuće. Sebi ličim na nekog kopca i uprkos napetosti smejem se zamišljajući kako bi izgledao crtani film sa karikaturalnim likom koji okolo-naokolo traži pogodnu žrtvu kod koje će se uvaliti na noćenje. Smejurija. Kucam na jedna vrata, iza kojih se odaziva neka baka, ali ne želi da otvori. Idem dalje. Mrak se spušta, nebo je muljavo i samo što nije počela kiša. Vidim dosta nedovršenih zgrada, ulazim da osmotrim kako to izgleda iznutra, ali naprosto mi se ne ostaje ni u jednoj od njih. Sve u meni se buni protiv takvog konaka. Umorna sam, hoću da mirno spavam. Zato nastavljam kruženje. Napokon, ugledam jednu ženu u dvorištu kuće, kako priča sa starijom ženom na prozoru.
“To tražim!”, shvatih iznenada. Žene treba da pitam za pomoć, kako se toga ranije nisam setila!
I nazivam joj dobar dan na grčkom, pa joj čestitam Božić, takođe na grčkom. To je uostalom skoro sve što znam od tog jezika. Ali dovoljno da joj izmami osmeh (ljudi uvek vole kada stranci umeju da izgovore makar dobar dan na njihovom jeziku) i da me upitno pogleda. Imam prolaz, sigurna sam. I bez okolišanja, pitam je da postavim šator u njihovom dvorištu. Objašnjavam rukama, pa onda uzimam blokče i crtam. Još dodajem kako sam izgubila saputnika (što i nije laž) i pokazujem joj moju i Brajanovu zajedničku vizitkartu, koju nam je napravio moj prijatelj pre polaska iz Beograda. To sad objašnjavam na engleskom, pa ne znam koliko me razume. Ali pokazuje mi na dvorište druge kuće, koja je očito za idavanje u letnjim mesecima, i pita me da li mi tamo odgovara.
“Perfektno!”, oduševljeno uzvikujem.
Žena se brine šta ću ako počne kiša, ali je uverim da to nije nikakv problem. Jedini problem je da li sam na sigurnom. Tražim u džepnom rečniku reč strah i ona čita na grčkom. Izgleda da razume jer počne da podražava lajanje kučića želeći da mi objasni kako jedino mogu da se uplašim od njih. Smejemo se.
Žena odlazi u svoju kuću i ubrzo opet izlazi donoseći mi pomorandže na dar. Pa se upoznajemo: ona je Sofija, a ja Snežana bez patuljaka. I opet se smejemo, potom Sofija odlazi. Ali dok sam postavila šator, eto nje ponovo, ovoga puta sa kesom punom hrane: pita od mesa, pečenje, kolači i konzerva koka-kole. Sofija, divni ste! Efharisto i Kala Hristujana! Zahvaljujući vama, noćas ću imati miran san.
Snezo, napisi mi mesta do kojih ces ici i gde bi otprilike prenocila, pa cu ja pitati svoje grcke prijatelje da ti obezbede smestaj tj. kontakt sa ljudima i rodbinom koju imaju u tim krajevima- oni su inace oko Olimpa, ali ti rece da ides na tursku stranu, znaci neces tuda prolaziti. Imam i koleginicu u Istanbulu i jos par poznanika u Turskoj koje cu zamoliti to isto za Tursku, Srecno.
Draga Pola, Ići ću i prema Olimpu, ali plan je otprilike ovakav: sad idem za Patru, pa oko Peleponeza: od većih gradova tu je Amaliada, Kalamata, pa severno ka Atini. U Atini imam smeštaj kod našeg drugara Uglješe, a onda bih, zavisno od vremena i para, ili ferijem za Tursku, ili bih pedalala obalom do Istanbula. Ali to ne bi bilo pre sredine-kraja februara. Za Tursku, imam poznanika u Bodrumu koji je oženjen Turkinjom. Tamo ću imati smeštaj a ona je obećala i pripomoć kod svojih Turaka. Ali tvoja pomoć bi mi sigurno značila, samo što još ne znam u… Read more »