Poslednji gruzijski dani

20-23. jun -- Žao mi je, odbili su tvoju aplikaciju za vizu -- kaže Hasan, Iranac kog sam zamolila da u moje ime pozove službenika u ambasadi, onoga što jedva natuca engleski. -- Zašto?! Kako?! -- Nisi imala pozivno pismo. Rekao je da ga nabaviš i ponovo apliciraš, i dobićeš vizu za dva dana. Ma paz' da ne bi'. Da ponovo dam pedeset pet evra, plus trideset ili četrdeset agenciji za pozivno pismo. Nemam te pare. A ionako se ispostavilo da bih nakon Irana morala da nekako preletim do Indije, pošto najverovatnije ne bih mogla da dobijem pakistansku vizu. [...]

By | 23. 6. 2012.|Gruzija|2 Comments

Glavobolja zbog viza

Već četvrti dan sedim u hostelu Romantik u Tbilisiju. Zajednička soba 5 evra, a u cenu su uračunate večera i neograničene količine kafe i čaja. Od ostalih civilizacijskih tekovina, tu su wifi, veš-mašina, topla voda. Jedino što je ceo hotel u "podzemlju", u suterenu ukopanom nekoliko metara, zbog čega nema prozora pa je pomalo zagušljivo. No, kad su ciklotuuristi i bekpekeri bili zahtevni. U tom komforu sam silom prilika, dok čekam da mi stigne iranska viza. Došla sam u petak s Tbilisijskog mora, jer mi je prošlog puta, a to je bilo deset dana ranije, službenik u iranskoj ambasadi [...]

By | 18. 6. 2012.|Beleške, Gruzija|19 Comments

Izazovi stepe

26-28. maj Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija -- jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka -- prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam [...]

By | 16. 6. 2012.|Gruzija|6 Comments

Čemu ovo služi a uz to i ne radi?

Nakon teškog perioda i mnogo psovki i boganja na Primus, sada mogu da kažem da je jedini problem bio u mom nepoznavanju tog gorionika. Ni oni koji su mi ga prodali ne znaju skoro ništa o njemu. Zapravo, znali su malo više od mene u početku, ali verujem da niko sa naših prostora (izuzimajući Slovence) nije koristio taj gorionik kontinuirano godinu dana, koliko ga ja koristim, pa me, razumljivo, niko nije mogao ni posavetovati, van onih uobičajenih instrukcija o održavanju i čišćenju. Zato sam potražila pomoć na forumu koji se bavi isključivo gorionicima. I momci su imali zaista konstruktivne [...]

By | 14. 6. 2012.|Beleške, Gruzija|6 Comments

Pače za skvo

7-8. jun Na vrhu brda iznad Vakea, luksuznog dela Tbilisija, nalazi se jezero Ku na kome sam kampovala dve noći. Prvog jutra već u šest me bude penzioneri-rekreativci koji su došli da šetaju, trčkaraju, vežbaju. Poneki, kad me opaze, zavire da vide šta je to tamo i ko se to krije u šumici između drveća. Sedim napolju, pored vatre koju se pripremam da zapalim, u pozi velike skvo. A tako otprilike i izgledam sa puštenom kosom i maramom oko glave. No ovoj skvo vatra se nešto ne da od jutros, jer je cele noći lilo. Da dodam malo benzina, [...]

By | 11. 6. 2012.|Gruzija|6 Comments

Od dileme do degustacije

5. jun Mislila sam da ću se čvrsto držati plana da iz Sighnaghija idem direktno za Telavi. No negde na pola puta opazih znak za skretanje desno, za Kvareli. Možda bih...? Ne, neću. Izvoziću planirano i onda nazad u Tbilisi da, nadam se, podignem iransku vizu. Ali, možda ipak...? Ima samo sedamnaest kilometara do tamo. Ne i ne! Držaću se rute. I već sam bila prošla raskrsnicu, kad zastadoh samo da pročitam šta piše na turističkoj tabli (za kontra smer, pošto sam onu u mom smeru previdela), čisto da posle ne bih mislila kako sam propustila nešto važno da [...]

By | 11. 6. 2012.|Gruzija|8 Comments

Povratak logorskoj vatri

By | 09. 6. 2012.|Beleške, Gruzija|7 Comments

Jedan sasvim običan dan na putu oko sveta

Prilično sam umorna zbog loše prospavane noći: nakon grada i kiše, počeо je da duva jak vetar praveći veliku buku, tako da sam zaspala tek kasno iza ponoći. Ipak, ujutru sam nastavila prema oblasti Kahketi u istočnoj Gruziji i gradu Sighnaghi. Prvi deo puta, dobrih trideset pet do četrdeset kilometara, mahom je nizbrdo ili po ravnom, pa ne osećam preveliki napor. Samo ta vozila! Na ivici sam sa živcima kad mi zatrube sirenama kojima bi uplašili i krdo bizona da negde nalete na njega. U jednom selu, lokani pijanac-skitnica pokušava da se posluži mojom hranom koju sam iznela na [...]

By | 02. 6. 2012.|Gruzija|9 Comments

Apokaliptički grad

Nikada nisam doživela ništa ni nalik gradu koji se oko devet uveče stuštio na Segarejo. Kampovala sam na istom mestu gde i nedelju dana ranije, po povrtaku iz David Gareži manastira, na vrhu brda nedaleko od glavog puta. Prostor otvoren, prve kuće i nadstrešnice tek na pola kilometara dalje, a do njih treba sići niz strminu, preći magistralni put, pa duboki jarak, a onda opet uzbrdo do naselja. Da će biti nevremena, slutilo je celo veče, pa sam požurila da sa večerom i pripremama za počinak. I kada je počelo da seva i grmi, sve što mi je ostalo [...]

By | 01. 6. 2012.|Gruzija|12 Comments

Pomoć prijatelja

21. maj Mojoj Botekiji urgentno je bio potreban servis, a do Tbilisija sam imala još najmanje tri dana vožnje. Svakoga jutra predano sam se molila Bogu da me milo pogleda još samo malo, dok se dokotrljam do prvog servisera. Uopšte nisam sumnjala u to da ću ga naći u gruzijskoj prestonici. Našla sam jednog čak i u Khashuriju, mada bolje da nisam, jer mi je zamenjujući polomljeni deo u prednjoj nabli napravio još veći problem, zbog kojeg ću sad verovatno morati da menjam ceo točak. Ovaj se, naime, opasno rasklimao, ljuljao se levo-desno u svom ležištu i činilo se [...]

By | 31. 5. 2012.|Gruzija|18 Comments

Neću pa neću pratnju

17-18. maj Gruzija je veoma sigurna zemlja za turiste, što je zasluga policije. U gradovima, momke u plavom srećem na svakom koraku, a po selima, kad ih primetim, obično je već kasno da ih se oslobodim. Jer oni smatraju svojom svetom dužnošću da štite gosta sve vreme njegovog proputovanja kroz rejon za koji su zaduženi. U praksi, to izgleda ovako: dva plavca sede u svom pikapu u debeloj hladovini pored puta; dremuckaju, piju vino ili pivo i beskrajno se dosađuju; ne haju za vozače koji voze preko stotke, jer ovi poput komete prošišaju pored njih; no kada ugledaju cikloputnika, [...]

By | 30. 5. 2012.|Gruzija|6 Comments

Kopnena Odiseja

15. maj Nakon dvadeset dva kilometra neprekidnog niza kuća sa obe strane puta koji vodi od Senakija do mesta Khoni, u ravničarskom pojasu Gruzije, izgleda da se naselje napokon proređuje. Ispred mene most, a s druge strane (opet) kuće i zidine zamka Nokalakevi. Ali zato se desno, pre mosta, odvaja makadamski put koji prati reku. Krenem njime. Trebalo bi da na obali mogu da nađem neko zgodno mesto za kamp. Zamak ću posetiti sutra jer već je kasno a i videla sam pred ulazom dvadesetak turista pa ne bih da se guram sa njima. Pogrešna procena, jer put naglo skreće posle nepunih pola kilometra i završava se pred kapijom jedne kuće. Bah, ajd nazad, pa u ponovno traženje. Ali kad sam se popela na asfalt, morala sam da protrljam oči da bih se uverila da ne sanjam. Levo od glavnog puta, poveća poljana oivičena kućama s jedne a rekom s druge strane. Videla sam to mesto još maločas, ali sam procenila da je previše izloženo pogledima da bih tu kampovala. U međuvremenu — a nije prošlo ni deset minuta — na poljančetu je niklo desetak šatora, identične maslinastozelene boje, samonosećih, sa visokim krovom, što već na prvi pogled odaje ozbiljne kampere. Tu je i specijalni kamion-autobus za duge ekspedicije, robusnog izgleda, sa satelitskom antenom na krovu, uskladištenim granjem za logorsku vatru, kojekakvom opremom prekrivenom ceradom, a ispred njega, na zemlji, gomila rančeva, podloški, planinarske opreme. Ha! Obradovala sam se kako se samo sličan sličnom raduje kada se sretnu negde gde se ni u snu ne bi nadali. Ko su? Odakle? Šta rade ovde?… — stotinu pitanja u mojoj glavi dok se sa najširim osmehom skotrljavam niz makadamski put što vodi do poljane. Videvši dvoje-troje veoma debelih ljudi, tipičnih sredovečnih Amerikanaca, u trenu se pobojah da nisu neka od onih hipi-komuna što putuju po svetu; društvo koje svoje dobro raspoloženje podgreva džointima i vatrenim vodicama baš mi i ne prija previše. No odmah odbacih tu sumnju jer sam opazila troje-četvoro drugih ljudi u identičnim T-majicama na kojima piše “Odyssey Overland” kako proučavaju mapu i nešto se ozbiljno dogovaraju — očito, organizatori. Za to vreme učesnici, mahom ljudi srednjeg doba, zatežu šatore, pumpaju podloge i unose stvari unutra. Kako prilazim, tako na autobusu jasnije razaznajem oslikanu rutu putovanja sa imenima zemalja: Engleska-Francuska-Austrija-Mađarska-Rumunija-Bugarska-Turska-Jermen-Azerbejdžan… prolazim sa druge strane da pročitam nastavak rute, ali zbog vrata i tendi koje su pootvarane, vidim samo završetak: Vijetnam-Tajland-Kambodža-Malazija-Singapur. Vau! Hoću i ja sve to! — uskliknem mahinalno, pre nego što se podsetim da na tome upravo i radim. Utom se iz grupice organizatora izdvoji mlada žena koja mi priđe, pozdravi me i započesmo razgovor. Da, oni su “Kopnena Odiseja”, kompanija koja organizuje višemesečne avanturističke ekspedicije po celoj planeti. Ova grupa putuje od Londona do Sidneja i danas je tačno mesec dana na putu koji će ukupno trajati pola godine. Ima ih dvadeset troje, svi su iz Britanije, Amerike ili Australije, osim jednog Nemca. Ako želim, mogu da im se večeras pridružim u kampovanju. O, vrlo rado! Hvala! Dok razapinjem šator, koji u odnosu na njihove izgleda kao dečiji, nekoliko odisejevaca priđe da me pozdravi. Nemac Mikel zadrži se najduže, pa od njega doznajem dosta toga što me interesuje o njihovoj ekspediciji. Kako izgleda njihovo putovanje? Da li pešače, planinare…? Ne. Sve vreme putuju autobusom i staju da posete važna kulturno-istorijska mesta. Kampuju skoro polovinu vremena a drugu polovinu spavaju u hostelima. Dva do tri puta mesečno imaju “slobodne” dane. Tada im ništa nije organizovano ni plaćeno, već sami odlučuju kako će utrošiti vreme, gde će spavati, šta će jesti. Tako su, recimo, u Istanbulu, imali tri “neorganizovana” dana. Onda “Kopnena Odiseja” verovatno nije mnogo skupa? Nije. Četiri i po hiljade funti za putovanje i dodatnih sto do sto pedeset nedeljno za troškove nije (pre)visoka cena za takvu avanturu. Računam. S tim novcem ja bih mogla da putujem dve i po godine, okruglo. No dobro. Nisu mi oni krivi što nemam para. Nego, ne shvatam zašto bi neko ko ima toliko novca i može da šest meseci ne radi želeo da sve vreme putuje sa dvadeset potpuno nepoznatih ljudi. U ličnom aranžmanu upoznao bi sto puta više što drugih putnika, što lokalaca. Mikel malo razmišlja. Ranije je uvek putovao sam. Ali komfornije je kada drugi sve organizuju. A i grupa je dobra, nema nijednog baksuza i svi se fino slažu. M-da. Nadam se da će to moći da kaže i posle tri-četiri meseca. Ako mene pita, to je ne mačka, nego ris u džaku, s obzirom na cenu, vreme, način putovanja. Ali nije moje da mu to kažem. A i njemu je vreme za večeru. Mlada žena-organizatorka, za koju sam saznala da se zove Helen, dolazi da me pozove da im se pridružim, što rado prihvatam. Na meniju je pasta, a od pića, vino ili pivo. Oni slabo piju, jer su prošle noći, u Batumiju (a meni je od Batumija dovde trebalo dvadeset dana, doduše, preko Svanetija) preterali sa pićem. Posmatram ih i, htela-ne htela, neminovno pravim poređenja između njihovog i mog načina. Posedali su ispred autobusa, na “režiserske” stolice koje su poređane ukrug. Imaju dugačak sklopiv sto, sa svim posuđem i priborom za jelo (ja uglavnom koristim samo nož i kašiku, a jedem iz šerpi u kojima kuvam). Kad večera bude gotova, staju u red, najpre ispred posuda za dezinfekciju ruku (tako sam i ja u početku, a sada često zaboravim i da ih operem), potom uzimaju tanjir i pribor, prilaze do prvog “kuvara”, koji im sipa špagete, pa do drugog, koji služi mleveno meso u paradajz-sosu vodeći računa da smesu sipa tačno po sredini porcije, čisto radi estetskog ugođaja (taj poriv i ja još uvek čuvam). I zatim svi jedu špagete po bontonu, samo viljuškom (dok se ja jedva uzdržavam da ne potegnem kašiku). I tu odustajem od daljih poređenja jer u odnosu na njih, sebi sve više delujem kao divljakuša. Posle večere, pale logorsku vatru ali izostaje druženje, pesma ili igra koje bih očekivala — a razlog je što su sinoć, na zabavi u Batumiju, popili previše vina. Umesto toga većina seda da piše dnevnik (tako sam i ja ranije svakoga dana sve beležila a sada nađem za shodno da pišem samo ako se desi nešto zaista zanimljivo, poput susreta sa njima), neki čitaju knjige, a dvoje-troje ne radi ništa, samo sede i uživaju posmatrajući kako vatra gori. S njima pomalo razgovaram, ali ne čine se previše raspoloženi za priču i razmenu iskustava poput putnika koje srećem na drumu: autostopera, cikloturista, onih koji putuju u ličnom aranžmanu. Dok smo mi, koji putujemo sami ili samo sa jednim saputnikom, upućeni na druge i željni da upoznamo što više novih ljudi, učesnici dobro organizovane ture uvek se osećaju kao manje-više zatvoren, samodovoljan kolektiv i svet za sebe. Pustili su me u njega za jedno veče, kao gosta, a ja sam “uzela” od njih koliko sam mogla i umela: jedan obrok, jedno pivo, čašicu razgovora sa jednim Nemcem, malo smeha, sat-dva atmosfere kamperske sedeljke, a naučila sam i kako osušiti posuđe bez brisanja (mašući njime kroz vazduh dok se ujedno razgibavaju ramena). Sasvim dovoljno, rekla bih. (Fotografije sam nažalost greškom izbrisala tako da koristim fotke sa zvaničnog sajta: href=”http://www.odysseyoverland.co.uk/”>Odyssey Overland Continue reading “Kopnena Odiseja” »

By | 29. 5. 2012.|Gruzija|4 Comments

Dugo putovanje na Svaneti

2-10. maj Dan prvi Napuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija. Podaci kojima smo se takođe naoružali kažu da do tamo imamo oko sto šezdeset kilometara, a krećemo iz nivoa mora, da bismo se ispenjali na dve hiljade i sto metara nadmorske visine. Plan je da potom pokušamo prelazak preko pasa Zaguri, na dve hiljade [...]

By | 12. 5. 2012.|Gruzija|19 Comments

Privremeni saputnik – da ili ne?

1. maj Fransoa je cikloputnik kog sam srela u Potiju, kod Avtoa, našeg zajedničkog domaćina sa Kauč surfing liste. Ima trideset godina, rodom je iz Bordoa, ali već dosta dugo živi u Amsterdamu. Radio je u jednoj softverskoj firmi dok pre tri godine nije dobio otkaz. To je bio srećan usud, kaže, jer je tada odlučio da kupi bicikl i krene na put u Indiju. Planira da tamo usavrši svoju tehniku joge, koju praktikuje godinama, otkako je prestao da svira gitaru po pabovima i duva marihuanu. Na putu je već četrnaest meseci. Zašto tako dugo?, pitam ga. Obično su [...]

By | 11. 5. 2012.|Gruzija|2 Comments

Ovo je Gruzija

28. april - 1. maj Više od sata vozim kroz Poti, pokušavajući da nađem kancelarije nekog feri-operatera. Treba mi informacija o tome da li mogu da se morskim putem prebacim u Rusiju, u Soči, jer mi se ta opcija čini najrealnijom nakon što budem napravila krug po Gruziji. Pitam meštane, ali ili ne govore ruski (o engleskom u Gruziji nema ni pomena) ili nemaju pojma gde da me upute -- ali bi zato rado prodivanili sa mnom -- pa već razmišljam da odustanem ako ni onaj taksi-vozač ne bude znao gde se (do đavola!) u najvećoj gruzijskoj luci posle [...]

By | 11. 5. 2012.|Gruzija|0 Comments