Preko Anda i kroz Amazoniju – 100 km planinarenja
INKA TRAIL I SALKANTAY
Dve najpoznatije rute koje vode do Maču Pikčua su Inka Trail i Salkantaj trek.
Prva predstavlja put kojim su stare Inke putovale od Kuska do Maču Pikčua, kao i u suprotnom smeru. Tim putem odvijala se trgovina, njime su trčali prenosioci poruka, a i sam kralj kad bi dolazio u posetu Maču Pikčuu išao je tuda. Taj put trasirale su i sagradile Inke, koristeći, kao i za sve druge objekte, kamenje i praveći brojne stepenice gde god je to bilo moguće. Zahvaljujući tome, očuvan je i do danas. Podrazumeva se, iako nije zgoreg i to naglasiti, da put vodi kroz predele nesvakidašnje lepote, mada bi se to moglo smatrati i pleonazmom, jer na Andima i oko njih, kao i na obodu tog masiva odakle počinje Amazon, prirodne lepote su takve da biste najradije seli na neko uzvišenje i samo posmatrali pejsaže, bez želje da ikuda idete. Ali mogli bismo se zapitati i da li su ti ljudi pre toliko vekova uživali u lepom pogledu, kao što rade današnji turisti i avanturisti. Da li će seljaci koji žive na planini ikada razumeti pobude planinara da se, bez naoko preke potrebe, veru po vrhovima po kojima oni gone svoja stada? Kako god, u današnje vreme Inka Trail se smatra jednom od najlepših trekerskih ruta na svetu, zbog čega svake godine hiljade ljudi dolazi da je ispešači, ili pređe na konjima. A gde imate milione turista, tu se sve vrti oko novca, pa je tako ova ruta privatizovana od strane turističkih agencija. To znači da samo preko njih možete da je ishodate, za šta prosečno treba platiti oko 500$. Treking traje od tri do pet dana, zavisno od toga šta izaberete, a agencija vam sve organizuje: mule za nošenje tereta, hranu, glamping ili hotelski smeštaj, opremu, a ako ne možete da hodate, tu su i planinski konjići.
Druga ruta – Salkantaj – konkuriše Inka Trailu. Zavisno od vašeg vremena i kondicije, možete hodati njome 75 km do 100 km, što obično traje od tri (kraća verzija) do pet dana (duža ruta). Put otpočinje nedaleko od Kuska i najpre vas vodi na prevoj Abra Salkantaj, na visini od 4.630 m, a kad pređete Ande, ulazite u amazonsku prešumu. I ovo planinarenje agencije imaju u svojoj ponudi, i nešto je jevtinije od prve, pošto je i sama ruta manje poznata – nosi naziv alternative Inka Trailu. Međutim, većina pravih zaljubljenika u planine i dugo hodanje smatra je neuporedivo atraktivnijom, budući da je tehnički zahtevnija od prve, a, kako tvrde oni koji su ishodali obe, Salkantaj ruta vodi kroz još lepše predele.
Što se mene tiče, najpre sam se zanosila idejom da do Maču Pikčua stignem jednom rutom, a vratim se drugom. Bilo bi to desetodnevno, ili i duže, planinarenje, što bi mi pričinilo silnu radost, pošto volim da planinarim, možda još i više nego da okrećem pedale. Međutim, nakon pomnog istraživanja i razgovora sa lokalcima, otkrila sam da se duž Inka Traila nalazi više kontrolnih tačaka, sa čuvarima koji zaustavljaju inokosne planinare. Vraćaju ih, a moguće je (niko nije znao da mi to potvrdi pouzdano) i da naplaćuju neku kaznu. Zbog svega toga, odbacila sam ideju o hodanju Inka Trailom, pomirivši se sa tim da ću planinariti samo Salkantaj rutom.
*
Izabrala sam najdužu putanju, onu od oko sto kilometara. Skinula sam trekove sa Wikiloc-a (prethodno plativši za korišćenje te aplikacije), mada će se ubrzo ispostaviti da je to bilo nepotrebno, jer se ruta mnogo bolje prati na Maps.Me, besplatnoj aplikaciji koju koristim već godinama. Pročitala sam blog ili dva o samostalnom petodnevnom planinarenju Salkantaj rutom, obeleživši na mapi mesta za noćenje, pošto se u njima može kupiti i hrana. Ipak, najbitnije smernice dao mi je jedan od gostiju u prethodnom hostelu, kog sam upoznala prvog dana po dolasku u Kusko. Iz nekog razloga, ponovo sam svratila tamo i naletela na njega, upravo nakon što se vratio sa petodnevnog trekinga. Tokom desetak minuta našeg razgovora, saznala sam da će mi najhladnije biti prve noći jer se spava u blizini lednika, da treba da preskočim vrelo u Santa Terezi i da se umesto toga ispenjem na Jaktapatu (hispanizirano: Llactapata), odakle se vidi Maču Pikču, dobila sam i savete da ne propustim jezero Humantaj, kao i da ću morati da ujutru krećem veoma rano, kako bih napravila minimum dvadeset kilometara svakog dana. Teren je jako težak, najviše zbog kamenite podloge, pa ni po ravnom ne može da se brzo hoda.
Kad je reč o opremi, ponela sam sve za kampovanje, a nepoverljiva prema termoizolacionim moćima mog kvilta na niskim temperaturama, kupila sam i perjanu vreću neke meni nepoznate marke, koja je atestirana do nula stepeni Celzijusovih. Pošto to nije dovoljno, ponela sam i unutrašnju vreću od flisa. Uz dve podloge, perjanu jaknu i nešto malo dodatne garderobe, kao i namirnica za najviše jedan dan, te flašu vode, moj ruksak je narastao do trinaest kilograma. To je više od 15% od moje telesne težine, što se inače računa kao maksimalni procenat tereta koji bi trebalo da nosite na leđima. No, šta je – tu je. Jaka sam ja i izdržaću.
Pošto se ulaznica za Maču Pikču mora kupiti unapred, iako sad nisu gužve, a isto važi i za voz kojim sam planirala povratak, to sam ostavila sebi jedan dan više, za svaki slučaj: krenuću u nedelju, a u petak imam kartu za posetu Izgubljenom gradu, i to popodne, a vozom se vraćam u subotu. Valjda ću za pet i po dana uspeti da ishodam tih stotinak kilometara, koliko god sporo išla.
PRVI DAN
Salkantaj ruta počinje u mestu Moljepata, koje je od Kuska udaljeno oko 60 kilometara. Do tamo vozi takozvani kolektivo, minibus koji košta nekoliko evra po putniku. Međutim, u nedelju 6. juna, kada sam krenula, u Peruu su se održavali predsednički izbori. Sve je vrvelo od milicije i specijalaca, jer su poklonici oba (podjednako loša) predsednička kandidata veoma ostrašćeni, pa su nedavno pobijeni i silni ljudi u jednom restoranu u peruanskoj narko-zoni u Amazonu, a na mestu tragedije nađeni su leci upozorenja da će se aktivnost terorističke grupe (koja je inače bila neaktivna skoro dve decenije) nastaviti ukoliko ne pobedi njihov kandidat. Na dan izbora, zabranjeno je svako nepotrebno kretanje između naselja, osim radi odlaska na glasačko mesto, pa su ukinute i neke autobuske i vozne linije po zemlji, kako bi se na taj način predupredile potencijalne demonstracije ili masovna okupljanja pobornika jednog ili drugog kandidata. Kusko je daleko od tih nemirnih i opasnih delova Perua, no, svejedno niko nije umeo da mi pouzdano kaže da li će u nedelju moći da se izađe iz grada nekim od kolektivnih minibusa.
A ja nisam smela da rizikujem da izgubim ceo jedan dan (kad sam već smetnula s uma da nedelja nikako nije dobra za početak mog trekinga). Jedina mogućnost koja mi je ostala bila je prevoz taksijem, sa vozačem koji ima propusnicu za izlazak iz grada. Njega mi je obezbedila Suzana, naša žena koja živi u Kusku. Sestra njenog supruga drži putničku agenciju i preko nje zakazala sam vožnju po ceni koja je čak i ispod one regularne. Najbitnije od svega je da taj vozač ima dozvolu da se kreće okolo i na dan izbora, budući da radi u turizmu.
Dogovor je bio da dođe po mene, ispred hostela, u pet ujutru. Prethodno, pozvaće me telefonom, iako ne govori engleski, ali tako ću znati da treba da izađem. Čekanje na ulici, dok je napolju još mrkli mrak, nije se dopadalo ni Suzani, ni sestri njenog muža, a ni samom taksisti.
Tako sam stajala u dovratku izvirujući povremeno na ulicu, koja je jednosmerna, pa barem nije bilo zablude s koje strane će kola doći. A kada se jedno vozilo sa istaknutom oznakom Taxi zaustavilo pred ulazom, jer me je vozač ugledao i prijateljski mi pokazao glavom da uđem, pomislila sam da je reč o Raulu, kako se zove moj taksista. Ubacila sam ruksak pozadi, smestila se i krenuli smo. Tri minuta kasnije, na prvoj raskrsnici, vozač me je upitao dokle idemo.
„Čekajte, vi niste Raul?!“, povikala sam na svom lošem španskom.
„Ne, nisam“, odgovorio je ovaj.
„Oooo, ne! Brzo nazad! Vozite nazad!“
Koliki baksuz treba da budete da u cik zore uđete u pogrešan taksi, koji se slučajno zaustavio pred vašim vratima?
Ništa ne shvatajući, čovek je poslušno krenuo obilaznim ulicama prema mom hostelu. Već je bilo pet i deset, i Raul je trebalo da je stigao. I zaista, jedno neobeleženo vozilo zaustavilo se na skretanju za moju ulicu a vozač je izašao napolje i telefonirao. Meni, jer moj telefon je upravo tad pozvonio.
„Raul, vi ste?“
„Da, stigao sam.“
Iskočila sam iz prvog vozila, dala vozaču svu sitninu koju sam imala, te uskočila u prava kola.
Huh, idemo!
*
Sat i po udobne vožnje, tokom koje nas niko nije zaustavio da bi nas legitimisao, a nigde nisam videla ni policiju – mora da je i za njih bilo prerano. Raul me ostavlja u centru Moljepate, poželevši mi sreću, i odlazi.
Vrtim se na trgu ne znajući na koju stranu treba da krenem. Mapa sa Wikiloc-a ne pomaže, a ne vidim ni bilo kakvu oznaku za početak trekinga. Pratim rutu na Maps.Me, ali u dva-tri navrata izaberem pogrešan pravac pre nego što me nekoliko ljubaznih lokalaca, ranoranilaca, uputi na pravi put. Srećom pa Peruanci ne spavaju do devet kao Čileanci, nego ih ima na ulicama još i pre zore, a radnje se otvaraju već od šest-sedam. Da se ovo dešava u Čileu, načekala bih se ja za nečiju pomoć.
Brzo stižem do oznake u vidu saobraćajne table, koja pokazuje pravac prema Sorajapampi – mestu udaljenom više od dvadeset kilometara, podno samog Salkantaj prelaza i lednika, gde planinari najčešće završavaju prvi dan pešačenja. Čitala sam da ovo parče puta mnogi prekrate tako što sednu u kolektivo, jer, kažu, nije baš atraktivna deonica. Ali ja sam odlučila da ću ispešačiti celu rutu, od prvog do poslednjeg kilometra. Ne znam da li je to stvar samodokazivanja, što će neki svakako tvrditi, ne samo za mene, nego za sve planinare, ili je pak reč do odnosa prema izazovima – ako se upuštam u neki, onda ću barem pokušati da ga savladam. Pri tom, nisam isključiva u tome, već ostavljam mogućnost i da se ispostavi kako to ipak premašuje moje snage. U tom slučaju, posegnuću za prevozom ili drugim vidom pomoći koja mi bude na raspolaganju. Hoću da kažem, nisam zadrta u svojim planovima, ali ne tražim ni najlakši put da bih stigla do cilja.
Tako krećem tom ’neatraktivnom’ deonicom.
*
Ponela sam dve poveće kese kokinog lišća i dve flašice eukaliptusovog ulja – oboje za otvaranje alveola i lakše disanje na velikim visinama. Start je na nešto više od 2.800 metara a danas bi trebalo da se popnem na oko hiljadu metara više.
Sam početak je toliko oštar, uspon je toliko strm, da nakon dva kilometra, koliko mi je trebalo da izađem iz sela i ostavim i poslednje kuće iza sebe, jedva povratim dah. Dok pravim kratku pauzu na vidikovcu, trpam punu šaku kokinog lišća u usta. Ali, za razliku od onog uspona na Planinu duginih boja, kad sam trenutno osetila olakšanje, efekat je sada znatno slabiji. Možda je ovo lišće suvlje, možda je predviđeno za čaj, a ne za žvakanje? Kupila sam ga u San Pedro marketu i jasno sam pokazala prodavačici da želim koku za žvakanje. Žena je klimnula glavom, u stilu ’naravno’ i prodala mi dve kese. Ali pošto nemam iskustva, mogla je da mi proda i lišće sa nekog drveta. Naravno, nije to uradila, jer prepoznajem ukus koke – gorak i, nakon dužeg žvakanja, na usnama osećam sličan efekat kao od mentol bombona. Znači, lišće ipak deluje, iako slabije nego prvog puta kad sam ga probala. Stoga se pripomažem i eukaliptusovim uljem, pa kad napokon prodišem punim plućima, nastavim – ili bi tačnije bilo reći – započnem uspon.
*
Nemam sreće sa vremenom – dan je oblačan, a na mahove počne da sipi i kišica, ali brzo stane. Ipak, vidljivost je dovoljna da primetim kako me pejsaž neodoljivo podseća na Šumadiju: brdašca se prelivaju jedno u drugo, sve je zeleno, pod šumom ili omeđenim livadama, plodne parcele su preorane, a preko tih gora i dolina vode zemljani putići. Kao u Srbiji, samo što je ovde sve mnogo prostranije i na mnogo većoj nadmorskoj visini. I sviđa mi se, jer sve odiše spokojem.
Prvu pauzu pravim već nakon pet kilometara. To je moj princip: što više kratkih predaha i tako rasporedim snagu na ceo dan. Mogla bih ja da odmah potegnem iz petinih žila i da u cugu ispešačim možda i duplo više, možda čak i da celokupnu današnju kilometražu sabijem u samo nekoliko sati hoda (prosečna brzina penjanja pod teretom je 2-3 km/h), ali ne želim da preterujem. Treba hodati pet dana, i svaki dan prelaziti dvadesetak kilometara, a ko zna kakav teren me očekuje. Za sada, podloga je zemljani put i po njemu je lako hodati.
Dok se odmaram, pored mene prođe četvoro lokalaca, idući u suprotnom smeru. Izašli su iz šume iza mojih leđa, dok put vodi na drugu stranu. Pitam ih kuda do Sorojapampe, a dvoje mi pokaže da pratim zemljani put, dok dvoje pokaže na jedva primetan prolaz i stazicu kojom su oni došli. Aha, verovatno je to prečica, da se ne bi zaobilazilo okolo. I naravno, krenem njome.
Ali kakva greška! To je toliko strmo, toliko uzano, džombasto i klizavo jer je još uvek jutro i sve je vlažno, da se sad samo pitam kako ću se izvući odatle. I zaklinjem se da mi više neće pasti na pamet da istražujem andske staze i bogaze, sa ruksakom od skoro petnaest kila na leđima.
Izbijam ponovo na onaj zemljani put, barem mislim da je to onaj isti, kojim je trebalo da idem kao svi planinari koji se ovuda upute. Ali uskoro otkrivam da se i on pretvara u stazu, čini mi se, još strmiju i težu od prethodne. Izgleda da sam ozbiljno zabasala gde nisam želela.
Ipak, naposletku se nekako izbavljam i ponovo uhvatim kolski put. Sad ne skrećem nikuda sa njega.
Ali pola sata kasnije, zaustavljaju se jedna kola iz suprotnog smera.
„Gde ste pošli?“
„Ka Sorojapampi.“
„A, pa to nije ovim putem, trebalo je da skrenete gore levo!“
Proverim Maps.Me i zaista, previdela sam da se put tu odvaja. Srećom pa sam napravila samo nekoliko stotina metara od raskrsnice. Vratim se i konačno uhvatim pravi put koji ću slediti sve do kraja ovog planinarenja.
*
Teren je postao blatnjav, a put se pretvorio u stazu koja vodi duž obronka neke planine. I koja se odronjava. Na više mesta, zemlja, kamenje, granje zatrpali su prolaz, a preko te piramide lokalci su mahom konjima (prepoznajem otiske kopita u zemlji) utabanali novi put. Zapravo bogazu, s koje se zbog najmanjeg neopreznog pokreta leti u ponor.
A ja se bojim visine. Otkrila sam to kad sam prvi put išla na neko planinarenje, pre dvadesetak godina, kad nisam smela da se približim ivici ponora, jer bi mi se ozbiljno zavrtelo u glavi. U to vreme uselila sam se i u stan na 13. spratu, sa terasom oko njega. Na nju sam izlazila samo u krajnjoj nuždi i to tako što bih se leđima priljubila uza zid stana, što dalje od ograde. Ali tada sam negde pročitala da čovek ima samo dva urođena straha: strah od naglog gubitka tla pod nogama, odnosno propadanja, i strah od iznenadnog jakog zvuka pored ušiju. Eksperimenti na bebama pokazali su da su to jedini strahovi na koje su one reagovale plačem i vrištanjem. Iz toga, zaključeno je da su svi ostali naši strahovi stečeni, najčešće kao posledica nekog neprijatnog doživljaja u detinjstvu. Što znači da se na njima može raditi kako bismo ih umanjili ili ih se čak i zauvek oslobodili.
Počela sam da radim na tom svom strahu postupno, najviše planinareći, a kod kuće sam malo po malo ’osvajala’ tu svoju terasu. Desetak godina kasnije, letela sam paraglajderom iznad Kavkaza, iako sam vrištala sve vreme od straha i već posle nekoliko minuta tražila da se prizemljimo; a kada sam posetila Nebeski toranj u Šangaju, čiji je pod od stakla, bukvalno sam puzala njime do prozora kako bih napravila fotografije – ali sam onda ipak uspela da ustanem i ’slobodno’ zakoračim. Još veći napredak primetila sam nakon dve decenije borbe sa tim strahom: nisam postala slobodni penjač ili perač prozora na neboderima, ali sam sama farbala rešetkastu ogradu svoje terase pre nego što sam krenula na panameričku turu.
Tako sada smem da hodam tom uzanom stazom, doduše, nakrivljena celim telom na suprotnu stranu od ponora i nikako ne gledajući dole, niti razmišljajući o opasnosti da se okliznem i završim razlupana u ambisu, gde me niko nikad ne bi pronašao. Istrenirala sam sebe da se prilikom suočavanja sa tim strahom, kada treba savladati prepreku, potpuno usredsredim na to što radim, razmišljajući samo o narednom koraku i kako da ga izvedem sa maksimalnom pažnjom. Koračam nogu pred nogu, u sebi ponavljajući: „Samo polako! Polako. Tako je. Polako!“ iako skoro sve što radim snimam kamerom, sada mi to ne pada na pamet. Nikakav suvišan pokret ne dolazi u obzir, ništa što bi mi skrenulo pažnju i, možda, poremetilo ravnotežu.
Uspešno pređem preko prvog odrona, kada pedeset metara dalje naiđem na drugi. Ovog puta, nema staze preko hrpe zemlje, nego je ona utabana tik uz ivicu ponora. „Super!“, promrmljam sarkastično. Na čas, pomislim i šta bi bilo kada bih se vratila natrag. Nazad preko one piramide, pa drugim putem, za koji znam da postoji. Njime su išli planinari čiju sam rutu skinula sa Wikiloc-a. Ali, to bi značilo pet-šest kilometara duže rute, zbog vraćanja, a i ta trasa vodi onim strmoglavim prečicama koje želim da izbegnem. Tako odbacujem tu ideju i hrabro krenem napred.
Još jedan odron ostao je iza mene.
Ali, uskoro nailazim i na treći. Pa dobro, šta je više ovo? Koliko ima ovoga? A šta ako se ispostavi da preko neke od tih prepreka uopšte ne može da se pređe? Jer ja ne znam kad je sve to nastalo i da li su retki žitelji ovih brda stigli da koliko-toliko raščiste prolaz. I koliko često tuda uopšte prolaze? Vidim tragove stopala i kopita, i čini mi se da su brojni, ali ja ipak nisam Vinetu, kome sam se divila u detinjstvu, gutajući knjige o njemu, i nemam znanja koja je on imao. Ali opet se nalazim u jednoj od onih pozicija na Putu, kada je lakše nastaviti dalje, bez obzira na prepreke, nego se vratiti natrag. Mirim se unapred sa svakim lošim otkrićem koje me može sačekati iza novog prevoja i nastavljam. Srećom, taj treći odron, bio je i poslednji na mom putu.
*
Izbila sam na vidikovac Činčirkuma (chinchirkuma), na 3.800 mnv. Naziv je dobio prema cvetu koji raste na visinama između tri i četiri hiljade metara, na kečuanskim Andima. Cvet ima i lekovito dejstvo na bubrege, za čije lečenje se koristio od davnina. Shodno toj staroj nameni, na ovom vidikovcu podignuta je česma sa toaletima, a postoje i dva natkrivena odmorišta, sa kojih se pruža pogled prema dolini koja je sada u neprozirnoj magli. No barem ću dopuniti zalihe vode, jer mi je u flaši preostalo još možda dva-tri gutljaja. Ali onda otkrijem da su česme uklonjene, možda zbog pandemije, a možda i pre nje, toaleti su zaključani, a nigde ne postoji nikakav izvor ili potočić.
Sednem na klupu na vidikovcu i udubim se u proučavanje rute. Ovo je, za danas, najviša tačka, na kojoj se nalazi i Sorojapampa. Ali odavde do tamo nije ravno, nego se najpre spuštam trista metara niže, u oko tri kilometara, do odmorišta Čalakanča, odakle se potom penjem na pređašnju visinu, tokom šest i po kilometara. Sveukupno, od cilja me deli skoro deset kilometara i šesto metara razlike u nadmorskoj visini.
Nisam sigurna da li ću imati snage za to, pa razmatram mogućnost da kampujem u toj Čalakanči. Mapa pokazuje da se tamo nalaze neki objekti, odmorište i još neke dve građevine. Krećem prema njima, ali iako put najzad vodi nizbrdo, veoma sam spora i teško mi je da hodam pošto je staza prepuna kamenica, kamenja, šljunka. Nemoguće je pružiti korak, čak i da nisam ovoliko umorna.
Sedam na malo uzvišenje uz put, kako ne bih morala da skidam ruksak, već ga koristim kao naslon za leđa, oslonivši ga dnom o tlo na kome sedim. Nije baš najudobniji položaj, ali tako odmaram ramena, jer ih oslobađam tereta. I koliko god da mi je teško, zaista uživam u tom trenutku, gledajući u dolinu u kojoj se magla razišla, a čak se i sunce pojavilo. Najradije bih na toj zaravni iza mene postavila šator, ali nemam vode, a i deset kilometara zaostatka u odnosu na plan bilo bi previše. Ne znam kako bih to nadoknadila narednih dana.
Tako sedim tu, izloživši lice suncu i slušam cvrkut ptica, kada iz smera u kome planinarim začujem muški glas. Naćulim uši i raspoznam kečua jezik. Uskoro se pojave dvojica konjanika, mladića, u srednjim tridesetim. Jedan od njih – onaj koga sam čula – priča telefonom. Javim im se, oni mi otpozdrave, pa kako deluju prijateljski, napravim nekoliko fotografija, dok ih istovremeno, sve vreme, snimam kamerom. Čini mi se da mi ne zameraju, a ovaj potonji čak se i šali, podigavši obe ruke uvis i glupirajući se dok ga fotografišem.
Pitam ga za vodu, da li ima da mi da malo, ali on negira. No u blizini se nalazi reka, nema ni trista metara do nje.
Zaista?! Pa to je odlična vest!
*
S novom snagom tabanam nizbrdo prema spasonosnoj vodi. Ali prelazim trista, i šesto, i devetsto metara, napravila sam već pun kilometar, a od te reke ni traga. Možda postoji samo u kišnoj sezoni? Ali, ne bi mi onda to rekao, jasno mu je šta sam ga pitala i da sam ostala bez vode.
U tom preslišavanju stižem do onog odmorišta i dve građevine koje sam videla na mapi. Nema šanse da tu bilo gde postavim šator, jer nigde nema parčeta ravnog tla, osim uza sam put. A to ne bih, koliko god da nije prometno. Nema mi druge, nego da nastavim prema Sorojapampi, još šest i po kilometara.
Prilično sam zabrinuta kako ću stići tamo, jer me tabani već ozbiljno bole, ali oraspoloži me otkriće reke, zapravo potoka, o kome je onaj mladić govorio. Prolazi nedaleko od odmorišta, što je na kilometar i više udaljenosti od mesta na kom sam ga srela. Ali, kako i očekivati od ljudi koji razdaljine prelaze peške ili na konjima da imaju osećaj za prostorne mere. Kao i na Himalajima, na Anapurni, i ovde se sve računa u satima hoda, ili jahanja. Moja je greška što sam to smetnula sa uma.
Čak i Maps.Me obavezno pokazuje i orijentaciono vreme hoda do cilja koji unesem. Sad mi predviđa 4 h i 29 min do Sorojapampe. Ceo dan mi to radi i već me nervira što je algoritamski postavljeno da na ovoj nadmorskoj visini prosek hoda iznosi kilometar i po satu. A ja se krećem duplo brže, prosek od tri-tri i po kilometara nije mi opadao čak ni na usponu do najvišeg vidikovca. U stvari, ta mapa me nervira jer je sada prilično realno to njeno predviđanje, s obzirom na to da se jedva vučem. Uspon je skoro neprimetan, put širok i bez onog kamenja o koje se svaki čas sapliće, ili se zabada u đonove, te bih tu razdaljinu mogla da pređem za sat i po. Samo kad ovo ne bi bio završetak prvog dana pešačenja, nego njegov početak, a ja sveža i puna snage.
Ali idem, uhvativši ritam koji mogu da održim sve do cilja.
*
Mrak pada a ostao mi je još kilometar do ulaza u selo, ili dva i po do njegovog izlaza. Nemam ideju gde bih mogla da nađem odgovarajući smeštaj. Od onog Francuza znam da se u Sorojapampi nalazi više zaravni, koje nikome ne pripadaju, pa na njima obično kampuju budžet putnici poput mene. Ali radije bih da nađem neki kamp koji će biti zaklonjen od vetra i koliko-toliko ušuškan od noćnog minusa.
Sada je svaki korak napor. Brojim ih do pedeset, pa onda stanem ili sednem na minut-dva. Ne mislim ni o čemu. Pretvorila sam se u mašinu koja cedi poslednje zalihe goriva da bi nastavila da radi. I izbegava svaki, i najmanji, nepotrebni napor, koji bi joj oduzeo i to malo energije što joj je preostalo. Razmišljanje je suvišno trošenje energije. Slušanje muzike, koje je do pre pola sata pomagalo, postalo je iritirajuće, jer traži uključivanje posebne pažnje. Kada bi to bilo moguće, najradije bih zatvorila i oči, nastavljajući da hodam žmureći. Štap mi je težak kao tuč, ali njega moram da zadržim, jer bez tog oslonca, mislim da bih pala.
Nesmotreno sam krenula na ovaj treking bez prethodnih priprema. Tačno je da telo pamti i da me svi napori koje sam podnela tokom deset godina čine spremnijom u odnosu na one koji samo povremeno planinare ili putuju biciklom, ali ja od početka aprila skoro da nisam imala nikakvu ozbiljniju fizičku aktivnost. A sad je početak juna. Više od dva meseca sedela sam u San Pedro de Atakami, a otkako sam stigla u Kusko, špartam gradom i idem na ture, ali to nije dovoljno kao priprema za ovakav izazov. Znam da će sutra, a najkasnije prekosutra moje telo da se stabilizuje, ojačaće za samo dan ili dva zahvaljujući tome što sve pamti, ali mogla sam ovo i pametnije da uradim, uz prethodnu pripremu.
*
Iza sebe čujem zvuk motora i pomerim se uza samu ivicu puta, kako bi kola mogla da prođu. Ali vozilo se zaustavlja. U njemu, muškarac i žena, koji mi se srdačno osmehuju.
Dokle idem? Do Sorojapampe? Da li planiram da kampujem? Ako želim, mogu da me povezu, to je samo kilometar i po odavde, ali već je pao mrak, pa da ne lutam tražeći smeštaj.
Čudo! Spas! Ili mi to samo tako izgleda u ovom trenutku. Kako god, ubacujem ruksak pozadi u prtljažnik pikapa, a zatim se i sama smestim u kola.
Moji spasioci ne govore engleski, ali sporazumevamo se uz pomoć mog španskog. Ubrzo shvatam da oni drže jedan od kampova i da me voze tamo. Dobro. Nemam pojma koliko će me to koštati, ali sad mi je sve svejedno. Samo da stignem negde, da postavim šator i naduvam podlogu, te da se uvučem u svoju toplu vreću. Barem se nadam da će biti dovoljno topla na temperaturi koja je već sad pala ispod nule, a još nema ni šest sati.
„Trideset sola“, kaže vlasnik, pokazujući mi na kućice u obliku šatora, koje su napravljene od cerada razapetih između drvenih konstrukcija, a pokrivene su krovovima u tradicionalnom stilu, od sušenih trava, nalik na našu slamu. U svakoj se nalaze po dve ili tri debele strunjače.
Pitam da li mogu da postavim šator unutra. Biće toplije, a dovoljno je mali da će stati bez problema.
„Ne!“, odbija čovek. „Šator napolju, a unutra samo vreća.“
„Biće mi hladno samo u vreći“, odgovaram.
Šest i po evra, koliko mi traži, u Peruu nije malo – toliko košta iznajmljivanje sasvim pristoje sobe sa kupatilom. A nema turista i mogu da biram gde ću.
Sve to vlasnik zna. Ali zna da sam danas ispešačila dvadeset tri i po kilometra, noseći četrnaest kilograma na leđima i da verovatno nemam snage da sad, po mraku, idem okolo tražeći drugi smetaj. Dugo je već u turizmu i njegove procene gostiju su nepogrešive.
Zato iznosi strunjače iz jedne kućice, iako mu to nisam tražila, štaviše, radije bih spavala na njima, jer su i odlična izolacija od ledenog tla, te me pušta da unutra ipak postavim svoj šator.
Najzad kraj današnjeg dana!
DRUGI DAN
Spavala sam u dve vreće, obukavši polar i perjanu jaknu, i to preko astro folije za preživljavanje (koja se koristi u slučaju pothlađivanja), dok sam na glavu stavila vunenu kapu – pa ipak, pred zoru, probudila me je jeza duž leđa. Nije bilo ničeg više što bih mogla da stavim na sebe, pa sam pokušala da nekako održim san, uprkos neprijatnom osećaju da mi je jako hladno. Na kraju sam odustala. Ionako je bilo već skoro šest i vreme da se spakujem i krenem.
Sinoć sam bila planirala da ovog jutra obiđem ledničko jezero Humantaj Čoča, koje većina planinara poseti prvog dana, po prispeću u Sorojapampu. Nalazi se na samo dva kilometra udaljenosti, ali treba se popeti skoro četiri stotine metara više, a onda se, naravno, i spustiti. Za mene, to bi značilo najmanje dva sata do tamo i nazad. I umorila bih se i pre nego što bih krenula na današnje pešačenje. A danas me očekuje najteža deonica – prelazak preko prevoja na 4.630 metara.
Vedro nebo, sa belim oblacima, najavljuje sunčan dan, što je već dovoljan razlog da se radujem. Uz onaj da se osećam dobro, iako pomalo umorno, ali imam dovoljno snage za izazov koji me očekuje. Odavde zapravo kreće pravo planinarenje, jer više nema nikakvog puta, samo staza koja prati reku Blanko, duž obe njene obale. Biram levu, što znači da hodam desnom stranom u odnosu na nju. Ta strana duže od sata nakon svitanja ostaje senovita, jer je zaklonjena planinom Salkantaj. Ali kad sunce najzad uspe da se izdigne preko vrha na 6.271 mnv, obuzme me ona arhetipska sreća izloženog nomada, kakvu su sigurno osećale i Inke, čim su zidale tolike hramove u slavu Sunca.
Za razliku od jučerašnjeg dana, današnji pejsaži izazivaju moje neprekidno ushićenje. Kako se penjem iz kotline, u kojoj ostavljam poslednje kuće, tako pogled postaje sve otvoreniji. Preda mnom, korak po korak, ukazuje se gorostasna planina pod večitim snegom i sa lednikom zbog kog sam se zapravo i tresla ovog jutra od hladnoće. Spavati na nekoliko kilometara od njega otprilike je jednako iskustvu kao da postavite krevet pored velikog zamrzivača, koji otvorite i tako ga ostavite cele noći. Ali sada, obasjan suncem, deluje veličanstveno i jedva otržem pogled od njega.
Često pravim pauze, da dođem do daha. Kokino lišće pomaže, ali pokušavam da održim puls u normali. Nedavno, jedna mlada žena od trideset pet godina doživela je srčani udar na Himalajima, na manje od 600 m udaljenosti od Mont Everesta. Bila je iskusna alpinistkinja, koja je sa svojim mužem rešila da osvoji svih sedam najvećih svetskih vrhova. Suprug se peo ispred nje i nije ni primetio šta joj se desilo. Stigao je na vrh i tek tamo shvatio da je nema. Kada su je našli, bila je mrtva. To svakome može da se desi, jer godine nemaju nužno veze sa tim. Ako preforsirate telo, srce neće moći da prati taj napor i prestaće da radi. Najviše ljudi na svetu umire od srčanog udara. Ako izuzmemo bolesne i stare, i dalje ostaje veliki procenat ljudi u punoj snazi koji su tako postradali. Razlog je – nesmotrenost. Ono kad vas adrenalin povuče, pa želite da što pre stignete, misleći „ma mogu ja to, nije to ništa za mene“. I zaboravite da osluškujete svoje telo. Ne treba vam pulsometar da biste osetili da li srce radi normalno, ili se previše ubrzalo. Ako vam je dah kratak, ako vam u grudima snažno udara, znači da ste prešli granicu. Najbolje što možete da tada uradite je da stanete i sačekate dok vam se puls unormali. Cilj neće pobeći. A ako doživite srčani udar jureći za njim, sasvim sigurno nećete ga osvojiti.
Zato ja koračam polako, nastojeći da se ne zadišem previše. Brojim pedeset koraka, pa stanem i odmorim se. Ako je uspon prejak, onda smanjim na trideset. Ali ne po svaku cenu. Čim osetim da sam se previše zadihala, stajem. Takođe, izbegavam svaki nagli pokret, jer oni ubrzavaju rad srca i oduzimaju dragocenu energiju.
U planinu, posebno ovako visoku, ne ide se sam. To znam odlično, ali osim što nemam društvo, uzdam se u svoje iskustvo i ogroman oprez. Ne rizikujem nikad ako to zaista nije neophodno. Uvek sam spremna da odustanem, jer ne dopuštam da me vodi ego, umesto razuma. Sklona sam pre da potcenim svoje stvarne snage, nego da se precenim. I verujem da mi sve to zajedno čuva glavu na ramenima već punih deset godina otkako živim kao avanturista.
*
Teren je toliko strm, a kamenit, sa velikim kamenjem oko staze, takođe prepune kamenja, samo manjeg, da tek na pedesetak metara udaljenosti mogu da vidim kako mi u susret nailazi konjovodac. Ispred njega oprezno stupaju životinje, prateći cik-cak putić. Pomerim se u stranu da ih ne bih uplašila. Svi konji su osedlani, ali bez jahača. Možda se vraćaju nakon organizovane ture, pošto su planinare prebacili na drugu stranu prevoja? U pesku ima puno tragova kopita, stopala i rupica od planinarskih štapova.
Nazovem konjovocu dobar dan, a on me upita na engleskom kako sam i zašto planinarim sama. Nije to baš uobičajeno, znam. Ali nema razloga za zabrinutost, odlično sam, samo je uspon jako težak.
Imam još oko sat i dvadeset minuta do vrha, kaže čovek i poželi mi sreću.
Znači, dva i po do tri sata – tako računam. Njegova i moja brzina ne mogu da se uporede, a i dosta je mlađi od mene. Ali dobro je znati da nisam baš sasvim sama na ovoj planini, već da ovuda povremeno naiđe neko sa konjima, ili mulama. U slučaju neke nepredviđene okolnosti, pojavio bi se pre ili kasnije neko ko bi mi pomogao.
Iako je sve teže, moje uživanje je sve veće – ono u pogledu. Kad se okrenem, dole u dnu kotline razaznajem raštrkane kućice Sorojapampe i tanku liniju rečice, kao prorez između dva spojena dlana, čiji prsti su planinski vrhovi. Ne mogu da se nagledam tog prizora.
*
Stižem na zaravan Sujročoća (Suyroqocha), na 4.480 mnv. Oznaka kaže da mi je do vrha ostalo još samo devet stotina metara. Ali, ne hitam da ih pređem. Imam dovoljno vremena, a otkrivam i malo jezerce. Idealno mesto za pauzu. Pije mi se čaj, a i nešto bih pojela. Jutros sam, pre polaska, u susednoj kući u kojoj se nalazi mala prodavnica kupila hleb, sir, slatkiše, banane. Na ovim visinama, telu su potrebni ugljeni hidrati – energija, kako bi nastavilo da savlađuje prepreke.
Počelo je da duva iz doline, pa pronalazim mesto u zavetrini, pored jezerca i natenane se založim. Koliko mi je dobro, razumeju samo planinari kada nakon svih napora sednu da se odmore, a gde god da pogledaju oko sebe, oči im pune lepote. Valjda se zbog toga i penjemo na sve te vrhove.
Posedim tu sigurno pola sata, pa polako nastavim dalje.
Obuzdavam u sebi radost što sam se već sasvim primakla cilju i zadržavam telo da ne pojuri ka vrhu. Samo strpljivo i polako. Neće taj prevoj nikuda pobeći.
Pravim i poslednju pauzu na dvesta metara od cilja. Skinula sam ruksak, sela tako da se oslanjam na jedan kamen i prilično mi je udobno. Žmurim izloživši lice suncu. Prija mi tišina planine, koju narušava samo udaljeni huk one Bele reke. U ovakvim trenucima snažno osećam kako sam deo Prirode, kako svaki moj atom pripada tom okruženju sa kojim će se, jednog dana, ponovo sjediniti. Mogla bih tu ostati zauvek, čini mi se, produživši ovakav trenutak do večnosti.
Prene me zvuk kopita po kamenju. Pogledam u pravcu prevoja, odakle ponovo nailaze konji, četiri-pet njih, a čovek koji ih vodi ide za njima.
„Da li ste dobro?“, pita me.
„O da, odlično sam, hvala veliko!“
Kad prođu, ustanem i polako se spremim za osvajanje poslednjih dvesta metara.
*
I evo me na vrhu – Alba Salkantaj. Ne verujem da sam stigla, da sam se najzad popela. Smejem se kao dete. Vrištim od sreće. Ne znam šta bih od siline radosti.
*
Prošlo je jedan, a sa planine valja sići pre popodneva, jer vreme se uvek menja u drugoj polovini dana. Zato žurim nizbrdo, ali teren je toliko kamenit, da nisam mnogo brža nego prilikom uspona. Sa moje desne strane ostavljam veliko jezero Humantaj, koje takođe neću posetiti, iako sam to bila planirala. Nemam vremena, jer spust će potrajati satima, do prvog sela i zaravni na kojoj bih mogla da kampujem, iako bih noćas volela da spavam u toplom. Mapa kaže da se na šest kilometara odavde nalazi neko seoce, sa restoranom i hostelskim smeštajem. Nadam se samo da cene nisu previsoke.
Silazim više od tri sata, baš kako je i aplikacija proračunala da je pešaku potrebno da se spusti sa Abra Salkantaja. Prolazim kroz nestvaran predeo prepun belog kamenja, koje je razbacano svuda oko staze. Ali nije to oštro, odsečeno kamenje od stena, nego je lepo zaobljeno, čak i kad je visoko po nekoliko metara i teško više tona. Ne znam otkuda ono tu, jer nikad ništa slično nisam videla. Najpribližnije je izgledu kamenitog rečnog korita, a ovuda zaista i teče reka, ali teško mi je da zamislim da bi i u kišnoj sezoni cela ova površina mogla biti pod vodom. Preširoko je, a zbunjuje me i to što su na samo nekoliko metara od tog kamenja podignute kuće seoca Vairakmačai (Wairaqmachai).
Kasnije, saznaću da je reč o ostacima glečerske morene. Kad se glečer spušta, nosi sa sobom materijal, bočno, ispod i čeono. Pošto više nema glečera, ostalo je jezero koje se puni vodom od kiše i morene. Zaobljeno je jer ga je kotrljao glečer i svojom težinom uglačao.
Iako postoji naučno objašnjenje, osećala sam se kao da hodam po Marsu.
*
Selo je potpuno prazno. Nema restorana. Nema hostela. Ni ljudi. Samo jedno pseto koje se mota po napuštenim, nedovršenim objektima bez vrata i prozora. Razmatram mogućnost da se smestim u jnekom od njih, jer između tri zida ipak će mi biti toplije nego da ostanem napolju, na proplanku. Ali to je ulazak u tuđi posed, a ne znam kako bi vlasnik, ukoliko bi slučajno naišao, to prihvatio. Još sam pod uticajem loših iskustava iz Čilea, kada sam, u par navrata, bez odobrenja, kampovala na nečijoj privatnoj imovini.
Zato se malo odmorim, pa produžim dalje, prema kućama niz put. Ali ni tamo nema žive duže, iako se ispred jedne, građene u tradicionalnom stilu, ali očito novijeg datuma, suši posteljina. Izgleda da je to hostel i da radi, ali ulazna vrata su zaključana, a moji pokušaji da nekog dozovem, ostaju bez odziva.
Tad ugledam neku priliku dvesta metara niže, ispred razbacanih poludovršenih kuća nekog imanja. Dozivam je. Osoba – za koju pomislim da je muškarac – pogleda prema meni, pa se okrene i krene na drugu stranu, za nekim svojim poslom.
„Hej, stanite! Tražim smeštaj!“, vičem na španskom.
I prilika se zaustavlja, a ja požurim prema njoj. Kad se približim, shvatim da je zapravo žena, u radničkom odelu, sa gunjem. Objašnjavam joj ponovo da mi treba soba.
„Imate li šator?“, pita me.
„Imam, ali hladno je. Želela bih da spavam unutra“, jadam se. Pomisao na još jednu noć smrzavanja totalno mi je odbojna.
Žena odgovara da ima jedan krevet i povede me prema kućici bez fasade, koja je samo ozidana ciglom. Iza masivnih drvenih vrata, ukaže se prostorija sa zemljanim podom, sa prozorom bez stakla, koji je zatvoren spolja ceradom a iznutra povećim komadom lima, i jednim krevetom.
„Možete ovde“, kaže žena.
„Odlično! Koliko?“
„Četrdeset sola.“
Deset evra za ovo je sigurno previsoka cena, a to će se ubrzo i potvrditi kada žena bude izašla sa mojim novcem u ruci. Ispred će je sačekati ćerkica, kojoj će majka, po svoj prilici, reći za koliko je iznajmila ovu kućicu, a devojčica će poskočiti od radosti, čestitajući joj.
Ali meni će zapravo biti drago što sam joj omogućila da nešto zaradi. Nije da imam novca za rasipanje, ali tih deset evra, odnosno četiri-pet više u odnosu na realnu cenu ovakvog smeštaja, meni ne menja ništa bitnije, dok su ovim ljudima oni veliki kao kuća. Znam to, jer sam se u Kusku nagledala sirotinje sa planina, koja je presrećna kad nešto proda i dnevno zaradi evro-dva. Tuga me obuzme svaki put kad ih vidim na ulicama.
Naručila sam i večeru, koju mi je naplatila deset sola, što je srednje visoka cena kompletnog obroka sa menija u restoranima. Mogla sam sigurno da se cenkam i oko prvog i oko potonjeg iznosa, ali nisam to želela. Srce mi je bilo puno što na taj način mogu da im pomognem.
*
Sa sumrakom, spustila se i teška siva, gotovo neprozirna magla. Izašla sam do WC-a u dvorištu, a onda krenula da nađem kuhinju, jer sam već pregladnela, a dogovoreno vreme za večeru već je odavno prošlo. Jedva sam pogodila u koju od nekoliko kućica, a sve su bez svetla, da uđem. U ovoj je gorela vatrica u zemljanoj peći, pa me je njeno svetlucanje privuklo.
Unutra, osim peći, jedan trpezarijski sto, drvena klupa uza zid, a ispred peći i šporeta, na tronošcima sede devojčica i njen otac, dok majka priprema večeru.
Kako uđem, tako muškarac skoči i odvrne sijalicu koja visi sa gajtana iznad stola, paleći svetlo. Scena me neodoljivo podseti na moju babu i dedu sa majčine strane, koji su živeli visoko u brdima u valjevskom kraju, takođe u kući sa podom od nabijene zemlje, sa sličnim stolom i klupama bez naslona, čak je i plastični stolnjak nalik na one koje pamtim iz detinjstva. I oni su odvrtali sijalicu koja je isto tako visila sa plafona samo kad im u posetu dođe rodbina iz grada.
Zbog tih sećanja, osećam sve veću nežnost prema ovim ljudima. A i oni se trude da meni, kao nekom važnom gostu, maksimalno ugode. Tako muškarac uključuje tranzistor i pronalazi neku peruansku narodnu muziku, kako bi napravio veselu atmosferu.
Uprkos očitom siromaštvu i teškom životu, ova porodica živi u ljubavi. Devojčica je tatina mezimica, pa se namešta tako da je otac zagrli, dok se ona igra sa štencem i mačkom koji se motaju pored peći. To im je četvrto, najmlađe dete, dok su troje ostale dece koje u Kusku, koje u Limi, koje u Arekuipi.
Pre glavnog obroka, dobijam komad kolača od jaja i brašna i čaj, u koji je čovek stavio neke travke. Izašao je načas napolje da bi ih ubrao, pa ih je ubacio u čajnik. Ne znam šta je tačno stavio, ali posle nekoliko gutljaja osetila sam blagu omamljenost. U meni se sve smirilo i kao da sam bila negde drugde, posmatrajući šta se dešava sa tom Snežanom u toj tamo kuhinji. Morala sam da se trgnem i uložim napor da ne bih zaspala tu, na toj klupi, na koju su mu podmetnuli jagnjeću kožu kako bi mi bilo udobnije.
Uskoro je stigla i večera: najpre supa sa rezancima, a za njom pirinač sa prženim krompirima. Sve sam pojela u slast, sama za stolom, pošto su domaći ostali na svojim hoklicama, verovatno se osećajući nedostojnima da sednu za sto sa turistom-gostom. Bilo mi je krivo, ali moj poziv da mi se pridruže na klupici nisu uvažili.
Nakon večere, posedela sam još kratko vreme, pa sam se oprostila od njih i otišla na počinak. Jedva sam dočekala da se zavučem pod pokrivač od jagnjeće kože i nekoliko teške ćebadi preko nje.
TREĆI DAN
Naspavana, odmorna, voljna za nastavak planinarenja krećem rano, čim se razdanilo. Moji domaćini još spavaju, pa ih ne budim, jer nema potrebe – sinoć sam sve platila.
Put vodi nizbrdo, pa iako je sad spust dosta blaži nego jučerašnji kad sam silazila sa planine, nije ništa lakše hodati, zbog iste onakve kamenjem prekrivene staze. Gde god je moglo, žitelji ovdašnjih sela utrli su zemljane zaobilazne staze, ali konfiguracija terena nije im ostavila puno mogućnosti da ih utabanaju duž cele rute.
Možda dva sata nakon napuštanja Vairakmačaija, primećujem koliko se okruženje promenilo, prvenstveno flora. Onaj kameniti krš zamenilo je gusto rastinje sa ogromnim lišćem, neobično šipražje, drveće sa širokim krošnjama. Ušla sam u Amazoniju, koja počinje istočno od Anda. Put me vodi njenim obodom, ali sasvim je jasno da se nalazim u drugačijem geografskom pojasu. I temperatura je osetno porasla, pa već oko deset ostajem samo u košulji – toliko sve isijava, iako je sada početak zime.
Opet sam uzbuđena, ali sada zbog toga što se nalazim u klimatskom pojasu u kome nikad ranije nisam bila. Ova naša planeta toliko je velika i raznolika, a otkrivanje njenih različitosti održava me u stanju duha deteta koje je tek počelo da upoznaje svet oko sebe, i sve mu je novo, i neobično, i zanimljivo. I svemu se raduje, jer svet i postoji na našu radost, iako smo ga mi, kao ljudski rod, učinili pretežno tužnim mestom. Čujem to dete u sebi kako vrišti od sreće što smo ono i ja stigli čak dovde, što ulazimo čak i u tu amazonsku prašumu, čineći prve, nesigurne korake po njoj.
*
U mestu Čaulaj (Chaullay) postoji žičara preko nabujale reke Apurimak. Kanjon je dubok, a žičara starinska, sa korpom, koja se pokreće tako što je neko vuče sa suprotne obale. Gledala sam to u jednom video-snimku pitajući se da li ću smeti da se upustim u tu avanturu. Ali kad pristignem u selo, otkrivam da žičara odavno ne radi. To znači da moram zaobilaznim, pet-šest kilometara dužim putem. Pre nego što izbijem na njega, zastajem u naselju da od seljaka kupim hleb, sir, jaja.
Mladi bračni par, za koji najpre pomislim da su brat i sestra jer neobično liče jedno na drugo, veseli se mom dolasku. Primaju me u kuhinju, koja je u vreme pre pandemije, dok je ovde dolazilo puno turista, bila trpezarijski boravak. Pripreme mi čaj od anisa i porazgovaramo na mešavini engleskog i španskog. U dvorištu pored kuće imaju desetak drvenih kampova, u obliku minijaturnih kućica, sa po dva kreveta u svakoj. U jednom sličnom ’drvenom šatoru’ spavala sam u Andrejevici, u Crnoj Gori, uoči uspona na neki od Komova. Osim tog smeštaja, u kući imaju i zajedničku sobu sa desetak kreveta. Sada je sve prazno, a turiste vide jednom u nekoliko dana. I uglavnom se ne zadržavaju ovde.
Pošto me put vodi kroz to seoce, primećujem da su sve kuće zapravo hosteli ili kampovi. Ovo mesto živelo je od turizma. Od čega sada ti ljudi žive?
*
Nakon Čaulaja, planinarska staza ponovo se proširila u kolski put. Do ovog mesta stižu minibusi, kolektivo, motori, putnički automobili. Ali, nije prometno, jer nema turista, a lokalno stanovništvo uglavnom je statično.
Prešla sam već šesnaest kilometara, i to kroz veličanstvenu prirodu, dok mi se ovo sada ništa ne dopada: zdesna su mi stene, sleva visoko rastinje koje mi uglavnom zatvara pogled prema kanjonu Santa Tereza reke, u koju se Apurimak ulila kod poslednjeg sela. Shvatam da sam previdela drugi most, nakon prvog koji sam prešla, a koji bi me odveo na suprotnu obalu. Staza se njome nastavlja, što jasno vidim sa ove strane. Ali već sam ishodala više od četiri kilometra da bih se vraćala, a novog mosta nema. Šta je, tu je.
Povremeno, i na ovoj strani otvori se pogled i onda stanem, ili ako mi teren to omogućava sednem, te posmatram vijugav putić kroz gusto zelenilo, koji vodi uglavnom iznad same reke, dok sam ja stotinak metara više. Na toj suprotnoj obali povremeno ugledam neke kućice, sa malim njivama, a veće zaravni pretvorene su u kampove. Žao mi je svih tih ljudi u ovim zabitima, koji su živeli od turizma, ali sam, s druge strane, sebično radosna što nema gužvi. Koliko sam čitala, u vreme pre pandemije ova ruta ličila je na Kamino de Santjago, sa stotinama planinara koji dišu jedni drugima za vratom.
*
Nakon duže pauze, kada ponovo krenem, otkrijem da sam tokom onog spusta sa planine istegla mišić na levoj nozi, iza kolena. A bila sam maksimalno pažljiva, jer silazak mi je uvek teži od uspona i znam da sam sklona povredama ovog tipa ako ne vodim računa. Tako sad hramljem, čineći sitne korake. Pada mi na pamet da ’skratim’ mišiće leđa a samim tim i ovog iza kolena, tako što ću se saviti i hodati kao oni povijeni starci, ne ispravljajući se. I zaista, osetim olakšanje. Ali ono traje kratko, pošto je naporno hodati u tom položaju.
Srećom, stigla sam do nekog kampa, koji je udaljen šest kilometara od mog prvobitno planiranog cilja za danas. To nije mali zaostatak u predviđenoj dnevnoj kilometraži, ali sada sam sigurna da ću sutra sve nadoknaditi, zbog toga što me nakon tih prvih šest kilometara nizbrdo, očekuje uspon. A tokom njega, neću osećati ovaj bol. Uz to, primakla sam se na trideset kilometara Aguas Kalientesu, gde se moje planinarenje završava, a imam još cela dva dana pred sobom.
Vlasnica kampa dočekuje me svežim ceđenim sokom od svežeg voća, kako bih se najpre malo oporavila. Kamp mesto naplaćuje mi simboličnih deset sola (dva i po evra), a toliko košta i upotreba vaj-faja, čiji signal ne dopire do mog šatora, nego moram da izađem na put ili da pređem na suprotnu stranu, u dvorište njene kuće. Ali mesto je veoma lepo, ravno i zatravljeno. Iako nemam otvoren pogled na reku, odozdo slušam njeno hučanje. U blizini kampa postoje pravi toaleti, što koristim da se unutra istuširam pomoću vode koju sam zagrejala na gorioniku. U sastavu kampa nalazi se i natkriljeno drveno odmorište, sa klupama. I nema nikoga. Savršeno mesto za mene.
Jedini problem su komarci. Amazonski komarci su napast kao nigde drugde. To je sićušno, skoro nevidljivo, a ubada tako opako, da nakon uboda ostaje krvava rupica kao da ste se naboli na neki deblji trn. I to mesto odmah otekne, napravi se crveni otok, koji nepodnošljivo svrbi dok ona rupica peče. Ubadaju čak i po tabanima i dlanovima. Kad sam ono danas pravila dužu pauzu, izula sam cipele i svukla čarape kako bih malo provetrila noge. Nisam ni osetila kad su me krvopije izujedale, samo sam počela da se krvnički češem. I kad sam nastavila da hodam, toliko su me svrbeli tabani, da sam namerno stajala na kamenje, kako bih se kroz đonove počešala. Nisam odmah shvatila da je reč o komarcima, već sam se iskreno zabrinula da nisam zakačila neki ekcem, jer je to bilo toliko užareno, kao da sam hodala po koprivama.
Sada mi vlasnica kampa prodaje kremu protiv komaraca koju utrljavam na otkrivene delove tela. Ali mali nevidljivi sisači krvi bodu i kroz odeću, pa se, silom prilika, povlačim u šator i pre mraka.
ČETVRTI DAN
Ništa me ne boli. Hodam normalno. Vesela sam. Ponovo slušam muziku sa telefona dok grabim ka Sahuajakou, u koji je trebalo juče da stignem. Ali sad sam u njemu za manje od sat i po. Kupujem nešto hrane u prodavnici pokraj puta, ne ulazeći u samo mesto. Ponosna sam na sebe što uglavnom uspevam da sve pazarim na španskom.
U ovom mestu, cene su uobičajene za Peru. Prodavačica mi nije naplatila ništa skuplje nego svojim sužiteljima. Za manje od četiri evra, obezbedila sam se za dva dana hlebom, sirom, puterom, a kupila sam i veliki voćni jogurt, koji mi se sad pripio.
Na tremu kuće preko puta igraju se dečaci. Priđem im fotografišući ih, a oni me pitaju šta nosim u kesi. „Hranu“, odgovorim, pa im pokažem fotografije. Klimaju glavama i smeju se, pokazujući da su zadovoljni kako su ispali.
Nešto niže odatle, sedam na neko deblo. Nedaleko od mene pase magarac, koji je vezan. Neobično je to što je potpuno beo. Nikada nisam videla belog magarca, ili mulu (jer nisam sasvim sigurna šta je od toga dvoga).
Popijem jogurt, ostatak hrane spremim u ranac i krenem. Očekuje me uspon na skoro tri hiljade metara.
*
Odvajam se od Salkantaj rute i krećem stazom koja se zove Trilha para Lucmabamba. Reč je o originalnoj Inka ruti, što bih, i da ne znam taj podatak, lako prepoznala, budući da ima puno kamenih stepenika, a i put koji vodi obodom planine pravljen je poput poznatih Inka terasa, sa kamenim potpornim zidom. Iz jednog drugog obilaska sa vodičem saznala sam da su terase zidane tako da je sam ’pod’ terase bio širok jedan metar, što ju je činilo stabilnom i večnom, kao što vidimo.
Brzo se uspinjem, a ovog puta kanjon se otvara s moje leve strane. Prizor je sve lepši, posebno zbog tropskog rastinja duž staze: velikih kaktusa, palmi, žbunja. Iznenađena sam kad otkrijem da na strmoj padini podno staze raste – kukuruz! Mislim da je kosina pod uglom od najmanje 70%. Kako se ovi poljoprivrednici ovde veru? Kako obrađuju tako strmi teren? U Kini sam viđala zasade skoro do vrhova brda, ali ne pamtim da u Kinezi sadili na skoro uspravnim zidovima. Ovim ovde ljudima, očito je u genima da žive na velikim visinama i da se na njima kreću kao mi ostali po ravnom terenu.
Zastajem na vidikovcu, na kojem je podignuta nadstrešnica u tradicionalnom stilu. Za dva dana, obilazeći Maču Pikču, saznaću da se krov pravio od šaše trave koju sad, i ne znajući to, fotografišem. Raste svuda po padinama, pri dnu je žućkasta a vrhovi su tamnocrveni, dok sama trava najviše podseća na pšenicu. Na fotografijama koje snimam predstavlja dobar kontrast okolnom zelenilu.
*
Danas sam planirala samo petnaest kilometara – do vrha Jactapata, na kome postoji nekoliko kampova. Preskočim prva dva, koja nisu na samom vrhu, iako me vlasnici nude da ostanem, ili makar zastanem, osveživši se nekim pićem. Ali oba se nalaze na zapadnoj strani, dok ja želim da imam pogled prema istoku i Maču Pikčuu. O tome mi je pričao onaj Francuz u hostelu.
Krenem za drvenom tablom na kojoj piše: ’Mirador – Machu Picchu’ i naiđem na jednu kuću, pred kojom neki mladić nešto posluje. Pozdravim ga i upitam za kamp, a on nešto promrmlja, te uđe u kuću. Ne shvatajući da je zapravo hteo da sačekam da, kako će se ispostaviti, pozove oca, nastavih dalje, putem kroz šumu, a prateći rutu na mapi. I nepunih trista metara kasnije, nađem se pred drvenom kapijom, iza koje se vidi proplanak sa kojeg puca pogled prema Andima.
„Evo me!“, začujem baš tad iza leđa.
Otac onog mladića, koji me je sustigao i sad otvara kapiju propuštajući me da uđem.
„Wow!“ Ovo što vidim, veličanstvenije je i od onog pogleda sa prevoja Alba Salkantaj. Vrhovi Anda, kao isrctani, jedan iza drugoga, jedan preko drugoga, viši, niži, preklopljeni, radvojeni… u svim mogućim formacijama, kao da se neko igrao postavljajući šiljke bez reda, kako padnu.
„Eno ga Maču Pikču“, pokazuje čovek prstom u daljinu, preko ponora i nekoliko planina iza njega.
„Gde?“, zaista ništa ne vidim. Očekivala sam da to bude kao na dlanu, dođem ovde, pogledam i poda mnom se ukaže Izgubljeni grad.
„Sad ću doneti teleskop, da možete da gledate“, odgovori čovek, te otrči nazad prema kući.
Dok ga čekam na sedeći na klupici, odlučim da neću ovde kampovati, već ću iznajmiti jednu od tri barake sa pleksiglasom na polovini krova i celoj strani zida koji gleda prema Andima. Oduvek sam želela da spavam u nekoj od tih kućica-sa-pogledom, ali svugde su bile preskupe. Nadam se da ova neće koštati više od dvadeset evra, koliko bih najviše mogla da platim za to zadovoljstvo.
„Kamp je osam sola, a baraka trideset“, kaže vlasnik kad se vratio.
Preračunavam se. Šest i po evra za ovo?! Ma da li je to realno?!
„Baraka!“, odgovaram bez premišljanja.
Najzad ću sebi ispuniti i tu želju.
*
Vlasnik kampa podešava teleskop i kaže mi da pogledam. I tad ugledam čudo! Zaista čudo! Dva planinska vrha u terasama skoro do podnožja, a između sebe povezana zidinama i ostacima nekadašnjih kuća. Nikad ni na jednoj fotografiji nisam videla Maču Pikču bočno, iz ugla koji čini da shvatite koliko je to ogromno. I nestvarno tamo na tim vrhovima.
Komentarišem uzbuđeno, dok pokušavam da nekako uđem u to sokoćalo, makar sa oba oka da gledam kroz njega, ako ne mogu i fizički da se nekako teleportujem tamo, do tih padina, te da letim oko njih, zagledajući ih i diveći im se.
Čovek nakratko preuzima teleskop od mene i usmerava ga na drugu čudo – Hujana Pikču (Huayna Picchu). I tamo postoje terase i ruševine grada i hrama, iako su mnogo manje. Ponovo se nameštam da posmatram. Sad već i sama pokrećem tu spravu levo-desno, pokušavajući da se dovoljno nagledam i nadivim. A onda prinosim kamericu telefona kako bih to usnimila. Ovo moram da pokažem mojim pratiocima na društvenim mrežama. I ovaj pogled, i ovo mesto na kome ću provesti noć. Sreća je veća kada imate s kim da je podelite, a ja znam da će se mnogi radovati zbog mene, kao da su i sami ovde i da zajedno doživljavamo ovo čudo.
*
Vrhunac dana ipak je smeštaj u barci, čiji su ceo zid i polovina krova u pleksiglasu. Ležim na krevetu i gledam prema Maču Pikču i svim tim planinama. Sumrak polaka pada, a tamo, nad Andima, najpre se preko vrhova spušta oblak, koji celu sliku deli u dva dela: sunčevim zracima i dalje osvetljenu gornju polovinu, i sve tamnije planine u donjoj polovini slike. Gledam uživo prenos smiraja dana na TV ekranu dijagonale tri metra. Nestvaran prizor.
I sve drugo je nestvarno. To da sam ja tu, u jednoj takvoj kolibi sa panoramskim pogledom, u mističnom Peruu, da sam skoro ispešačila drevnu stazu Inka, da sve to oko mene postoji i da je moguće da me je život koji sam izabrala doveo čak dovde. Osećam se toliko živom, prisutnom u ovom trenutku, na ovom mestu, kao da ništa izvan ovog časa nije postojalo, niti će postojati. Svaki molekul u meni treperi, dok atomi jurcaju na sve strane, sudarajući se, pa se odbijajući jedan od drugi, te ponovo jurišajući nekuda obezglavljeni od sreće.
Mogla bih ovde ostati zauvek, pogleda zalepljenog za magični prizor ispred mene.
PETI DAN
Volela bih da sam zaspala u ’mojoj’ baraci, a probudila se na Maču Pikčuu. Samo tako održala bih snažni osećaj neverice i oduševljenja, bez padova u intezitetu sreće. Ali, možda bi to bilo previše za moje srce, jer i od prevelike radosti ono može da stane.
Kako god, morala sam da krenem peške do svog cilja, gradića Aguas Kalientes, podno Maču Pikčua. Nema mnogo toga ni lepog ni zanimljivog u spuštanju strmom, klizavom stazom kroz prašumu. Mora se ići oprezno, a kako ovuda više ne prolazi mnogo ljudi, to je granje na nekim mestima već preklopilo putić, pa ga treba razgrtati, probijajući se.
U ovo rano jutro, šuma je još uvek tiha – oglasi se tek poneka ptica, ili začujem zvuk nekog insekta, a tu i tamo, zašušti lišće od neke životinjice. Miriše vlaga, od svog tog gustog zelenila koje počinje da isparava na prvom suncu. Nije mi prvi put da sam u kišnoj šumi – bila sam u mnogima po jugoistočnoj Aziji, a kroz neke sam takođe planinarila. I nikad to nisam volela, upravo zbog toga što je u njima uvek mokro i sve je natopljeno vodom. Džungle su drugačije, već zbog toga što je u njima suvo, a tlo im je tvrdo, pa sam često kampovala u njima, doduše, uvek na ulazima ili na samim obodima, dok u prašumi ne bi bilo moguće postaviti šator (zbog toga avanturisti u njima i spavaju u hemocima).
O svemu tome razmišljam dok se probijam prema podnožju, do reke Urubambe. O njoj sam već slušala od mojih vodiča kada sam obilazila znamenitosti u Svetoj dolini, kroz koju ona protiče, ali pod drugim imenom. Reč je o verovatno jedinoj reci u svetu koja, zavisno od provincije kroz koju prolazi, menja nazive, pa ih tako ima čak tri: Vilkanota, Vilkamaju i Ukajali. Ime Urubamba je španski prevod kečuanskog Vilkanota (’kuća sunca’), i tako se zove od svog izvora u Andima, jugoistočno od Kuska, gde se nalazim. Drugo ime – Vilkamaju (’sveta reka’), dobija u delu svog toka kroz Svetu dolinu Inka, između gradova Pisac i Oljantajtambo (Ollantaytambo). Više od 700 km nizvodno od Svete doline, u nju se uliva reka Tambo, te odatle teče pod trećim imenom – Ukajali, koja je glavna pritoka Amazona.
*
Nepuna dva kilometra ispod vrha Jaktapata nalazi se istoimeno arheološko nalazište. Kamene, odlično očuvane zidine, sa ulazom okrenutim ka istoku i dve odvojene velike prostorije. Mesto je 1912. otkrio Hiram Bingham, koji je otkrio i Maču Pikču. Ali samo ga je površno istražio i opisao. Tek početkom ovog veka (2003) dvojica arheologa uradila su temeljna istraživanja, zaključivši da položaj objekta uza samu stazu Inka ukazuje na to da je predstavljao važno odmorište i svetište na putu do Maču Pikčua. Jedna od pretpostavki je da je Jaktapata bila deo mreže međusobno povezanih administrativnih i ceremonijalnih mesta, čije se središte nalazilo u Makču Pikčuu. A kao i svi drugi Inka objekti, verovatno je imao važnu atronomsku ulogu u vreme solsticija i ekvinocija.
Kad je reč o imenu mesta, ono doslovno znači: ’povišeno mesto iznad obale reke’.
I zaista, dok stojim na savršeno ravnom platou ispred ulaza u nekadašnju palatu, hram ili kakva god da je bila namena ovog mesta, mogu da čujem žubor vode odozdo sa dna kanjona.
Obilazim okolo, diveći se i fotografišući iz raznih uglova. Neke, osnovne stvari, koje sam naučila o gradnji Inka, prepoznajem i ovde. Recimo, sam način obrade kamenja, koji nije savršen, što ukazuje na kasnije epohe u Carstvu Inka, kao i da sama građevina nije bila namenjena visokoj klasi. A možda je građen i na brzinu, kao Puka Pukara iznad Kuska. Između dva odvojena dela nalazi se prolaz, kao hodnik, sa otvorenim stražnjim i čeonim ulazom, trapezoidnog oblika, jer je ovaj mnogo stabilniji od pravougaonika. Tačno po sredini, u tlu je usečen odvodni kanal za vodu. On nestaje ispod povećeg kamena sa ravnom gornjom površinom, koji se nalazi na samom obodu platoa. Takvo kamenje služilo je kao oltar, za prinošenje žrtvi.
Pada mi na pamet priča o nekome ko raste na ovoj planini, slušajući legende o svojim slavnim precima i sam istražujući okolinu, kada, možda uz pomoć šamana, otkriva da svi ti preci zapravo žive u njemu kroz arhetipske obrasce koje i sam nesvesno ponavlja. Mogla bi se napisati dobra knjiga zasnovana na tom jednostavnom sižeu. Materijala ima u obilju, a toliko toga nam je nepoznato, da bi pisac slobodno mogao da pusti mašti na volju.
*
Sat i po kasnije najzad sam u podnožju. Treba da pređem žičani most koji deluje stabilno, a takve sam već prelazila mnogo puta na Himalajima i po južnoazijskim zabitima. Jedino što se panično bojim tog ljuljanja, udruženim sa mojim strahom od visine. Idem doslovno nogu pred nogu, držeći se rukom za ogradu i pokušavajući da pravim što manje pokrete. Da me neko gleda sa strane, verujem da bi se slatko nasmejao toj sceni hrabre žene koja pedala sama oko sveta, a boji se da pređe jedan sasvim stabilan žičani most. Strah slona od miša – svako od nas ima neki naizgled mizeran strah, koji je njemu ogroman i nesavladiv, bez obzira na to koliko smo u drugim oblastima hrabri i jaki.
Odahnem na drugom kraju i radosno pružim korak. Put je napokon dobar, od utabane zemlje, a spust je sasvim blag, skoro neprimetan. S moje leve strane teče reka, visoka trava njiše se na blagom vetru, a sunce – koje mi je toliko nedostajalo u onoj prašumi – celoj slici daje vesele boje.
Zastanem kod neke table sa upozorenjem da put vodi pored vodopada, ali da treba proći bez zadržavanja. Pokušavam da razumem šta to tačno znači, kada iza sebe ugledam dvoje stranaca, planinara, sa ruksacima. Mladi par iz Francuske, koji je bio na sedmodnevnom planinarenju. Za razliku od mene, sreli su u tri navrata druge hajkere: jednog starijeg čoveka, jedan par i tri devojke sa vodičima i konjima.
Nastavljamo zajedno do ček-pointa. Upisujemo se, a ja bacim pogled na zemlje porekla prethodnika koji su ovuda prošli i njihove godine. Nikog iz Srbije, ili sa Balkana. I svi su dosta mlađi od mene, osim jednog Južnokorejca, mog vršnjaka. E pa sad sam zaista ponosna na sebe!
*
Od hidrocentrale koja je izgrađena sedamdesetih, uz pomoć jugoslovenskih stručnjaka, a u kojoj, kako mi je vlasnik sinoćnjeg smeštaja rekao, i danas radi više Srba, Francuzi i ja se razdvajamo. Pošto se tu nalazi železnička stanica, okolo je mnogo restorana, prodavnica, kafea. Želim da predahnem, pa naručujem ceđeni sok od svežeg povrća, a usput pojedem i nekoliko marakuja. To voće, koje se još naziva i passion fruit, ili voće strasti, probala sam prvi put u Aziji, ali nije mi se dopalo. Ispod kore koja se lako razbije, unutra je bilo belo i prilično bezukusno, dok je ovde je žuto i nakiselo. I kako sam to otkrila, tako ne propuštam priliku da naručim ili đus od marakuje, ili da je pojedem svežu.
Odavde, ostalo je još deset kilometara do Aguas Kalientesa, i to uz prugu. Većina planinara pređe to vozom, ali ja ne vidim da on uopšte saobraća u tom smeru. A i nekako mi nije uredu da to ne ispešačim. Kud sam prešla ovih devedeset kilometara, mogu valjda i tih završnih deset. Jedino što pogled i užitak verovatno neće biti ni približno nalik onima kakve sam imala prethodnih dana. A i kamenje, kojim se nasipa između šina, a i oko njih, nije baš najzahvalniji teren za hodanje.
Dok se ne odlučim da li da zagrizem tu poslednju deonicu, ili da ipak prekratim pešačenje vožnjom u udobnom vagonu, sedam u drugi restoran i naručujem jelo sa današnjeg menija za deset sola. Dok ručam, prolazi voz iz suprotnog smera a dvojica radnika, koji vise sa stepenica, mašu mi srdačno. Peruanci se čine kao fin svet, barem po mojim dosadašnjim iskustvima.
U međuvremenu, prelomila sam da ću ipak ispešačiti sve do poslednjeg metra.
*
Nije mi to trebalo.
Sam put duž šina nije toliko ružan, jer vodi uz reku, pa kad god se kroz rastinje otvori pogled, uživam u prizoru zelene vode iz koje štrči ogromno belo kamenje. Duž jednog dela puta utabana je i zemljana staza, po kojoj je prijatno hodati. Nije ni dosadno, jer svako malo, pa naiđem na neki restoran (iako sad ne radi), kafić u etno stilu, ili seoska imanja. Nisam ni jedina koja pešači ovuda, iako niko ne ide u mom smeru, već svi dolaze iz grada.
Ali jedva se vučem od nakupljenog umora tokom prethodnih dana. Treba mi više od tri sata za tih deset kilometara, uz brojne pauze. Ali napokon, stižem nadomak cilja – od šina odvaja se zemljani put, koji vodi ga gradiću Aguas Kalientes.
Krenem njime i trista metara kasnije izbijem na drugi put, pokraj kojeg je velikim, šarenim slovima ispisan naziv grada. Stigla sam!
*
Gradić Aguas Kalientes (vruće vode, ili vrući izvori), ili Mačupikču grad (Machu Pichu pueblo) poslednja je tačka pred uspon do Starog vrha (što u prevodu znači Maču Pikču). Odatle do ruševina ima oko šest kilometara, ili sat i po hoda putem.
Mesto je uspostavljeno tridesetih godina 19. veka, kada je izgrađena pruga koja ga povezuje sa Kuskom, i sve u njemu u službi je turizma. Čitala sam da nema ni gradsku upravu, niti školu, iako mnogi ljudi tu trajno žive. Kroz glavnu ulicu u gradu, Avenija Pačakutek, koja je nazvana tako prema poslednjem Inka vladaru, prolaze vozovi, a duž nje se nalaze hoteli – koji su svi jeftini, restorani, prodavnice. Luksuzni hoteli smešteni su izvan grada, po okolnim brdima, pošto se u cenu računa i direktan pogled na Maču Pikču.
Imala sam rezervaciju u hostelu sa pogledom na planine, ali kada sam krenula prema njemu, shvatila sam da ću morati da se penjem uz ko zna koliko stepenica do njega. Budući da se Aguas Kalientes nalazi u uskoj kotlini, stešnjen između reke i planina, počeo je da se širi uvis, po obroncima.
I dok ja razmišljam šta da radim, a zaustavi me neka bakica, koja je sedela ispred jednog od hostela. Da li mi treba smeštaj? I pre nego što sam stigla da odgovorim, izbaci cenu od 25 sola.
Samo pet evra i trideset centi? Ono što sam ja rezervisala preko booking.com košta osam evra. Ali kao i uvek, jevtinije je i bolje naći smeštaj na licu mesta, pogotovu sad, kad nema mnogo turista.
Krenem za bakicom da pogledam sobu: čista je i uredna, tuš je zaista vreo, prozori su okrenuti prema reci, tako da će njen huk apsorbovati sve druge zvukove sa puta, koji bi mogli da me probude. Mada, u Peruu je na snazi policijski čas od devet, tako da verovatno nikog i nema na ulici nakon tog vremena.
Sve mi odgovara. Samo da ne moram više da napravim nijedan korak.
Plaćam bakici, zatvaram se u sobu i utrčavam pod tuš. Prvi pravi tuš od početka trekinga! A kada malo dođem sebi, izađem na glavnu ulicu, sednem u najbliži restoran, naručim večeru i veliko pivo. Uključim kameru i nazdravim svojim pratiocima, za srećan završetak ovog nezaboravnog planinarenja.
Hvala ti na izdvojenom vremenu da napišeš ovako dugačku priču i sve nam preneseš do detalja.
Baš mi je drago što te pratim, uživala sam u priči.
Pozz 🍀🍀🍀
Hvala Tatjana, baš mi je drago. Nadam se da ni ostali čitaoci neće biti obeshrabreni dužinom teksta. Za video je lako, može se pogledati na fast forward, ali tekst… mada, može i on na preskok da se čita, hahah 😀
Ovde ste svoj na svom, obozavam Vase tekstove i nacin pisanja 😃 Kakva avantura, ovo je za mene nezaboravno, a nisam ja taj koji je pesacio 😄
Hvala, Lazo!
Prekrasno!
Sporo Sam citala da sta dulje traje,,,
Ima i video, pa trajeeeee… više od vda sata 🙂
Hvala Snežana na divnoj priči i odličnom dokumentarcu.Divim ti se kako lepo uspevaš da spojiš sliku uz odličnu latino muziku i pored toga što si stalno na izmaku snage. Znam koliko je to zamorno raditi onda kada ti je odmor preko potreban i zbog toga zaslužuješ svo moje divljenje.Ja se spremam da deo letnjeg odmora provedem kammpujući na Staroj planini, ali za razliku od tebe tamo odlazim kolima, a samo delove izlazaka na vidikovce idem pešice.Nadam se da ću uživati bar jednim delićem u svojoj avantuturi, koliko ti uživaš putujući svetom. Želim ti dobro zdrave i sreću na tvom daljem… Read more »
Hožeš sigurno, na Staroj je uvek uživanje, makar i samo sedeo gore. Inače, Maču Pikču znači Stara planina, Stari vrh 🙂
Ovo je stvarno veliki podvig. Svaka cast Snezo! Hvala na ulozenom trudu da nam sve docaras. Prelepa priroda. Jesi se namucila, ali je vredelo. Verujem da si uspela za nedelju dana da se oporavis.
Jesam se oporavila, ali sam se umorila radeći na materijalu. Ovaj Peru toliko toga ima, ja naprosto ne znam kako i kad sve to da prebacim u putopise, fotke, vlogove…
Zadivljena sam. I to ne prvi put.
🙂
Prosto receno, sve vreme sam se osecala kao da sam ti za petama. Svaka cast Snežana, vidim da cemo se godinama jos druziti!😄
Hahha, hvala!
Mnogo dobar i lep blog, Snezana. Kao i obicno.:-) Citala sam ga sa uzivanjem. Kao i sve blogove.
Hvala, Ljiljo!
infekcija ispela…..zarazu ste mi preneli ….eto me na Činčirkumi …(naravno u snova mi)…gospa Snežo …ALAL VAM!
Može i u mašti, što da ne 🙂
Predivno, divim ti se sve više, a pratim te već deset godina. Uporna, neumorna uspijevaš i nas povesti sa sobom. Hvala na tom umijeću da i mi kroz tvoje opise i doživljaje proživimo ono što u živo nikad neću imati priliku. 🙋🍀
Hvala na predivnoj prici, procitala sam je u jednom dahu.
Pozdrav i sretno!
Hvala na čitanju!
Hvala Snežana. Peru je očaravajuća zemlja da li zbog fantatastićne prirode ili ostataka stare civilizacije. Dočarala si svaki detalj tvojih utisaka,koji deliš sa nama na način da ih nećemo lako zaboraviti.Ne znam da li bih ja mogla da opišem na način na koji ti to činiš.Ja sam Peru videla na način koji se prikazuje turistima, koji je toliko daleko od onoga što si ti videla.Kroz tvoju priču i fotke dopunila sam prazninu koja mi nedostaje.U jednom periodu u Beogradu je bila ambasada Perua, Ambasador je bio simpatičan, ali mu je sudbina odredila da se razboli i u bolnici upozna medecinsku… Read more »
Nisam ni znala da smo imali (ili imamo?) peruansku ambasadu. Baš zanimljiva priča o njemu, nadam se da je sad dobro i da je zdrav i srećan.
Procitala u dahu! Divno je – i kako pises i sve o cemu pises <3
Hvala, draga Ranka 🙂
Predivna priča, draga Snežana, i dugačka, to da (pročitah je u nastavcima), ali sam ipak, na kraju, htela još… 😁 Hvala na deljenju, ❤️🌎❤️
Pročitah sa uživanjem, skoro u jednom dahu. Hvala na ovom lepom tekstu i videu.
Kakva prica, koliko si samo talentovana i kako lepo opisujes dozivljaje zaista sam uzivala citajuci, a tek koliko si hrabra da na ovakav dugacak put krenes sama, ali hrabre sreca prati tako da ti se u teskim trenutcima sreca ipak pojavila, tako mi je drago da si uspela, predeli izgledaju nestvarno ali soba sa pogledom na MP je ludilo, verujem da je to bila kruna i poklon za ovaj veliki podvig, hvala ti sto si se potrudila toliko puno pisanjem ovih dragocenih stranica citala sam u jednom dahu i uzivala, bezkrajno zahvalna
Hvala na čitanju! i lepim rečima! Pogledajte i video ako imate vremena, mislim da lepo kompletira priču.
Pozdrav!
Hvala, Majra, kad odaberete ovakav način života, morate biti spremni na razne neprijatne situacije.