Amerika

Predubeđenje o srpskom Čikagu kao „sèljani“. Preziremo, odbacujemo, pa i mrzimo na neviđeno. Sve na reč drugih, koji su se, kao, osvedočili. Bez ulaženja u motive i lične priče neuspešnih, nezadovoljnih, od svog tla otrgnutih a nikad iznova ukorenjenih. Nepodnošljiva prijemčivost negativnog. I psihološki mehanizam uzdizanja sebe kroz omalovažavanje drugih. Lažna superiornost iz duboko ukorenjenog osećaja manje vrednosti. Otvorenost kod putnika kao onaj talas koji nosi surfera. Surfujem svetom, svojom dušom i svojim mislima. Izranjam sa dna kad padnem, i ponovo uranjam. Da bi se o(p)stalo iznad vode, neophodan je dobar balans. Kad se čovek otvori za Istinu, surfovanje postaje nenadmašna igra. Na tom talasu nošena, otkrivam lepote Čikaga. Obale Mičigenskog jezera, sa besplatnim sadržajima kao najluksuznija letovališta na toplim morima. Staze, sportski tereni, igrališta, plaže, sportovi na vodi, kafei, koncerti, performansi – preobimna ponuda za kratko leto i malo slobodnog vremena posle napornog rada.

Slavni gejzir zasluženog imena Old Faightful već dva veka istrajno eruptira u jednakim vremenskim razmacima. Dvadesetak puta dnevno, na svakih trideset pet do devedeset minuta. Na prilazima table sa satnicom očekivanih erupcija. Za sada, bez ulaznica za predstavu koja traje nekoliko minuta. Dođi na vreme i budi strpljiv, i Stari Odani gejzir neće izneveriti. Sramežljivo pljuskanje kao hvatanje zaleta, pa skok uvis četrdeset metara. WoooW!, sa svih strana. Ljudska glupost izražena u egzaltiranom aplauzu nakon što gejzir isprska svoje. Hej, moj rode! Ozbiljno si pobrkao lončiće. Nije ti ovo start-ap komičar, ni influenser u lajv prenosu, niti je erupcija cirkuska tačka. Ali kome pričati. Rendžeri povazdan u šetnji parkom, od gezjirȃ do basenȃ, pa iznova ukrug. Uvek neka budala skoči da se banja, a onda upomoć, ovo ključa, živ sam skuvan, sa opekotinama najtežeg stepena. Još je više onih što stanu pred krdo bizona ili elkova zbog selfija, kao i hranitelja medveda, u svom poslednjem uživo prenosu na društvenim mrežama. Kako bi tek izgledala erupcija supervulkana sa 5G prenosom bljuvanja lave s lica mesta, dok se budale utrkuju ko će zauzeti bolju pozu. Jednom kad ih

Thank you for your service (to this country) – kaže se američkim veteranima, obavezno. Nacija koja poštuje svoje ratnike. Bustovani patriotizam, in God is our trust, o'er the land of the free and the home of the brave!* Ali šta kad si pripadnik naroda čiju zemlju je ta armija bombardovala? Sindi seje smrt služeći svojoj vladi, svejedno da li u Saudi Arabiji, ili nadlećući Srbiju u Migu. Možda ne ova konkretna Sindi, moja spasiteljka, major za komunikacije na Bliskom istoku, bez dana provedenog na ratištu. Ali posredno i ona. I kad nema pravne krivice, postoji moralna odgovornost pojedinca. Utičemo na celinu, koja takođe utiče na nas. Podučavala je Sindi nečemu one koji to jesu radili, nečemu važnim za vojsku, služeći na taj način svojoj zemlji. Ako moje (ne)delovanje, udruženo sa drugim takvim (ne)delovanjem dovede do smrti ljudi negde u svetu, da li ću imati grižu savesti? Pitala bih je o tome, i još, da li zaista veruje da američka vojska ratuje za mir i demokratiju. Ali nije prilika.

Želja za odlaskom iz grada narasla do neizdrža. Čežnja za stvarnošću u kojoj se naprosto biva, kao drvo, ili ptica. Za životom po sebi, bez svesti o svrsishodnosti. Cveta se ne tiče kome je lep i kako miriše. Treba odbaciti ego, otvoriti čula i živeti kroz osećaje. Preporoditi se za života, umirući za sebe novog, nad-osetilnog. Samo nevinim očima svet nudi istinu kao nagost bez poznavanja stida. Takav sam kakav sam i u toj takvoći jedino istinit. Uzmi, ili ostavi. Milijarde biraju drugo, veštačko, dorađeno, ulepšano. Vegas me je nažuljao i stesnio, sav iskrojen po meri ljudskih umišljaja. Đavo je u nama, kao i Bog. To smo sami sebi zavukli uz gromki aplauz iscerenih kreatura, iza naličja sopstva. Hoću u divljinu, kući. Već bolno nedostajem sebi. Predeli stariji od najstarijih živih oblika na Zemlji, isti danas kao i u vreme pre sećanja. Osim ako sećanje nije oduvek, kao i Svest. Može li Svesnost misliti prošlost ako je neprekidno samonastajuća? Ako se Svet stvara svakog časa? Prošlost kao jedna štaka kojom se um poštapa, i budućnost kao druga. Osovi se na svoje noge, ume! Odbaci pomagala i prohodaj sada, bez juče i sutra! Budi, bez vremena.

Napolju bučno, a unutra zaglušujuće. Hoteli u nizu, sa kockarnicama u prizemlju, i još kockarnica na spratovima. Iz jedne u drugu, bez jasnih ulaza i izlaza, bez prozora i svetla dana, a nema ni satova, jer vreme se ne meri u kraljevstvu greha, u kome je čak i prostor relativna kategorija. Svugde si, a ne ideš nikuda. Napad na sva čula. Nadražaji na maksimalnoj jačini. Zaglušeni, obnevideli, naježenih očekivanja, kockari ispijaju koktele na račun kuće, gratis za sve za stolovima dok igra traje. A traje 24/7, maraton bez kraja, diskretni krupijei u smenama, a gosti prikovani na stolicama. Nevidljivi konobari, kao štimeri raspoloženja, dolivaju pića pre nego što duh padne ispod granice optimizma. Čaše nikad poluprazne i dno se ne nazire, kao što igra nikad ne prestaje dok se dodaje ulog. Suptilne poruke kao kodovi za programiranje podsvesti i volja ukleštena u zamci strasti. Privid slobode kad se istrči napolje. Time-break od agonije. Nebo je vazda isto, samo se svet nepovratno izmenio.

Crvena zemlja starosedelaca crvenokožaca. Nju su im oteli pa vratili, ali milione pobijenih neće izbrisati iz kolektivnog sećanja. Potomci preživelih proziru – i preziru – pokušaje belog čoveka da opere krvave ruke u pravdi koja kasni vekovima. Krv se skorela, uvukla se u svaku poru društva koje ne bi da pamti predugo ni da se bavi preduboko, već ako može instant, puj pike ne važi, izvinjavamo se ali nismo hteli, da se jednostavno zaboravi i popravi po kojoj god ceni, i sve to dok si dlanom o dlan. A kada ne može, onda se duri, ljuti se i negoduje, proglašavajući potomke za unfriendly i rude, što je laka osuda, i lako prijemčiva za populus, a posebno pojedince došavše iz naroda sa tradicijom nad-rasnih teorija. Amerikanci su najbolji na svetu. Ako je neko neljubazan, budi sigurna da je Indijanac – otkucala mi je u poruci Heike, Nemica koja pedala oko sveta već duže od decenije. Žulja me ta tvrdnja, muči me kao nacistička svastika i žuta traka oko mišica Jevreja. I to od koga stiže! Čemu sva ta putovanja, ako robuješ presvučenim rasnim teorijama.

Grad se zove Kingman, kraljevski grad na Ruti 66. Upala sam u bajku Kraljević i prosjak. Presvlačim ulogu na ulazu u naselje, iza pogleda vozača i putnika u vozilima. Čista košulja i bermude kao kraljevska odežda. Ali Amerika ne pita za juče i odakle. Danas i ovde mogu da budem ko god poželim. Sve dok plaćam, ili dok to neko drugi čini za mene. Francuz Etijan nije te sreće. Amerika je sumnjičava prema tamnoputim muškarcima sa bradama. Sumnja je eufemizam za rasizam i strah od beskućnika. Prvi se krije, dok nevoljnike nacija otvoreno prezire. Gubitništvo je Damoklov mač nad glavama Amerikanaca. Presečene karijere i životi premnogo puta po glavi stanovnika. Svako zna neku žrtvu i zato ne želi da ga podsećaju. Najbolje je da nestanu, čim prestanu da budu. Etijan i ja stojimo ispod džinovske kopije saobraćajnog znaka za obeležavanje puteva. Na vrhu kruna, a u njoj broj 66. Dovršite niz, dođavola. Etijan neće da se slika, ali hoće da bude moj fotograf. Prvi drug po pedalama kog srećem na američkim putevima. Eksiramo naprstak razgovora s nogu, u prolazu.

I sami se žale na skupoću. Na politiku Bajdenove vlade. Na nepravdu koja je učinjena Trampu, a on je toliko toga dobrog uradio i za Ameriku i svet. Nije pokrenuo nijedan rat. Rukovao se sa svakim predsednikom, čak i onim ludakom u Koreji. Hteo je da zaštiti Ameriku i skoro je bio završio zid prema Meksiku koji su sad uništili. Sada izbeglice slobodno prelaze granicu, a Tamarisk nije daleko od nje. Boje se Kine, ali ne kao ekonomske sile, već zbog njenog komunizma. Na pomen te reči, pada mi na pamet prva rečenica iz Marksovog Manifesta Komunističke partije: „Bauk kruži svetom, bauk komunizma“. Jasno mi je da su njih dvoje prosečni Amerikanci iz više ili visoke srednje klase i da dobar deo njihovih sunarodnika deli ista osećanja. Pomalo mi je i smešno koliko se boje toga, kao da govore o nekoj smrtnoj epidemiji. Sa te teme, skačemo na NLO. Ne znam da li postoji narod koji više priča o vanzemaljcima od Amerikanaca. Ovo dvoje su, sasvim predvidljivo, videli leteće tanjire iznad pustinje.

Došla sam pred sam kraj sezone cvetanja kaktusa, kada se pustinja pretvara u nepreglednu baštu. Godinu dana očekivana kiša štedro je zalila zemlju, a duboke žilice kaktusa posrkale su vodu žudno kao deca koja slamčicama izvlače poslednje kapi iz svojih sokova. I onda su sa vrhova bodljikavog rastinja prhnule jarke boje, nestvarne u tom ogoljenom pejzažu kao fatamorgana i kratkoveke kao i svaka iluzija. Zastajem svaki čas, siđem sa bicikla i uđem u taj vrt da fotografišem neki cvet, a onda ugledam drugi, pa sledeći, te krenem namamljena sve dublje u pustinju dok se ne prisetim da sam ostavila bicikl na putu i da bi valjalo da se vratim. Zavodljiva je pustinja, i u toj svojoj primamljivosti može da bude opasna. Težak je uspon na nekoliko stotina fita, koje i ne pokušavam da pretvorim u metre nadmorske visine, svesna koliko te brojke ne znače ništa i koliko je samo subjektivni osećaj merodavan kada se govori o naporu, kao i o bilo kom drugom osećaju. Izgleda da pustinja briše sve veštačke konvencije kojima tako ponosno baratamo, pokazujući nam besmisao svega što je ljudski um pokušao da premeri i definiše brojevima.

Druge večeri prihvatila sam Virdžinijin poziv da se biciklima provozamo do obližnjih turističkih atrakcija: vidikovca Punta Loma, i plaža Okean beach i Sunset cliffs. Sva ta mesta već su vrvela od ljudi koji su požurili napolje na kraju radnog dana. Na zelenim površinama i na plažama ljudi su plesali uz ritam bubnjeva bubnjara koji su se tu tradicionalno okupljali u predvečerje, da bi do ponoći napravili prave udaračke orkestre, kako mi je objasnila Virdžinija. Na improvizovanim tezgama prodavali su se ručno rađeni suveniri i jeftina hrana. Porodice sa decom u kolicima, sa kućnim ljubimcima doteranim za izlazak, biciklisti, skejteri, surferi, zaljubljeni parovi, samci, bučne grupe najrazličitijih profila, lokalci, turisti, svemirci… doslovno, sve što hoda na dve, četiri ili koliko god nogu izmilelo je napolje da se zabavi, da uživa u zalasku sunca, da pleše, smeje se, vrišti, ćuti, samuje ili radi nešto deseto što bi mu se u tom trenutku prohtelo, ne ugrožavajući druge. Talasi osmeha i dobrih vibracija zapljuskivali su me sa svih strana dok je kalifornijsko sunce žurilo da spektakularno zađe iza doka, koji je trenutno bio zatvoren za posetioce. Gledala sam najlepše lice južne Kalifornije.