Sestra Maču Pikčua

*

Kui kojim sam bila počašćena kao visokouvažena gošća mojih slučajnih domaćina umalo da mi dođe glave. Iste večeri moj stomak se pobunio i naredna tri dana toliko me je mučio, da sam već počela da sumnjam da sam ozbiljno obolela. Možda to nije od hrane, možda imam, ne daj bože, nešto smrtonosno? Odlazila sam u seosku apoteku svakog dana i uz pomoć prevodioca objašnjavala apotekarki simptome, kao i svaku najsitniju promenu od mog poslednjeg dolaska. Činilo mi se da se unosi u problem, jer je menjala terapiju shodno mojim novim zapažanjima o stanju mog blagoutrobija.

Tehnički, ta vezanost za jedno mesto nije mi kvarila planove, jer sam ionako morala da sedim i pišem novi blog. Plan je bio da nakon toga krenem na planinarenje do Čokokiraoa. Ali dan uoči polaska, stanje mi se iznova pogoršalo. U želucu je počelo da me čupa i boli, kao da su one glodarske kandžice nesrećnog kuija oživele i sada me njima grebe, za kaznu što sam ga pojela. Popodne sam vlasnicima hostela najavila da je moj sutrašnji polazak neizvestan, a zatim sam otišla ponovo u apoteku i tražila novi lek. Ne znam da li je medicina napokon delovala, ili je reč o placebu i mojoj silnoj želji da se više mrdnem iz sobe, ali predveče sam se osećala dovoljno dobro, te sam prelomila – polazim sutra.

 

*

Čokokirao je naselje iz vremena Inka koje je podignuto otprilike u isto vreme kad i Maču Pikču, i po uzoru na njega, zbog čega se naziva i njegovom „svetom sestrom“. Pretpostavlja se da se upravo tamo nalazilo jedno od poslednjih uporišta Inka, pre nego što su se predali Špancima. Mesto je još nepristupačnije od Maču Pikčua, i do njega se i danas može stići samo pešačeći trideset dva kilometra od Kačore, u kojoj su me moji spasioci ostavili one večeri. Početna nadmorska visina je 2900 m, i najpre se malo penje do mesta Kapulijok, odakle se, sa visine od skoro 3000 m, spušta na 1400 m, do korita reke Apurimah, samo da bi se prešlo na njenu drugu obalu. Od mosta počinje uspon do mesta Marampata, ponovo na 3000 mnv, i to u manje od deset kilometara. Odatle potom ostaje još oko pet-šest kilometara i trista metara nadmorske visine do Čokokiraoa. A onda sledi povratak istim putem.

Tehnički, ruta je dosta teža od Salkantaja, iako je nadmorska visina manja. Ali svi koji su posetili Čokokirao tvrde da vredi truda. Meni su jedan pogled na fotografije tog mesta, kao i činjenica da se nalazi na mojoj ruti ka Abankaju, bili dovoljni da se odlučim.

*

Izveštaji planinara pominju da se prvih deset-jedanaest kilometara do Kapulijoka mogu prekratiti taksijem ili motorom, pošto taj deo rute vodi kolskim putem. Ali ego mi ne dopušta da na taj način započnem planinarenje, nego samouvereno tabanam prilično dosadnom deonicom, zalud trošeći snagu. To ću shvatiti tek sredinom tog dana, kada budem zapela na strmoglavom spustu, sa ruksakom teškim petnaest kilograma i manjkom od dva sata da bih stigla do kampa u kome sam želela da prenoćim. Za sada, osećam se odlično, jer stomak me više ne muči, a teren je u blagom usponu, te hodanje nije naporno.

Prvu pauzu pravim na vidikovcu nakon Kapulijoka, u kome sam se prijavila, plativši šezdeset sola (oko 15 evra) ulaznicu za nacionalni park. Sa te, najviše tačke na levoj obali Apurimaka, počinje spust do mosta, koji nazirem na dnu kanjona. Staza vodi u cik-cak, u vidu tanke linije, koja se na drugoj obali nastavlja. Gledajući odavde, sa ovog vrha, uspon do tamo čini mi se nemogućim. Spust i nekako, mada je i on prestrm, ali kako izaći ponovo gore, na drugoj obali?

Možda moje sumnje – a imam ih uvek – proističu iz prevelikog opreza u odnosu na mogućnosti sopstvenog tela, kao i na objektivne teškoće. Možda na taj način sebe unapred čuvam u slučaju neuspeha. Ili je pre reč o psihološkom mehanizmu koji se zasniva na anticipiranju najgoreg mogućeg ishoda, suočavanju sa njim kao realnom mogućnošću, nakon čega sve što se postigne predstavlja uspeh. Drugim rečima, zamislim najnepovoljniji ishod, minimalizujući očekivanja od sebe, a onda se, tako rasterećena, upustim u avanturu. I uglavnom uspevam, zahvaljujući upornosti i vremenu, koje je presudno bitno za svaki uspeh. To je sasvim jednostavna životna jednačina: ako želite nešto što je realno ostvarivo za vas i ostavite sebi dovoljno vremena, jednom ćete to i postići. Vreme je bitno barem koliko i upornost, ako nije i važnije.

 

*

Apurimak kanjon, sa svojim liticama iznad tri hiljade metara, dvostruko je dublji od Velikog kanjona u Koloradu i jedan je od najdubljih na svetu. Njegovo ime dolazi od kečua reči „apu“ – božanstvo i „rimaq“ – proročište, govornik, te bi Apurimak bila reka „božijeg govora“. Za sada, ne čujem šta priča, jer njeno hučanje ne dopire dovde, ali i sama slika bez tona je impresivna. Vrhovi koji se gube u plavetnilu, prašumska zelena iz koje mestimično probija sivi krš na strmim padinama, tanki beli mlazovi vodopada koji se obrušavaju u kanjon, a dole na dnu, u dva-tri zavoja, kao u dve-tri tačke, teče Apurimak, koji odavde ne uspevam da sagledam. Jedan od onih prizora koji izaziva najdublje poštovanje smrtnika, zbog tako očiglednog suočavanja sa sopstvenom ništavosti u odnosu na grandioznu Prirodu.

Put je, barem na početku, dovoljno širok – i bicikl bi se mogao proterati njime bez problema – ali na svakoj serpentini uhvati me blaga vrtoglavica. Zbog toga se držim uz unutrašnju, sigurnu stranu, osim kada naiđe konjovodac sa svojim životinjama koje nose teret planinarima, pa me zamoli da prepustim konjima utabani deo staze, koji vodi obično uza sam zid litice.

Ima više konja nego penjača, a do kraja dana shvatiću da uz jednog planinara obično dolaze dve do tri životinje: jedna u slučaju da klijnt zanemoća ili poželi da jaše, druga za konjovoca i treća koja nosi teret. Otkriću i da sam ja jedina koja kompletnu opremu nosi sama, a uz opremu i zalihe hrane za ceo treking. Do pred kraj dana, promeniću prvobitni nadobudni stav u vezi sa unajmljivanjem „kargoa“ – kako se to ovde naziva. Ruta je preteška čak i ako ne nosite ništa na svojim leđima, a sa teretom koji ja imam postaje mučilište.

Tu je i sunce, koje sliku čini još nestvarnijom zbog čistog neba sa lenjim belim oblacima, ali kako dan odmiče i ja se spuštam sve niže, tako vrelina postaje sve neprijatnija. Najpre je osećam kao topli vetar na licu, zatim počinjem da se znojim neumereno, a potom i da se toliko umaram, da svaki čas moram da zastanem kako bih smirila puls.

 

*

„Umorni?“ pita me simpatični konjovodac, koji me pretiče sa svoje tri životinje.

„Da, mnogo“, odgovaram grabeći tanku hladovinu na jednom zavoju, iz koje ću ga propustiti.

„Je l’ vam treba pomoć?“ pokazuje tovar na konjskim leđima.

Pomoć podrazumeva iznajmljivanje za novac. Ne znam koliko to košta. Čitala sam da je, pre pandemije, dan bio oko petnaest evra. Ali ovaj čovek već prenosi nečiji teret, te bi cena morala da bude barem upola manja od regularne.

„Da, trebaće, ali sutra“, odgovaram.

Već sam razmišljala o tome kako bih mogla da nasred staze obezbedim sebi „kargo“. Celo telo govori mi da više ne može. Prekini da me mučiš! – vapi svaki moj mišić. Kao alarm, koji ne smem da ignorišem. Najozbiljnije sam se zabrinula da ću dobiti srčani udar i zato sam usporila, hodajući poslednjih sat-dva nogu pred nogu, sa pauzama na svakih deset minuta.

Tim tempom, nekako se odvučem do kampa Čikiska, gde ponovo zateknem istog konjovoca. Zove se Rolando, a unajmio ga je visoki krupni Peruanac koji planinari sa desetogodišnjim sinom. Očevo ime je Karlos i u kamp stiže pola sata posle mene, jedva vukući noge. Đon njegove desne gojzerice ne da je zinuo, nego se potpuno odvojio od kožnog dela cipele. Pokušaji da ga uveže kanapima nisu pomogli. Ipak, ima sreće da vlasnik kampa nosi isti broj obuće i da poseduje jedne vojničke cokule. Karlos ih obuva i, uprkos već nažuljanim stopalima, tvrdi da će u tome moći da hoda. Ali menja prvobitni plan, po kome je večeras trebalo da stignu do kampa Santa Rosa na početku uspona s druge strane reke. Umesto toga, zaustaviće se gde i ja, kod mosta.

Odlično! Taman da ujutru predam Rolandu višak mog prtljaga. Dok jednom ne omrkne…

 

*

Na 1400 metara nadmorske visine toliko je toplo u šatoru, da ne moram ni da se pokrivam perjanom vrećom. Moji slučajni saputnici smestili su se unutar jedne od napuštenih kuća u sastavu kamp-kompleksa, koji već dugo ne radi, sudeći po tome koliko je zapušten. Otac i sin unutra, gde im je Rolando postavio šator, dok će on sam spavati napolju.

„Biće ti hladno“, primetim zabrinuto. Ima samo tanki duks i laganu jaknu, što ipak nije dovoljno ako spavate napolju, izvan šatora.

Rolando sleže ramenima. On je samo najamna radna snaga i mora da se prilagodi odlukama svojih klijenata, čak i kad mu ne idu na ruku. Da su stigli do Santa Rose, tamo bi spavao u kući, pošto su vlasnice njegove prijateljice.

I dalje ne znam kolika je cena „kargoa“ po danu, ali meni je ponudio svoje usluge za simboličnih 30 sola (6.5 evra). Čak su i nepalski „poteri“ na Himalajima imali veću dnevnicu.

Kako nosim i zimsku opremu, jer sutra ću šatorovati na 3000 mnv, nudim Rolandu svoju perjanu jaknu, nazuvke za stopala i vunenu kapu, što on prihvata sa zahvalnošću. Ujutru, kada mu budem ostavila višak stvari, reći će mi da mu je bilo toplo cele noći.

 

*

Juče mi je cik-cak linija staze, uz gotovo vertikalnu padinu planine, izgledala kao nemoguća misija, barem za mene i moje snage. Da bi se neko tuda popeo, mora biti u mnogo boljoj kondiciji od mene, ili makar mnogo mlađi. Prilikom registracije, upisujući se u knjigu posetilaca, pogledala sam starost mojih prethodnika na ruti – i nisam našla nikog starijeg od trideset pet. Posle se pojavio Karlos, kome je četrdesetak, i oboje imamo problema. Neko će reći da su to objektivne poteškoće, viša sila, posebno u njegovom slučaju, ali ima puno i do krštenice.

Ipak, danas se osećam neuporedivo bolje, u ruksaku nosim samo četiri-pet kilograma, te prilično dobrim tempom grabim uz padinu. Povremeno, kad bacim pogled na drugu stranu reke i tamo ugledam cik-cak stazu, koja se uspinje ništa pitomijom padinom od ove, kojom sad koračam, samo pomislim da sam tim tamo putićem juče došla. Doduše, nizbrdo, ali nizbrdice su mi uvek bile teže od uspona, kao i većini planinara.

 

*

Karlos je krenuo još u četiri ujutru, ostavivši sina na poverenje Rolandu. Njih dvojica ostali su u kampu posle mene, a sada me sustižu na mom prvom odmorištu u Santa Rosi. Obojica jašu, pa ih zadirkujem kako varaju. Odlično sam raspoložena, a činjenica da sam stigla dovde, deluje na mene kao najbolja motivacija da ću uspeti da savladam i drugi deo današnjeg uspona. Otprilike, još ovoliko – i stigla sam.

Na ruku mi ide i to što ova strana kanjona ostaje u hladovini tokom čitavog pre podneva, pa lakše dišem nego na onoj jari od juče. Pri ekstremnim fizičkim naporima poput ovog, svaka sitnica može da bude presudno bitna za pobedu ili poraz. Pri tom, nije toliko reč o samom neuspehu kao neuspehu, nego o činjenici da zapravo i nemate izbor, jer i ako odustanete, opet morate da se nekako iskobeljate odatle gde ste. Tako često stizanje do cilja postaje jedina mogućnost i lakša opcija od odustajanja i povratka na start.

Prvi put, to sam shvatila prelazeći Gobi pustinju. Već sam bila četiri-pet dana usred ničega, na dnevnim temperaturama iznad trideset stepeni Celzijusa, a noćnim u minusima. Jednog jutra, našla sam se zavejana u šatoru, a kada sam pokušala da nastavim pedalanje, toliko mi je bilo hladno, da sam počela da plačem od muke. Ali put preda mnom činio mi se kraćim od onog koji sam ostavila iza sebe, ili mi se samo nije dalo da tako lako prokockam napor koji sam uložila da bih stigla dotle. I kasnije, na Himalajima, na vulkanu Rinjani, u Atakama pustinji… svaki put kada bih pred sobom imala veliko fizičko i mentalno iskušenje, to iskustvo mi se potvrđivalo.

Biće da pobede više zavise od perspektive koju zauzmemo u životu, nego od nekakvog pobedničkog duha.

 

*

Tri i po sata kasnije, što znači da mi je za drugu polovinu uspona trebalo više vremena nego za prvu, ulazim u Marampatu – poslednje selo pre arheološkog nalazišta Čokokirao. Gotovo tokom celog uspona, pogled na kanjon Apurimaka bio je zatvoren zbog konfiguracije terena i visokog rastinja. Sada se najedanput otvara. Stupivši na plato na kome se zbilo seoce od možda tridesetak kuća, preda mnom kao da se odnekud odozgo odmotalo džinovsko slikarsko platno sa nestvarnim pejsažem – tako je to puklo pred mojim očima.

I usred te slike – dva šatora na dvema terasama. Jedno od najlepših mesta za kampovanje koja sam ikada videla. Htela bih da ostanem tu, ali moram da nađem Rolanda. Rekao mi je da će biti u jednom od dva druga kamp objekta, pa produžim do njih. Ali ako nijedan nema ovakav pogled, vraćam se ovde čim pokupim svoje stvari.

Kamp bliži ulazu u selo je zatvoren, te nosača nalazim u onom udaljenijem. Vlasnica objekta, kojoj je Rolando verovatno obećao da ću odsesti kod nje, ne shvata zašto to ne želim. Pokazujem joj na prostrte cerade na kojima se suši kukuruz i posteljinu razapetu na žicama. Ako sam se ispenjala dovde, želim da uživam u pogledu. Kad već mogu da biram.

Tako se vraćam do Elizabete, kako se zove vlasnica prvog mesta, i tamo se smestim. Potom naručim ručak, koji mi bude poslužen za stolom na uzvišenju iznad samog kanjona.

Uživanje svim čulima, kao naplata za sav uloženi trud. I odluka da danas ne mrdam nikuda, iako je tek rano popodne. Odmoriću se dobro, a ceo sutrašnji dan odvojiću za obilazak Čokokiraoa.

 

*

Noć je bila neočekivano topla na toj nadmorskoj visini. Krećem u svitanje, jer do tamo ima skoro šest kilometara, a sudeći prema mapi, objekti su razbacani po celoj planini, te ih je jedva moguće sve obići za jedan dan. To su mi juče savetovali i dvoje Francuza, mladi par koji je, noć uoči njihovog polaska na treking, bio odseo u istom hostelu u kom sam i ja smeštena u Kačori. Krenuli su i stigli dan pre mene, pa otuda to znaju.

U odnosu na dva prethodna dana, staza od Marampate do Čokokiraoa čini mi se prilično lakom. Iako sve vreme vodi gore-dole, ti usponi i spustovi nisu ni približno onako strmi kao oni kojima sam prošla.

Negde na trećem kilometru srećem Karlosa sa sinom. Nabada u onim vojničkim cokulama, kao da ide po jajima. Ovo mu je drugi pokušaj da stigne do Inka grada. Prvi put probao je juče, odmah po dolasku u Marampatu, ali se vratio nakon stotinak metara. Posavetovala sam ga da noge potopi u lavor sa toplom vodom, da probuši sve žuljeve, pa kad splasnu i omekšaju, da direktno na njih stavi onaj prah iz ampula antibiotika. Tako sam i sama radila kad sam postradala na hiljadu kilometara dugom pešačenju na španskom Camino de Santiagu. I morala sam da pauziram dva dana od hodanja.

Dok ih pretičem, Karlos mi tvrdi kako mu je danas neuporedivo bolje. I kaže mi da planiraju da popodne krenu nazad.

A-hm. Tim tempom, biće dobro ako do podneva stignu do nalazišta.

 

*

Najpre ugledam terase na litici planine ka kojoj pešačim. Obrazuju figuru neke neobične životinje, sa okom poput Inka-krsta, a sličan oblik mogla bi da ima i neka letilica nepoznatog porekla. Teško je poverovati da je tako izgrađeno slučajno, budući da su se odavde, sa mesta na kome ih proučavam, lako mogle izdavati komande građevinskim radnicima, čak i na ovoj daljini i čak i u Inka doba. A i utvrđeno je da su Inke često gradile svoje gradove podražavajući simbole koji su im bili važni, poput pume, zmije, ptice.

Kasnije, vodič kog budem upoznala, reći će mi da je ta pretpostavka validna, ali uz ogradu da je otkriveno tek oko četrdeset procenata Čokonkirao kompleksa, tako da još uvek ništa pouzdano ne možemo da zaključimo.

 

*

Njega upoznajem nakon obilaska glavnog trga i Laminih terasa, do čijeg podnožja se nisam spustila. Pomalo me je mrzelo da silazim toliko duboko dole, jer posle se treba i popeti, a malo me je uhvatio i strah od visine, koji je moja stara boljka. Realno, glupo je odustati trideset metara od cilja – koliko je pisalo na mojoj mapi, ako joj je verovati – ali ko od nas nekad ne donosi glupe odluke. Van tih pokušaja opravdanja meni nejasnog postupka, dole sam bila pošla kako bih sagledala ceo niz terasa kao celinu. Vidikovac u dnu brda je oksimoron, a u praksi, prvi put ovde shvatila sam da je moguće imati bolji pogled odozdo nego sa vrha. I da sam stigla do dole, kao što nisam, na zidu jedne od desetine terasa videla bih figure lama, izvedene belim kamenim oblucima, dok je zid od sivog kamena. A na drugom – i figuru žene. Za Inke, koje nisu pokazivale nikakav umetnički senzibilitet, to su prilično neobična dela.

Na najvišoj terasi, jedinoj do koje sam dosegla, a čak sam i posedela neko vreme na njoj, ozidana je vodoravna cik-cak linija od jedne do druge ivice zida. Zbog ta tri umetnička izražaja i želela sam da posetim Lamine terase. Došla po tri, a videla jedan. Ne liči baš na mene.

*

U povratku, na niskom zidu kod prolaza ka terasama, sede Karlos, njegov sin i čuvar ovog mesta. Dobro su i stigli, pomislim za prvu dvojicu, dok potonjem pokazujem ulaznicu koju sam kupila na ulazu u nacionalni park. Pridružim im se neko vreme, da odmorim noge. Nisam postradala kao Peruanac, delom i zbog toga što se revnosno čuvam.

I ta pauza, tih dvadesetak minuta koliko sam posedela sa njima, doneće mi poznanstvo sa Amerikancem Patrikom i njegovim vodičem.

Pojavili su se na vrhu stepeništa kojim se uspinje na gradski trg, zastavši da se pozdrave sa nama, retkim posetiocima, kao i da Amer pokaže čuvaru svoju ulaznicu. Nakon Karlosovog komentara o tome kako „ove Inke nisu bile normalne gde su zidale“ – što sam zapravo ja izjavila pet minuta ranije, a on je našao da je to odlična primedba, te ju je sad ponovio pred novopridošlim posetiocima dodavši još ponešto svoje – Patrik me je upitao odakle sam. Uz to pitanje, uvek ide i ono o tome koliko je ko dugo u toj zemlji, šta je do sada obišao, a budući da se srećemo u vreme korone i vanrednih mera koje su još uvek na snazi u Peruu, to smo upitali jedno drugo i o viznom statusu.

Tako sam saznala da je Patrik putovao Peruom šest meseci prošle godine, ali je nakon toga morao da izađe, pošto je iskoristio maksimalni broj dozvoljenih dana boravka. U stvari to nije trebalo da radi, jer sve dok je na snazi vanredno stanje, nema obračunavanja penala za vizno prekoračenje. Sada to zna, a ja sam se o tome na vreme informisala u Imigracionom u Kusku.

U ovom drugom navratu, Patrik je stigao do Abankaja, u koji ja idem po završetku trekinga i obaveza u Kačori. Tamo je angažovao i vodiča, čije ime ne uspevam da zapamtim.

„Blago vama, u Kačori, kao i u Mamparati, nema nijednog“, primetim.

„Znam, informisao sam se na vreme i obezbedio se u Abankaju“, odgovori mi Amer.

Je l’ on to meni kao vraća za onu moju o njegovoj (ne)informisanosti?

Dopada mi se taj lik, a imam osećaj da je to obostrano.

 

*

Patrikov vodič poziva Amerikanca na usni – uzvišenje u svakom Inka gradu ili utvđenju, koje je služilo za molitvu i odmor. Pošto su ustali i Karlos i njegov sin, to se i ja podignem, te krenemo svi zajedno gore.

Ali nakon samo nekoliko koraka, na jednoj od terasa primetim mršavog muškarca, koji mi odnekud zaliči na brdske trkače. Upravo sam Patriku pričala nešto o tome kako su ovdašnji ljudi kao kozice, krećući se poput njih spretno i brzo na ovim visinama na kojima se mi očas zadišemo. Recimo, onaj gore trkač…

„…Nisam trkač“, ispravi me onaj sa terase, „već biciklista.“

Zaista, tek kad je to rekao, primetim da nosi biciklističke bermude i dres. Zaustavim se, jer uvek me zanima da čujem priču svog kolege po pedalama.

Zove se Svan i Nemac je, na putu već četrnaest godina. Ako se slažem sa tim, možemo da vozimo zajedno.

Toliko je željan društva, da me je pozvao i pre nego što je saznao u kom smeru idem. Zato se primetno razočara kad se ispostavi da nastavljam na sever, odakle on dolazi. Šteta, velika šteta – kaže.

Priča mi kako je ostao skoro bez novca, a treba stići do Ognjene zemlje. Morao je da leti preko Darien Gapa, iz Paname za Kolumbiju, i sad nema više para. Kako su kopnene granice većine latinoameričkih zemalja zatvorene, prelazi ih ilegalno. Šta ga briga što nema pečate u pasošu, svi lokalci tako prelaze.

Primećujem da je taj način za mene hard core. Ne bih se usudila da tako putujem, ipak. Možda sam prestara, preozbiljna, kukavica, ali zakone ne kršim, barem ne u stranoj zemlji.

Svan bi pričao dugo sa mnom, ali ja želim da iskoristim Patrikovog vodiča i saznam nešto više o ovom mestu. Kad mi se već ukazala prilika.

*

„Da li biste imali nešto protiv da vam se pridružim u ovom obilasku?“, pitam najpre Patrika, popevši se na usni.

„Ne, naravno“, dočeka Amerikanac srdačno. I u moje ime upita svog vodiča da li je i on saglasan sa tim.

„Doplatiću za to“, ubacim se.

Peruanac klimne glavom, ali kad ga upitam da snimam kamerom njegova objašnjenja, kaže mi da mu to ne prija, jer je stidljiv.

Zaista?! Ne pamtim kad sam poslednji put srela neku mladu osobu, uz to obrazovanu – a čim neki Latinoamerikanac govori engleski, znači da je išao u dobre škole i, samim tim, da je kompjuterski pismen – a da mu smeta bilo šta što ima veze sa kamerom ili fotoaparatom. Ali izgleda da još uvek postoje takvi ljudi. I da budem iskrena, radujem se zbog tog otkrića. Već sam i sama izgubila parametre, čim sam se u prvom času toliko začudila zbog njegove izjave.

„U redu, neću snimati vas, mislim, nećete vi biti u kadru, nego građevine, a snimaću vaš glas, što posle ionako moram da prevedem. Da li vam to zvuči okej?“

Mladić klima glavom neuverljivo. I moli me da ne uključujem još kameru, dok ne smisli šta bi mogao da kaže.

Verovatno ima tremu. Zato sačekam da se nešto zapriča sa Patrikom, pa tada uključim kameru, ne obavestivši ga o tome. Tremaroški strah proističe iz uverenja da je nešto zvanično i neponovljivo, te da zbog svake, i najmanje greške koju naprave, mogu da izgube ono do čega im je stalo – dobru ocenu, visoko mišljenje o sebi, ili ugled u nečijim očima. Zato je moguće da u običnoj komunikaciji budu vrlo otvoreni i spontani, neki i šarmantni, ali čim čuju ono ’klik’, strah ih parališe. Što je, očito, slučaj i sa ovim vodičem.

*

O Čokonkiraou se malo zna, a i to što se zna, uglavnom se temelji na pretpostavkama.

Centralni plato na gradskom trgu bio je namenjen javnim okupljanjima, poput kolektivnih obroka – o kojima mi je pričao i vodič u Maču Pikču, ceremonija i proslava. Dve najviše građevine na njemu, bile su carske palate. Ne zna se čemu su služili kameni okrugli ispusti u nišama, sa rupom u sredini, koji liče na rukohvate. Možda su tkalje kroz to provlačile vunicu, kaže vodič, a ja se pitam šta bi tkalje radile u plamićkoj palati. Pogotovu što podalje od tog mesta postoji druga građevina, za koju nam sa većom sigurnošću tvrdi da je bila namenjena ženskim poslovima: tu se kuvalo, tkalo, šilo.

Jedan detalj u gradnji svih tih kuća odudara od onoga što je do sada ustanovljeno kao tipična Inka gradnja: ojačanja zidova i malterisanje. Naime, svi uglovi obeju palata dodatno su ojačani kamenim gredicama koje su uzidane između dva susedna zida, praveći trougao u odnosu na njih. A delovi zidova malterisani su crvenom glinom, koja je donošena sa nekog drugog mesta, pošto zemlja na ovim planinama nije crvena.

Postojalo je javno kupatilo, do kojeg je voda dovođena kanalima sa vrha, gde se nalazi izvor. Kupatilo je podeljeno u dva dela: muški i ženski, sa drugačije oblikovanim „česmama“. Ona u ženskom delu, urađena je u granitnom bloku, koji takođe ne pripada ovom mestu, nego je donesen odnekud. U jednom uglu tog kupatila postoji duboko pravilno udubljenje kao za čašu, ali ne zna se čemu je tačno služilo.

Iznad glavnog trga nalaze se tri zgrade-sušare, a poviše njih – hram Sunca.

U Čokokiraou je moglo da živi najviše do petsto ljudi, ali možda i mnogo više, budući da je otkriven tek deo kompleksa, za koji se pretpostavlja da se prostore po celoj planini.

*

Vodič nam priča o nestanku jednog od ovdašnjih čuvara u januaru ove godine. Desilo se to na njegov rođendan, pa se pretpostavlja da je popio malo više, te zapodeo neku svađu sa nekim koja je prerasla u sukob sa tragičnim ishodom. Verovatno je njegovo telo negde zakopano, a velika istraga koja je sprovedena, nije utvrdila gde, niti šta se zaista desilo. Desetine policajaca pretraživale su planinu, ali bez uspeha. Ne veruju da je tako pijan pao, jer ljudi odrasli na ovim planinama kreću se vešto i lako, a put bi pronašli i žmureći; uz to, svi koji su ikada pali, bili su nađeni. Jedno od objašnjenja naginje misticizmu, tvrdeći da je čuvar zapravo našao tajno Inka blago, a prema verovanju, kada se zlato nađe, mora se priložiti velika žrtva. Nesrećni čovek je tako izgubio život zbog bogatstva koje je prisvojio neko drugi, neko kome je on verovatno odao tu tajnu.

Kako god, tokom te istrage, dok su prečešljavali prašumu, policajci su otkrili više lokaliteta sa ruševinama. Na osnovu toga je i stvorena predstava o veličini koju bi ceo kompleks mogao da ima.

*

Neminovno, dotičemo se i Huanite – mumificiranih ostataka petnaestogodišnje Inka devojčice, koji su nađeni na planini Ljuljailjako na severu Argentine, na visini od skoro 7000 m. Njeno telo, odeća i nakit – sve je bilo savršeno očuvano, zahvaljujući hibernaciji. Unutrašnji organi netaknuti, kao da je umrla nekoliko nedelja ranije, a ne pre 500 ili i više godina. Sudeći po stanju tela, naučnici su zaključili da je verovatno bila drogirana i ostavljena da umre u planinama.

Prema onome što se zna, Inke su povremeno prinosile ljudske žrtve svojim bogovima, posebno bogu Sunca – Intiju. Veliki sveštenici odvodili su Sunčeve device na visoke planinske vrhove radi žrtvovanja. Kako je putovanje bilo izuzetno dugo i mukotrpno, pogotovo za mlađe žrtve, davali su im da žvaću lišće koke, kako bi lakše disale, te stigle žive do žrtvenika. Ubijali su ih davljenjem, udarcem u glavu ili bi ih samo ostavili da umru od hipotermije.

O svemu tome, čitala sam ranije, a ispostavlja se da su Patrik i vodič pričali o Huaniti na putu do Čokokiraoa.

Peruanac ne osporava da su Inke prinosile ljudske žrtve, iako u dosta manjem broju od plemena koja su pokorili. Ali tvrdi da se to smatralo čašću, takve devojke i deca bili su odabrani zbog svoje lepote, u verovanju da imaju najčistije duše koje će čuvati njihovo pleme i njihova naselja, zbog čega su uživali najviša priznanja, što je uključivalo i to da su ih bogato hranili i oblačili. I verovatno taj običaj i jeste pravdan na taj način, a ne iz naše današnje perspektive i svesti da je isključivo reč o ubistvu nemoćnih i nevinih žrtvi.

O tom običaju pisali su španski hroničari, ali tek u novije doba naučnici su počeli da otkrivaju i materijalne dokaze koji bi to pisanje potvrdili. Uz Huanitu, na istoj planini, pronađeni su ostaci sedmogodišnjeg dečaka i šestogodišnje devojčice, bez vidljivih tragova o njihovoj nasilnoj smrti.

To me je podsetilo jedne studije, koju sam davno čitala. U njoj se razmatra šta bi buduće civilizacije mogle da zaključe o nama, kada bi se desila apokalipsa. Pretpostavka je da bi bili uništeni svi pisani zapisi, svi materijalni dokazi o našoj kulturi, a da bi bez ikakvog reda, pukim slučajem, neki preživeli. A među njima, recimo, dokaz o razapetom Božjem Sinu, genetski mutirano dvoglavo pile i razne druge netipične pojave, ali te primere sam u međuvremenu zaboravila. Uglavnom, sećam se svog iznenađenja zbog izmenjene perspektive, kada sam očima tog nekog budućeg čoveka zaključila kako su se moji preci klanjali Ocu koji je žrtvovao svog Sina i da su gajili dvoglave životinje. Tada sam shvatila koliko mi zapravo nagađamo kada je reč o prošlosti.

 

*

Obilazimo nekoliko građevina, o kojima vodič ne može puno da nam kaže. Za jednu od njih, veruje se da je građena tako da njen centralni prozor gleda na Puminu planinu, kako je nazvan vrh sa tri špica, koji mene najviše podseća na Triglav. Inke su verovale da su planine ‘apu’ – božanstva, ili živi duh. Telo i energija planine zajedno su činile ‘wasi’ duha, ili dom, hram. Zato su prinosili žrtve planinama, a i dan danas kada se, recimo, otvori neko piće na planini, najpre se prospe tri puta na tlo, za njen duh.

„Mi prosipamo za mrtve, u njihovu čast“, kažem.

Uvek mi je bilo zanimljivo da poredim pred-hrišćanske običaje u zemljama koje posetim. Nalazim da ima mnogo sličnih praksi, što ne znači nužno da su te civilizacije bile i u fizičkom kontaktu, već da su se razvijale približno istovremeno, a način je sličan zbog toga što ljudski mozak svugde slično razmišlja. I u Egiptu, i u Staroj Grčkoj, i u Japanu, i u Peruu ljudi su verovali u Boga Sunca, shvativši još i pre nego što smo se osovili na stražnje noge, da je ono izvor svekolikog života. U planinskim regijama, na Himalajima, kao i ovde na Andima, verovali su u planinska božanstva, kao što su u pustinjama verovali u bogove reka, tražeći od njih milost. Nema u tome ničeg čudnog.

 

*

Onaj kui u mom stomaku opet je počeo da me muči, usred obilaska sa Patrikom i vodičem. Neko vreme verujem da će se moj stomak sam primiriti, ali kad se to ne desi, shvatim da ću morati da se odvučem u svoj šator, da popijem neki lek i primirim se, ukoliko želim da sutra budem u stanju da pešačim.

Žao mi je što neću ispratiti do kraja vodičeve priče, a i zbog Patrikovog društva, ali šta je, tu je. Pozdravljam se, dajem deset evra Amerikancu zamolivši ga da na kraju, kad bude plaćao Peruancu, doda i taj moj deo, te ih napuštam.

Skoro dva sata treba mi da stignem nazad u Marampatu. Dolazeći jutros ovamo, nisam ni primetila koliko je put zapravo naporan. Ili sam ja sada već umorna, jer prošlo je dva, što znači da sam već više od sedam sati na nogama, u akciji turističkog obilaska.

Negde na polovini puta srećem Karlosa i njegovog sina, koji se takođe vraćaju. Pomerili su odlazak za sutra, jer u selo neće stići do četiri. Kao što sam i pretpostavila jutros, kada smo se sreli prvi put.

Za mene to pak znači da ću i sutra moći da računam na Rolandov kargo.

 

*

U povratku, sve se čini dosta lakšim. Najpre, moj stomak se do jutra smirio, pa krećem u punoj snazi i dobre volje. I začuđujuće brzo stižem u kamp Santa Rosa.

Tamo su dve Peruanke, sa malim rancima. Jedna priča engleski. Živi u Limi i vozi bicikl, a želela bi da počne i sa cikloputovanjima. Zbog toga je oduševljena što me je upoznala. Poziva me da budem njena gošća kad stignem u peruansku prestonicu.

Uveliko se ispričamo, dok u kamp ne pristigne njihov nosač. Za razliku od svih ostalih, on teret zaista i nosi na svojim leđima, iako je veoma sićušan i mršav, nalik na neuhranjenog dečaka. Devojke mi pričaju kako ih je spasio, ponevši višak njihovih stvari.

Gledam dečaka, koji pokušava da dođe do daha, i bude mi ga baš žao. Znam da tako zarađuje više nego što bi dobio na bilo kom drugom poslu u ovoj zabiti na jugu Perua, no opet, tužno mi je to.

Upravo užinam papas reljenas – krompire punjene povrćem, koje je jutros pripremao Rolando kad sam došla da mu predam višak svojih stvari. Kupila sam četiri valjuške, računajući da će mi to biti dovoljno do kraja dana. Ali već sam pojela dve, dok druge dve dajem mršavom dečaku, koji ih zahvalno prihvata na dar. Njemu su i oči gladne.

Tada neočekivano stiže i moj nosač, iako mi je bio rekao da će u ovo vreme tek da krene iz Marampate. Svaki čas menja planove, što nije do njega, nego do Karlosa. Ovaj je, kao i prethodnih dana, krenuo u cik zore, ali nije daleko odmakao – devojke nam kažu da su ga srele na ulazu u ovaj kamp, a to je bilo pre nepunih pola sata. Moja nova poznanica prevodi mi Rolandovu poruku: stvari će mi ostaviti u Čikaski, gde smo se prvog dana i upoznali, pošto oni danas moraju da se vrate u Kačoru. Ako ne bude mogao da hoda, Karlos će jahati.

Već sam se u više navrata pitala zašto to već nije uradio, zašto jednostavno nije zajahao konja, za kojeg plaća. I nisam našla drugo objašnjenje, osim da je u pitanju njegov ego. Ali valjda je sada shvatio da naše telo uvek ima završnu reč.

 

*

Opet nisam verovala u svoje snage kada sam se pitala da li ću do večeras stići do kampa Santa Rosa, gde treba da preuzmem svoje stvari. Iako sam ih sa potpunim poverenjem predala Rolandu, plativši mu unapred (možda se više nećemo videti), padali su mi na pamet i loši scenariji, u kojima on zaboravi da ostavi džak sa njima, slučajno ili namerno – nebitno. Ako bi se to desilo, tehnički ne bih imala veliki problem, jer u tom kampu postoje i sobe, a potom stižem u Kačoru, odakle bih onda morala nazad u Kusko, da kupim nov šator, vreću, podlogu i sve ostalo. Umirujuće je saznanje da je najgore što može da mi se dogodi nadoknadivo novcem.

A u stvarnosti, Rolandovu konjsku povorku stigla sam već iza mosta, dokle je bio odmakao Karlos, pre nego što je najzad pristao da, kao i njegov sin, zajaše jednu od životinja. Potom su isprednjačili i nisam ih videla narednih sat i po, koliko mi je trebalo da se dokopam Santa Rose. Tu sam već očekivala da ću ih zateći na ručku.

Karlos mi se pohvalio da je ponovo došao u vlasništvo svojih gojzerica, pošto je, u međuvremenu, vlasnik kampa zalepio onaj odlepljeni đon na desnoj i dobro ga prošio jakim kanapom. Visoki Peruanac stenjao je od zadovoljstva kada su mu stopala kliznula u razgaženu obuću. „Koliko je drugačiji osećaj!“, ponavljao je sa olakšanjem.

Eto, i njegova priča je dobila srećni kraj.

Nešto kasnije, pozdravila sam se sa svom trojicom, pošto su oni produžavali dalje, dok sam ja odlučila da zanoćim u tom kampu, opet najviše zbog uživanja u pogledu na kanjon. Mogla sam da ishodam do vrha i danas završim sa ovim planinarenjem, ali zbog čega bih sebe forsirala, ako nije preša. A nije.

 

*

Spremna sam za poslednji dan trekinga. Za napor ponovnog nošenja ruksaka sa kompletnom opremom, ovog puta uzbrdo desetak kilometara, ali, što je možda i još važnije, za završetak ovog planinarenja. Moj unutrašnji osećaj kaže mi da je bilo dovoljno i da ovu avanturu mogu da okončam.

Krećem prva iz kampa, u koji je kasno sinoć pristiglo još nekoliko planinara – sve mladih ljudi, Peruanaca. Koliko sam uspela da povežem, radilo se o dve grupe – prvu su činile dve devojke sa nosačima, a drugu četvoročlana mešovita ekipa, koju su takođe pratili konjovoci sa svojim životinjama.

Ova druga grupa sada me prestiže nekoliko stotina metara pre prvog odmorišta. A baš tamo planirala sam predah. Takođe i vesela omladina. Zatičem ih razbarušene na kamenoj klupi, napravljenoj u Inka stilu, ali u novije doba. Zauzeli je jer su bili brži. I sada ih u sebi mrzim zbog toga, dok im se kobajagi osmehujem. Već smo se na stazi javili jedni drugima, pa mogu lakše da se isfoliram. A najradije bih im rekla da nije fer, da sam ja tu planirala da se odmorim, jer, za razliku od njih, nosim toliko tereta, dok oni nemaju čak ni one mini-ruksake, nego po flašicu vode i, eventualno, pederušu oko struka.

Znam, detinjasta reakcija, koju uspevam da obuzdam. Samo dostojanstveno prođem pored njih, osećajući i na potiljku njihove poglede.

Uskoro se scenario preticanja ponavlja. I deo u kojem zauzimaju narednu klupu za odmor. E ali ovog puta neću se predati tako lako.

Prilazeći, saopštavam im da sam jako umorna, zbog čega moram da im se pridružim. Ali na klupi nema više mesta, a nikome ne pada na pamet da mi ustupi svoje, iako sam barem duplo starija od njih, tako da sedam na kameni zid iza.

„Je l’ ste bili na Čokonkiraou?“, upita me mladić duge kose vezane u rep. Jedino muško u grupi.

Nasmejem se. „Naravno da sam tamo bila, ne misliš valjda da samo onako šetam okolo sa ovolikim rukaskom?“

Ne znam da li me je potpuno razumeo, ili je više odreagovao na moj sarkastični ton.

„Haha, nisam vas video tamo, zato pitam.“

„Ali ja sam videla vas – vi ste ekipa koja je rasprostrla ćebenca za piknik ispred glavne palate?“

„Jesmo, tačno!“, oduševljen je mladić.

I tako skliznemo u priču. U stvari, sasvim su simpatični ti mladi Peruanci. A pokazuju i puno uvažavanje prema meni kada momak pokuša da podigne moj ruksak, zastenjavši bolno zbog njegove težine. A posebno kad čuju koliko mi je godina. S obzirom na sve te parametre, oni i ja hodamo gotovo ujednačenom brzinom.

*

Ipak, propustim veselu grupu i treći put, te se zaustavim na jednoj krivini, da napravim poslednju, oproštajnu fotografiju. Kad završim, mladi Peruanci već su uveliko odmakli, verovatno su i izašli sa teritorije nacionalnog parka, odakle su uhvatili neki prevoz za Kusko. I ja ću samo do tog parkinga, a odande taksijem u Kačoru. Ne vidim smisao u tome da pešačim onih prvih, a sada poslednjih deset kilometara po seoskom kolskom putu. Treba znati prekinuti avanturu na mestu koje će nam ostati u pamćenju.

 

GALERIJA

 

Subscribe
Notify of
guest
14 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Maja Radičević Cakić
Maja Radičević Cakić
4 months ago

Impresivno: planine, vidici, drevne građevine, a pre svega terase ko uklesane u strme padine, kad samo pomislim koliko mukotrpnog rada je trebalo za izgradnju i održavanje. Koliko vidim vlasnica kampa u kom si odsela imam odličnog snabdevača: tvoji obroci su raznovrsni (ima čak i sveži brokoli!) a i pivo je u staklenoj ambalaži. Treba sve to dopremiti gore u planinu. Kako li izgledaju ti karavani konja koji snabdevaju kampove? Ili ima i neki savremeniji način? Lepo ti je bilo tamo. A i meni dok sam pratila tvoju priču. Sve čestitke za upornost i trud. I veliko hvala na ovoj lepoj… Read more »

snezana
snezana
4 months ago

Hvala na čitanju i komentaru!

Lula
Lula
4 months ago

Zaista nestvarna priroda! Jel’ se tvoj organizam adaptirao na te visine obzirom da ne pominjes zvakanje kokinog lisca? Svaka cast Snezana!!!

vema
vema
3 months ago

Fantastičan putopisu koji mi sa brojnim podacima dopunjavaju istoriju civilizacije Inka Tvoja htabrost i veština da premostiš sve prepreke na tom putu za divljenje je. Priroda koju nam prikazuješ kroz fotografije fantastična je kao i snimci i video.Hvala ti na tome Snežana. Divim se tvojoj upornosti i snalažljivosti da ispuniš svoj cilj.

Miomira
Miomira
4 months ago

Kod mene se vide samo tri fotografije koje prate tekst i nijedan komentar (ne verujem da ih nije bilo).
Uzgred, uz opasnost da delujem kao cepidlaka, samo da napomenem da se Veliki kanjon reke Kolorado ne nalazi u saveznoj državi Kolorado, nego u Arizoni. Nadam se da ćete posetiti i ovo očaravajuće mesto.

Miomira
Miomira
4 months ago
Reply to  snezana

Da, sad je doživljaj potpun. Hvala!

Драган
Драган
3 months ago
Reply to  snezana

Свуда прођи, кући дођи! Јер нигде вода није тако питка као у свом крају. Од колевке па до гроба, најлепше је школско доба, уз ђачку чесму… https://get.google.com/albumarchive/117789682932820051378/album/AF1QipMefdk0uB-jRodBYzW0tORF5XY95Vz6R6yxOtED/AF1QipPFnkkMFlSnwCD0Deab60L44gst1kQeNGSMdgiF

Voja
Voja
3 months ago

Snimci planina ostavljaju bez daha. Kakva lepota. Tebi svaka čaat na upirnosti i istrajnosti da izguraš celu rutu. Nadam se da je tvoja kičma sve ovo dobro podnela. Još jednom duboki naklon za sve što radiš❤️

14
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x