Kasino Ortakoj
Kasino u selu Ortakoj kod Muta noćas ima svečano otvaranje, sa uživo muzikom i očekivanim tulumom jer se unutra toči alkohol a radno vreme je od osam uveče do sedam ujutru. Sve to objasnio mi je vlasnikov brat, s izgledom uglađenog mafijaša, a dvojica pajtaša, koji su pomagali oko priprema restorana, aminovali su svaku njegovu reč.
Divno, rekoh, progutavši knedlu. Ja obično idem da spavam oko osam a krećem da vozim ujutru oko sedam, obajsnila sam, ne mogući da verujem kako sam od celog Ortakoja uspela da nabasam baš na ove likove i da upitam za smeštaj u njihovoj bašti. Razloga za brigu oko moje sigurnosti nema, jer je previše ljudi (svedoka koji su me vidlei i čuli) u restoranu, pomažući u pripremama. No, zar ću zaista spavati u bašti, doduše zatvorenoj, kasina koji se noćas svečano otvara?
Hoću, kako stvari stoje. Jer nema šanse da pod bilo kakvim izgovorom sad odem.
Zato postavljam šator u udaljeni deo dvorišta, gde verujem muzika ne dopire tako jako. Čepići za uši odradiće stvar, ali i par metara mogu da pripomognu.
Dok se raspakujem, dolazi vlasnikov brat sa ponudom da spavam u nekoj od tri sobice, koliko ih ima na spratu. Odbijam. Ovde mi je sasvim okej. On ne shvata zašto ne želim gore, a meni se ne objašnjava, tako da samo uporno ostajem pri svome, te on na kraju odlazi.
Uskoro pada mrak i oko osam zaista čujem prve goste. Nedugo potom čujem vlasnikovog brata koji šetka blizu mog šatora pričajući na mobilni, pa se primirim u mraku jer želim da izbegnem pozive da im se pridružim. Koraci se uskoro udalje. Desetak minuta kasnije, začujem muški i ženski glas sasvim blizu mog šatora, pa se ne začudim kad muški opomene ženski da ućuti jer je nešto čuo — mene, dabome.
Okej, ne vredi da se sad pretvaram. Izranjam iz mraka mog šatora sa čeonom lampom na glavi (koja ubija od jačine) i pokušavam da objasnim kako vlasnikov brat i njegovi prijatelji znaju da sam ovde i kako imam njihov blagoslov. Iako odlaze, čisto sumnjam da su išta razumeli (u Turskoj retko ko natuca engleski). I nisu, jer se posle pet minuta vraćaju u društvu.
Aaaaa! ne mogu da verujem! Deset ljudi najmanje došlo je da vidi to čudo što se krije u čadoru, u mraku dvorišta. A na čelu skupine — jedan od pajtosa vlasnikovog brata koji na sve načine pokušava da me umoli da pređem u sobu, ili da makar dođem na čaj, kafu, da nešto pojedem, popijem… Jok, jok i jok!, uporno ponavljam, ali i on ne odustaje tako lako, valjda zbog gledalaca, koji zdušno navijaju da ga poslušam. Ljudi, kako ne shvatate: ja samo želimda spavam!, kažem na srpskom ili engelskom, više ne znam, a moja intonacija je verovatno toliko očajna, da se oni svi pokupe i odu, bez daljeg navaljivanja.
Najzad mir. Ali đavola. Turski folk zvukovi dopiru do mene uprkos čepićima za uši, pa se budim svaki put kad pevačica cijukne ili pevač počne da podražava ćurlikanje. Do ujutru jedva sastavim četiri-pet sati iako sam u horizontali provela duplo duže. Ko mi kriv kad nisam htela u sobu na spratu restorana.
Ustajem dovoljno rano da bih se spremila i krenula do sedam, kada pretpostavljam da će vlasnici i osoblje poći kućama. Dok pakujem šator, vidim ih preko zida bašte kako u njivi pored pale smeće. Verujem da su i oni mene videli, pa još više požurim. U sedam i tri minuta spremna sam za polazak. Probam na jednoj kapiji — zaključano. Probam na drugoj — zaključano. Vrata restorana zabravljena. Nigde žive duše. Izgleda da me ipak nisu videli, a i da su potpuno zaboravili na mene. Pokušavam da nađem spoljni prolaz do onih soba koje su mi bili nudili. I uspevam, ali na svima su zaključana vrata, sem na jednoj. Kucam pa otvaram ulazna vrata, oglašavajući se prilično glasnim: “Hello!”
Vrata sobe se otvraju i na njima se pojavljuje devojka koja je očito tek legla — oko očiju joj tragovi šminke koju nije dobro oprala. Shvatam da me pita ko sam pa ja i otkuda ovde. Pozivam je da izađe napolje i pokazujem joj moj bicikl, natovaren svim onim torbama. Jedino što razumem je da me pita nešto u vezi sa motorom, ali nikako ne supevam da odgonetnem šta. Pokazujem joj gestovima da su kapije zaključane i da moram napolje, a da sam spavala u čadoru u bašti. No, izgleda da moja objašnjenja nju zbunjuju još više, jer me uporno propituje nešto u vezi s motorom.
Oh! Ne razumem te ništa! Molim te, molim te, molim te, samo me pusti da idem!, kažem na sprskom ili engleskom, nisam sigurna, a intonacija mi je ponovo toliko očajna, da devojka bez reči ulazi u svoju sobu i pokazuje mi da sačekam. Nakon dva minuta izlazi sa ključem kojim mi otvara jednu od kapija.
Tašekurum! Tašekurum odijorum!, ponavljam bezgranično zahvalna dok izlazim napolje, na slobodu.
Kad kaduna riječi razumjela,
još je jadna u toj misli stála
jeka stade konja oko dvora;
i pobježe Hasan-aginica,
da vrat lomi kuli niz pendžere.
Aferim Sneška, baš si hajduk djevojka!
Nasmeja me, Zorane. Tašekurum odijorum 🙂
Ima li kraja toj gostoljubljivosti, stvarno vise nema smisla!
Da znaš, baš ga preteraše! 🙂
Zaljubila sam se u Tursku i Turke, ovo je zemlja gde bih volela da živim (kada bih otišla iz Srbije)
“ovo je zemlja gde bih volela da živim ” – Kada počneš da živiš na jednom mestu 🙂
Nadam se da će u međuvremenu iskrsnuti još par mesta na kojima bi želela da ostaneš.
O da, nadam se da hoce, posto jos uvek sebe ne vidim ‘smırenu’ na jednom mestu.