Na klackalici

Pa, ovo je već prilično neozbiljno. Jutros sam saznala da Brajan i ja (ponovo) raskidamo. Da je neočekivano, nije. Nakon onog prvog razdvajanja svemu sam bila naredna, što bi rekli stari. Ali svejedno, sve neodoljivo liči na tinejdžersko raskide, ili pak na neku sapunicu. I smejala bih se zbijajući šale na sopstveni račun da mi nije malo dosta svega i da me ne more ozbiljne brige:
[checklist icon=”check” iconcolor=”#a0ce4e” circle=”no”]

  • društvo
  • novac
  • rute

[/checklist]
[title size=”2″]Društvo[/title]
Ima nečeg magično privlačnog u tome da se nadješ u situaciji da možeš i moraš samo na sebe da se osloniš, napisao je moj poznanik s bloga Srđan, kada smo Brajan i ja onomad raskinuli. I to je apsolutno tačno. Koliko mi je tada bilo teško, jer je bilo neočekivano, toliko mi je cela situacija na neki čudan način zapravo odgovarala. Zašto sam onda pristala na Brajanov predlog da ponovo nastavimo zajedno? Pa, ima nečeg i u emocijama, a i u praktičnosti putovanja udvoje.
Sada ponovo tražim društvo. Verujem da neće biti teško da nađem saputnike, samo da najpre saznam šta želim dalje, kako i kuda.
[title size=”2″]Novac[/title]
Jasno, kada se troškovi dele s nekim sve je kudikamo jeftinije, a i Brajan je, što se novca tiče, zaista vazda bio džentlmen.
Ako budem nastavila sama, novac bi mogao biti ozbiljan problem budući da je moj podstanar najpre samoinicijativno pomerio datum uplate, pa se ni tog datuma ne pridržava. A meni je to jedini izvor prihoda ako se zanemari honorarčić od objavljivanja putopisa u Ilustrovanoj Politici, koji naravno takođe kasni.
Problem u ovom delu sveta postaju vize koje su em teško pribavljive, em uglavnom skupe. Sve u svemu, ‘javlja’ mi se da ću stalno biti kratka za 50 do 100 evra. Ali, zar Srbi nisu poznati po presipanju iz šupljeg u prazno? Videćemo kako će to izgledati na putovanju.
[title size=”2″]Rute[/title]
Kada bi rute pratile moje želje, ja bih sada nastavila prema jugu Turske, pa na istok prema Kapadokiji, potom u Gruziju i Jermeniju, a onda brodom u Kazakhstan, te odatle u Kinu. No, to je nemoguće jer brod više ne plovi, a ka’će i jopet zaploviti — ne zna se. Avion je skup. U Rusiju se ne može iz Gruzije ni Azerbejdžana. U Tursku ne mogu ponovo pre isteka 90 dana. Dakle, ćorsokak.
Druga moja želja je kroz Iran, pa Turkmenistan pa u Kazakhstan. Nije neizvodljivo, osim što mi za pozivno pismo iz Irana i vizu treba oko 100 evra. Plus, svakako bih da imam društvo u tom delu sveta.
Tako mi ostaje najverovatnija varijanta, a s obzirom na doba godine: busom se prebaciti na jug Turske do Mersina i odatle krenuti severozapadno uz obalu, u kontra smeru od ovog u kojem smo Brajan i ja pedalali. Uz povremeno ‘preskakanje’ delova koje smo već izvozili, imam realne šanse da stignem u Istanbul i potom na granicu s Bugarskom do 1. maja, kada moram da izađem iz Turske.
Posle Bugarske, vozila bih obalom Crnog mora kroz Rumuniju, Ukrajinu i Rusiju. Odatle su dve mogućnosti: da vozim Transsibirsku rutu (ili je pređem vozom) ili da preko Kazakhstana uđem u Kinu.
[title size=”2″]Klackalica[/title]
Najveći problem u svemu je što se osećam strašno umorno. Zdravstveno sam dosta posustala poslednja dva meseca, što mi se nikada ranije nije desilo. Ali nikada ranije nisam imala ovakve napore. Nadljudske, rekla bih.
No još veći problem je psihički umor. Prilično sam umorna od svega. Od ljudi, od puta, od veze u kojoj sam bila, od neizvesnosti, od odricanja, od cimanja. Želela bih da se pokrijem jastukom i ne izlazim iz kreveta danima.
Čini se da mi malo ponestaje motivacije, što i nije čudno nakon svega.
[title size=”2″]Kratkoročni plan[/title]
Sutra putujem autobusom u Antaliju. To je prvi put u svih ovih sedam meseci da koristim autobus (osim ako se izuzme odlazak u Bratislavu 24. juna, odakle je tura krenula). I to smo planirali još pre operacije mog zuba i bolesti. Tamo ću se sresti s Brajanom i Kurtom koji su odavde, iz Mumčulara gde se ja odmaram već nedelju dana, krenuli da naprave ‘mušku’ turu. Sastaćemo se krajem meseca. Možda ćemo voziti skupa još dan ili dva, a nakon toga Kurt leti u Ameriku, Brajan nastavlja ka jugoistoku a ja — ko zna. Živi bili pa videli.
[title size=”2″]Ne tražim savete[/title]
Ali ako neko ima ideju kako bih mogla da zaradim neku kintu, ili može da mi pomogne oko dobijanja neke vize (ukljućujući i produžetak boravka u Turskoj), ili, što bi bilo njabolje, hoće da vozi neki deo ture sa mnom — to će mi zaista mnogo značiti.

Subscribe
Notify of
guest
6 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Гоца
Гоца
10 years ago

a Rajko? Pa on je poznat bajkerski putnik

Snezana
Snezana
10 years ago
Reply to  Гоца

On ne ide na ovu stranu, ima sasvim drugačije planove za ovu godinu.

Patrick Tu Quoc
10 years ago

Hi Snezana,
Hope you are fine and that your moral is going better again. If I understood well, you would have liked to go to Georgia, Azerbaijan and Kazakhstan, but you seem to have seen that there is no boat? We actually took the cargo boat from Baku to Aqtau. It is a little bit of a hassle to buy the ticket but very feasable. Also we very much enjoyed Georgia and Azerbaijan. So we only could recommend it.
Good luck
Patrick & family

Snezana
Snezana
10 years ago

Hi Patric!
That’s so god news! Can you send me more informations, please? Where you bought the tickets, how much they cost … If you have a phone or address, it helped me a lot.
Regards,
Snezana

Anonymous
Anonymous
10 years ago

Snezo, ne znamo se …. ali, vecina nas provede vreme pokusavajuci da iz statke ostvari moblnu vezu … ovo sto ti radis je retko,,,,i znam da ti to znas … biti moblan i pokusavati da se ostvari stabilnost da mozes da nastavis put … pokusacu da smislim kako da budes fnansijki bolje… L

Snezana
Snezana
10 years ago
Reply to  Anonymous

Hvala na podrscı!

6
0
Would love your thoughts, please comment.x