35 sati do najjužnijeg mesta na planeti

Beograd-Rim

Ne volim ispraćaje ni dočeke. Tačnije, ne volim masovne ispraćaje i masovne dočeke. Odlasci i dolasci za mene su nekako privatna stvar, koja je namenjena najbližima – porodici i prijateljima. Tako sam sve ove godine odlazila i tako sam se i vraćala. Možda zato što mi je sve to preemotivno, a kada se skupi masa ljudi, emocija mora da se suspregne, morate biti dostajanstveni i ne pokazati ni nervozu, ni strah, ni uznemirenost, ni tugu. Dolasci su mi pak uvek veliki šok, prelaz iz stanja realtivne samoće u svet, povratak u civilizaciju. Kad god dolazim sa Puta, uvek se osećam pomalo divlje, pomalo kao autsajder koji tek treba da uhvati priključak sa civilizovanim svetom, a da ne govorim o tome što sam tada obično i prilično fizički zapuštena.

Tako ni sada nisam želela da mi prave ispraćaj. Samo najbliži prijatelji, koji su bili tu i koji su mogli da dođu zbog posla.

Na aerodrom uvek dolazim mnogo ranije, po tri sata i više, jer nosim veliki prtljag. Različite aviokompanije imaju različiti tretman bicikala upakovanih u kutije, pa ga neke računaju kao deo prtljaga, neke kao specijalni prtljag zbog dimenzija, neke kao sportski prtljag koji se posebno naplaćuje. Iako uvek pažljivo čitam informacije na sajtu avioprevoznika, s tim nikad niste nasigurno. Dešava se da vam kažu jedno, a onda se ispostavi nešto sasvim drugo na aerodromu.

Kupila sam jednu kartu koja uključuje tri različita leta. Dva prva su prevoznikom Alitalija, a poslednji Argentina Aerolineas. Ovaj treći uključuje i presedanje sa internacionalnog na lokalni aerdordom u Buenos Ajresu. Zbog toga sam pre puta zvala aviokompaniju da proverim da li se moj prtljag šalje na krajnje odredište. To mi je najbitnija informacija, da bih znala kako da se organizujem. Imam sedam i po sati čekanja, ali Nova je godina, velike su gužve, treba podići sav prtlag, naći taksi, stići na drugi aerodrom, ponovo se čekirati i verovatno sve to ponovo platiti. Ako sam samo sa ručnim prtljagom, bez obzira što on u mom slučaju podrazumeva veliki ruksak od nekih 9 kilograma i manji, sa gedžetima oko 6 kilograma, te torbicu oko struka u koju je stalo još dva kilograma – ali ako sam samo sa tim i ne moram da prolazim pasošku i carinsku kontrolu, onda mi je sve neuporedivo lakše.

Međutim, sada se ispostavlja da prtljag ide samo do Buenos Ajresa a onda ga preuzimam i nosim na drugi aerodrom. Momentalno me hvata nervoza. Bane koji voza ona kolica natovarena kutijom od 23 kg bicikla i ’kineskom krmačom’ sa 23 kg stvari, govori mi da se ne nerviram unapred. To mi ponavljaju i Raša Bajkoni i ostali prijatelji: Željko, Tanja, Ivan, Srđan, Ivana. Imaću vremena, tvrde mi, i sve će biti u redu.

Ma znam da će biti i nisam ja negativna kako možda misle, nego sam naučila da uvek razmotrim najgoru mogućnost, pa sve što bude bolje od tog scenarija smatram velikom srećom i tako onda i prihvatim kao lepo iznenađenje. Tako sada razmotrim mogućnost da zaglavim u Buenos Ajresu sa 60-70 kg prtljaga, bez organizovanog smeštaja, propustivši let za Ušuaju. Dobro, barem imam da platim sobu zahvaljujući svima vama čitaocima koji ste se pretplatili na ovaj blog, te moj mesečni budžet sada može da podnese ovakva iznenađenja. A onda bih letela sutradan o trošku aviokomapnije jer bih se potrudila da isteram da je to njihova krivica.

I kad sam to tako posložila u glavi, odmah mi je sve lakše.

Najava da će sve ipak biti dobro, dolazi i u vidu prihvatljive cene koju plaćam za transport bicikla – sto evra do Buenos Ajresa (posle će se ispostaviti da je to cena do krajnjeg odredišta, tako da sam zaista super prošla).

Ima dovoljno vremena da sa prijateljima popijem kafu a i da nazdravio „biciklicom“, rakojom starom četrdeset godina koju sam dobila na poklon na jednoj od mojih tribina prošle jeseni, od organizatora MTB trke Putevi sokola. Sada sam flašu sa tim dragocenim napitkom ostavila na čuvanje Banetu i Tanji, ne želeći da mi biciklica ostane u stanu, na užitak podstanarima. Pijemo iz čepa, što u ovu scenu unosi neku gerilsko-romantičnu atmosferu, ili barem meni tako izgleda.

Vreme je da krenem. Rastajemo se i to je onaj trenutak koji bih uvek želela da preskočim, da naprosto zažmurim i nestanem, a kada otvorim oči da sam već negde tamo, dovoljno daleko da me sve oko mene toliko zaokupi te nemam vremena da osetim koliko mi je teško pao rastanak.

Ivana i njegove Fanatice zamolim da pođu sa mnom do pasoške i da me tu čekaju dok ne prođem sigurnosnu proveru. Naime, oni su mi kupili dosta opreme za put, a među tom opremom je i velika prenosiva baterija, pa uz jednu koju imam od ranije, to su sad dve od po 20.000 map. Trebalo bi da je dopušteno uneti toliko u avion, ali nikad se ne zna. Jednom, na aerodormu u Urumčiju, uzeli su mi pola ručnog prtljaga proglasivši ga nedozvoljenim ili opasnim. Ako sada odluče da ne mogu u avion sa dve baterije, pokušaću da jednu vratim Ivanu, pošto je koštala preko 200 evra. A sa njima kreće i Raša, moj verni prijatelj. Uvek je bio sa mnom do poslednjeg časa, svih prethodnih godina.

Ali prolazim bez problema, osim što mi treba dvadeset minuta da posle sve ponovo upakujem. Kao i uvek, nosim previše stvari.

Javljam prijateljima da sam prošla i da mogu da napuste aerodormosku granicu razdvajanja odlazećih i ostajućih. U srcu me steže što je ovo poslednji put da ih vidim za ko zna koliko dugo vremena.

Let do Rima je kao vožnja do Novog Sada – pre nego što stigne da vam postane dosadno, a već ste stigli.

 

Rim-Buenos Ajres

Zapravo, prvi put sam u Rimu, iako tehnički nisam u njemu. Imam osam sati do sledećeg leta i teoretski bih mogla da odjurim metroom u grad i možda vidim neku znamenitost, ili barem uhvatim delić novogodišnje atmosfere, ali bojim se gužve, mrska mi je pomisao ponovnog prolaženja cele aerodromske procedure, a i želim da čuvam snagu za ono što me čeka. A čeka me trinaest sati leta do Buenos Ajresa. A ni tamo nije kraj ovom putovanju na drugi kraj sveta.

Rimski aerodrom je jedan od najlepših koje sam videla, mada nisam bila na stotine njih, pa ne mogu da tvrdim. Ipak, ovaj osim što deluje blještavo i bogato, i što je ogroman, dizajnerski ima neku umetničku notu tako da se osećam mnogo prijatnije nego na bilo kom drugom aerodromu ikada.

Još od ranije, planirala sam da sednem u neki kafe i najzad popijem pravi italijanski espreso. Bila sam u Italiji još 2011, kada smo moj saputnik i ja pravili test turu na Sicliji, ali sicilijanska kafa i ova rimska sigurno se razlikuju. Ili je to stvar predubeđenja. Kako god, sedam u kafe na kome piše godina 1882, što pouzdano govori o tom brednu i njegovoj dugoj tradiciji. I zaista, kafa je, mmm, prejaka, kratka, prava italijanska. Dva gutljaja, ali više i nebiste mogli da popijete.

Na platou ispred restorana, u velikom holu, koncertni pianino. Kada sam došla, neka dečica su nevešto udarala po tipkama. Ali dok sam uživala u ukusu espresa, čitajući poruke koje su mi u međuvremenu stigle, za klavir je seo pijanista. Pravi pravcati, koji svira tako da morate da prekinete sve drugo što radite kako biste potpuno uživali u muzici. Kakav ugođaj!

Osam sati je dugo vremena, pa nakon kafe šetkam, potom legnem da ispravim leđa, pa jedem sendviče koje sam ponela od kuće, onda opet šetam, muvam se po holovima i zagledam izloge, a kasnije se vratim do istog onog kafea, već ogladnela, te naručim pravu italijansku Margaritu. Mislim da nervoza pred put i glad stoje u tesnoj vezi.

Najzad ukracavanje. Avion je neki ogromni boing, putnika ima nekoliko stotina, ali nije pun. Najpre dobijam mesto do žene sa sinom, ali uspevam da umolim stjuardese da se prebacim napred, kako bih po sletanju što brže izašla iz aviona, a zbog prebacivanja na drugi aerodrom. Imam sreće da je sedište odmah iza zida koji odvaja ekonomsku od biznis klase prazno. Jeste toliko usko da jedva sednem, ali zato imam dovoljno prostora da pružim noge. A i sedim do prozora, pa ću možda videti Buenos Ajres kad budemo sletali.

Do mene je stariji simpatični par: Sicilijanka i Argentinac koji pomalo priča engleski. Već deset godina žive u Italiji, ali često odlaze u Argentinu. Posmatram ih kradom raznežena zbog njihovog odnosa u kome se ogleda dugogodišnja ljubav. Tihi su i srećni u svom malom svetu, nenametljivi za druge. Žena povremeno spusti glavu na muškarčevo rame, dodaju neke sitnice jedno drugom uslužno i brižno, a kada nam posluže ručak, žena se stara o tome da svom suprugu preporuči šta je dobro i ukusno, a šta nije. Rekla bih da je dobra kuvarica, jer znalački probava jela, ocenjuje ih i uglavnom se mršti. Što se mene tiče, ovo je najbolji ručak koji sam ikad jela tokom nekog leta, posebno desert – tiramisu, iako je Sicilijanka odrečno klimnula glavom ocenjujući ga negativno.

Šta raditi trinaest sati u avionu, na noćnom letu (danju barem možete da gledate oblake). Popila sam tableticu protiv mučnine u vožnji i ona ima sedativno dejstvo, tako da se nekako nameštam, stavljam slušalice u uši izabravši neki fini džez iz ponude i zadremam. Uspevam čak i da odspavam u nekoliko navrata po sat ili i duže. I to je nešto, taman je dovoljno da se ujutru ne osećam preumornom. Jer treba izvesti akciju presedanja, sačekati još sedam sati i onda leteti poslednja tri i po do krajnjeg odredišta.

I doručak, meni takođe odličan, ne nailazi na dobre ocene kod moje komšinice. Još jedna od zamerki koju ima odnosi se na nepažljivost i neurednost putnika kada koriste vecee, sa čime se potpuno slažem. Smrdi i prljavo je, ali posada aviona kao da ne mari za to. Zato Argentinac odlazi u toalet biznis klase, pa to učinim i ja. Da li nas niko nije video, ili su nam progledali kroz prste – tek, do kraja leta to će nam biti praksa.

Nad Buenos Ajresom su toliko gusti oblaci a potom magla, da izostaje spektakularna panorama. Prizemljujemo se skoro neosetno. Bravo za kapetana!

Italijanka me grli na rastanku, a sa njenim mužem se samo rukujem. Vatreni južnjaci.

 

Buenos Ajres – Ušaija

Prvi put na carinskoj kontroli nisam molila da mi poštede praznu stranicu u pasošu, jer ima nekoliko na koje bi mogao da stane pečat Argentine. Neka, neka otvore novu jer na novom sam kontinentu. Carinica mi traži adresu gde ću odsesti u gradu. Kažem da letim dalje. A koja mi je tamo adresa?

Gledam je u neverici i pitam se o toj glupoj birokratiji. Letim u tri hiljade kilometara udaljeni grad i moja adresa tamo ne znači joj ništa. Ipak, poslušno joj dajem naziv airbnb hosta kod kog sam rezervisala sobu na tri dana.

Onda jurim da pokupim prtljag. Torba stiže prilično brzo, ali bicikla nema. Mašem onim papirom koji su mi dali u Beogradu, o tome da imam bicikl i da sam ga platila, pitam zaposlene o ’bicikleta’ a oni mi kažu da će doći tom trakom kojom stiže i ostali prtljag. Ništa im ne verujem. Ugledam jednog od radnika koji rade na utovaru i istovaru kako upravo ulazi spolja, te jurnem ka njemu. Pitam ga za moj bicikl i on klimne glavom, pokazujući prema traci. Kako smo na samom početku trake, to se iza onih traka vidi šta je iza. Tako ugledam kutiju sa mojim biciklom ali pored trake. Čeka, ko zna šta. Pokazujem to onom radniku i molim ga da preduzme nešto. I čovek zaista najpre pokuša da sa ove strane dozove nekoga, a kada ne uspe u tome, izađe napolje te odande organizuje da se kutija podigne na traku. Hvatam ga sa druge strane kao najveći dar i uz pomoć istog radnika stavljam na kolica.

Još samo da prođemo proveru prtljaga.

„Odakle ste?“, pita me simpatični Argentinac koji sedi pored one trake za proveru.

„Srbija, bivša Jugoslavija“, odgovorim.

„Oooo!“ iznenadi se. „Malo, jako malo putnika iz Srbije“, kaže na španskom, ali dovoljno da ga razumem.

Potom mi pomaže da utovarim sve stvari na skener a onda nazad na kolica.

Jurim napolje. Rezervisala sam onlajn taksi remis, koji vozi po utvrđenoj ceni. Ali nemam pojma gde i kako da ga nađem. Jedni me upućuju na njihov šalter u sastavu aerodroma. Tamo – red, a radi jedan službenik. I sve polako, bez žurbe. Trebaće barem pola sata dok stignem na red. Odustajem i jurim napolje, gde mi je neki službenik kog sam usput zaustavila rekao da se nalazi taksi tog istog operatera. Svuda su postavljeni oni zaštitni stubići da kola ne bi mogla da uđu u pešačku zonu, ali ne može da prođe ni moja kutija po širini. Okrećem je uspravno, ali sada ne vidim kuda vozim kolica. Dodatnu nervozu izaziva mi vrućina, jer ovde je preko 20 C, a ja na sebi imam zimske stvari, i već sam sva gola voda iako sam prešla jedva sto metara.

Nekako ipak nalazim pult operatera koji mi treba. Nadalje sve teče glatko. On poziva veliki auto za mene i plaćam utvrđenu cenu. Vreme u Rimu iskoristila sam i da promenim nešto dolara u pezose, kako ne bih morala da čekam u buenos Ajresu. Jeste kurs bio nepovoljan, ali bilo mi je bitno da imam dovoljno novca da platim taksi.

Kroz pet minuta stiže mali kombi. Vozač je oniža krupna Argentinka. Srdačna je, sa osmehom oko pola glave i veoma spretna u utovarivanju krupnog prtljaga. Zove se Elizabet i sve vreme vožnje ne prestaje da se smeje. Natuca engleski koliko i ja španski, povremeno koristimo prevodilac, tako da se ipak nekako sporazumevamo. Elizabet je rođena ovde i ovde je provela ceo život. Ima dvoje dece, sina i ćerku, a radi kao taksista već petnaest godina. Divi se mom planu putovanja i, kao i Sicilijanka u avionu, ponavlja „libertad!“ Kaže mi da ne brinem, da stižem na vreme, da ću imati vremena i za kafu i za sve ostalo. Zaista je draga. Ispred aerodroma, tovari moje stvari na kolica i zatim mi daje veliki topli zagrljaj. Ovi južnjaci zaista su neverovatno srdačni. Jako mi se dopada što tako pokazuju svoja osećanja.

Pošto sam došla pre ček-ina, koristim vreme da razmenim još dolara u pesose. Dok čekam red ispred šaltera nacionalne banke, Argentinac iza mene podučava me o menjanju novca u njegovoj zemlji. Postoje dva kursa, kaže. Jedan, državni, i drugu koji se zove „dolar blue hoy“. To ukucam na net i dobijem kurs na crno. Razlika nije zanemarljiva. Po zvaničnom kursu, za 100$ dobija se 5800 AP (isto se obeležava sa $), a na crno oko 2000 više. Pitam kako da nađem te što prodaju na crno. Na ulici, odgovara Argentinac, u svakom gradu na pijaci, ispred marketa, svuda mogu da ih nađem. Aha, najzad mi sine: to je kao devedesetih u Beogradu, sa preprodavcima deviza na Bulevaru.

I tokom vožnje sa jednog na drugi aerodrom nekoliko detalja koje sam videla usput učinilo mi se poznato i nekako blisko. Neki motorista kao iz vremena Če Gevare. Raspadnuti prašnjavi autobusi, kao u Beogradu donedavno. Arhitektonsko nejedinstvo, izostanak bilo kakvog definisanog stila (u jednom od putničkih vodiča sam tako nešto i pročitala: ne postoji ništa što bi se moglo nazvati argentinskim arhitekstonskim stilom). Možda zbog toga, a možda zbog nečeg drugog ili bez ikakavog posebnog razloga, ali dovozeći se na ovaj aerodrom, osetila sam kako mi se Argentina već dopada. Srce mi je zaigralo zbog nje, zbog te neke atmosfere koju sam samo na tren naslutila. A sada i ova dobro poznata priča oko zamene novca.

Napokon je vreme da se čekiram. Strepim od toga kako ću proći sa svim tim prtljagom, ne samo zbog bicikla, nego i sve ono što sam unela u kabinu AlItalie, kako će ovde tretirati. Službeniku za pultom kažem da imam potvrdu da sam platila 100 evra za bicikl. I on je uzima, čita, te kaže da je sve u redu. Neću ništa više morati da doplatim. Ništa? Ni za torbe?, pitam u neverici. A on se smeje.

Na kapiji za ukrcavanje većina putnika su planinari. Vidi se to po odeći i rančevima. Ima ih svih godina i svih uzrasta, kao i nacija. Prvi put u životu vidim jednog pravog Indijanca, prelepog momka duge crne kose i lica kao isklesanog. Jedva se uzdržavam da ne buljim u njega, koliko mi deluje nestvaran. Eto, prošla sam pola sveta, a ne videh nikad nijednog Kečuanca. Tu su i Japanke i Korejke, ali ipak je najviše Amerikanaca, Španaca i Italijana.

Avion je poluprazan, pa se prebacujem do prozora. I sad uspevam da snimim uzletanje iznad Bujenos Ajresa koje zaista izbija dah. Zatim plovimo iznad Atlantskog okeana koji deluje neverovatno mirno. Zapravo, nikad au životu nisam letela preko Atlantika.

Iako mogu da se sama širim na tri sedišta, ne znam koji bih više položaj zauzela. Preumorna sam. I gladna, jer u cenu karte za ovaj let nije uračunato ništa. Nadam se da neće biti sve zatvoreno kad sletimo. A i kapetan javlja da stižemo pola sata pre vremena.

Spuštamo se nadlećući snežne vrhove planina po kojima je Patagonija poznata. Zbog toga i jeste raj za planinare iz celog sveta. Srce mi snažno udara, radost je velika. Uskoro, uskoro ću sve to gledati izbliza, voziću i hodaću, istraživaću jedno od najneverovatnijih mesta na planeti. El fin de mundo – kraj sveta, najjužnije mesto na Zemlji na kome žive ljudi. Južnije odavde nalazi se samo Antartik.

Spuštamo se, neosetno, glatko. Aplauz putnika.

„Dobro došli u Ušuaiju“, kaže kapetan. „Vreme je sunčano, temperatura 13 C. Hvala vam što ste leteli sa Aerolineas Aregntinas i srećna vam Nova godina!“

 

 

 

 

Subscribe
Notify of
guest
52 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Nikola
Nikola
1 year ago

Srećna Nova godina, puno zdravlja i sreće na novoj avanturi.

ilijadim
ilijadim
1 year ago

Idemoooo!!!

Julijana
Julijana
1 year ago

Sretna Nova godina!

andrea.d
andrea.d
1 year ago

Kakva radost procitati prvi blog 🤗❤

Maja
Maja
1 year ago

Početak je prošao prilično glatko, znači da će i dalje tako biti, što ti od srca želim.

Tatjana
Tatjana
1 year ago

Jeej, jupiii, jeej! Super si prošla u putu! Baš mi je drago zbog tebe. Srećni ti kilometri i hvala na brzom javljanju. Srećna NG!

Ron&Sashka
Ron&Sashka
1 year ago

Želimo ti iskustvo o kakvom se samo sanja i svu srećnu slobodu ovoga sveta, kojoj već znaš ukus!
Na žalost, ovo je drugi post koji još ne mogu da otvorim, iako imam opciju da ostavim komentar…

SaskaRon
SaskaRon
1 year ago
Reply to  snezana

Ogromno hvala na pomoći, uspelo je!

valeriab
valeriab
1 year ago

Zivela !!!

marin8838
marin8838
1 year ago

Odlicno, jedva cekam nastavak.

Tatjana
Tatjana
1 year ago
Reply to  marin8838

I ja jedva čekam nastavak i prve utiske sa biciklanja, a sa druge strane ne želim da naša očekivanja loše utiču na Snežu, da ima obavezu javljanja, već da to radi po osećaju srca.

Tatjana
Tatjana
1 year ago

Taman 🙂

slavica@medakovic.in.rs
slavica@medakovic.in.rs
1 year ago

Divno iznenađenje,kao poklon si nam priredila ovim tekstom uz novogodišnju čestitku.Srećna Nova godina Snežana,srećan novi početak na novom kontinentu!Srećne zvezde neka te diljem puta prate!!!

Molder72
Molder72
1 year ago

Tvoja zahtevna avantura je počela a i naše bezbrižno uživanje! Srećna Ti Nova godina i neka te nosi dobri vetar jer to zaslužuješ!

vema
vema
1 year ago

Srećna Nova godina. Uživaj i za nas. Neka te sreća prati na ovom putovanju.

bajkoni
bajkoni
1 year ago

HUH !!! sletela si, stigla si na pocetak … sad mogu mirno, bez brige ovim blogom dalje za tobom … :):)

черевићан
черевићан
1 year ago

srećna Nova….. eto povoda za Slavlje …a prilika meni da poželim zdravlje …Vam gđo Radojičić ,na nelakom putu pretstojem

stankovicsasha
stankovicsasha
1 year ago

Bravoooo! Srećna Nova godina i novi početak! Radujem se druženju koje sledi!

Natasa Rodic
Natasa Rodic
1 year ago

Meni je ovaj prvi blog najlepši novogodišnji poklon. Krenu suza od emocije kada te je taxistkinja zagrlila i ovo na kraju o sletanju.

slaslab@yahoo.com
slaslab@yahoo.com
1 year ago

Sjajno. Zanimljivo. Vredi svaku paru. 😉
SREĆNO!

miljansm
miljansm
1 year ago

Srećna Nova Godina puno sreće!

Mirce
Mirce
1 year ago

Hvala, čitano sa uživanjem, kao da smo sa tobom. Stvarno budi emocije… Usput, Srećna Nova godina…

mpagencija.paroski
mpagencija.paroski
1 year ago

Divno, jedva čekam da startuješ!

Spinoza
Spinoza
1 year ago

Srećna Nova Godina Snežana 🙂

violinmd
violinmd
1 year ago
Reply to  Spinoza

E pa, samo da znaš, kompozicija u Rimu kojom te je ispratio pijanista je “Oblivion” od Astor Piazzolla-e, poznatog Argentinskog i svetskog kompozitora tango muzike, i vrsnog svirača bandoneona, koncertina harmonike, popularne u Argentini i Urugvaju. Kako simbolično, a da to možda u tom trenutku nisi ni znala!

marayamaka
marayamaka
1 year ago

Citam aerodromske avanture i hvata me strah do Berlina da letim! Vama svaka cast!

Dušan
Dušan
1 year ago

Sećam se da je krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, sarajevski As organizovao ekspediciju od Ušuaje do Enkoridža. 6 ili 7 novinara i profesionalnih vozača su krenuli u avanturu sa 3 Golfa (sarajevski TAS sponzorisao) u višemesečnu avanturu. Reportaže sa putovanja su prikazivati jednom nedeljno. Sećam se kako sam željno iščekivao sledeću reportažu i klinački se oduševljava hrabrošću naših avanturista. A oni, u udobnosti automobila, sa, maltene, neograničenim budžetom i “masnim” dnevnicama, spavali uglavnom po hotelima, hranili se uglavnom po restoranima, glumili heroje u rangu prvih istraživača. To je bio prvomajski uranak u odnosu na tvoju avanturu. Držim ti palčeve i… Read more »

Natasa Rodic
Natasa Rodic
1 year ago
Reply to  Dušan

Dušane, divna priča.

черевићан
черевићан
1 year ago

док се Земља споро…….мота испод тебе…..цвикујући пратећи јој кретњу…..Бога молиш за безбедност себе

черевићан
черевићан
1 year ago

dok se Zemlja sporo ….mota ispod sebe ….dokono joj pratiš kretnju….Boga moleć za bezbednost sebe

Željka Jelenić
Željka Jelenić
1 year ago

Neka te prati sreća Snežana, veseli me svaka tvoja priča, čitam polako, ne žurim, guštam uz kavu, video filmići stvarno jako puno nadopunjuju tvoje riječi, radost putovanja je tako očita i zarazna! 🙂

JovanaIv23
JovanaIv23
1 year ago

Divan post! Jedva čekam svoje putovanje u Južnu Ameriku! 😍

52
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x