"Beli čovek" je stigao
Na pijaci u Inćiorliovi hteli smo samo da pazarimo povrće za večeru, ali ispostavilo se da je nemoguće da neprimećeni prođemo svojim poslom. Ljudi su nas zaustavljali samo da bi se rukovali s nama, da bi nas pitali odakle smo ili rekli neku reč na engleskom, ili svoje ime. Vukli su nas za rukav da bi nam dali pomorandžu ili nas pozvali da pazarimo kod njih.
Mene je zaustavila jedna veoma simpatična devojčica i na dobrom engleskom pitala me kako se zovem, pa se ona predstavila a onda je tražila da se fotografišem s njom i njenim bratom. Druga devojčica pratila me je sve vreme da bi mi na kraju rekla da me voli.
Brajana su mahom spopadali prodavci od kojih nije umeo da se odbrani, a zaludni momci koji su stajali okolo pokušavali su da sa njim i Kurtom prozbore koju bilo na turskom, bilo na engleskom, od kojeg najčešće znaju par reči. I dok se Kurt samo smeljuljio, na taj način se braneći od njihove preterane srdačnosti, Brajan se nije najbolje snalazio pokušavajući da im svima ljubazno odgovori i udovolji.
Čudan osećaj. Ne znam za njih dvojicu, ali mene je najpre oduševilo što su toliko srdačni i prijateljski raspoloženi, neposredni, no, u toj gomili, na pijaci, među stotinama ljudi, tezgama sa svime i svačime, postalo je malo zamorno a njihova želja da nas dotaknu ili nam nešto kažu bila je preterana, te je sve delovalo trapavo i nasrtljivo. Osećala sam se kao beli čovek u zemlji Indijanaca ili Afrikanaca.
P.s. Dok ovo kuckam iz internet kafea u mestu Selimie, gomila dece i odraslih diše nam za vratom pomno prateći šta se dešava na našim monitorima.
Hahahaha….neverovatno lep dogadjaj koji otkriva svu lepotu transkontinentalnog putovanja na dva tocka!!! Zivi nam bili Sneska i
da znate da mnogima grejete srca u ovim hladnim danima sa vasim toplim pricama
Hvala, Aleksandre! Svaki dan je toliko mnogo neverovatih događaja da bi trebalo da svakog dana provedem po dva sata na kompu pišući o njima.