Čuvanje tajne

NAPOMENA: Priča je u celini zasnovana na istorijskim činjenicama i trenutno prihvaćenim tumačenjima o Mačuu Pikčuu. Između tih podataka i saznanja ostalo je dovoljno prostora za kreativnost u oživljavanja scena iz života Inka pred sam kraj njihovog Carstva.

 

*

Na izlazu iz Maču Pikčua, kod Kapije Sunca, nestrpljivo cupka pismonoša – ćaskuji. Preko ponča, na leđima nosi nešto stvari u ljikilasu, a taj gusto tkani ogrtač od vikunjine vune ujedno će mu štititi i leđa u hladnim noćima. Oko vrata, visi mu pututu – trubica napravljena od morske školjke, kojom će najavljivati svoj ulazak u sela, a drugom ćaskuju, koji će ga sačekati na sledećoj postaji, kako bi ga odmenio preuzimajući poruku, taj zvuk biće znak da se pripremi za svoju smenu. Naš ćaskuji tapka svojim sandalama sa debelim kožnim đonom, koje su jakim trakama uvezane oko njegovih članaka, kako se slučajno ne bi olabavile tokom trčanja carskom stazom. Njenu dužinu odavde do prestonice u Kusku najbrži ćaskuji prelaze u dva dana, iako je rok za predaju poruke dan duži. Ipak, svakome od pismonoša draže je da da sve od sebe, kako bi kuipu – zapis sa brojnim čvorovima, koji se razlikuju po boji, vrsti i broju niti, stigao što pre na odredište. Dok bude jurio kao bez daha po klizavoj kamenoj stazi, peo se i spuštao strmim stepenicama, gazio po blatnjavim puteljcima kroz prašumu, lomatao se po kamenju i siparu na Andima preko kojih će morati da pređe, ćaskuji će u sebi ponavljati šifru za čitanje kuipua, koja će kraljevom čitaču omogućiti da razume poruku i tačno je prenese vladaru. Nijedan pismonoša u lancu ne sme da pogreši, da zaboravi neku reč, da pomeša tumačenje, ili da zakasni. Ako se to desi, biće kažnjen – izgubiće posao i ugled koji ćaskuji uživaju čak i među vlastelom, iako potiču iz običnog naroda.

(Foto: Ćaski, izvor Wikipedia)

 

Seća se naš ćaskuji kako je, pre skoro dvadeset godina, pobedio na septembarskom takmičenju za odabir budućih pismonoša. Nije mu bilo još ni deset, a istrčao je sve staze brže od godinu-dve starijih takmičara, njegovih konkurenata. Najbolji od njih bili su mu donedavno kolege, ali većina je već napunila tridesetu i otišla je u penziju. Oni među njima koji tokom radnog veka nisu napravili nijednu grešku, žive sad u Kusku ili nekom drugom gradu Carstva kao privilegovana vlastela, nagrađeni za svoju besprekornu karijeru, za odanost vladaru i posvećenost poslu.

Naš ćaskuji, svaki put kad na njega dođe red da prenosi poruku, pomisli i na dvojicu nesrećnih pismonoša, sa kojima je tog septembarskog dana pre dvadesetak godina izabran za službu. Rasli su zajedno i zajedno bili trenirani u centru za obuku, a kao odrasli, pomagali su jedan drugom i u poslu i u životu. Može se reći da su bili najbolji prijatelji, a i njihove porodice družile su se između sebe, deca su im se zajedno igrala, a supruge poveravale jedna drugoj. Ali njih dvojica su pogrešila. Prvi se pre devet godina sapleo o prašumsko rastinje i pao tako nezgodno da više nije mogao da trči, nego je nastavio hramljući do svog cilja, punkta na kom ga je čekala zamena. Ali izgubio je skoro ceo dan dok je stigao i poruka je, na kraju, zakasnila na krajnje odredište. Drugi je pomešao dve reči u šifri i, premda su na kraju uspešno rastumačili poruku, zbog te greške takođe je kažnjen. Obojica su ostala bez posla, bez plate i doživotne penzije, te su morali da se vrate u svoja mesta rođenja, zemljoradničkom poslu.

Naš ćaskuji zna kako to izgleda kad po ceo dan obrađuješ terase na usijanom suncu, a tvoja deca, umesto da rade školske zadatke, moraju da nose vodu i pomažu u žetvi, setvi i ostalim, nimalo lakim poslovima.

(Foto: andesadventures.com – Inca Trail Marathon)

 

Ne, on ne želi takvu sudbinu za sebe i svoju porodicu. Ostalo mu je manje od godinu dana do penzije, jer tačno na dan zimskog solsticija sledeće godine, napuniće trideset. I onda će moći da uživa u zaslugama koje je sam ostvario, a njegova dva sina, kad završe obične škole, moći će da konkurišu za Univerzitet baš ovde, u Maču Pikčuu. Ako ih prime, živeće sa najvišom vlastelom, iako će njihov smeštaj biti lošiji – u kućama od neobrađenog kamena, sa šupljinama između sastavaka, kroz koje vetrovi fijuču kao strele neprijateljskih plemena iz prašume. Ali već u narednoj generaciji, njegovi unuci i unuke biće uvažavani kao aristokrati po rođenju.

O svemu tome razmišlja naš ćaskuji dok nestrpljivo čeka znak gradskog starešine da može da krene. Trpa u usta punu šaku kokinog lišča iz torbice koju nosi oko vrata, i žvaće ga dugo, a onda ga zadržava u ustima, kako bi prodisao duboko, kao u nizijama. Spreman je za trku svog života – jer svaki put kad trči, ulog je sve ili ništa.

(Današnji izgled ulazne kapije u Maču Pikču)

 

*

Dole, kod kapije na samom ulazu u grad, podiže se novi krov na najvećem goljkasu. Zakon koji su uveli prvi kraljevi nalaže da spremišta moraju biti puna toliko da – u slučaju da usevi ne rode, da nevreme i niske temperature unište prinose – zalihe potraju najmanje tri godine. A ovde, u Maču Pikčuu, najvažnijem univerzitetu u celom Carstvu, pravilo je da se obezbede za čak sedam godina nestašica. Zbog toga su svih sedam spremišta građena sa najvećom pažnjom. Kameni blokovi, koji su odvajani od stena na samoj Staroj planini – što ime Maču Pikču i znači, tesani su do savršenstva, dok se ne bi uklopili kao da su jedinstveni komad stene. Na zidovima se nalaze prozori za ventilaciju, a na ulazu nema vrata, već takođe stoji otvoren. U kišnoj sezoni, od oktobra do kraja marta, vlaga je velika i tada posebno obučeni stražari kontrolišu provetravanje skladišta, te količinu vlage u uskladištenoj hrani. Njihov posao je i da brinu o tome da kanali u tlu, koji služe za odvod vlage, ni na trenutak ne budu začepljeni.

(Jedno od sedam gradskih skladišta hrane)

 

Deo te hrane već je konzerviran. Recimo, krompir. Čunjo i moraja – sorte krompira koji je osušen smrzavanjem na niskim temperaturama, čuvaju se u džakovima na drugom spratu goljkasa.

Gore se nalaze i zalihe vikunjinog i alpakinog mesa, koje je dimljeno, tehnikom ćarki sušenja na, takođe, niskim temperaturama. Izvesna količina mesa, uglavnom goveđeg i alpakinog, usoljena je tretmanom ćalona. I kukuruz je većinom osušen, dok se kvinoa i kiviča čuvaju u zrnu.

(Trava koja se koristila za pokrivanje krovova)

 

Sada je zima i suva sezona, pa se dotrajali krovovi na svih sedam gradskih goljkasa zamenjuju novima. Drvena rešetksasta konstrukcija ostaje, ali se slama koja se postavlja preko nje menja. Privezuje se za gredice preko kojih se slaže, a potom za kamena ispupčenja na bočnim zidovima. Na goljkasima, kao i na kućama plemića, krov mora da bude debeo dva metra, kako bi obezbedio potpunu izolaciju tokom cele godine.

Slama se donosi sa vrhova koji su od Maču Pikčua udaljeni više od pola dana penjanja. U prošlosti, radnici su je donosili sa obližnje Huajana planine – čije ime znači Mlada planina, ali onda je na njoj podignut hram, tako da sada moraju da se penju na okolne vrhove, da tamo kose visoku jaku travu sa žutim stabljikama i smeđe-crvenim vrhovima, i u ljikilasima je donose u Maču Pikču. Prilaz Maču Pikčuu gotovo je zagušen radnicima koji ulaze u grad natovareni slamom i izlaze iz njega bez tereta na leđima, hitajući po nove naramke.

Imaće posla celog leta, jer kad završe sa goljkasima, sledi zamena krova na Kući znanja, a potom i na kućama vlastele.

 

*

(Neobrađen kamen i nedovršeni zidovi kuće)

 

U delu grada za obične ljude i poslugu, kamenoresci obrađuju stene koje odvajaju od same planine. Koriste dleta sa vrhovima od hematita, pošto treba razbiti tvrdi beli granit. Najpre traže glavnu žilu u kamenu. Ovi kamenoresci najbolji su u Carstvu, a toliko su iskusni, da samo dodirujući jagodicama prstiju površinu kamena, mogu da ga osete kako diše. Jer i kamen, kao i sve drugo što postoji oko nas, ima svoju dušu. A svaku dušu treba poštovati. Zato se kamenje nikad ne seče proizvoljno, niti je šegrtima, koji nemaju iskustva, dopušteno da sami odvajaju komade od velikih stena.

Kada majstor nađe glavnu žilu, počinje da udara čekićem o tvrdo dleto, dok kamen ne pukne. Potom se pali vatra i kamen se zagreva dok ne počne da isijava. Onda se preliva hladnom vodom. U tom procesu, kamena struktura se širi i skuplja, te postaje lako odvojiti manje komade od stene i oblikovati ih prema želji.

Sam proces oblikovanja kamenja zahteva rad desetine šegrta. Za kuću gospode, kamenje mora da bude savršeno uglačanih površina, sa pravim ivicama, koje se besprekorno uklapaju. Između dobro oblikovanog i uglačanog kamenja, kada se postavi na pravo mesto u zidu, ne smeju da postoje ni najmanje šupljine. Blokovi  treba da naležu jedan na drugi i jedan uz drugi tako da između njih ni list ne može da se uvuče. Ako ostanu šupljine, kroz njih će ulaziti hladnoća, vlaga i vrelina.

(Neobrađeno kamenje nasred Maču Pikču trga)

 

Kada su kameni blokovi završeni, šegrti prave rampu od drvenih oblica, koja vodi do buduće kuće ili hrama. Blokovi se podižu uz pomoć kanapa, koji se obaviju oko kamenja, a da ne bi skliznuli, na svakom većem komadu ostavljene su izbočine; kasnije, kad zid bude podignut, šegrti će i njih izglačati, praveći potpuno ravnu površinu.

Kuće običnih ljudi neuporedivo je lakše podići, jer oko njih nema mnogo posla. Kamenje ne treba tesati ni glačati, pošto se sve šupljine između njih zatvaraju smesom zemlje, kamene prašine i vode. Zbog toga u kućama radnika i posluge nikad nije toliko prijatno kao u gospodskim. Vetar duva kroz sve šupljine, hladnoća se probija do kostiju, a u uglovima se skuplja vlaga.

 

*

(Kula sa koje se nadgledao grad i prilaz gradu)

 

Sa vrha kule podno Sunčeve kapije čuvari ne nadgledaju samo put kojim se ulazi u grad, već i šta se dešava dole, u samom Maču Pikčuu. Ranim jutrom, ratari izlaze na terase koje su pod usevima. Pošto se one spuštaju čak do reke Urabambe, razlika u temperaturi između najnižih terasa i najviših iznosi i po nekoliko stepeni. Shodno tome, na njima se gaje različiti usevi. Dole je zasađen kukuruz, na središnjim terasama krompir, a na najvišim kvinoa.

Voda za nadovnjavanje, kao i za piće, dolazi sa dva izvora na vrhu planine. Kameni kanali, podignuti tačno pod nagibom od tri stepena, omogućavaju dobro vodosnabdevanje grada i polja tokom većeg dela godine.

Glavni sliv stiže do Kraljeve palate, gde se nalazi najlepša gradska fontana. Upravo je prema tom slivu, u vreme kad je Maču Pičku tek počinjao da se gradi, i određeno mesto vladareve rezidencije. A do nje je podignut i glavni Sunčev hram. Drugi, tamo kod severoistočnih zidina grada, u naselju Sunčevih devica, još uvek nije završen.

Osim glavnog kanala za vodosnabdevanje, između terasa vodi staza do Urabambe. U slučaju povremenih nestašica vode, reka se koristi kao sekundarni izvor. Uz nju, duž staze, nalazi se i nekoliko manjih izvora podzemnih voda. Pošto ove godine nema nestašica, seljaci sa njih uzimaju vodu za navodnjavanje useva. Bliže im je nego da je dopremaju sa glavnog kanala.

(Terase)

 

*

Sunce je u zenitu i Kuća znanja vrvi od žamora studenata. To su sve plemići i plemkinje iz porodica širom Carstva, koji su na Maču Pikču došli kako bi učili o astronomiji i religiji. Sede na zemljanom podu, sa prekrštenim nogama u krilu, ili sa priljubljenim podignutim kolenima i spuštenim skupljenim nogama.

U Kući znanja ima sigurno sto studenata. Mnogi zevaju, ali ne od dosade, nego zbog toga što su se tek nedavno probudili. Noćas su imali praktični čas astronomije, tamo na glavnom gradskom trgu, kod Južnog krsta. U dva mala okrugla bazena, napunjena vodom, gledali su, kao u ogledalu, odraz čistog noćnog neba, a učitelj im je pokazao kako da, prema zvezdama, odrede četiri glavna pravca sveta.

„Šta vidite?“, upitao je kada je završio sa objašnjavanjem.

(Južni krst – kompas)

 

Nakon mnogih odgovora, uglavnom pogađanja naziva zvezda u Mlečnom putu, kojima učitelj, iz nekog razloga, nikako nije bio zadovoljan, jedan mladić napokon je uzviknuo:

„Tavantinsuju!“

I odmah je požurio da obrazloži to pominjanje naziva Inka Carstva na času astronomije.

„Četiri sujua nisu samo regije čiji se uglovi sreću u prestonom Kusku. Četiri sujua označavaju i strane sveta: Ćinćajsuju je sever, Antisuju je istok i amazonska džungla, Kuljasuju je jug i Kuntisuju – zapad.“

„I?“, samo je upitao učitelj.

„To znači da su Zemaljski i Onostrani svet jedinstvena celina, preslikani odraz Neba na Zemlji!“

(Foto: nativefluteswalking.com)

 

Stari učitelj najzad je klimnuo zadovoljno glavom. Ova nova generacija studenata došla je nedavno, a prvi među njima već uočava sveopštu povezanost. Sada će i ostali početi da razmišljaju na taj način, uviđajući i sami da ništa što je stvoreno i što postoji nije izolovano i samo za sebe. Nema sumnje da će i iz ove generacije poteći nekoliko vrsnih naučnika.

A onda se namršti zbog pomisli da za njih možda neće biti vremena.

 

*

Poslednji pismonoša iz Kuska, koji je stigao pre nedelju dana, doneo je uznemirujuću poruku od kralja Atavalpea, koji je nedavno pobedio svog polubrata u građanskom ratu i proglasio se vladarem celog Carstva. Iako se mnogi uglednici i školovani ljudi nisu slagali sa odmazdom Atavalpea nad bratovljevom porodicom, koju je pogubio, dok je njega samog utamničio, ipak su odahnuli što je sukob najzad okončan. Carstvu je potreban mir da bi se razvijalo, jer u nemirnim vremenima nema prosperiteta. Ali u poruci koja je stigla prošle nedelje stajalo je da je i sam kralj sada zarobljen, a to su učinili neki bradati bogovi, koji su celi uvijeni u krpe. Prema opisu očevidaca, imaju ogromna tela sa četiri tanke noge, a druge dve raskrečene preko tih tela, dok jedino njihova gornja polovina ima prepoznatljivo ljudsko obličje. Nose dugačke oštre noževe, kojima seku sve što im se nađe na putu.

Na veću glavešina koje je hitno sazvano u ranu zoru, u Hramu Sunca, jer u to vreme napolju nema nikoga ko bi ih video i posumnjao da se dešava nešto krajnje neuobičajeno, na tom sastanku ćaskuji je tri puta morao da ponovi poruku koju je doneo iz Kuska, a tumač da je svaki put iznova prevede. Nakon treće potvrde, više nije bilo sumnje da se u Carstvu zbiva nešto nezapamćeno.

(U sredini desno vidi se mesto nekadašnje bašte u kojoj su gajene i halucinogene biljke)

 

Dok ne dobiju više podataka, zbog čega je, između ostalog, danas i odaslan novi ćaskuji, glavešine su se dogovorile da o svemu ćute pred stanovnicima Maču Pikčua. Grad je toliko izolovan od spoljašnjeg sveta, da do njega treba hodati četiri dana. Održali su vanrednu ceremoniju u čast Boga Sunca, prinevši tri lame kao žrtve i moleći se za mir i sigurnost. Nakon ceremonije, laminu mast sakupili su u jednu posudu, a zatim su odatle satima punili desetine malih iljasa – drvenih kipova te životinje, koji na dnu imaju otvore. Potom su figurice zakopali duboko u zemlju, vraćajući ih Pačamami, Boginji Zemlje, kako bi je umilostivili da ostane blagorodna u svojim darovima.

Po završetku ceremonijalnog prinošenja žrtvi, od glavnog šamana zatraženo je da, od sada pa nadalje, svakoga dana čita budućnost iz kokinog lišća. I šaman je činio prema zapovesti: svakodnevno je spravljao sebi napitak od biljaka koje je sam uzgajao, poput Brugmansia arboree, te upadao u trans u kome je imao jasne vizije. U takvom stanju, bacao bi sveže kokino lišće ispred sebe, izgovarajući naglas pitanja:

„Gde je kralj?“

„Da li je živ?“

„Da li su stranci dobri?“

„Da li su stranci zli?“

„Da li Mačuu Pikčuu preti opasnost?“

„Da li će Maču Pikču opstati?“

(Pogled na grad sa ulazne kapije)

 

Najteže mu je bilo da postavi konkretna pitanja o njihovoj sudbini, jer samo tada je mogao da dobije jasan odgovor. Tako je lišće svakodnevno potvrđivalo da je Atavalpea živ, ali ostali odgovori bili su zbunjujući: stranci su zli, ali nisu uvek zli, a Maču Pikčuu preti opasnost, ali će opstati. Na dodatno pitanje koje je uporno postavljao: „Koji je put opstanka Maču Pikčua?“, lišće je uvek slalo istu poruku:

„Čuvanje tajne.“

Te nelogičnosti prećutkivao je glavešinama, nadajući se da će uskoro saznati nešto preciznije, što ima logike, te će im tada preneti predskazanja.

U međuvremenu, poglavari su se složili oko toga da neće širiti vesti, ni svoje strahove među žiteljima grada. Ponašaće se kao da je sve normalno, ali u odgovoru na kraljevu poruku tražili su uputstvo o tome šta dalje da rade. Što se njih tiče, a shodno zavetu koji su dali dolazeći ovde, u slučaju iznenadne velike opasnosti, bilo od ovozemaljskog Sveta ili sa Neba, njihov primarni zadatak je da sačuvaju ovo mesto od uništenja.

Zato je poruka koju su otposlali kralju glasila: „Mi smo spremni da se na vašu zapovest evakuišemo i da za sobom razrušimo put koji vodi dovde.“

 

*

Učitelju u Kući znanja trebalo je mnogo snage da se pred studentima pretvara kao da se u spoljašnjem svetu ne dešava ništa uznemirujuće. Olakšavajuća okolnost bila je ta što je, po programu koji je sam osmislio, danas planirao da ih povede u kratki obilazak Maču Pikčua, podučavajući ih osnovama vere i njenoj povezanosti sa astronomskim posmatranjima.

Tako su otišli do glavnog trga i ćakane – Inka krsta, koji obrazuju kameni blokovi. Iz nekoliko pitanja koja je postavio, najpre se uverio da svi znaju šta predstavlja taj simbol.

„Most za Onostrani svet!“, povikali su mnogi uglas.

Bilo je i nekoliko glasova koji su se probili kroz taj hor i učitelj je jasno čuo da pominju „Južni krst na Nebu kao centar Univerzuma.“

(Inka krst – ćakana, na Hramu sa tri prozora)

 

Sve ih je pohvalio, a onda ih je pitao o tri svete životinje i tri nivoa postojanja. Dao je reč jednoj Sunčevoj devici koja se prva javila da odgovori.

„Tri svete životinje su zmija, puma i kondor. Zmija, ili Ughu Paća, predstavlja donji svet, odnosno podzemlje i simbol je mudrosti. Puma simbolizuje Srednji svet ljudi – Kaj Paću, a označava snagu, dok kondor predstavlja Gornji svet bogova – Hanan Paću.“

Učitelj je bio zadovoljan odgovorom.

Sada im je pokazao tri stepenika pored hrama na glavnom trgu, na ulazu u Kuću sa tri prozora, oblikom nalik na pobedničko postolje.

„Kako od ovoga nastaje ćakana?“ upitao je sve okupljene.

Očigledno, nedostajala je druga polovina da bi se obrazovao Inka krst.

„Od senke koju prave“, odgovorio je isti onaj mladić koji je na prethodnom času prvi povezao stvari. Bistar momak, bez sumnje.

„To nije potpun odgovor. Kako nastaje senka? I, još bitnije, kada nastaje takva senka?“, insistirao je učitelj.

Mladić je sebi dopustio da se osmehne, uveren da zna tačan odgovor.

„Senka nastaje kada sunčevi zraci obasjaju tri prozora. Prozori usmeravaju snopove svetlosti na kamen. Da bi senka bila istovetna objektu, svetlost mora da pravi najkraću senku. A takva senka nastaje samo jednom godišnje, na zimski solsticij 21. juna.“

Učitelj je bio zadivljen.

(Ćakana u obliku priveska)

 

*

U trpezariji pod otvorenim nebom žene spremaju ručak za ceo grad. U stvari, reč je o dva ručka, pošto se odvojeno priprema za vlastelu i običan svet. U oba slučaja, porcija sadrži krompir, kvinou i kukuruz, a gospodski i narodski meni razlikuju se jedino po vrsti mesa.

Aristokrate jedu meso alpaka ili vikunja. Te životinje dovedene su sa velikih visina i uspešno su se prilagodile životu na skoro upola nižim mestima od svojih prirodnih staništa. Zato su im Inke u Maču Pikčuu toliko i zahvalne, te nikad ne propuštaju priliku da im iskažu svoje poštovanje. Njih prinose na dar bogovima, kao svoje najvrednije blago. Osim za ishranu, od tih životinja dobijaju vunu, od koje potom povlašćene tkalje – jer vuna alpaka previše je dragocena – prave odeću. Od loja alpaka i vikunja, koji se pomeša sa pepelom vatre, izrađuju se svetiljke koje dugo gore. Od njihovih kostiju, majstori prave držače za alat. Od njihove kože, koja se najpre osuši, kroje se pokrivači, pod kojima ni tokom najhladnijih noći spavaču nije hladno (tako barem tvrdi gospoda, jer obični smrtnici moraju da se zadovolje ćebadima od ovčje vune), kao i obuća za vlastelu. Rečju, nema ničega što se od alpaka i vikunja ne može iskoristiti za dobrobit ljudi.

(Vikunja na ispaši na terasi Maču Pikčua)

 

Meso alpake priprema se na poseban način. Najpre se dugo kuva u vodi, da bi omekšalo, a potom se komadi ubacuju u užareno ulje, dok ne porumene.

Obični smrtnici jedu meso kuija, ili gvinea prasića. Ti zamorčići uzgajaju se na farmi nedaleko od pašnjaka vikunja i alpaka, brzo se kote i jedan kui ima dovoljno mesa za dve porcije. Ponekad, i gospoda se uželi tih prasića, pa se tada i ovi nađu na glavnom meniju, a na porcijama se ne štedi, već u svakoj bude po jedan ceo kui, najčešće pripremljen na vatri.

 

*

Nastava, kao i svi poslovi, prekida se zbog obeda. Jede se sedeći na zemlji, a neki su posedali i na kamenje i nedovršene zidove. Aristokrate iz svoje ’trpezarije’ ne vide običan narod koji ruča na drugom mestu, dalje od njihovih pogleda. Jedino su kuvarice sve vreme tu, kako bi dodale ako nekome nešto zatreba, dopunile porciju ili uzele drvene činije od onih koji su završili sa jelom.

Posle ručka, studenti imaju vreme za odmor, pre nego što nastave sa poslepodnevnom nastavom.

Za razliku od većine svojih kolega, koji su pojurili u kuće da se ispruže i uhvate još malo sna, za koji su jutros ostali uskraćeni, mladić koji zna sve odgovore na učiteljeva pitanja uputio se na drugu stranu, u želji da prošeta. Otkako je došao na ovdašnji Univerzitet, ne prođe ni jedan dan da ne poseti Kondorov hram.

To mesto nalazi se u industrijskom delu grada, a do njega, mladić mora da prođe pored Južnog krsta i Kamenog kalendara. Čitanje i tumačenje potonjeg uči se tek na drugoj godini, ali on uvek malo postoji ispred tog kamena, proučavajući njegove neobične uglove i različite senke koje prave na tlu. Upravo u tim senkama, u njihovoj dužini i položaju – skriveno je znanje kojeg je toliko željan. Kad senke padnu na tlo, povezuju se Sunce, Nebo i Pačamama – Zemlja. Čitač kalendara tačno zna kada je vreme čemu, koji je mesec i dan u godini, kad padaju zimski i letnji solsticij… Vrhunski čitači kalendara smatraju se najmudrijima među naučnicima. Mladić mašta da će jednom i sam stići do tog nivoa.

(Kameni kalendar)

 

Nakon što je tu malo postojao, bezuspešno pokušavajući da pročita nešto iz senki, produžio je do Kondorovog hrama. Crni kamen na tlu, oivičen sa dva svetla, polukružna kamena, predstavlja telo ptice, sa belim perjem na glavi, dok su dve stene iznad njega oblikovane kao raširena krila. To deluje toliko realno, da se mladiću uvek učini kao da se glavni od svih kondora, prenosilaca duše u Onostrani svet, spustio na ovo mesto, po novu dušu, koju će poneti u drugi život.

Što sad i jeste slučaj, jer pre dva dana umro je stari šaman, onaj koji je mladića vodio tokom njegovog prvog rituala ajahuaske. Sve ono što je tada doživeo, strahovi koji su ga preplavili preteći da ga povuku sa sobom na dno, dublje od podzemnog sveta, kako mu se činilo, mučnina i bol od kojeg je vrištao, a čak je i povraćao, i to dugo, pre nego što se sasvim pročistio i zaspao spokojan kao beba – to iskustvo, kao i prosvetljenje koje je osetio nakon buđenja, sve to duguje vođenju starog šamana.

Njegovo telo sada se mumificira nedaleko od hrama, u jednoj od zgrada pored kojih mladić takođe mora da prođe. Viri kroz prozor i vidi starčevo telo postavljeno u fetus položaj, koje je spremno da bude pohranjeno u pećini, u dnu ove kuće. U istom položaju u kome se rađamo, treba i da odemo sa ovog sveta.

Dok se udaljava prema kući u kojoj je smešten sa još trojicom studenata, mladić se pita da li je šamanova duša već stigla na Nebo i da li ih odozgo sad posmatra. Imao bi toliko toga da je pita.

(Kondorov hram)

 

 

EPILOG:

Jedanaestogodišnji Pablito spretan je kao kozica po ovim prašumskim stazama i vrletima. Profesor američke istorije sa Jejla, Hiram Bingham, jedva ga prati, iako je u odličnoj kondiciji. Već dve godine putuje kroz Peru, u potrazi za Izgubljenim gradom Inka. Iako se nikad nije previše zanimao za arheologiju, dobio je poziv da u povratku sa Panameričkog naučnog kongresa poseti i ispita ruševine Inka, koje su otkrivene u dolini Apurimak. Tada se zainteresovao za tu kulturu, o kojoj čak ni on skoro ništa nije znao. Rrezultat tog interesovanja je i ova ekspedicija, nazvana Jejl-peruanska, koja za ultimativni cilj ima pronalaženje Izgubljenog grada Vilkabambe. Prema legendi, u tom skrivenom gradu ljudi su živeli i po 140 godina, a kraljevi su ga posećivali kako bi se podmladili. Kad je reč o istoriji, Vilkabamba je bilo poslednje utočište Inka pred najezdom konkvistadora. Pre nego što je napušten, Inke su razorile sve prilaze gradu, a i sam grad su delimično uništile.

(Drvo koje je ostavljeno da pokaže visinu rastinja u koje je MP bio zarastao do 1911)

 

Ploveći nizvodno Urubambom kroz Svetu dolinu, Hiram se kod lokalaca raspitivao o ruševinama u blizini. Posetio je čak sedam različitih lokaliteta na koje su ga uputili, ali po svojoj veličini, nijedan od njih nije mogao da bude Izgubljeni grad.

Pre dva dana sreo je lokalnog farmera, koji mu je rekao da u blizini postoje velike ruševine. Poveo ga je na suprotnu obalu Urubambe, odakle su morali da se ispenju na vrh Huajana Pikču. Tamo su zatekli porodicu ratara, koja je već nekoliko godina obrađivala terase, preostale iz vremena Inka civilizacije. Delimično, bili su raščistili i sam grad Maču Pikču, kako bi koristili tamošnja skladišta hrane.

Profesora su prošli trnci duž kičme. Iako je cela udolina između Mlade i Stare planine bila zarasla u prašumu, odozgo je jasno nazirao da tamo leži grad koji po svojoj veličini premašuje sva prethodna otkrića. Morao je da siđe dole, da se uveri svojim očima da je našao ono za čim je toliko željno tragao. To dole mogao je biti samo Izgubljeni grad!

Hiramovi domaćini, muž i žena, pogledali su jedno drugo, onda je muškarac klimnuo glavom a žena je na to slegnula ramenima, kao znak da je saglasna sa odlukom koju je pročitala na njegovom licu.

„Pablito!”, pozvao je Kečuanac svog najstarijeg sina. „Pođi sa gospodinom i pokaži mu ruševine na Staroj planini.“

Zatim se obratio profesoru, objašnjavajući mu zašto mu dodeljuje jedanaestogodišnjeg vodiča:

„On zna sve staze kroz prašumu i poznaje svaki kamen dole.“

(Foto: Pablito i Hiram kod Inka klendara http://dingeengoete.blogspot.com)

 

I sada njih dvojica hodaju oko ruševina, kako bi profesor napravio što više fotografija, kao potvrdu svog ’otkrića’. Pominje neki časopis „Nacionalnu Geografiju“ kome mora da ih pošalje, kako bi obezbedio sponzore za ispitivanje ovog mesta. Pablito nema pojma šta je časopis, a još manje šta su sponzori, ali smeje se zajedno sa profesorom kad ga ovaj uhvati za ramena i protrese ga celog, ponavljajući: „Ovo je najveće otkriće o Inkama!“, „Ovo je veće od Izgubljenog grada!“, „Svet nikad ništa slično nije video!“

Jedino što Pablito razume u tom profesorovom ludilu, koje ga neodoljivo podseća na ponašanje odraslih nakon uzimanja Brungmasija arboree, jeste reč ‘otkriće’. A razume je zbog toga što ga je profesor već deset puta pitao da li neko zna za ovo mesto.

(Izgled MP pre raščišćavanja, isti izvor kao prethodni foto)

 

„Svi znaju“, jednostavno je odgovarao Pablito.

Pitanje je smešno i glupo, jer svi Kečuanci znaju za Maču Pikču. Znali su i pre nego što je njegova porodica došla ovde. Znali su oduvek.

„Ali zašto niko nije prijavio ove ruševine peruanskim vlastima, kad već svi znaju za njih?“, navaljivao je taj očigledno glupavi gringos.

„Šta se to njih tiče“, odbrusio je Pablito.

I prvi put, slagao je profesora, budući da je odlično znao odgovor na to pitanje: o Maču Pikčuu ne priča se pred Špancima i njihovim potomcima. Tako su ga učili roditelji, a njih njihovi roditelji, i tako unazad, do njihovih pra-pra predaka, sve do vremena kad su konkvistadori osvojili njihovo carstvo.

„Tiče ih se! Ovakvo epohalno otkriće tiče se celog sveta!“, uzviknuo je profesor. „Ne razumem zašto ste tek sad meni pokazali sve ovo!”

Dečak je stao ispred profesora, pogledao ga odozdo izpod šešira širokog oboda i odgovorio mu razložno, naglašavajući svaku reč, kao kad odrasli objašnjavaju deci nešto što ova nikako ne shvataju:

„Zato što vi niste Španac, i više ne moramo da čuvamo tajnu. Eto zato.“

 

———————-

GALERIJA

———————-

 

Subscribe
Notify of
guest
20 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
LazaTwin
LazaTwin
1 month ago

Gomilu podataka ste nam preneli na veoma zanimljiv način! Odličan ste pisac, to se vidi 🙂

Sasa B
Sasa B
1 month ago

Hvala puno, odlican tekst! 👌🤗

Slobodan Rudic
Slobodan Rudic
1 month ago

Kakav tekst! Bravo Snežo

cerevican
cerevican
1 month ago

evo reših,dvojbe nema …krenuću za Vulkabumbe… dugovečnost da otkrijem….Inka poklon da dobijem …..nepoznatu osećajnost, tu mamljivu dugotrajnost …..za sastav ,pak,gdjo Snežana,aplauz

vesnamaks
vesnamaks
1 month ago

Tekst je božanstven, gledam video i čitam i povezujem u glavi. Hvala Snežana!

Renea
Renea
1 month ago

Svi vasi tekstovi su mi odlicni ali ovaj puta ste samu sebe nadmasili!

Ljubica Jekić
Ljubica Jekić
1 month ago

Kada je Muciju Bašu izgorela kolibica on nije pao u vatru gneva ,ozario se i rekao “izgorela mi je kućica, sad nema više ništa između mene i neba.”
Malo je reći da se divim kad sam u neprestanoj strepnji da li ćeš stići kad negde kreneš. Predeli su odraz praiskonske težnje da se obuzda priroda koja je po onome što vidim na tvojim stazama neumoljiva.Način na koji si krotka i neretko duhovita me fascinira.Zaista zaslužuješ mnogo više od sendviča koji si napravila.Tvoja bela knjiga je “ono bez čega se ne može”.pokidala si joj sve listove.

Бане
Бане
1 month ago
Reply to  Ljubica Jekić

Башо Мацуо, само да исправим.

Ranka
Ranka
1 month ago

Sjajna prica, sjajno ispricana !

Voja
Voja
30 days ago

Pa ovo je FENOMENALNO! Bravo Snežo za priču. Oduševljenju nema kraja. ❤️❤️💋

jasmina.hajder@gmail.com
jasmina.hajder@gmail.com
30 days ago

Zbog svojih nagomilanih obaveza ne uspevam da blagovremeno pročitam i odgledam peruanske priče i filmove. Uživanje odlažem za momenat kada mogu potpuno da se posvetim i uživim u priče u koje nas veštom rukom pisca , uvlačiš. Dah dalekih, magičnih i tragičnih vremena je večeras prostrujao kroz moj stan, hvala ti na tome Snežana!

Bojana Lalic
Bojana Lalic
29 days ago

Fotografije su fantasticne, kao i cela prica! Verovatno je bilo pravo uzivanje obici Macu Pikcu bez velike guzve turista 🙂

vema
vema
25 days ago

Priča o ćaskujima toliko je impresivna da sam ih zamislila u svojoj mašti,Te jadne ljude koji trče gore dole da što pre prenesu poruku ne mareći za kišu,sunce, i da li će ostati živi da što pre stignu i da ne zaborave poruku. Interesantno je da se usmenim putem sačuvala istorija civilizacije i sve što se dogadjalo na tim prostorima. Verovatno je neko u nekom periodu preneo na papir sva ta dešavanja koja su nam sada dostupna. Fantastična priča o Maču Pikču o životi na tim prostorima, ispričana u tvom nendmašnom stilu. Ja se sećam detalja kroz tvoje fotke koje… Read more »

Maja Radičević Cakić
Maja Radičević Cakić
17 days ago

Pročitah u jednom dahu. Zadivljena.
Hvala ti od srca za ovu divnu priču.

Maja Radičević Cakić
Maja Radičević Cakić
16 days ago

Priča je divno ispričana, neočekivano. Leži ti to, bez svake sumnje. Jednog dana od ovog materijala bi mogao biti lepi roman!

20
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x