Peru

Rečju, kloaka čovečanstva, jedna od desetina ako ne i stotina kojih ima svugde po svetu. Samo što taj svet žmuri na njih. Po sistemu: ako ih ne vidimo i ako ne pišemo o njima, onda one i ne postoje. I tu mi na pamet dolazi nešto što nije u direktnoj vezi sa ovakvim mestima, ali jeste sa nevidljivošću. U centru Tokija, u kome, srećom, nema ničega ni približno nalik ovome, postoji kvart-geto Sanija, koji naseljavaju jakuze i ljudi koji su izgubili identitet, koji su nestali, tzv. đohacu. Tamo vlada mafija i tamo niko ko nije deo toga i ne pomišlja da priviri, a japanska vlada izbrisala je to mesto sa mapa Tokija, zbog toga što šteti ugledu grada! Tako i mi – žmurimo, brišući ovakve kloake sa savesti čovečanstva. A preko 70% planete živi u teškom siromaštvu, koje kulminira na ovakvim mestima.

Oduvek sam maštala o plovidbi Amazonom. Doduše, ne na ovolikom trajektu, već u jednom od onih malih drvenih čamaca sa motorom, kakvi se obično vide u filmovima o ovom delu sveta. I kakvima pripadnici zajednica duž Amazona i dalje plove, idući u ribolov ili samo se prevozeći do drugog mesta, ili druge obale. Takvim čamcima ide se i u obilazak Amazona u nekoj od organizovanih tura. Ali ovo sa trajektom možda je i bolje od toga. Udobnije je i sigurnije – uvek me plašilo šta ako se čamac prevrne, a u vodi sve one pirane, kajmani, anakonde i druge nemani. Na momente postanem svesna da proživljavam još jedan od svojih snova i dođe mi da vrisnem od sreće, ali moram da se uzdržim zbog drugih putnika. Umesto toga, nasmejem se za sebe, na trenutak isključim audio knjigu i dopustim tom osećaju da me celu preplavi. A onda nastavim sa hedonističkim uživanjem u plovidbi najvećom rekom na svetu.

Na severnoj obali Perua, uza granicu sa Ekvadorom, susreću se dve struje koje presudno određuju vremenske prilike u zemljama uz pacifičku obalu: sa severa, iz Maksika, dolazi topla struja koja izaziva fenomen nazvan El niño, dok sa juga stiže hladna Humboldtova struja. Svake godine, između 21. i 23. decembra ove struje se sudaraju i u tom sudaru na hiljade Spondilosis školjki bude izbačeno na obalu. Jedna od najvećih tajni antičkih kultura Perua vezana je za taj događaj. Svake godine, šamani i mudraci iz različitih plemena odlazili su na obalu i čekali sudar dve struje. Na osnovu broja Spondilosisa koje bi bile izbačene na obalu, tumačili su šta ih očekuje: ako bi školjki bilo previše, to je nepogrešivo najavljivalo kišnu godinu; premalo Spondilosisa značilo je pak suše. U slučaju bilo kojeg od ova dva ekstrema, upražnjavali su rituale čija je svrha bila da prizovu povoljne vremenske prilike.  

Osam meseci i deset dana Atahualpa je tu bio zarobljen pre nego što je pogubljen. Nije bio okovan, već je mogao da se kreće ne samo po sobi, nego i po delu palate. Smatrao je da su mu Francisko Pizaro i Fernando de Soto prijatelji. Tako je imao priliku da posmatra šahovsko nadmetanje između Pizara i njegovog glavnog zapovednika Sotoa. Igra se odvijala na velikom kamenom postolju ovalnog oblika, na kome su bila usečena šahovska polja, dok su figure bile glinene. Atahualpa je uvek sedeo između njih dvojice posmatrajući igru. Nije znao pravila, ali je brzo uspeo da ih nauči. I jednom prilikom desilo se da su šah igrali Soto i izvesni Rikel, kog Atahualpa nije poznavao. Soto je gubio, sve dok se Atahualpa nije umešao. Dotako je prijateljevo rame i rekao mu šta da odigra. Nastavio je da ga savetuje sve do kraja igre, u kojoj je Soto pobedio.

Čan Čan je najveći grad na svetu koji je sagrađen od zemljane cigle. Nalazi se četiri kilometra severozapadno od grada Truhiljo. Njegovo ime znači Sunce-Sunce, odnosno, u Ćimu jeziku, dupliranjem reči u nazivu dobijao se pridev „veliki“. Veliko Sunce – bio je naziv prestonice Ćimu civilizacije. Tu se nalazio politički, administrativni, religiozni i vojni centar kraljevstva, koje se prostiralo od Tumbesa u današnjem Ekvadoru, do Lime. Grad je podignut krajem 9. veka, na površini oko dvadeset kvadratnih kilometara, a procenjuje se da je u njemu živelo 60-70.000 ljudi. Razvijao se više od pet vekova, dok ga oko 1460. nisu pokorile Inke. Grad je bio opasan zidovima visine i do 15 m, debljine pet metara u osnovi, trapezoidnog oblika, tako da su se zidovi sužavali ka vrhu. Zidine su imale višestruku namenu: štitile su grad od snažnog jugoistočnog vetra sa okeana, kao i od pustinjskih vetrova, odvajale su elitni deo prestonice od periferije u kojoj su živeli obični ljudi, i bile nerazrušivi bedem za naprijatelje. Kada su Inke krenule u osvajanje primorskog pojasa, dolazeći sa juga, nisu uspele da poruše zidine Čan Čana. I grad bi ostao ko zna koliko dugo nepokoren, da Inke nisu pribegle lukavstvu: zatvorili su sve potoke i dovode vode u grad, tako da su Ćimu morali da se predaju.

San me je prevario oko jedanaest, ali probudila sam se već sat i po kasnije. Proverila sam oko stene, kao i one balvane – i sve je bilo mirno. Ipak, više nisam mogla da zaspim. Ležala sam na podlozi sa koje sam klizila ka dnu šatora, ali tako sam makar odmarala mišiće. Ko nije probdeo noć u strahu, čekajući jutro kao spasenje, taj ne zna koliko je dugo vreme do svitanja. I šta sve čoveku prolazi kroz glavu dok sedi tako negde sam i izložen, boreći se protiv crnih scenarija koji mu padaju na pamet. Vreme je tada toliko dugo, da čovek počinje da sumnja da li će ikada više ugledati svetlost dana. Možda je nastupilo apokaliptično pomračenje Sunca? I zašto se noć tako sporo i teško povlači pred videlom, kao da namerno, do krajnjih granica testira strpljenje prisilnom noćobdiji? Spremna sam još pre pet, ali skoro čitav sat provodim sedeći na steni, na ruksaku u koji sam sve upakovala, sa onim štapom-kopljem u ruci. Jedino što sam sada više zagledana u nebo nego što osmatram put kojim bi bik mogao da ponovo naiđe. I u nekom trenutku napokon postaje dovoljno svetlo da mogu da krenem.

Ako ne planinarite, verovatno zamišljate kako nakon višečasovnog uspona, po izbijanju na vrh, planinari nađu zgodno mesto u zavetrini, prostru ćebence za piknik, te posedaju da se pogoste uživajući u pogledu vrednom sveg truda da tu stignu. Ponekad zaista i bude tako, ali to je retko i, uglavnom, na manjim visinama. Mnogo češće, posebno kada idete na vrhove visoke tri, četiri, pet... hiljada metara, ulažete sate i sate napornog penjanja, prolijete litre znoja, spržite čak i po nekoliko hiljada kalorija (po satu uspinjanja sagori se 300-900 cal) da biste se na vrhu samo „zapljunuli“, napravili selfi i par fotografija pejzaža i onda brzom-brzinom krenuli natrag. Kao ja sada. Strčavam do jezera, fotografišem ga iz žablje perspektive, kao i kamenu kućicu koja iz ovog ugla izgleda kao utvrđenje na vrhu glatke i strme orijaške stenčuge, uz koju bi mogao da se popne samo Spajdermen, ili Aleks Honold, a zatim žurim ponovo gore. Odstojim još nekoliko trenutaka posmatrajući taj prizor pred sobom, pa se okrenem i pođem nazad.

Godine 1535, 18. januara, španski konkvistador Francisko Pizaro osnovao je grad Limu. Prema Postupcima za stvaranje gradova u Novom svetu, koje je propisao tadašnji kralj Čarl I, Pizaro je najpre odredio mesto za budući glavni gradski trg – Plazu del Armas, oko koga će biti sagrađene najbitnije građevine novouspostavljene kolonije. Kasnije su Pizaro i Nikolas de Rivera, prvi gradonačelnik grada, obišli lokaciju i podelili parcele između sebe i najzaslužnijih konkvistadora. (…) Dugo vremena na Trgu se nalazila glavna gradska arena, a moćnici su sa prozora okolnih zgrada posmatrali borbe bikova. Na njemu je 1573. osuđen i potom pogubljen prvi jeretik u Novom svetu, a je Trg postao mesto na kome je inkvizicija vešala i spaljivala protivnike Crkve. U neka mirnija vremena, Trg je pretvoren u gradsku pijacu, a od sticanja peruanske nezavisnosti 1821, tu se nalazi park.

Nekoliko stotina metara dalje, nasred puta, ugledam gomilu meštana u jednoj od onih zajedničkih moba. Svi su mahom stariji ljudi, preko šezdeset, rekla bih. I svi lopataju, ili drže neke slične, opasne alatke, kojima će pokušati da mi prepreče prolaz. Otvoreno neprijateljstvo, dobacivanje, gunđanje i ispitivanje. A ja guram, jer je jako strmo, i suočavam se ponaosob sa svakim od njih. Kao u nekoj noćnoj mori, u kojoj prolazim kroz špalir razgoropađenih ljudi. „Samo prolazim!“ ponavljam. Preskačem metalnu šipku kojom mi jedan meštanin nesigurno zagrađuje put. Koristim njegovu neodlučnost, osvajajući nove metre puta. Kockarski blefiram, jer za razliku od ovih ovde ljudi, usredsređena sam samo na cilj – da prođem. Dok oni nisu načisto s tim šta bi trebalo da urade sa nekom strankinjom koja prolazi njihovim selom uprkos zabrani.

Ima tako nekih mesta na planeti koja vam izbiju dah i ujedno se oduzmete od straha. Spoj lepote i jeze za koju ne znate odakle dolazi. Da nema huka vode, bilo bi sablasno i klaustrofobično. Visoke stene koje su se u ko zna koliko davnoj prošlosti rascepile, praveći korito buduće reke, iako već uglačanih ivica od kiša, vetrova i vremena, kao da i dalje odbijaju da ostanu tako razdvojene. Čini se kao da će se svaki čas ponovo sklopiti, poput šaka sa isprepletanim prstima, i zatvarajući se, da će smožditi sve što se u tom času bude zateklo u tom nasilno probijenom prolazu sa začuđujuće dobrim asfaltnim, premda uzanim putem.Ovde su česti odroni, sudeći po kamenju duž njega. Šta ako se neki baš sad odlomi? Želim da ubrzam i projurim što pre kroz taj procep, ali drugi deo mene zadivljen je time što gleda. Ovo je spektakularno – to je prava reč za prizor koji izaziva toliko pomešana osećanja. I nestvarno.

Ovaj hostel građen je megalomanski, sa bespotrebno velikim ulaznim holom u koji bi se mogao smestiti omanji vozni park, sa nepraktično uzanim i strmim stepenicama, te klimavim mostovima koji vode oko kružnog otvora, kao kružni tok sa kojeg su odvajanja - ulazi u sobe. Jedna od osobenosti peruanske arhitekture je da sobe skoro nikad nemaju spoljašnje prozore. Možda je to uslovljeno onom činjenicom da nema grejanja i da je uglavnom hladno, a možda i nije, ali je prava retkost naći sobu koja gleda napolje. Sve imaju prozore ka unutrašnjim hodnicima građevine. A mene možete smestiti i u mišju rupu, samo da imam makar prozorčić kroz koji dopire dnevna svetlost. I uvek se začude kad im tražim takvu sobu. Nudeći najbolje i najskuplje, ne shvataju zašto bi neko želeo nešto manje dobro, što gleda napolje. Tako sada molim recepcionara da mi, i pored svih njegovih uveravanja da će mi biti bolje u nekoj od „normalnih“ soba, da onu jedinu čiji prozori gledaju na prugu i kuće preko puta.

Ne umem sebi da objasnim psihološki proces koji me je za manje od sata preobrazio od bezvoljne i, zbog te bezvoljnosti, pogubljene putnice u onu staru avanturistkinju kakvu poznajem i u čijoj koži se najbolje osećam. Ali znam da su za to zaslužni meštani tog malog sela. Na izlazu iz Tambiljosa, prestigla sam neku ženu koja nije bila među onima što su me dočekale. U prolazu, poželela sam joj dobar dan na španskom, na šta mi je ona odgovorila sa „good morning“. Jutro je već odavno bilo prošlo, ali ta njena želja da me pozdravi na „mom“ jeziku, da se možda malo i pohvali kako „zna“ engleski razvukli su mi široki osmeh. „Good morning! Good morning!“, ponovila sam više puta, a ženino lice, zbog stalne izloženosti suncu ionako crveno, sada se još više zarumenelo. Kako je samo bila ponosna! A imala je i svedoka te male scene, u liku svoje komšinice ispred čijih vrata smo se srele. Nešto joj je rekla zastajući, pa su se obe glasno nasmejale, a ja sam im mahnula, požurivši uzbrdo. Opet sam morala da guram, ali ona psihološka kriza je prošla.

Stojim na vrhu prve dine, a oko mene se talasaju manja i veća peščana brda. Pesak ima ispranu oker boju, koja se, zavisno od sunca, presijava žućkasto ili crvenkasto. U oba slučaja, oku je prijatno zbog tih pastelnih tonova i mekih linija. Tamo gde se gube dine, počinju planinski ogoljeni vrhovi. Mrki, smežurani šiljci, gusto zbijeni jedan do drugog, pružaju se u nedogled. Mesto sa kog ih posmatram nalazi se na većoj nadmorskoj visini od njih i osećaj je neobičan. Slika krije zamku za um, kome deluje nelogično da su planine niže od pustinjske dine. Solidno znanje geografije i dugogodišnje putničko iskustvo negiraju takvu mogućnost. Ali ona je stvarna i mozgu treba vremena da usvoji i tu sliku stvarnosti. Slično kao u prvom susretu sa obalom ispod nivoa mora. Ali srce baš i ne haje za logiku, već uveliko skače od sreće: Prvi put na dinama! Sama u svom tom pesku oko mene, na nekom vrhu iznad planina! Kakav doživljaj!

Sve piramide bile su povezane i identične, kao odrazi u ogledalu. Prolazi i tuneli za procesije bili su dubine i do četiri metara ispod zemlje i njima se sa raznih strana narod kretao prema glavnim trgovima svake piramide. Posred trga bi, u jednom trenutku, ispod zemlje izronio vrhovni sveštenik, nadnet nad oltarom ili žrtvenikom. Ta osoba živela je u hramu i poznavala je sve njegove tajne. Jedna od njih bila je i odlična akustika prostora, što je vešto korišćeno za manipulaciju vernicima, ali i za njihovo prisluškivanje. Dok bi izgovarao molitve, sveštenika bi pratili muzičari koji su se nalazili oko celog trga, u tim prolazima. Svirali su najrazličitije instrumente: bubnjeve, frule, drombulje, siringe i različite udaraljke, čiji ostaci su pronađeni u tim tunelima. Ne treba imati posebno bujnu maštu pa zamisliti kako je to bio moćan efekat kad bi iz četrdesetak hramova, iz dubine njihovih podzemnih otvorenih prolaza, zagrmelo stotine muzičara. Masa je morala biti opčinjena. Dejstvo svega pojačavalo je i kokino lišče koje se u tim ceremonijama obilno koristilo, kao i meskalit iz San Pedro kaktusa.

Godina je 1939. i profesor Pol Kosok, sa Univerziteta Long Island, stigao je na peruansku obalu Pacifika, da bi proučavao drevne sisteme navodnjavanja na ovim prostorima. Slučajno ili ne, podudarilo se da tačno na dan zimskog solsticija na južnoj hemisferi, 21. juna, preleti pustinjski plato između reka Naska i Grande. Najpre je opazio dugačke, geometrijski prave linije. Iscrtao ih je u svojoj svesci, a možemo samo da zamislimo njegovo iznenađenje kada je otkrio da one obrazuju figuru ptice. Istog trena, profesor Kosok je shvatio da te linije nisu bile deo irigacionog sistema, već da su predstavljale nešto sasvim drugo. Tog dana, u poslednjem nadletanju pred sumrak, profesor je otkrio još nešto: da se zraci zalazećeg sunca podudaraju sa smerom tih linija. I izveo je logičan zaključak da mora postojati veza između položaja zvezda i rasporeda linija. Možda je to što je Kosok upravo gledao iz svog aviona bio najveći astronomski udžbenik ikada?

Često menjam planove. Ne što sam neodlučna ili što se kolebam, već što mi tako dođe. Nešto drugo me privuče i dam mu prvenstvo. Čijem za nešto za šta nisam znala i želja me povuče tamo. I to mi se dopada, ta sloboda da krenem na sasvim drugu stranu ako mi se tako prohte. Treba mi taj osećaj širine i neograničenog izbora mogućnosti da bih se dobro osećala. (...) Krenula sam prema Sanjajkaju, odakle počinje Peruvian Great Divide. I negde uz put, ugledam tablu: Nasca levo, San Huan Bautista desno. Naska? Proverim na mapi, shvativši da sam udaljena samo oko četiri stotine kilometara. Nije to mala kilometraža kad putujete biciklom. Ali ako imate neograničeno vreme za putovanje, onda ta razdaljina postaje mnogo dostižnija. Posebno ako verujete da su prilike neponovljive. Možda sam nasela na frazu o „neponovljivom životnom iskustvu“, ali meni su pedeset četiri i prilično je verovatno da nikad više neću biti u Peruu. I kad se sve to tako sagleda, razdaljina od 400 km postaje zanemarljiva. Dakle, idem u Nasku.

To me je podsetilo jedne studije, koju sam davno čitala. U njoj se razmatra šta bi buduće civilizacije mogle da zaključe o nama, kada bi se desila apokalipsa. Pretpostavka je da bi bili uništeni svi pisani zapisi, svi materijalni dokazi o našoj kulturi, a da bi bez ikakvog reda, pukim slučajem, neki preživeli. A među njima, recimo, dokaz o razapetom Božjem Sinu, genetski mutirano dvoglavo pile i razne druge netipične pojave, ali te primere sam u međuvremenu zaboravila. Uglavnom, sećam se svog iznenađenja zbog izmenjene perspektive, kada sam očima tog nekog budućeg čoveka zaključila kako su se moji preci klanjali Ocu koji je žrtvovao svog Sina i da su gajili dvoglave životinje. Tada sam shvatila koliko mi zapravo nagađamo kada je reč o prošlosti.

Prvi put vidim je bez maske i iznenađena sam otkrićem da je mnogo mlađa nego što sam mislila. Ima lep osmeh, od kojeg mi bude milo, kao da me je zagrlio neko moj, ko se brine o meni i iskreno mi želi samo dobre stvari na putu. Ne znam da li je to zbog toga što sam u hostelu odsela desetak dana, tokom kojih smo se sretale svakog jutra, razmenjujući pozdrave i konvencionalne naklone glavom u znak uzajamnog poštovanja, pa smo se na neki način i zbližile, ili je reč o latino srdačnosti, u koju sam se osvedočila više puta. Imaju Latinosi nešto u sebi zbog čega i nakon sasvim kratkog razgovora – kao kad se, recimo, sretnu dva putnika na drumu, pa zastanu na par minuta da popričaju – poželite da ih zagrlite, kao neke stare dobre znance. I kada oni to zaista i urade, kad vas bez pitanja i dozvole priviju uza se, a u nekim zemljama, poput Argentine, uz zagrljaj ide i obavezni poljubac, vi osetite da ništa prirodnije nisu ni mogli da urade, te im i sami uzvratite puna srca. Pandemija i mere koje je donela nasilno su oduzele Latinosima taj gest.

Ali razumevanje uzroka, nikako ne znači odobravanje tih običaja. Možemo voleti Inka graditeljstvo, njihova astronomska dostignuća, znanja iz poljoprivrede i stočarstva, organizaciju svakodnevnog života, i, nasuprot tome, gnušati se nad običajem prinošenja ljudskih žrtvi. Svet nije jednobojan, ljudi nisu samo dobri ili samo zli, a u istoriji civilizacije nema nijednog naroda koji se može pohvaliti da nije počinio nikakav zločin protiv humanosti. Takođe, ne treba zaboraviti ni istorijski okvir takvih dešavanja, epohu u kojoj su ti zločini počinjeni, jer svest o neprikosnovenosti ljudskog života osvojena je tek u novije doba. Drugim rečima, Arkadija je mit, nastao iz puste ljudske želje da negde, na zemlji, postoji, ili da je postojalo, rajsko mesto. A čak i ako jeste, to sigurno nije bilo Carstvo Inka.  

Sada im je pokazao tri stepenika pored hrama na glavnom trgu, na ulazu u Kuću sa tri prozora, oblikom nalik na pobedničko postolje. „Kako od ovoga nastaje ćakana?“ upitao je sve okupljene. Očigledno, nedostajala je druga polovina da bi se obrazovao Inka krst. „Od senke koju prave“, odgovorio je isti onaj mladić koji je na prethodnom času prvi povezao stvari. Bistar momak, bez sumnje. „To nije potpun odgovor. Kako nastaje senka? I, još bitnije, kada nastaje takva senka?“, igrao se učitelj. Mladić se slobodno osmehnuo, uveren da zna odgovor. „Senka nastaje kada sunčevi zraci obasjaju tri prozora. Svaki prozor usmerava snop svetlosti na određeni kamen. Da bi senka bila istovetna objektu, svetlost mora da pravi najkraću senku. A takva senka nastaje samo jednom godišnje, na zimski solsticij 21. juna.“ Učitelj je bio zadivljen.