Neslavni početak

Najavila sam polazak, oglasila na svim društvenim mrežama svoju nameru da izvozim Peruvian Great Divide, jednu od najviših ruta na svetu, iako pojma nemam hoću li to moći. Osim što je objektivno jako teško voziti na prosečnoj visini od 4000 m, zemljanim putevima i stazama, činjenica je da ni ja nisam više u punoj snazi, a i ne želim da prekoračujem svoje granice, ako nije nužda. Uz to, upitno je i koji delovi te rute su sigurni za samu strankinju na biciklu, mada Kordiljera, kako se još naziva masiv između Anda i Pacifika, slovi za jedan od najbezbednijih delova u Peruu. Pod pretpostavkom da vam se put ne ukrsti sa putevima krijumčara droge, a treba i dosta sreće da vas ne presretne neka pijana budala, koja inače nije sklona kriminalu, ali verovatno će iskoristiti priliku da vas opljačka zbog vašeg telefona, ili cipela, da ne pominjemo vrednost brendiranog bicikla. Zašto sam onda javno oglasila da ću voziti tuda, dajući, na taj način, i svojevrsno obećanje svima koji me prate? Pa, da bih sebe pogurala, jer nekada nam je potreban samopodsticaj, obznanjivanje celom svetu naših planova, kako bismo se obavezali pred sobom. U stara vremena, a u zabitima je to još uvek običaj, važna obaveštenja kačila su se na tarabu, pred kućom, da ih svako ko prođe selom vidi. Društvene mreže zamenile su tarabe i oglasne table na zadružnim kućama, ali psihološki mehanizam ostao je isti. Kao i rizik da oglašivač ne uspe u svom naumu, ali onaj ko se boji rizika, taj i ne razmišlja o neizvesnim poduhvatima.

*

Sa prozora upravne zgrade ženske katoličke škole, pretvorene u hostel, u kome sam odsela, maše mi glavna časna sestra. Prvi put vidim je bez maske i iznenađena sam otkrićem da je mnogo mlađa nego što sam mislila. Ima lep osmeh, od kojeg mi bude milo, kao da me je zagrlio neko moj, ko se brine o meni i iskreno mi želi samo dobre stvari na putu. Ne znam da li je to zbog toga što sam u hostelu odsela desetak dana, tokom kojih smo se sretale svakog jutra, razmenjujući pozdrave i konvencionalne naklone glavom u znak uzajamnog poštovanja, pa smo se na neki način i zbližile, ili je reč o latino srdačnosti, u koju sam se osvedočila više puta. Imaju Latinosi nešto u sebi zbog čega i nakon sasvim kratkog razgovora – kao kad se, recimo, sretnu dva putnika na drumu, pa zastanu na par minuta da popričaju – poželite da ih zagrlite, kao neke stare dobre znance. I kada oni to zaista i urade, kad vas bez pitanja i dozvole priviju uza se, a u nekim zemljama, poput Argentine, uz zagrljaj ide i obavezni poljubac, vi osetite da ništa prirodnije nisu ni mogli da urade, te im i sami uzvratite puna srca. Pandemija i mere koje je donela nasilno su oduzele Latinosima taj gest.

Kako god, zahvalna sam sestri kojoj ni ime ne znam, što me tako ispraća.

 

*

Ne volim gradove u kotlinama. Kao što je, recimo, Katmandu. Ili Nagasaki. Da biste izašli iz njih na sopstveni pogon, ne koristeći motorizovano prevozno sredstvo, morate da se dobro pomučite. Kusko je jedan od tih gradova, onako zavaljen duboko u Tajnoj dolini, poput usnule divlje mačke, po čijem obliku je i izgrađen.

Sedam kilometara uzbrdo, uskim ulicama, sa trotoarima koji su ispresecani stepenicama, pa ne mogu njima, nego moram da guram putem. A ovdašnji vozači drže se ivice puta koliko god je to moguće, ne znam da li zbog toga što loše procenjuju rastojanje, ili što se boje izletanja vozila iz suprotnog smera. Čula sam da više od polovine peruanskih vozača nikad nisu položili vozački ispit, već su dozvolu kupili, posebno ovi u andskoj regiji, u kojoj i ima najviše teških saobraćajnih udesa. Već sam se u Kusku osvedočila u to koliko ne poštuju nikakva pravila. Čak ni zeleno svetlo za pešake, i to na zebri, njima nije znak da se zaustave, nego nastavljaju nesmanjenom brzinom, odlučni da pregaze sve što je slabije od njih. Takvo divljaštvo na ulicama doživela sam još samo u Kini.

Obukla sam žuti fluorescentni prsluk, a kad god je to moguće, hodam ivičnjakom, zastajući svaki put kad neko zatrubi – jer i to je ovde običaj, da svirnu kratko nekoliko puta zbog brojnih krivina, a i kad na putu primete nekog sporaća poput mene. Tim tempom, treba mi više od sata da se izvučem do vrha.

 

*

Predugo sam pauzirala od pedalanja: skoro dva meseca u San Pedro de Atakami i mesec i po u Kusku. I naravno, sada mi je teško. Sedište me žulja, ne prija mi povijeni položaj, a zaboravila sam i koliko se volan opire komandama, ako ga ne držim čvrsto kao kleštima. A tek tovar na mom biciklu! Pokušala sam da kao smanjim težinu prtljaga, odbacila sam suvišne stvari, ostavljajući višak kod Suzane u Kusku, ali i dalje je težak kao tenk. Mislim da sa sve stvarima ima preko šezdeset kilograma, a sva je prilika da ću toliko tegliti kroz ceo Peru, potom i Ekvador, dok ne stignem u trope, gde ću napokon moći da se rasteretim od zimskih stvari. Problem su, dakako, Andi i velike nadmorske visine na kojima ću voziti. I to po zimi, pošto je tokom nje sušna sezona. Zime su ovde drugačije nego u našim krajevima: čak i na tri-četiri hiljade metara dani su topli, sa temperaturama i do dvadeset stepeni Celzijusovih, ali noći su ledene, ispod nule. U blizini snežnih vrhova i lednika, temperature su najniže. Zbog toga, moram da nosim kompletnu zimsku opremu i garderobu, što težinu mog prtljaga povećava za pet-šest kilograma.

A nakon tromesečne pauze, i skoro potpuno bez kondicije, imam osećaj da pokrećem omanji tenk. Proći će nedelja-dve dok se ponovo ne naviknem na sve to, ali znam sasvim sigurno da ću u jednom trenutku osetiti kako mi više nije toliko naporno. Uvek to bude tako.

Međutim, kad je reč o adaptaciji na veliku nadmorsku visinu, nemam iskustva. Kad sam vozila na Himalajima, to je bila desetodnevna tura, i nakon što sam se jednom popela na 5416 m, usledio je spust na ispod dve hiljade metara, te sam brzo opet prodisala normalno. Ali sada ću nedeljama i mesecima pedalati na prosečnoj visini od četiri hiljade metara.

To znači da ću čak i na ravnom biti znatno sporija nego inače i da ću se umarati neuporedivo brže, a na usponima ću moći samo da guram. Dok se ne priviknem – ako je to uopšte moguće.

 

*

Otkrila sam sporedni zemljani put koji vodi između njiva. Žene u tradicionalnoj nošnji, sa visokim šeširima koji se nose dvostrano, sa širim ili užim obodom zavisno od jačine sunca, sede na ceradi u polju i prebiraju nešto – možda krune kukuruz ili sortiraju krompir. Na drugom mestu, mladić gaca u rečici po džaku punom šargarepe, čisteći je tako od zemlje, dok njegova žena puni drugi džak. Tamo dalje, kad se zemljani put pretvori u travnati (ko zna kada je poslednji put neko prošao njime), troje kopa na njivi. Videvši me, prekinu sa poslom i zagledaju se u mene, a u tom čuđenju pridruži im se i krava koja pase vezana nedaleko od njih. Svi se pitaju šta se to kreće zaraslim putem i odakle je pala ta strankinja koja im maše, želeći im dobar dan. Ali otpozdravljaju i odmahuju srdačno.

U susret mi nailazi nekoliko žena sa decom. Peruanke svoju decu vodaju svugde sa sobom. Viđala sam to stalno u Kusku: deca sede na ulici do svojih majki, koje nešto prodaju; na recepciji hostela po ceo dan džonja dete uz svoju majku; devojčica ili dečak sede u nekom ćošku restorančića u kome radi njihova majka. Mislila sam da je to posledica korone, jer su obdaništa i škole zatvoreni, ali ljudi koji ovde žive kažu da je tako bilo i ranije. Naprosto, deca su uvek uz majke, koje ih, dok su bebe, nose u boščama na leđima, a čim prohodaju, mališani ih prate u korak. Tako i sada dolaze zajedno iz polja. Smeju se i veselo mi se javljaju. Koliko se samo razlikuju od onih, pretežno ozbiljnih, a možda i tužnih, žena u Kusku.

Iz jednog kombija, kraj kojeg prođem spuštene glave zbog prašine koju mi u lice nanosi čeoni vetar, žena sa detencetom u krilu provlači glavu kroz prozor i radosno mi naziva dobar dan. Ne vidim joj izraz lica, ali njen glas je ushićen, kao da je javljanje toj strankinji na biciklu vrlo velika stvar za nju. Stoga okrećem glavu koliko mogu a da se ne zaustavim i otpozdravljam joj čak dva puta: „Dobar dan! Zdravo, zdravo!“

Gledam scenu u kojoj muškarac stoji pored žene, čekajući da ona povuče teška čelična kolica, kakva se prežu u konje, ili na seoske bicikle. Zastanem, poželevši da to snimim kamerom, ali oni mi se nasmeju, pa mi dođe glupo da ih sad fotografišem. Umesto toga, neočekivano i za mene, upitam muškarca zašto žena tegli, a on to posmatra s prekrštenim rukama. I opet mi odgovore smehom, a zatim čovek pantomimom objasni da će on da kopa.

Svačega se putnik može nagledati duž puta.

*

Ipak, malo gde u svetu putnik će naići na toliko ruševina iz davnih vremena, kao u Peruu. Čini mi se da ne uspevam da napravim ni pedeset kilometara, a da ne zastanem, kako bih obišla neke ruine iz perioda Inka carstva. U jednom danu, dešava mi se da posetim čak dva arheološka nalazišta.

Jutro mi počinje obilaskom Kiljarumijuka (Killarumiyuq), mesta koje je bilo posvećeno Mesecu i ženskom principu. U kečua jeziku, „killa“ znači Mesec, a „rumi“ – kamen, dok se sufiks „yuq“ odaje da označi vlasništvo, te bi doslovan prevod ovog imena bio „Mesečev kamen“. Podaci o Kiljarumijuku na internetu prilično su oskudni i uglavnom se navodi da je Mesec bilo jedno od najvažnijih božanstava za Inke. Smatrali su ga majkom nebeskog svoda i predstavljao je žensku stranu svemira, a poznavali su i uticaj plime i oseke.

Mesto se nalazi iznad gradića Ančahuasi, u kome sam provela prvu noć, iznajmivši sobu za simboličnih 25 sola (6.5 eur). Iako je nalazište Kiljarumijuk proglašeno kao peruansko kulturno dobro, pristup je potpuno slobodan, a osim što niko ne mari za turiste (doduše, sad ih i nema), po nekadašnjim agrikulturnim terasama i ceremonijalnim mestima pasu ovce, krave i konji, dok dve-tri porodice na njima gaje svoje useve. Mesto zauzima površinu od pet hiljada metara kvadratnih, na visini od preko tri i po hiljade metara. Terase su, kao i uvek, okrenute prema zapadu, a od njih vodi put skoro do samog vrha brda. Širok je jedan metar, sa jasno označenim ivicama pomoću kamenja koje obrazuje savršenu pravu liniju. Čak ni na zavojima, Inka majstori nisu grešili, već staza sve vreme zadržava istu širinu. Njome se najpre stiže do omanje pećine, a oko dvesta metara više, gde se staza i završava, u podnožju ogromnog kamena ozidan je neveliki prostor, za koji pretpostavljam da je služio kao žrtvenik.

Sam Mesečev kamen je stena dimenzija dva metra sa metar i po, morskog porekla, u kojoj je uklesan lunarni kalendar. Polukružnog je oblika, sa sedam platformi. Reljef je toliko precizno uklesan, sa geometrijski pravilnim linijama, da je zaista teško poverovati da je to rađeno ljudskom rukom, korišćenjem primitivnih alata. Gledano iz daljine, stena ima oblik pume, a izrezbareni polumesec predstavlja mačije oko. Šteta je što ne postoji više tumačenja, niti se može naći vodič koji bi radoznalog putnika proveo kroz ovo nalazište.

*

Popodne istog dana, nakon dvadeset pet kilometara spusta (i zasluženog odmora na biciklu), zaustavljam se kod ruina Tarahuasi (Tarawasi), u mestu Limatambo. I ovaj naziv dolazi iz kečua jezika, od reči „tara“ – grmlje, visoko rastinje, i „wasi“ – kuća, te označava „zaraslo stanište“. Čuvar arheološkog parka, debeljuca mojih godina po imenu Cesare, objašnjavajući etimologiju tog naziva, pokazuje mi gusto rastinje iza očuvanih zidina. Kaktusi, žbunje, cveće, drveće – sve to džiklja odmah iza kamenog zida, kao da će ga progutati. Ovde, na dve hiljade i šesto metara nadmorske visine, vlada skoro tropska klima i razlika u odnosu na visinu sa koje sam se spustila jasno se oseća. Toliko je toplo, da mi je na nizbrdici bilo vruće samo u tankoj košulji, a na licu sam osećala vreli vazduh.

Osim objašnjenja naziva mesta, Cesare navodi podatak da se na gornjoj terasi, koja je služila u ceremonijalne svrhe, nalazi dvadeset osam niša, visine preko dva metra, u kojima su se nalazile figure Inka božanstava: dvanest čeono i po osam sa svake strane. Donja, veća terasa, dugačka je sto metara, a visoka preko tri metra. Kameni blokovi savršeno su uklopljeni, po čemu znam da je mesto građeno u vreme Pačakuteka, devetog Inka kralja, kome se pripisuje i gradnja Maču Pikčua, kao i Pisaka. Od jednog vodiča čula sam da su nakon njega, pred kraj Carstva, objekti zidani sa manje pažnje, na brzinu, a majstori nisu vodili računa o estetici koliko o praktičnoj svrsi.

Za ovo mesto, pretpostavlja se da je služilo za posebne ceremonije, pošto je od Kuska udaljeno oko osamdeset kilometara – što je razdaljina koja se peške prelazi u tri-četiri dana.

Iako je tek dva popodne, ostajem tu da kampujem, iscenkavši se sa Cesarom za cenu od deset sola. Odavno mi je želja da noćim na nekoj od Inka ruina, a treba mi i dobar odmor nakon ovog teškog početka.

*

Đakomo, Italijan sa kojim se srećem još od Argentine, vozi sa Violet, svojom suprugom iz Malezije, takođe u Peruu, i takođe prateći Great Divide rutu. Pošto su iz Kuska krenuli dva dana nakon što sam ja tamo stigla, imaju prednost od nekoliko nedelja i par stotina kilometara. Pratimo se na društvenim mrežama i ispod jedne moje objave u kojoj se radujem zbog spusta i toplog vremena, Đakomo je duhovito prokomentarisao:

„Sutra sledi uspon na 4300 m, prekosutra spust na 2800 m, nakosutra ponovo uzbrdo na 4000 m, i tako dan za danom. Svaki put kad na karti vidiš most, budi spremna da ćeš morati dole samo da bi ga prešla, a onda opet gore, na vrh.“

I zaista, od juče se spuštam više od dve hiljade metara da bih prešla most na reci Apurimak (Apurimac), a čim se nađem na njenoj levoj obali, počinje uspon. Čitam izohipse na mapi, kao mrsku lekciju u kojoj tražim bilo kakvu grešku, koja bi, u ovom slučaju, značila moj spas, prekraćivanje muka od dvadeset šest kilometara dugog pedalanja uzbrdo. Ali geografija Anda je neumoljiva, a Đakomovu šalu moram da prihvatim kao nepobitnu iskustvenu činjenicu. A tek sam na početku, i to na asfaltnom putu. Šta li me očekuje kad zapedalam zemljanim putem, duž kojeg nema ni naselja, a vozila su ređa od zvezda padalica za koje sujeverni veruju da će im ispuniti želje, kao što se premoreni cikloputnik nada da će ustopirati nekog samilosnog vozača da ga odbaci samo do vrha. Ozbiljno sam zabrinuta kad o tome razmišljam.

Nakon nekoliko kilometara pedalanja, odustajem, silazim sa bicikla i počinjem da guram. Deonica i nije toliko strma, koliko sam ja bez kondicije. To je utešna procena, jer, za nedelju-dve, kad malo ojačam, ovakav uspon moći ću da savladam, iako će i dalje biti naporno.

Kroz sat-dva, bliža sam svom današnjem cilju – Kurahuasiju, gradiću sa hostelima, skoro deset kilometara. Ali, ostalo mi je još šesnaest, a mrak uskoro pada. Pošto put vodi kroz kanjon, nigde duž njega nema zaravni na kojoj bih mogla da se smestim, ukoliko budem morala da kampujem. A i opet sam na visini od preko tri hiljade metara i temperatura je osetno niža.

Nemam pojma šta ću i kako ću. Stigla sam do tačke kad nemam rešenje, jer ništa ne zavisi od mene i snaga kojima trenutno raspolažem, nego se prepuštam sreći. Nešto će se već desiti. Ili neće. U svakom slučaju, i ovaj dan se mora završiti – i najlošiji dan na kraju se nekako okonča.

 

*

Veliko vozilo usporava, a zatim se zaustavlja na proširenju pored puta. Ubrzavam sa guranjem, jer vozač je očito stao zbog mene. Možda će mi ponuditi prevoz?

Prilazim sa vozačeve strane. Čovek u ranim šezdesetim, a do njega drugi muškarac, četrdesetogodišnjak. Zbog zatamnjenih stakala, ne vidim da li pozadi ima putnika. Imam nekoliko sekundi za procenu da li ovoj dvojici mogu da verujem ili ne. Stoperi, posebno autostoperke, uvek naglašavaju taj prvi utisak kao presudan. Neki tik, detalj u kolima, jedna reč – mogu biti alarm upozorenja. Svi mi koji preživljavamo na putu stekli smo to iskustvo da procenjujemo ljude u nekoliko sekundi. Greška može da nas košta čak i života. Ova dvojica čine mi se potpuno normalnima.

Mlađi muškarac već je izašao napolje, a otvorila su se i zadnja vrata iza njega, te je iz vozila iskočio dečak srednjoškolskog uzrasta. Pokazuju na krov, koji je bez prtljažnika, ali zato imaju kanape kojima mogu da privežu bicikl i bisage. U međuvremenu, iz kola izlazi mlađa žena (sad definitivno odahnem), kao i sam vozač. Predstavljaju mi se: najstariji muškarac zove se Miguel, drugi je njegov sin, Karlos, sa svojim sinom Gustavom i svojom drugom suprugom Roksanom. Mogu da me povezu do Kurahuasija, pošto bih se mnogo namučila do tamo, a verovatno bi me uhvatio i mrak.

I to je to – još jedno čudo Puta!

*

Ne pričaju engleski, a moj španski nije dovoljan da bismo vodili povezani razgovor. Ipak, uspevamo da se sporazumevamo. Barem mislim da razumeju odakle dolazim i kakav mi je plan za pedalanje po Peruu. Ja njih savršeno razumem kada mi kažu kako je opasno da sama vozim putevima, jer neko će me opljačkati zbog mog telefona, ili kamere, ili bicikla. Takva upozorenja slušam već deset godina, u svim zemljama kroz koje sam prošla. Ipak, znam da su ovde mnogo ozbiljnija nego na nekim drugim meridijanima. Zbog toga sam i odabrala Peruvian Great Divide, kao rutu koja je najbezbednija za putovanje, iako je najteža za bicikliranje. Naravno, brinem se i pored toga. Planiram da stignem do početka te rute (ili njenog završetka ako se vozi sa severa na jug), pa ću tamo proceniti i shodno toj proceni, ili ću se odvažiti da krenem njome, ili ću potražiti sigurniji (a možda i lakši) put. Ne slažem se sa Miguelovim tvrdnjama da je i ovakav, asfaltni i magistralni put opasan. Gde ima puno vozila, mala je verovatnoća da se desi nešto loše, u smislu napada, ali se povećava opasnost od saobraćajnih udesa.

Zbog jezike barijere, teško mi je da im sve to objasnim, a vidim da su svi odrasli prilično zabrinuti za moju bezbednost. Zato im kažem da ću voziti sa Đakomom i Violet, sa kojima ću se, navodno, sresti u Abankaju. I Miguel se tad smiri, a za njim i ostali.

Pričaju mi o sebi. Žive u Molepati, iz koje sam ja nedavno krenula na pešačenje Salkantajem. To mesto nalazi se nedaleko od mosta koji sam danas prešla, kad se sa asfaltnog puta skrene na šljunkoviti, koji takođe odlično pamtim. Tamo imaju ogromno imanje od nekoliko desetina hektara, ali ne uspevam da ih razumem gde su sada krenuli, ni zašto im je prtljažnik prepun stvari (Miguel je najpre bio proverio ima li mesta tamo za moj bicikl i bisage, zaključivši da nema). Ne znam ni čime se tačno bave, osim što saznajem da glava porodice ima dve alpake koje su njegove ljubimice i sedam pasa.

 

*

„Kurahuasi“, objavljuje Karlos, dok Miguel zaustavlja vozilo na proširenju ispred jedne kuće.

„Super, hvala veliko!“, kažem. „Ovde ima nekoliko hostela, pa ću potražiti smeštaj.“

„Da li ste ručali?“, pita me Miguel.

„Ne baš, samo neke krekere sa sardinom, nije bilo restorana usput“, objašnjavam.

„Onda idete sa nama na ručak“, kaže glava porodice, pokazujući mi na restoran na otvorenom, s druge strane puta.

Možda su oni tu i krenuli, jer čini se da je ciljano stao baš ovde. Možda je u Peruu, baš kao što je to bio slučaj u Čileu, uobičajeno preći pedesetak kilometara do omiljenog restorana, ili par stotina do mesta za vikend-odmor. To me je tamo vazda fasciniralo.

„Posle ću vas odbaciti do vrha uspona, odakle imate samo spust do Čakore (Chachora). Rekli ste da ćete odande da pešačite do Čokuekuiraoa (Choqueqirao)?“

„Da, da, mislila sam da ću tamo stići tek sutra. Hvala vam veliko, to je još bolje.“

I, naravno, prihvatam poziv.

Miguela mnogi ovde već poznaju, jer mu se javljaju u prolazu, iz kola, i uvek sa puno poštovanja. Primećujem da i njegova porodica, svako od njih troje, pokazuju duboko uvažavanje. Počev od toga kako će se smestiti za stolom: glava porodice seda za čelo trpeze, Karlos s njegove desne strane, do njega snajka, a nasuprot dedi mlađahni Gustavo, dok mene posedaju na klupu sa glavešinine leve strane. I svi sačekaju dok starina prvi sedne, pa onda oni za njim.

Kad dođe konobarica, Miguel naručuje, pitajući ostale da li se slažu sa njegovim izborom, našta svi spremno potvrde glavama. U nekom trenutku, dok čekamo hranu, ponovo im zahvalim što su mi toliko pomogli, a Roksana i Karlos pokažu na Miguela, jer to je njegova zasluga i njegova želja.

„Kad sam video kako gurate uz ova naša brda, nisam mogao da vas pustim da se mučite“, objašnjava on.

„Nemate pojma koliko mi je srce puno što sam vas upoznala, ne samo zbog toga što ste mi pomogli, nego zbog toga što je ovo moj prvi pravi susret sa Peruancima koji nisu zaposleni u turizmu i što je taj prvi utisak toliko pozitivan“, kucam u Guglov prevodilac na telefonu, pa mu dajem da pročita.

„Peruanci su gostoljubivi i srdačni“, odgovara Miguel. A zatim poziva konobaricu i dopunjuje porudžbinu.

Ubrzo, na stolu se nađe kui (cuy), morsko prase, kako ga mi zovemo, dok je njegov naziv na engleskom Gvineja prase, iako je reč o pripitomljenom glodaru, koji nema nikakve veze ni sa morem, ni sa Gvinejom. Kada domaćin naruči za svog gosta taj peruanski specijalitet, znači da mu iskazuje najveće poštovanje.

 

*

„U ovom gradiću nalazi se velika nemačka klinika“, rekli su mi i Miguel i Karlos više puta tokom ručka. S ponosom su naglasili da su svi doktori iz Evrope, ili su barem tamo studirali.

Kada smo se ponovo smestili u kola, Miguel nas je najpre povezao strmo uzbrdo, do bolnice, napravivši krug oko nje, kako bi mi je pokazao.

Kompleks je prilično velik i deluje moderno, iako je – što ću saznati kasnije, pretražujući informacije na internetu – sagrađen pre pedeset sedam godina. Iskazujem divljenje, iako mi je, nakon nekoliko poslednjih nedelja, koje sam dobrim delom provela na ispitivanjima u jednoj privatnoj bolnici u Kusku, preko glave svega što ima veze sa belim mantilima.

Miguel mi pokazuje na jedno brdo u daljini, na kome planira da me ostavi. Sećam se izohipsa na mapi ove regije, koje sam dobro prostudirala, upamtivši da se vrh na koji pokazuje nalazi na tri i po hiljade metara. To znači da je tamo hladno za kampovanje, a uz to, sad je skoro pet, i za pola sata biće mrak.

„Možda bi bilo bolje da me ipak ostavite u Kurahuasiju“, primetim, koristeći prevodilac. „Ne bih da ispadnem nezahvalna, ali mrak samo što nije pao, te mislim da neću imati vremena da se spustim u Kačoru.“

„Hm!“, promrmlja Miguel. „Onda ću vas odvesti u Kačoru, ne brinite se.“

Nakon svega, voziće trideset pet kilometara dalje i još toliko u povratku, kako bi meni olakšao. Koliko ljudske dobrote stane u jedno nehotično autostopiranje.

 

*

Mrak je već odavno pao kada se zaustavljamo u centru Kačore. Prošli smo beskrajne krivine uzbrdo, a zatim nizbrdo, koje ne bih savladala ni u tri dana.

„Nisi ni svesna koliko si imala sreće“, rekla bih toj Snežani, da sam Miguel. Što mi on možda i kaže, ali ga ne razumem.

U stvari sam u teškoj neverici nakon svih tih uspona i strmoglavih zavoja, da ne mogu ni da zamislim kako bih se provela da sam morala da guram i vozim. Smrzla sam se shvativši šta sam izbegla. Ali i zbog pomisli na to šta me tek čeka, jer odavde ću morati nazad, opet do vrha tog brda, odakle se put nastavlja za Abankaj.

Ne želim sad da mislim o tome, jer u međuvremenu planiram da se ovde zadržim dva-tri dana pišući novi blog i radeći na videu, a potom želim da planinarim četiri-pet dana. To je puno vremena, da bih se unapred brinula o tome šta me očekuje nakon tih desetak dana. Prednost mog načina života je u tome što moram da se usredsredim samo na sadašnji trenutak, jer sutra je daleko kao galaktička godina i neizvesno koliko i šanse da otkrijemo život na nekoj drugoj planeti.

A u ovom sada trenutku dešava se to da momci skidaju moj bicikl i bisage sa krova, dok im Roksana i ja pripomažemo. Kad okačim sve na mog Surfija, muškarci testiraju svoju snagu, pokušavajući da podignu bicikl sa stvarima. Ali redom odustaju, smejući se glasno. Ovako natovaren, bicikl je težak nešto malo manje od mene same. Samo što ja nisam mrav, koji može da podigne deset (a neki naučnici tvrde i do pedeset) puta veći teret od sopstvene težine. Po ko zna koji put, u mislima preslažem stvari, pitajući se da li mi baš sve to treba, i opet zaključim da mi je skoro sve neophodno za minimalni komfor, ili ono što ja smatram minimalnim. I još pomislim kako je sve u životu u postizanju vlastite idealne mere između naših stvarnih potreba i željenog komfora. Meni lično ne treba mnogo, ali i to malo često je previše za moje mogućnosti, odnosno snage. I to osećam to fizički, dok ljudi koji žive konvencionalnije taj nesrazmer plaćaju nedostatkom slobodnog vremena zbog trke da zarade što više, kako bi sebi obezbedili ovo i ono.

Svašta mi prolazi kroz glavu dok se opraštam sa mojim prvim peruanskim prijateljima. Zahvaljujući njima, moj prilično neslavni početak pedalanja po ovoj zemlji pretvorio se u jedno od onih lepih sećanja sa Puta, vezanih za ljude i čuda ljudske dobrote, kako volim da nazivam takve susrete. Stari Grci imali su pojam „Deus ex machina“, o Bogu iz mašine koji se pojavljuje na pozornici kada se dramska radnja zaveže u čvor i rešava je neočekivanim raspletom. U stvarnom životu – u mom životu – ta sila su obični dobri ljudi.

 

Subscribe
Notify of
guest
10 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
cerevican
cerevican
4 months ago

dok posmatram izohipsa mapu …odvažni ste pa Vam skidam kapu ..u ludilu smeo ne bi…da priuštim slično sebi…gdjo Snežana

Maja Z
Maja Z
4 months ago

Divno sroceno. Uživala sam čitajući. Osvežilo mi je početak dana. Kakve boje, kakvi ljudi. Hvala i dobrim ljudima. Kakvog li je ukusa to gvinejsko prase?

acika
acika
4 months ago

Fotografije su nestvarne. Veoma lepa priča o ljudskoj dobroti i lepoti prirode. P. S. Znači Ekvador je sledeći? 🙂
Mene mnogo raduju ovakvi putopisi, budući da je Peru, Čile bar meni u neku ruku nedostižan, a nikada, do pojave tvog bloga, nisam imao preteranu želju da se interesujem. Sada je već drugačije. Srećan put!

Katarina
Katarina
4 months ago

Obožavam te , s tobom mi je život bogatiji 🍀🎶😍

Voja
Voja
3 months ago

Teška ruta tako lepo opisana i začinjena ovim videom. I opet neki divni ljudi na tvom Putu ❤️❤️

10
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x