Od dileme do degustacije

5. jun
Mislila sam da ću se čvrsto držati plana da iz Sighnaghija idem direktno za Telavi. No negde na pola puta opazih znak za skretanje desno, za Kvareli. Možda bih…?
Ne, neću. Izvoziću planirano i onda nazad u Tbilisi da, nadam se, podignem iransku vizu.
Ali, možda ipak…? Ima samo sedamnaest kilometara do tamo.
Ne i ne! Držaću se rute.
I već sam bila prošla raskrsnicu, kad zastadoh samo da pročitam šta piše na turističkoj tabli (za kontra smer, pošto sam onu u mom smeru previdela), čisto da posle ne bih mislila kako sam propustila nešto važno da vidim. Čitam:
Crkva iz 6. veka
Jezero
Tunel
Utvrđenje
Muzej
Nemam pojma šta im je taj tunel, crkava i utvrđenja sam se nagledala i naobilazila se lokalnih muzeja, ali to jezero mi deluje vrlo primamljivo: bilo bi lepo kampovati pored neke vode, a možda može i da se kupa. Uh, to bi bio pun pogodak!
I više se ne prmišljam — okrećem bicikl i skrećem prema Kvareliju.
Put vodi kroz drvored, spuštajući se pod blagim nagibom u dolinu na čijem obodu izrasta masiv Visokog Kavkaza. Nema mnogo vozila a i ona koja prošu, vrlo diskretno zatrube, pa se pitam da li sam još uvek u Gruziji. Imam neki čudan osećaj izmeštenosti, kao da sam negde drugde, u drugoj državi, možda i na drugom kontinentu. Biće da je to zbog drugačijih pejsaža u ovom delu zemlje, koja, iako mala, obiluje raznolikim predelima: od peščanih obala kojima bi se i francuska rivijera podičila, preko alpskih predela, mongolskih stepa i močvarnih mandžurijskih ravnica, do ovih vinorodnih dolina. Jer nalazim se u vinarskoj regiji i iza drvoreda su vinogradi sve tamo do Kavkaza. Da nije tek sredina dana, zašla bih u neki i u hladovini vinove loze postavilab šator. Ovako, nastavljam prema jezeru.
No, na ulazu u Kvareli opet sam u dilemi: desno je put za Tune, preavo pa levo uzbrdo za jezero, udaljeno devet kilometara. Da ipak prvo vidim taj Tunel, štagod to bilo? Nije daleko, svega tri kilometra. Ako ga sad ne posetim, malo je verovatno da ću se posle vratiti jer me dalji put vodi u drugom smeru.
Krećem, ali nakon dve table na kojima je oznaka i natpis “Put vina”, što u Gruziji obično znači “put do fensi restorana gde se toči vino”, postajem sve sigurnija da sam ovo baš mogla i da propustim.
Uskoro, put se naglo zvaršava kod vinarije ispred koje je ogroman park. radnici popločavaju nove staze, pa upitam dvojicu šta je taj Tunel. Moje znanje ruskog taman je dovoljno da razumem da je reč o podrumu vina, kroz koji posetioce neko (policija, reče) sprovodi do rtestorana gde su degustacije.
A, to li je! Okej, nisam zainteresovana. Idem ja na to jezero.
Na kilometar pre njega, rampa, a u stražarskoj kućici pored, dva policajca iz obezbeđenja. Uz kućicu prioslonjen jedan bicikl, pa se obradovah pomislivši kako je jedan od njih moj “kolega”. Zato ih slobodno upitah gde bi mi preporučili da kampujem na jezeru. Kad, razočaranje. Kampovanje je zabranjeno. No, kad se budem vratila iz obilaska jezera, oni će mi pokazati jedno mesto predviđeno idealno za to. Važi, hvala, moci!
Jezero Kvareli je neveliko, u obimu ima tek nešto više od kilometar i po. Voda u njemu je prljave tamnosmeđe boje, verovatno zbog obilnih kiša u ovo doba godine, mada je reka koja se uliva u jnjega naizgled prilično bistra. Oko jezera vodi asfaltna staza a jedini objekat — restoran-hotel — nalazi se na njenom završetku. Po stilu gradnje, rekla bih da je podignut u jeku socrealisitičke arhitekture, no, očito je nakon promena prešao u ruke nekog privatnika. Jer sve što je moglo da se modernizuje i prilagodi zahtevima i potrebama savremenog turiste, to je i učinjeno: engleski travnjaci, mermerne staze, drvene klupe sa nadstrešnicama, ležaljke uz obalu, stolovi i stolice od kovanog gvožđa takođe uz vodu, sandoline, čamci, pedaline, bicikli za rentiranje… Pa, jasno je zašto ovde kamperi nisu poželjni.
Na izlazu, kad završim obilazak, čeka me jedan od one dvojice policajaca iz obezbeđenja — na biciklu. Došao je po mene, da bi, valjda, bio siguran da neću uteći nekud u šumu pored jezera, pa gde posle da me nađe. A nije da nisam razmišljala o tome, i sigurno bih tako i učinila, samo da im nisam bila obećala da ću se vratiti.
Vozimo skupa natrag do rampe i onda mi pokazuje mesto predviđeno za kampovanje. Nalazi se u šumi, na ovećem platou pored reke, na kome su postavljeni jedan dugačak drveni sto i dve klupe. Svuda okolo, tragovi logorskih vatri i, nažalost, gomile smeđa. Ali ako se potonje zanemari, odavno nisam imala ovakvo mesto za kamp. I policajac je srećan što mi se mesto dopada, pa, kao pravi domaćin, pita šta još može da učini za mene. Da li mi treba hrana? Voda? Lampa?
O, hvala, sve to imam.
Okej. Ali ako mi nešto bude zatrebalo, neka se ne ustežem da ga pozovem.
Važi.
A do mog odlaska na počinak doći će još dva puta — jednom da bi mi doneo bocu hladne vode, a drugi put uveče, proveravajući da li ej sve u redu. No, to sam već očekivala nakon iskustva sa policajcem Georgijem. Gruzijska pšolicija očito se školuje iz identičnih udžbenika.
Pred spavanje, otvorim elektronsko izdanje vodiča Usamljena planeta, da vidim šta tamo kažu o Kvareliju i emstima koja treba posetiti. Kad tamo, obavezno se preporučuje obilazak Tunela. Naime, to je drugi po veličini vinski “podrum” u svetu (prvi je, ako se dobro sećam, u državi Moldaviji). Sutradan ujutru, kada se budem vratila da ga posetim, saznaću da su njegovi hodnici dugački ukupno osam kilometara, i da su u dva nivoa. Ukopani su u steni Kavkaza a od njih do skoro samog vrha, gde se nalazi restoran, vodi lift. Devojka koja me sprovodi kroz tunel, ne govori nijedan jezik osim gruzijskog, ali uspevam da razumem da je najstarije vino berba iz 2004. godine.
U jednom kraku tunela nalazi se muzejska postavka koja posetiocima treba da dočara kako se u prošlosti pravilo vino. Grozdovi su se najpre bacali u ogromnu kacu, gde su ih vinari gnječili rukama. Potom se ta smesa sipala u prvu ozidanu rupu u tlu, iz koje se pomoću nekih čaša i cedeljki vino presipalo u drugu identičnu rupu u tlu, gde se filtriralo. Na kraju se vino pohranjivalo u ogromnu metalnu kacu da fermentira.
Na drvenoj stalaži na ulasku u ovaj deo podruma, poslagani su keramički ćupovi, vrčevi, čaše iz kojih i u koje se vino točilo. A radi potpunog utiska kako je sve to nekada izgledalo, tu je i dugačak drveni sto sa drvenim klupama, gde se može sesti i degustirati.
Nisam posetila mnogo vinskih podruma ni njima srodnih pivnica, ali vsaki put kada bih ušla u neku, učinilo bi mi se kao da sam se našla u vremeplovu. Sva ta burad, plutani čepovi, okovi, drvene police, stolovi, klupe, niše u zidovima, police sa bocama, sve to odiše dahom prošlih vremena. Tehnologija pravljenja vina i piva svakako se izmenila, ali način skaldištenja i čuvanja ostao je skoro isti. Sada se samo kompjuterski reguliše i održava optimalna temperatura u podrumima, a umesto baklji, staze osvetljava halogena rasveta, sli sve drugo ostalo je nepromenjeno. Uz neznatne izmene, svaki od današnjih podruma ima gotovu scenografiju za film ili predstavu iz bilo kog od prošlih vekova, od doba kada je čovek naučio kako da pravi ove napitke. I to je ono što me opčinjava.
U tom oduševljenju, pristanem i na degustaciju, ne pitajući da li se plaća i koliko. A nisam neki vinopija i pogotovu ne volim belo vino. No ono je bilo na stolu, prosto me je zvalo i mamilo, a polutke oraha iz staklene posudice do njega smešile su mi se poput Smajlija, tako da nisam odolela. Ma nek ide život, i pare s njim! Sipaj mi jednu čašu!
A kada smo nakon degustacije pošle liftom gore, da mi pokaže luksuzni restoran i pogled na dolinu, usput mi dajući i račun, zavrtelo mi se u glavi — od cene za jednu čašu vina i par oraha.
Nekad je stvarno teško putovati na ovakav način.

Tema ima 8 komenara.

  • Poslala/poslao: Gox | Objavljeno: 11.06.2012 11:46
    Razočarao me kraj priče, pa ti Gruzijci bi sve da naplate. Jedina svijetla tačka su im policajci, ljubazni i spremni da pomognu turistima, besplatno.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 11.06.2012 11:57
      Oh, niej tako, veruj mi. To je samo sa Svanetima. Mislim da s edegustacije vina u vinskim podrumima svuda plaćaju. A ovde sam doživela neverovatno velikodušna gostoprimstva. Koliko juče, tip me je pustio da kampujem na njegovom fensi imanju gde se svakog dana kupam u bazenu. Jutros je njegov kompšija došao da mi pokloni bermude jer je viideo da su moje zkrpljene (nije vredelo što sam mu objasnila da su to ojačanja na turu zbog sedišta). Pre dva dana, srela sam nekog biciklistu koji je krenuo sa mnom u prodavniocu i nakupovao mi anmernica za deset evra. Pa Zaza koji mi je bukvalno poklonio nađenih 25 evra... GFruzijsci su zaista velikodušni.
  • Poslala/poslao: Ivan | Objavljeno: 11.06.2012 13:59
    Moja pirocanska strana tera me da te pitam, koliko si platila taj somelijerski uzitak!? P.S - zaista uzivam u citanju tvojih putopisa. Pozzz ;)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 15.06.2012 13:01
      Ivane, hvala! Platila ga 150 evra, ali eno ga, radi ko nov! Trebalo ga je samo rasklopiti bez straha, grubo otvoriti :)
  • Poslala/poslao: Nenad | Objavljeno: 17.06.2012 15:13
    Cekajte, cekajte. Pitanje je bilo o ceni degustacije - to je valjda bilo malo jeftinije. Uzivaj u tom bazenu jos malo, pravo leto nam tek dolazi!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 17.06.2012 20:21
      Cena degustacije je, za moje predstave, previsoka: 5 evra za dva gutljaja. No, ja nemam nikakvu predstavu o tome kako se kreću cene degustacija, tako da ne mogu da budem objektivna. A što se vrućina tiče, ovde su paklene. Bazen sam već napustila, nažalost.
  • Poslala/poslao: Rade | Objavljeno: 25.03.2015 09:20
    Snežana, degustacije obično imaju "forfait" cijenu koja obuhvaća više vrsta vina i nekoliko zalogaja neutralnih sireva, ili, eventualno, skale sireva od blagih do fermentiranih, ako imaju i takav izbor vina : od lakih bijelih, preko rozea pa do težih i teških crnih vina. Taj tip gruzijske prerade i zrenje u velikim posudama od terakote, usvojio je jedan hrvatski vinar i uspješno ga provodi.Striktno je kopirao gruzijsku tehnologiju, a ti si bila na izvoru te tehnologije.Bravo Snežana.Eh da je bilo meni tamo biti...
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 20.05.2015 20:17
      Da, to sma kasnije saznala. Hvala :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *