Tradicija i pobuna

18. mart
Toliko kuća sa urušenim krovovima i zidovima obraslim u travu i korov viđala sam samo po srpskim i crnogorskim selima. S obe strane puta, gde god da pogledamo, nalaze se kamene ruševine ili napuštene kuće na zemlji koja se ne obrađuje. Ako i srećemo neke ljude, svi su stari. Gde su mladi? Brajan mi otkriva podatak da na Siciliji živi oko pet miliona ljudi, a duplo više u emigraciji, uglavnom u Severnoj Americi. Još jedna tužna sličnost sa nama.
I Rosario iz Filage bio je emigrant. Na njega smo naleteli kada smo greškom krenuli sporednim putem koji nije vodio do grada nego do neke proizvodne zgrade, i tu se završavao. Stali smo razočarani: nije nam se vraćalo nazad, jer nas je očekivao veoma strm uspon do glavnog puta. Tada smo primetili Rosaria, koji je u natkriljenom holu nešto poslovao oko gajbica, i upitali ga da li možda ipak postoji neki prolaz. Na naše iznenađenje, govorio je engleski – prvi od Sicilijanaca do sada – pa smo se upustili u razgovor. Tačnije, razgovarali su njih dvojica, jer je Rosario mene odmah isključio. Nije se ponašao sasvim kao da ne postojim – pogledao me je kad smo se upoznavali, ali se potom sve vreme obraćao samo Brajanu.
Živeo je deset godina na Long Ajlendu i tamo su rođena sva trojica njegovih sinova. (To je užasno skup deo Njujorka, objasniće mi šapatom Brajan nešto kasnije. Tamo žive samo bogataši, ali oni neverovatno bogati!) No svi su se vratili na Siciliju, a jedini se Rosario nastanio u Filagi gde je počeo da se bavi pečurkama. Seme šampinjona uvozi iz Amerike, gaji ih u plastenicima, a u ovoj zgradi vrganji se pakuju za prodaju kao sveži ili marinirani u teglama.
Poveo nas je kroz tri velike prostorije u kojima je bilo hladnije nego napolju. Nekoliko žena u radnim mantilima čistilo je pod i trake koje su trenutno bile isključene. Kada smo ušli, podigle su pogled koliko da ne bude nepristojno što nas ne pozdrave i žurno nastavile s poslom. U prolazu je rekao nešto jednoj od njih, a ona mu je odgovorila s tako poniznim izrazom lica, smerno gledajući ispred sebe, da mi se želudac zgrčio od ljutnje. Ovakav podređeni odnos nisam videla ni u najpatrijarhalnijim zabitima Crne Gore.
Ali, šta da kažem. Sačekah da muškarci završe razgovor, napravih fotografiju na kojoj Brajan drži Rosariov dar – veliku teglu s mariniranim šampinjonima, i na kraju se rukovah s njim, a sve skoro bez reči i ukrštanja pogleda.
Grad u koji smo se uputili kada smo zalutali kod njega zove se Santo Stefano. Naizgled je upola manji od prethodnog Korleonea, ali ipak dovoljno velik da neke radnje u njemu ostaju otvorene i tokom sieste. Ali ljubazni vlasnik jedne bakalnice objasnio nam je da to nema veze sa veličinom mesta, nego sa ličnim izborom. Njemu niko ništa nije rekao kad je počeo da radi od jedan do četiri, ali nisu ga ni sledili, jer se najveći broj ljudi radije pridržava tradicionalnih običaja. Verovatno je ista stvar i sa patrijarhalnim odnosom prema ženama, zaključih, budući da je on slobodno pričao sa mnom i najnormalnije me gledao u oči.
Našavši zavetrinu na platou preko puta crkve, već ustaljenim redosledom rasprostiremo sve što nam je potrebno za ručak. Ali usred jela trgoše nas prodorni zvukovi doboša koji su dolazili iz neke od obližnjih ulica. U trenutku pomislih da smo upali u vremeplov ili na snimanje nekog filma i da će dobošar svakog časa početi da izvikuje neku objavu. Jer, ritam mu je bio odlučan, snažan, kao za uzbunjivanje uspavanih žitelja. Ali glas je izostao, a kada nam se zvuk sasvim približio, pred nama se ukaza zdepasti dečak od možda desetak godina. Gledao nas je znatiželjno ne prestajući da udara u doboš, a i mi smo njega posmatrali jednako zainteresovano ne prestajući da usrdno žvaćemo.
Pitala sam se kako je moguće da usred sieste pravi toliku buku na ulicama i da niko ne reaguje. U Srbiji bi ga do sada već gađali čime stignu s prozora, ako neki nervozni tip prethodno ne bi izjurio i prilepio mu par vaspitnih šamara, da ga nauči kako se poštuje kućni red. A ovde – niko ni da promoli nos iza navučenih zavesa i zatvorenih vrata.
Da nisu naišli njegovi drugari, trojica derana kojima smo mi bili zanimljiviji od njega, ko zna koliko bismo se tako gledali. Ovako, dobošar se dostojanstveno udaljio, a dečaci počeše da nas proučavaju sa sigurne razdaljine – malo nas, pa malo bicikle, pa onda opet nas. Na kraju se najodvažniji među njima usudio da nam se obrati, ali jedino smo razumeli kada nas je pitao odakle smo. Naši odgovori Serbia i Stati Uniti zvučali su im podjednako nezanimljivo, jer ničim nisu pokazali da prvi ne prepoznaju za razliku od drugog, što se obično dešavalo. Zbog nemogućnosti da se sporazumemo, brzo su izgubili interesovanje i otišli. Nešto kasnije videli smo ih ponovo, sada u društvu sa dobošarem. Dok su prolazili pored nas, gledao nas je likujući i neumorno udarao u svoj instrument, u ritmu svoje sopstvene pobune protiv ovdašnjeg reda.
Neka te, dete, kažu stari u Srbiji, kada nešto blagosiljaju. I ja ga ispratih tim rečima premda me je buka koju je pravio neviđeno nervirala.
.
.
.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *