Ima li kraja turskoj gostoljubivosti?

U Ajdindžiku sam neplanirano odlučila da završim sa današnjom vožnjom. Bilo je tek prošlo tri i nisam bila umorna, ali sam ugledala kompleks apartmana sa ogromnim travnatim površinama pored mora, što je obećavalo. Pomislila sam: što da ne, ovde ili deset kilometara dalje, svejedno je.
Dočekao me je vlasnik, momak u svojim tridesetim, koji se rukovao sa mnom i predstavio mi se, ali mu nisam zapamtila ime.
Naš razgovor tekao je već ustaljenim redosledom: on je pokušao da me nagovori da uzmem pansion za ‘svega’ 30 TL, našta sam ja odgovorila da nemam para i da tražim samo mesto da postavim šator; kada se začudio zar mi nije hladno, ustrajno sam negirala; onda me je poveo u dvorište i pokazao mi gde je zgodno da kampujem, a ja sam za svaki slučaj tražila da mi još jednom potvrdi da je to besplatno.

Ali ono što je usledilo dva-tri sata kasnije ne bih nazvala uobičajenim ni kod najgostoljubivijih Turaka. Vlasnik, koga ću zvati Ibrahim, iznenada je došao da me preseli u pansion. Najmanje deset puta ponovila sam da nemam da platim, a on je isto toliko puta tvrdio da nema problema. Nije mi se pakovao šator i stvari, pa sam pokušala da mu objasnim kako mi je tu gde sam sasvim lepo. No on je insistirao na tome da mi treba topla soba, krevet, tuš. I nije hteo da ode dok ne pristanem. A potom nije hteo da čeka dok se spakujem, nego je pokupio onako raspakovane stvari i sve đuture ih preneo u apartman. Au, Ibrahime ili koje ti je već ime! Ovo mi se još nije desilo.
Ibrahim se samo zadovoljno smeškao. Poveo me je u recepciju gde ima modem, jer sam ga prethodno, još pre odluke da me preseli, bila pitala za internet. I čim smo seli, usledilo je obavezno tursko pitanje o arkadašu. Svaki put lažem isto: da smo se razdvojili i da ćemo se naći za dan ili dva, samo menjam mesto, zavisno od toga gde me je zateklo pitanje. Sada navodim dvestotinak kilometara udaljenu Konju.
Ibrahim samo klimne glavom i nastavi s propitivanjem.
Da li smo venčani i da li imamo dece?
Ne i ne.
Ibrahim klimne.
Utom dolaze neki gosti, pa me ostavi nasamo neko vreme. Koristim priliku da na miru surfujem. Po povrtaku, traži mi pasoš, ali ne da bi me ubeležio već da bi pročitao koliko imam godina. Čudi se; ne može da veruje.
Ne mogu ni ja, Ibrahime, i ja se začudim svaki put kad se podsetim.
Ali izgleda da on ne brenuje mnogo ni mog udaljenog arkadaša ni deset godina razlike između nas, pošto počinje da mi se udvara. Ili se varam? S Turcima žena nikad nije načisto da li su samo otvoreno druželjubivi ili tu ima više od toga.
(Danas me je nasred ozbiljnog uspona vozač velikog kamiona zaustavio, mašući mi s četiri banane kroz otvoreni prozor. I prvo pitanje bilo je gde mi je arkadaš. A drugo da me poveze sa sve biciklom. Potom mi je dao dve banane — samo polovinu zato što sam sama?)
Kakogod, ako mi se i udvara, Ibrahim to čini vrlo fino, nenametljivo, pa zatičem sebe kako i ja flertujem premda mi je i sama pomisao o muvanju dalja čak i od ideje o povratku kući — toliko sam umorna od pomenutog arkadaša.

No, ovo je očito neobavezujuća igra, i ja se igram dokle mi prija.
A Ibrahim osluškuje moje želje i poštuje kada odbijem poziv na piće pa na večeru, jer mi je uskoro vreme za spavanje a i želim da malo pišem. Prati me do sobe, pokazuje mi kako radi solarni tuš i preporučuje mi se ako mi bilo šta bude zatrebalo. Najlepše hvala, Ibrahime, ali već si mi priuštio mnogo više od onoga što sam očekivala. Zahvaljujući tebi, još više sam pomerila granicu moje vere u ljude i njihovu želju da pomognu putniku.
Fotografije su ovde
 
 

Subscribe
Notify of
guest
4 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Polar
Polar
10 years ago

Srećan Ti 8. mart.

Snezana
Snezana
10 years ago
Reply to  Polar

Blagodarim, Dejane. Danas, 11. mart, u Kamaranu, planinarsko-fotografska grupa maldih ljudi obeležavala je 8. mart. Došli su po mene ovde gde sam na smeštaju i poveli me u svoje udruženje, pa smo gledali njihove fotke i družili se. I onda malo šetali gradom, što je kod njih tradicija svakog 8. marta.
Inače, na taj dan pre godinu dana Brajan i ja smo se prvi put uživo sreli — on je doleteo u BGD. Pa iako se naša veza završila neslavno, ne napunivši ni godinu dana, slobodno mogu da slavim taj dan jer mi je taj susret radikalno promenio život.

mara
mara
10 years ago

Svakoga dana posećujem tvoj blog, čitam tvoje “pisanje”, pogledam nove fotografije i, mada ti ne napišem nikakvu poruku, uputim ti u mislima pozdrav i pozelim sve najbolje. Drago mi je da susrećeš tako dobre, gostoljubive, predusretljive i zanimljive ljude u Turskoj. Nisi u toku pa ću ti reći da se u Srbiji ovih meseci mnogo govori i piše po novinama o Turskoj, njenim ljudima, običajima i kulturi. Naime, već duze vreme se prikazivala njihova serija “Kad lišće pada” koju sam ja s vremena na vreme gledala baš zbog toga da bih saznala nešto više o njihovom narodu ( običajima, zivotu….).… Read more »

Snezana
Snezana
10 years ago
Reply to  mara

Ah, pa to su lepe vesti o obnovljenim srpsko-turskim dobrosusedskim odnosima, makar putem TV-a. Nekome sam danas pričala o tome, ali nisam mogla da se setim naziva serije koju si navela.
Hvala ti na čitanju i pozitivnim mislima koje mi šalješ. Negde zaista verujem da svi vi kojinavijate za mene stvarno doprinosite da guram dalje, jer toliko dobrih vibracija ne može da bude uzalud, da tek tako propadnu.
I tako, lepo je divaniti uz kaficu 🙂

4
0
Would love your thoughts, please comment.x