Sarajevo

Prvi i jedini put u Sarajevu sam bila osamdeset treće, kao devojčica, na radnoj akciji za izgradnju olimpijskog grada. Iste te godine i Brajan je prvi put čuo za Jugoslaviju i Balkan, takođe zbog olimpijskih igara, jer su sarajevske, zimske, prethodile onim letnjima u Los Anđelosu, gde je tada živeo. Ta podudarnost (dugo je pripremano naše poznanstvo) sada je bila presudna za našu odluku da do mora pedalamo baš preko bosanskohercegovačke prestonice.
Kako smo u grad ušli iz pravca severositoka, preko Vratnika, doslovno smo se odmah obreli na Baščaršiji. Uglačana kaldrma, uski sokaci s prizemnim radnjama ispred kojih je uredno poslagana roba — marame i ćilimi sa orijentalnim motivima, džezbe, fildžani, nargile, začini, minareti koji se propinju iza kamenih zidova i drvenih ograda, miris pržene kahve i aromatičnih ulja, muškarci na udobnim jastucima na niskim stolicama i klupama, zabrađene žene… Aaaaaah, eeeeeh, uuuuuuh! — otima mi se uzdah za uzdahom zbog probuđenog “pustog turskog” u mojim genima, a i Brajan je očaran neodoljivim šmekom Istoka.
Kao potpuni kontrast tome, zaustavljaju nas dva stranca, najpre jedan nemački, potom i francuski turista, a mnogi nam u prolazu dobacuju pozdrave na engleskom. Usred Balkana, u orijentačnom kvartu, sve sami Zapadnjaci?
Naš domaćin preko kauč surfing liste je takođe stranac, Australijanac Vojtek, koji je poreklom Poljak. Po zanimanju je softverski stručnjak, ali poslednjih godinu dana ne radi ništa, samo putuje motorom. Na jednom od tih putovanja,zaustavio se nakratko u Sarajevu, ali se nešto zadržao, pa je odlučio da iznajmi ovaj stan i tu prezimi do februara, kada će krenuti na ekspediciju u Afriku.
Popodne, svraćaju Đulijet, prijateljica i komšinica, i Keri, koju je sinoć upoznao u gradu. Prva je njegovih godina, rođena je u Engleskoj ali ima i australijsko državljanstvo. Ovde je došla pre nepune četiri godine, putujući kao bekpekerka. Prema sopstvenim rečima, zaljubila se u Sarajevo i odlučila je da ostane. Pre dve godine zaposlila se u informativnom centru omladinskog hostela na samom ulazu u Baščaršiju. Njena poznanica Keri je Kanađanka, u ranim tridesetim. U februaru je počela da putuje bez određenog plana, mahom kao autostoperka. Posetila je Indiju, Kambodžu, Vijetnam, Australiju, Ukrajinu i još desetak zemalja po Aziji i Evropi, a nakon Bosne, produžiće u Hrvatsku i Sloveniju.
Ostaju na večeri koju Brajan i ja pripremamo da bismo se odužili Vojteku za gostoprimstvo. Uz sarajevsko pivo, raspredaju priče kao u najzanimljivijim putopisima. Četvoro stranaca u zemlji koja je donedavno bila moja, na maternjem engleskom razmenjuju putnička iskustva sa svih meridijana, a ja pokušavam da ih pratim makar tako što ću upamtiti mesta koja pominju. S lakoćom svojstvenom samo ljudima koji se svuda osećaju kao kod kuće, skakuću po kontinentima, preleću okeane, otkrivaju egzotične predele, upoznaju zanimljive ljude, dele iskustva, želje, planove, snove. Niko nikoga ne pita otkuda mu novac, ni zašto to radi. Ali dva dana kasnije, kada smo se pozdravili s Vojtekom, oprostili s Džulijet, te ispratili Keri u novu avanturu u koju je krenula sa zagrebačkim autostoperom, Brajan i ja smo pokušali da analiziramo motive ovih svetskih putnika.
Džulijet nam je bila najjasnija, budući da skoro i nije krila da je ovde ostala zbog momka u kojeg se bila zaljubila a s kojim je pre par meseci raskinula. Vojtek takođe nije velika enigma, pošto je više nego očigledno da mu se Džulijet neodoljivo dopada te da u Sarajevu ostaje zbog nje. Kerini motivi su nam ostali najmanje jasni, jer se čini da ranije nije toliko putovala, iako je nesumnjivo mogla. Ali, na kraju krajeva, razlozi i nisu toliko važni. Avanturizam, traženje odgovora, bežanje od ko zna čega — kakve veze ima. Važno je samo da se krene, da se izađe iz kolotečine svakodnevice. A kako i dokle, neka odredi srce.
Fotke su ovde

Tema ima 2 komenara.

  • Poslala/poslao: Kliker | Objavljeno: 22.11.2011 13:19
    "Usred Balkana, u orijentačnom kvartu, sve sami Zapadnjaci?" "Niko nikoga ne pita otkuda mu novac, ni zašto to radi. " Pitajte ih lepo iskreno i iz srca da li su mozda spijuni.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 26.11.2011 19:18
      Kad malo bolje razmislim, i mene su u srednjoj školi zvali Mata Hari :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *