Čile

Na to kad mi žena u Gruziji ujutru iznese kafu i slatko na plažu gde kampujem. Kad biciklista u Rusiji nakon pola sata poznanstva kupi sto kilometara mog puta. Kad mi čuvar vatrogasnog doma u nekom kazaškom gradu ponudi da tamo prenoćim da ne bih ostala na ulici. Kad mi vlasnik biciklističke radnje u Indoneziji pokloni komade opreme koja mi nedostaje. Kad mi menadžer tuskog hotela da besplatnu sobu da bih bila na sigurnom i u toplom. Kad me Japanac vidi kako doručkujem ispred prodavnice, pa uđe unutra i kupi mi dupli obrok. Kad tajlandski ratar ostavi uzanu stazu na svojoj preoranoj njivi, kako bih se njome iskobeljala sa mesta gde sam kampovala na najvećem pljusku... Mogla bih danima da nabrajam.

... dok gledam tu nekadašnju sebe, devet godina mlađu i za devet života neiskusniju od mene sadašnje, neminovno se pitam šta bi bilo da sam izašla iz autobusa. Da sam se pokolebala. Da me je obeshrabrilo vozačevo: „Ne, bicikl ne može unutra.“ Umesto što sam mu odgovorila: „Ovaj bicikl ide sa mnom u Bratislavu, jer me tamo čeka dečko sa kojim krećem na put oko sveta. I tako će biti, makar ja morala da ga vozim vezanog za branik pozadi!“, umesto tog toliko samouverenog odgovora, mogla sam da neodlučno zastanem, da upitam vozača: „I šta sad da radim?“ Tada ne bi ustuknuo pred mojom odlučnošću, nego bi nezainteresovano slegnuo ramenima, istovarujući i bicikl i prtljag i mene. I to moje mirenje odlučilo bi tada o mom daljem životu.

„Tvrdite da bi iz Buenos Ajresa moglo da se stigne na Menhetn jašući jednu od ovih životinja?“, upitao je doktora. „Smeo bih se opkladiti u to“, odgovorio je doktor Solanet. „Ali najmanje dva konja bila bi neophodna za takav pohod.“ Sve ostalo je istorija. Tschiffelyja nije brinulo to što je tek naučio da jaše, kao ni to što su njegovi konji bili poludivlji. Ostala je zabeležena njegova izjava u kojoj sažima iskustvo svih prošlih i budućih avanturista, pri čemu pod avanturistima mislimo i na sve one koji se usude da krenu u ostvarenje svog sna: Na kraju je trebalo učiniti samo jedno: skupiti hrabrost, zapaliti sve mostove iza sebe i započeti novi život, bez obzira kuda bi to moglo da me odvede. Uveren sam da onaj ko nije živeo opasno, nikada nije probao so života – jednoga dana odlučio sam da se upustim, reči su koje potpisuje i vaš pripovedač.

Daglas i Kris Tompkins napravili  su plan o očuvanju prirode Patagonije. Zahvaljujući Dagovom bogatstvu (suvlasnik The North Face i Esprit, privatni kolekcioanar), kupovali su ogromna imanja u Argentini i Čileu, vraćajući na njih divlje životinje, poput puma i jaguara, uklanjajući ograde koje su dizali prethodni vlasnici i oslobađajući zemlju za gaučose i njihovu stoku, te se strastveno boreći protiv pokušaja da se dve najveće reke u Patagoniji stave u cevi, radi izgradnje hidroelektrana. Godine 2019. poklonili su dva miliona hektatra zemlje državi Čil, kao prirodno dobro od najvišeg državnog značaja. Tako je iz donacije Tompkins konzervacije nastalo pet novih nacionalnih parkova, a tri postojeća su proširena, stvarajući zaštićeno područje divljine, koje je površinski veće od  teritorije Švajcarske.

Do pre nepunih sto godina, ovde su bile samo šume, beli risovi i domorodačka indijanska plemena, koja su živela u svojim šatorima i bavila se pretežno ribolovom. Početkom dvadesetog veka, kada su uspostavljene granice između Argentine i Čilea, Argentina je proterala sve čilote (čileanske radnike na farmama) iz svoje zemlje, bojeći se potencijalnih nacionalnih nemira. Oni su osnovali prvo naselje u regiji Ajsen – Balmaceda, nedaleko od mesta u kome sam smeštena. Pošto nije bilo dovoljno pašnjaka, skoro dve godine palili su šume kako bi obezbedili travu za svoju stoku. Stočari. Primitivci. Indijanci. To su samo neki od pežorativnih naziva za čileanske Patagonjane, koje sam čula otkada ovde živim.

S godinama, sve manje se zanosimo idejom da bismo mogli da budemo neko drugi, neka idealna verzija sebe: hrabrija, srdačnija, plemenitija osoba od one koja smo. I sve smo manje u stanju da nešto menjamo kod sebe i da se prilagođavamo drugima, koliko god da nam je do njih stalo. Postaje nam i mnogo teže da donosimo velike i važne odluke – upravo zbog toga što znamo koliko smo nesavršeni, slabi, grešni. Ali koliko god bili svesni svega toga, ponekad nam se i u zrelom dobu dogodi da se zanesemo, da nas privuče ideja koja je veća od naših stvarnih mogućnosti. Možda je reč o nadi da ipak nismo sudbinski određeni svojom prirodom, već da nas emocije mogu izbaviti od nas samih, prevodeći nas preko naših sopstvenih granica. Ali zalud.

Nakon nekoliko nedelja, Perro je počeo da sluša moju komadnu „NO!“ I ako zastane da se njuška sa nekim uličnim psom ili potrči prema čoporu, dovoljno je da mu viknem to: „NO!“ i da se brzo vrati. Uvek me pogleda očekujući moje odobravanje što je bio poslušan. Niko nije srećniji od njega kad mu potom dam neku nagradu u hrani ili ga samo pomazim po glavi. Jedino sam nemoćna kada šetamo izvan grada i Perro ugleda krave i fazane. Tada ga ništa ne može zadržati. Otme mi se i jurne na njih. Jednom je saterivao bika desetak minuta po njivama, dok ga jedva nekako nisam prizvala.

A sada sam ga dobila -- neočekivano i neplanirano, ali imam to vreme. Štaviše, ovoga puta izostala je i svaka moja odgovornost. Okolnosti su me oslobodile svih onih pitanja koja su me ranije uvek mučila: da li sam izabrala dobar trenutak da prekinem putovanje?, da li je mesto dobro?, da li sam mogla da sve isplaniram malo bolje?... Sada sam zaustavljena tu gde sam, višom silom koja je privremeno zakočila ceo svet. Zašto se onda osećam kao u zatvoru, mnogo više nego ranijih godina kada sam tako sama sebe zatvarala, a o istom poslu pisanja knjiga? Da li je moguće da taj osećaj proističe samo iz saznanja da nemam izbora?

„Ali pričala sam ti kako je on ovde stigao: došao je sa ulice sa polomljenom šapom. Za njega je opasno da jurca napolju, jer može ponovo da bude povređen“, odgovorila je. „Tamo u kućici je pod krovom, siguran je i udobno mu je.“ „Ali nije slobodan“, rekla sam. „Misliš da je to problem?“ To pitanje pripisala sam njenom lošem engleskom. Verovatno je htela da kaže kako misli da mu je ipak bolje tamo, a bolje je i nama, jer i njoj smeta kada je bude noću lavežom. Zbog toga doge uvodi u kuću a Perro mora da ostane napolju. Tako više ne laju, nego mirno spavaju.

Trčkara bezimeni pas oko mene u ovom sunčanom, toplom danu, zasmejavajući me što je tako benast i drag, dok ceo ljudski rod strepi u karatninima svuda u svetu, koji mi se sad čini toliko dalekim kao i da ne postoji. Na putu sam često svesna neponovljivosti trenutka, snage ovog sada i ovde, večnosti zaustavljene u momentu, ali ovo što se planeti dešava, ta strašna pretnja bolešću i smrću, čini da taj osećaj sada bude još intezivniji. I kao i nebrojeno puta ranije, poželim da vrisnem od sreće što sam živa, što mi je toliko dobro i lepo da bih mogla ovog časa umreti, a da ni za čim ne zažalim.

Polako se probijam kroz preobilje informacija na mreži, prteći svoju stazu mentalnog zdravlja. Narednih dana posvetiću se tom naporu da smanjim vreme provedeno onlajn i redukujem vesti, te ću početi da sve češće zaboravljam na haos oko virusa u svetu. Unutar svih ograničenja, osvajam svoju malu slobodu. Ona počinje izolacijom mozga. (...) Uskoro ću početi i sa učenjem španskog i pisanjem knjige. Hoću da korisno iskoristim vreme koje ću provesti ovde, izolovana u svom malom svetu i mentalno i fizički od spoljašnjeg haosa. Može se biti slobodan i u vanrednim okolnostima – a izbor je, kao i uvek, samo naš.

Draga, požrtvovana i brižna devojka. Zalaže se za mene kao da sam joj najrođenija. Uporno traži rešenje i uz to me smiruje kad oseti da sam uznemirena, postajući tako moj jedini stabilni oslonac u ovoj haotičnoj situaciji. Nisam paničar i uglavnom se uzdam samo u sebe, ali ponekad i najjače od nas događaji naprosto izbace iz ravnoteže, pometu nas i tada je i nama potrebno da nam neko pruži ruku, ne nužno da bi nas poveo ka izlazu, nego da bismo osetili nečiji pouzdan stisak (u ovom slučaju virtuelni), koji govori: „Nisi sam, uz tebe sam.“ Upravo to radi Ana.

„Stvarno?!“, iznenađena sam. Silno sam iznenađena. Nikada nisam srela nijednu maležansku ili inodnežansku devojku koja je putovala sama, i to još biciklom. Sećam se nekih indonežanskih putnica u Melaki, ali one su koristile konvencionalna prevozna sredstva, i bile su u grupi. Malezija i Indonezija su, naime, veoma stroge islamske zemlje u kojima devojke naprosto ne rade takve stvari – ne putuju same od Kine do Evrope biciklom. Nego se udaju do dvadeset pete i rade sve ono što su žene vekavima unazad radile - rađaju decu i brinu se o porodici.

Kamp u Cochraneu vodi Paulina, razvedena majka jednogodišnje devojčice, ujedno vlasnica dva kučeta, velike mačke i male mace, kao i kokošaka koje je teško pobrojati. Svi oni imaju udeo u Paulininom svakodnevnom životu, a to znači i u životu kampa. Da bismo ih lakše razlikovali, pse ćemo nazvati nadimcima: Gari, pošto je crn, i Beli, koji je pretežno svetle dlake, Mačor, koji je odrasla crno-bela mačka i Maca - crno mače staro nekoliko meseci, dok kokoši ostaju kokoši bez nadimaka. Tu su negde i pevci, ali ih nikad ne vidite, samo ih uredno čujete svako jutro od tri sata. Iskukuriču se do sedam otprilike, a onda se ne čuju do narednog jutra.

„Ovo mesto je za sve!“, vikne. „Tačno“, odgovorim staloženo. „Zašto ste onda ljuti što smo i mi tu? Od prvog časa ste neprijateljski raspoloženi. Žao nam je, ali moraćete da delite ovo mesto sa nama.“ „Znaš šta: začepi tu gubicu više!“, drekne Francuz na mene. U šoku sam. „Molim?!“ „Slušaj prijatelju, da promeniš ton odmah, tako se ne razgovara ni sa kim!“, skoči Kevin unevši mu se u lice. Iako mu je to rekao na francuskom, razumela sam smisao.

Bilo da ovde dođete na četiri, ili dva toka, ili pak sletevši avionom na neki od malih lokalnih aerodroma, naposletku ćete morati da idete peške, da se prilagođavate neredovnim linijama brodića i brodova koji raspored plovidbe menjaju iz dana u dan, a shodno vremenskim prilikama, da se pomirite sa tim da ovde ušteda vremena i zacrtani ’tajming’ nisu nikada na prvom mestu, već da sve zavisi od spoljašnjih prilika.

Otac se penzionisao prošle godine. I u trenutku kada je prestao da radi, stigao je sinovljev poziv da mu se pridruži na završnom i, ujedno, najlepšem, delu puta. „Najpre sam mislio da mi je to ponudio reda radi, zabrinut za mene, za to kako ću sad podneti da budem penzioner, pa nisam odmah pristao“, priča mi. „Ali kako je ostao istrajan u pozivima, to sam mu se pridružio u novembru.“

Pravim selfi ispred zaliva, sa snežnim planinama u pozadini, i idejom da na društvene mreže postavim tu fotografiju sa rečenicom: “Najzad pravo lice Patagonije!” Jer istina je da sam zbog takvih slika – vrhova, jezera, reka, i želela da vozim sa krajnjeg juga.

E zbog toga sam sigurna da ova ptičurina gađa moj šator. I krešti na mene. Pridružuje joj se i druga, ali ovog puta nemam nameru da se pomeram, a i nemam gde. Uostalom, izvan sam njihovog poseda. Zato uzmem svoj sklopivi planinarski štap, otvorim ga najduže što može, vežem peškir za njega i počnem da mlatim prema krošnji sa kreštalima.