Meksiko

Raul-jaguar

06.12.2022 | 2 komentara
Ponos je prva stvar koju primećujem u njegovom držanju nakon što osmotrim njegov fizički izgled. Ne umem da odredim da li je to način na koji govori, a engleski mu je veoma dobar, ili je reč o dramskim pauzama koje pravi tokom priče, ili je posredi staloženost koja ne dopušta ni nagoveštaj slabosti ili sumnje čak ni kad iznosi najsurovije činjenice o svojim precima. Raul je prvi vodič za sve vreme otkako sam u Južnoj i Centralnoj Americi koji savršeno staloženo pominje prinošenje ljudskih žrtvi, odsecanje glava i skupljanje krvi koja se prinosila bogovima na dar, te razne druge surove – kakvi su barem iz naše prespektive – rituale iz majanskog vremena. Nisam sigurna da li ih on i sada uzima zdravo za gotovo, ili o njima tako misli samo u kontekstu prošlosti i tadašnjih vrednosti. Ali čini mi se da bi Raul očas mogao da uskoči u to vreme kroz neki vremeplov i zauzme mesto u nizu vojnika koji se klanjaju kralju, ili, čak i da se do zadnjeg daha bori kao kapiten tima u igri sa loptom, nakon koje će spremno poći da i sam bude žrtvovan bogovima. U ovom pak životu, Raul je vodič sa velikim talentom za pričanje priča.

E-da

01.12.2022 | 9 komentara
Kiša je i dalje padala, a ja nisam znala gde bih drugde mogla da potražim smeštaj. U sebi sam se još uvek raspravljala sa pokvarenom babom koja je gradirala do zle veštice, kada sam se iznenada setila Edvinove priče. Zaista, da li ću dozvoliti da mi neka gramziva rentijerka upropasti dan, koji se, doduše, nikako nije mogao nazvati lepim, ali koji sam stoički izgurala vozeći po jakom nevremenu. Zapevala sam neke zaumne reči koje mi se u poslednje vreme često otimaju kao izraz mog mirenja sa situacijom, kao bezazleni komentar čiji bi smisao najpribližnije odgovarao uzdahu ’tjah’ i lakonskom zaključku ’tako je to’, upakovanim u neku jednostavnu melodiju koju uvek smislim u tom trenutku. Sažela sam ceo taj naporan dan u ’a-đa-đa-đa-ja’ ritam, zaključivši to svoje bajanje višesmislenim ’e-da’, koje je dolazilo iz praznine u meni, onog prostora u kome caruje potpuni mir. Ni o čemu nisam razmišljala, čak ni o tome da zapravo nemam gde da spavam. Samo sam bila tu, u tom velikom ništa u meni, i kroz njega povezana sa smislom, ili kako god se to zvalo, osećajući stabilnost i sreću koje su bile tako jednostavne i dostižne, proste kao samo moje bitisanje.

Kroz džunglu

19.11.2022 | 8 komentara
Posmatram sebe sa visine, kao u filmskom kadru koji se polako približava, spuštajući se najpre na moje otkrivene natkolenice ispod biciklističkog šortsa. Vrelina prži pocrvenelu kožu uprkos debelog sloja zaštitne kreme nanete sa predanošću izrazito beloputih ljudi koji pate od genetskog manjka pigmenta. Zatim se kamera fokusira na moje oči. Sparina mi toliko pritiska kapke da ih jedva držim otvorene. Na momente zažmurim i ostanem tako nekoliko sekundi, nastavljajući da okrećem pedale žmureći, dok mi se demon samouništenja (zar i to čuči u meni?) keseri u lice u izobličenom liku filmskog Džokera. Kosa mi je mokra, znoj lije sa čela, probija iz pregrejanog tela natapajući košulju, a prsti se lepe za traku volana. Svaki čas posežem za bidonom u kome je voda vrela kao za čaj, ali u mom organizmu bukti požar i izvesno bih izgorela da nema makar tih gutljaja. Još pre sata stigla sam do svog današnjeg cilja, pred pećinu na privatnom imanju na kome je dozvoljeno kampovanje. Ali kapije su bile zatvorene. Retki su trenuci na putu kada ostanem zatečena spoljašnjim okolnostima. Kada moram da zastanem zbog toga što su mi se prolazi zatvorili i dobro razmislim šta ću dalje. Gde ću, dođavola, da spavam?

Jukatanski “pačvork”

07.11.2022 | 13 komentara
Tek tada pažljivo pogledah ono za šta sam mislila da su nadgrobni spomenici. U njima su se zapravo nalazile niše a u ovima otvoreni mini-kovčezi sa očišćenim kostima pokojnika i lobanjama na vrhu. Auh! Verovatno mi se taj uzdah oteo glasno, a sa njim možda i neki komentar, jer je Ajana tad rekla:„Zar ovolika briga o mrtvima nije predivna! Koliko je samo truda i ljubavi uloženo u ovaj običaj!“ Njene reči doprle su do mene. I tog časa moja perspektiva se promenila. Umesto neprihvatanja i prikrivene osude, jasno sam osetila na koji način Majanci doživljavaju smrt. Načas, postala sam deo tog naroda i njihove tradicije koju sam duboko u sebi razumela. Bila sam prožeta njome i za to je trebalo da zahvalim Ajani koja me je svojim komentarom pogurala preko granice najvećeg ljudskog straha – straha od smrti i tabua koji su rođeni iz njega. Kasnije smo se pridružile maskiranoj povorci koja je krenula prema seoskom trgu, predvođena sa dve džinovske plastične marionete ljudskih skeleta, u pratnji raskošno kostimirane kraljice i kralja, golišavih indijanskih ratnika sa bogatim perjanicama i lokalaca u narodnoj nošnji sa oslikanim mrtvačkim lobanjama na licima.

Misterija Maja

27.10.2022 | 16 komentara
Tokom zimske i letnje ravnodnevice, kada sunce obasja Kukulkanovu piramidu, senka obrazuje sedam trouglova duž severnog stepeništa. Kada sunčevi zraci pogode zmijsku glavu na dnu stepenica, senka poprima oblik dugačke zmije koja silazi niz stepenice. To je postignuto preciznom orijentacijom piramide – njena severna strana zapravo odstupa 19 stepeni istočno od nultog stepena. Isti efekat mogao se videti i na južnoj strani piramide, tokom sunčevog zalaska, ali danas je ta strana previše oštećena, zbog čega ga nije moguće uočiti. Maje su verovale da je Zemlja ravna. Za njih, nakon zalaska, Sunce bi svake noći odlazilo u podzemni svet i preobražavalo se u jaguara. Borilo se da nađe svoj put kroz devet nivoa podzemlja, kako bi narednog jutra izašlo na Zemlju, koja predstavlja međusvet. Danas znamo da prikaz trouglova i zmije izazivaju obrisi stepenika i devet platformi. Pitanje je da li su Maje namerno tako izgradile piramidu, ili je to bila puka slučajnost. Kako god, možemo samo da zamislimo kako je to izgledalo u njihovo vreme. I kakvu je moć davalo njihovim vladarima i sveštenicima, koji su mogli da predvide te fenomene.

Otkrivanje Jukatanskog poluostrva

17.10.2022 | 8 komentara
Između dve piramide sa veoma kosim i skliskim stranama pruža se uzani dugački plato u nivou tla. Na vrhu dveju naspramnih strana piramida ugrađen je po jedan kameni blog sa kamenim krugom prečnika možda četrdeset centimetara. On je postavljen uspravno u odnosu na tlo, kao koš bez mrežice koji je rotiran za 90 stepeni. Kroz taj koš trebalo je probaciti gumenu loptu koja je bila teška i visoko je odskakala. Igrači nisu smeli da je dotaknu rukama, nogama ili glavom, već su koristili samo kukove, kolena, laktove i ramena. Igralo se u podnožju, a gledaoci – isključivo visoka klasa – posmatrali su igru odozgo, iz prostorija na vrhu piramida. I sami igrači bili su mladi plemići, pošto je igra imala religioznu a ne zabavnu svrhu. Bilo je veoma teško probaciti loptu kroz taj obruč, zbog čega se ppretpostavlja da se igralo samo do 1:0, dok jedna od ekipa ne bi postigla pogodak. Sama igra organizovana je jednom do dva puta godišnje, i uvek se igrala zbog toga da bi se bogovi umilostivili. Povod za njeno organizovanje bila je neka bolest, loša žetva, različiti problemi koji su pretili zajednici.

Ciao, Colombia! – Hola, Mexico!

07.10.2022 | 7 komentara
Tako sam te prve, skoro stidljive turbulencije našeg aviona na liniji Medeljin-Kankun gotovo zanemarila. Zažmurila sam usredsredivši se na mir u sebi, onaj novopronađeni, koji uvek nalazim čim se okrenem unutrašnjoj tišini. Tokom poslednja dva-tri leta u Kolumbiji, to je bilo sasvim dovoljno da se i avion pribere. Ne tvrdim da mogu energetski da utičem na uspostavljanje ravnoteže čelične ptice, ali zaista bi se svaki put desilo da se smiri, kao da je i sama pronašla unutrašnji mir. Ali sada se ništa nije desilo. Štuc! Štuuuc! Št-št-u-c-c-c-c! I kao da su se turbulencije pojačavale i produžavale. Neočekivano, jer niko ne očekuje da će se naći u po život opasnoj situaciji, propali smo dobrih nekoliko metara. Mada ne umem to da procenim, samo je reč o mom osećaju. Kako god, stegnula sam obema rukama ručke mog sedišta. Ta mahinalna reakcija podjednako je besmislena kao kad sam onomad, prvi i poslednji put u životu leteći paraglajderom, počela da stežem snop kanapa koji su moje sedište držali pričvršćeno za razapeto platno iznad moje glave. Pri čemu ih ja nisam stezala da bih se udobnije namestila, nego da bih imala oslonac ukoliko počnemo da se obrušavamo prema vrhovima Kavkaza nad kojim sam lebdela sa mojim instruktorom. Kao da bi promenilo na stvari imam li taj „oslonac“ ili ne ukoliko bismo tresnuli o tlo.