Kad ti sve govori: "Uspori!"

*

Kada sam negde po isteku drugog meseca mog boravka na Balkanu kupila avionsku kartu za Tajland, bila je to isplanirana odluka koja nije ishodila iz mojih trenutnih osećanja i želja. Do njih nisam uspevala ni da doprem zbog vrtloga u kome sam se nalazila, a koji me je svakoga dana vukao prema drugom gradu, novoj tribini i društevnim aktivnostima kakve nisam imala ni u studentskim danima. Sada su mi nepromenjivi datum leta i novac koji je nepovratno prebačen s mog računa na račun avio-prevoznika predstavljali garanciju da će svemu tome zasigurno doći kraj. Pogurala sam sebe i jedva čekala da krenem.
Iako sam potiskivala sva pitanja na koja nisam mogla da odgovorim sa pouzdanjem dok se ne budem ponovo  izmestila, povremeno su me ipak zaskakala. Šta ako zaključim da ne želim da nastavim putovanje? Šta ako mi nije više do toga? Ako se ispostavi da sam se zasitila? Bilo bi nepraktično a i prilično skupo vratiti se čak na drugi kraj sveta da bih to utvrdila. Ali nisam znala kako bih drugačije osigurala sebi uslove da to saznam nego tako što ću nastaviti da radim sve isto kao i pre ‘balkanske pauze’.
Izbor Tajlanda kao nove startne tačke pokazao se kao dobar jer sam znala šta me tamo čeka, budući da sam ranije provela tri meseca vozeći po istoku i severu te zemlje. Volela sam Tajlanđane, njihovu ljubaznost i spremnost da pomognu drugome, njihovu uređenu i veoma bezbednu državu, kao i sve one prednosti koje verovatno primećuje samo cikloputnik: tuševe na besprekorno čistim benzinskim stanicama, besplatnu internet konekciju u kafeima Amazon koji se nalaze u sklopu njih, lanac prodavnica seven-ileven sa bogatom ponudom zapadnih proizvoda, poput hleba i nes kafe bez kojih nikako ne mogu, slobodu da se kampuje bilo gde. Od prvog ulaska u Tajland ponavljala sam da je ta zemlja idealna za nomade.
*
Pet dana u Bangkoku prolaze mi u oporavljanju od bolesti zbog promene vremenske zone, montiranju bicikla koji je stigao u sastavnim delovima, kupovini novog lap-topa pošto je ovde elektronika dosta jeftinija nego u Srbiji, razmatranju neočekivane ideje – koju sam dobila od putnika u zajedničkoj sobi — da se na jug spustim kroz Mjanmar privremeno izlazeći pa opet ulazeći u Tajland, potom apliciranju za mjanmarsku vizu i iščitavanju svega što se može naći o putovanju biciklom kroz tu zemlju.

Do graničnog prelaza koji je nedavno otvoren put me vodi kroz Kančanaburi. A tamo, i dalje, živi Aca – moj prijatelj koji me je ugostio prošle godine, pa smo se letos sreli negde kod Kraljeva, a pre dva dana došao je sa suprugom i dvoje najmlađe dece do Bangkoka te smo izašli na ručak. Iako u Kančanaburiju ostajem samo dva dana, kada poslednji put zagrlim Acu za oproštaj i otpedalam praćena njegovim pogledom, u srcu mi se nešto stegne. Mogla bih da zaplačem, ma da zaridam iz sveg glasa.
Ne znam šta mi je. Ne znam zašto mi ovo pada toliko teško. Čak ni oproštaj sa Draganom i Rašom, mojim bliskim prijateljima koji su me ispratili na surčinski aerodrom, nije me toliko pogodio. Dok okrećem pedale jedva grabeći dah zbog prevelike sparine i vlage, kao i te knedele koja mi stoji u grlu, pokušavam da analiziram svoja osećanja. Slutim šta je posredi: Aca je poslednja meni bliska osoba s kojom se opraštam, poslednji prijatelj koji me uživo prati u nepoznato.
 

Ipak, osećanje je prejako. Neminovno, pitam se da li mi to govori da sam se zasitila lutanja? Da sam željna smirenja? Ili sam samo preumorna od svega što mi se dešavalo u poslednje vreme, iscrpljena ne samo fizički nego još i više emotivno? Na hiljade ljudi bilo je oko mene, primila sam stotine zagrljaja, razmenila nebrojene osmehe, čula delove mnogih životnih priča, dobila bezbroj reči podrške, divljenja, zahvalnosti.  I sve to za vrlo kratko vreme, toliko kratko i intezivno da ništa od toga nije stiglo da se slegne.
Nemam odgovore. Jedino što mogu da uradim jeste da dam sebi vremena da ih saznam.
*
Iz perspektive ovog trenutka, skoro puna dva meseca nakon događaja o kojima pišem, moj izbor da prođem kroz Mjanmar bio je čist promašaj (iako će se kasnije ispostaviti da me je ta slučajna odluka uputila na zapadnu obalu Tajlanda zahvaljujući čemu sam izbegla velike poplave na istočnoj). Za moje stanje sveopšte, i fizičke i psihičke pa i mentalne iznurenosti, jedna od i dalje najzatvorenijih država sveta bila je preveliki zalogaj. Pogotovu što sam se uputila kroz njen južni deo koji je ekonomski najzaostaliji, a politički i dalje nestabilan zbog sukoba etničkih manjina sa predstavnicima vojne hunte. Svaka nova zemlja, a takva posebno, zahteva punu putnikovu prisutnost, sabrane misli, potpunu otvorenost i orgomnu toleranciju – sve ono što ja u tom trenutku nisam mogla da izvučem iz sebe.
U mojoj privatnoj beležnici ostaće zapisano da nikada za tri godine otkako sam krenula u svoju najveću životnu avanturu nisam imala tako težak period. Teži nego kada sam bila ostavljena od svog partnera i suočena sa odlukom da li da odustanem ili da nastavim, ili kada sam ostala bez ikakvog izvora prihoda. I kao i tada, i sada sam imala podršku – samo od neuporedivo većeg broja ljudi – dok sam nailazila na razumevanje tek kod uskog kruga prijatelja ili virtuelnih pratilaca. Ne bi prošao dan a da bilo u privatnoj pošti bilo na mom blogu ili Fejsbuk profilu ne zateknem poruku u kojoj me neko otvoreno proziva zbog nečeg što sam uradila i napisala. Ljudi su mi saopštavali svoja očekivanja – od moje knjige, od neke epizode koju sam doživela, od mog ponašanja, ili pak u vezi s mojim planovima. I to da su iznevereni u njima. Neretko, ton tih poruka bio je propovedni, s visine i s pravom sudije koji preslišava okrivljenog.

Iako znam da nisam prva kojoj se to dešava, da je svako ko je bio iole izloženiji javnosti doživeo slično, pogađalo me je. I ljutilo. Oduzimalo mi je i ono malo snage koju sam još uvek imala.
Ne duguješ nikome nikakva objašnjenja. Naravno da praviš greške i da nisi uvek u pravu kao i svi ostali, i uopšte ne treba da te pogađa što se neki ljudi, vođeni ko zna kakvim pobudama, naslađuju time da ti ‘skrešu u brk’ šta im sve kod tebe smeta (kao da ih neko prisiljava da te prate). Zaboravi više na to da ikome treba da se pravdaš osim ako nekoga nisi direktno nečim pogodila. Nauči da im ne odgovaraš — ponavljala sam sebi boreći se sa zabranama i kaznama u Mjanmaru, visokim temperaturama, putevima kojima samo teretnjaci mogu da prođu, rigidnim sistemom koji ne štedi ni turiste, a najviše sa svojim slabostima i sumnjama.
*

Ponovni ulazak u Tajland dočekujem sa olakšanjem. Prva benzinska pumpa sa tušem i seven-ileven čine mi se kao najveće civilizacijske tekovine. Ali čim me prođe početno oduševljenje, lako shvatam da je zapravo reč o tome što mi prija poznati teren. Ne može se ići u otrkivanje novih svetova sa nesređenim mislima i bez jasnog kompasa za sopstveni život.
U Tajlandu je sve tako lako: ako postavim šator na nečije zemljište, doći će najpre deca a potom i vlasnici da me pozdrave i ponude da pređem u kuću, a kada odbijem, udaljiće se i uskoro se vratiti sa hranom i pićem koje će mi predati uz blistave osmehe da bi odmah uviđajno otišli ostavljajući me da se odmaram; ujutru će pohitati u prodavnicu i kupiti mi slatkiše i flaširanu vodu za put.
Sutradan, na maloj benzinskoj pumpi, zaposleni me puštaju da se sklonim u hladovinu dok ne umine najveća žega. Daju mi šifru za internet i pokažu mi da se smestim u lepo uređenom zasvođenom prostoru u kome se nalaze masivne drvene garniture za sedenje. Nameravam da ostanem sat-dva, pa zbog toga potražim gde se nalazi utikač kako bih punila bateriju svog lap-topa. No kabl je previše zategnut pa se ubrzo spustim sa klupe na pod do utikača. Dole je i za nijansu svežije jer je popločano. Tu se udubim u čitanje o viznim pravilima u Maleziji, Indoneziji i Filipinima u koje nameravam da dalje idem.

U nekom trenutku, na obodu mog vidnog polja primetim da se nešto kreće. Mahinalno, osvrnem se u tu stranu i ukočim se: na manje od pola metra udaljenosti pravo ka meni gmiže zmijurina od metar ili čak i duža. Debela je, mrke boje, sa pravougaonim šarama. Nikad nisam videla veću zmiju užvio, izvan kaveza. Gotovo je neverovatno da sam za prethodne tri godine opazila tek jednu ili dve. Svakako, više njih je moralo osetiti mene i uteći. Šta bi ovoj da se stvori baš ovde? Otkuda takva zmijurina u hladovini, na čistom, uređenom i održavanom prostoru – unaokolo nigde nema žbunja – koji je predviđen za odmor ljudi? I kako je moguće da ide pravo na mene? Sve to potpuno je surpotno od uobičajenog ponašanja zmija.
Granice strahova se pomeraju sa iskustvom, pa su se moje prilično rastegle od početka putovanja. Sećam se kako sam drugog meseca na turi odbila da kročim na poljanu za koju je jedan seljak rekao da ima zmija. A tri godine kasnije sedim na manje od pola metra od jednog golemog primerka koji deluje kao ljuta otrovnica, i ne osećam strah. Mozak mi radi munjevitom brzinom:
Ne smem da činim nagle pokrete.
Šteta što mi je kamera čak gore na stolu pa ne mogu da je fotografišem.
Moram sasvim lagano da se povučem ka izlazu.

Dok mi te misli prolaze kroz glavu, izvlačim punjač iz lap-topa jer je taj pokret najneprimetniji i polako, ne ustajući, kliznem na stražnjici ka vratima. U istom momentu gmizavac oseti vibracije od mog kretanja i, budući da sam preveliki zalogaj za njega, promeni putanju skrenuvši pod pravim uglom i odlazeći od mene.
Sad već slobodno izađem napolje i pozovem zaposlene, objasnivši im gestovima šta se desilo. Popevši se na sto i potom pažljivo prelazeći na stolice, dva momka pokušaju da nađu zmiju ali njoj nigde ni traga. Čini mi se neverovatnim da je tako brzo utekla. Čini mi se nevrovatnim i to što se uopšte tu pojavila. Da mi se nije sve zapravo pričinilo? Jer nemam fotografiju*** i samim tim nemam dokaze da se to stvarno i dogodilo – što je paradoks doba u kojem živimo.
Ali to me ne muči toliko koliko pitanje zašto se tu pojavila. Za nekog ko u svemu traži viši smisao, ova epizoda potpuno je nerazumljiva. Da li je ‘poruka’ da moram da budem opreznija? Smatram da sam već vrlo oprezna i ne vidim na koji način sam ovo mogla da izbegnem. Da sam ostala da sedim za stolom, ne bih ni primetila zmiju i vrlo verovatno bi mi prešla preko bosih nogu jer su moja stopala bila na njenoj putanji. Ili bi došla do njih i onda…
(*** Kasnija pretraga na internetu otkrila mi je da je u pitanju Burmanski piton. Fotografije su preuzete odavde).
*

Naredne večeri izvodim čitavu akciju kako bih se neopaženo uvukla u jedan palminjak i tamo kampovala. Pošto je zemljište ograđeno živicom prema putu, vozim vrlo sporo dok ne opazim rampu. Otvorena je a do nje se nalaze jedna veća kuća i druga manja, pomoćna. Uz sam put jedan muškarac uređuje baštu a njegova žena sa dvoje male dece sedi malo dalje, za improvizovanom drvenom tezgom, i nešto prodaje. Svi me oduševljeno pozdrave ali iz razloga koji ne umem sebi da objasnim, produžim dalje. Nakon par stotina metara se zaustavim i krenem natrag, te neopaženo šmugnem kroz rampu. Moja igra žmurke potpuno je bespotrebna u Tajlandu jer bi mi oni ljudi, koji po svoj prilici tu žive i rade kao čuvari privatnog palminjaka, sigurno dopustili da tamo kampujem samo da sam ih pitala.
Ujutru ustanem pre svitanja što da bih izbegla susret sa njima, što da bih vozila po hladovini. Rampa je, očekivano, spuštena, pa moram da prenesem bisagu po bisagu preko nje a onda nekako uspevam da podignem i prebacim i bicikl. I umesto da se potom provučem ispod nje, izaberem da prođem pored desnog stuba uz koji je rampa pričvršćena. Tu se nalazi jedan dosta visok betonski stepenik na koji se popnem i onda zakoračim preko šiblja. U raskoraku, oštar bol zapara mi levu butinu i u pokušaju da izbegnem da se još više isečem na bodljikavu žicu koju tek sada primetim u polumraku, nespretno se odbacim i dočekam na desnu nogu. Koleno koje sam u srednjoškolskim danima povređivala više puta, pa pa sam jedne godine u tri navrata bila u gipsu po mesec dana, poklekne pod mojom težinom i ja se srušim na zemlju.
Tokom cele te akcije iz dvorišta jedne od onih dveju kuća laje pas i ja samo očekujem trenutak kada će neko izaći napolje da proveri šta se dešava. Srećom, ukućani spavaju čvrsto, pa uspevam da natovarim ponovo moj bicikl i trpeći bol u obe noge nekako otpedalam niz put.
Zaustavim se na prvom zgodnom mestu i zađem iza drveća. Moram da pregledam ranu i previjem je. Na levoj butini imam dva duboka zareza iz kojih krvari i nekoliko manjih ogrebotina na listu.
Srećom, nosim sve što mi treba u setu za prvu pomoć, koji sam baš obnovila pre nekoliko meseci u Sibiru. Ali pogled u torbu gde bi trebalo da se nalaze alkohol i aktivni kiseonik, kao i jod, gaze i zavoji, zaledi me više nego onaj jučerašnji susret sa zmijom. Torba je prazna! Nekako, negde, sve iz nje je ispalo a ja to nisam proverila pre nastavka putovanja. Kakva neopreznost! Pomislim na zarđalu čeličnu žicu i na paklene vrućine na kojima se i najbezazlenija ranica očas iskomplikuje ako nije odmah dezinfekovana. Ali, ne smem da paničim.

Imam malu buteljku sa rakijom, neke parčiće vlažne gaze i hanzaplaste, pa koliko-toliko očistim sve i onda previjem najveće rane. Na koleno jedva i da bacim pogled iako u njemu bolno pulsira. Svesna sam šta mi je jedini spas: da što pre stignem do prvog grada sa ambulantom, da me previju i da primim anti-tetanus. Prosto mi je neshvatljivo kako o tome nisam nikada ranije razmišljala – pre polaska na put pre tri godine odbacila sam ideju o bilo kojim vakcinama jer nisam imala novca. Sada sam pak stajala neuporedivo bolje sa finansijama, ali tokom boravka kod kuće nisam imala slobodnog vremena ni da odem kod lekara. Jedino sam stigla da kupim putno osiguranje, i to zato što sam ga platila onlajn i dobila polisu mejlom.
Za pedeset kilometara po brdovitom terenu, na temperaturi koja već u osam iznosi trideset stepeni dok je vlaga preko osamdeset procenata, na biciklu teškom šezdeset kilograma, sa povređenim kolenom koje sve teže savijam iako mišićima ne dopuštam da se ohlade, treba mi više od tri sata. Tokom njih, puca mi žica na zadnjem točku i nezgodno se zabija u menjač, pa kad je nekako izvučem, pri menjanju brzina lanac počinje da preskače. Neočekivani trzaji prouzrokuju mi još veći bol, ali nemam kada da se osvrćem na njega. Jedna usputna provera stanja moje rane utvrđuje me u uverenju da mi je hitno potrebna stručna medicinska pomoć.
U grad stižem baš uoči teškog pljuska. Pronalazim ambulantu i tamo me previjaju. Ali nemaju anti-tetanus vakcinu. Dok ne smislim šta ću dalje, moram negde da se smestim. Sasvim mi je jasno da od moje dalje vožnje neko vreme nema ništa. U ovom gradu mi se ne ostaje, jer na sto kilometara odavde, u Puketu, živi moj poznanik Voja koji me je pozvao u goste. A tamo ima i jeftinih hostela sa zajedničkim sobama, dok su ovde cene smeštaja preisoke. No, ove noći nemam izbora.
Tako plaćam sobu i dajem se u pretragu po internetu. Čitam sve o vakcini anti-tetanusa i malo me smiri podatak da je treba primiti do 48 sati od povrede. Sutra ću spakovati bicikl na autobus i njime otići u Puket gde sigurno imaju bolnicu. Tada otkrivam da postoji i jedna u gradu u kojem sam i da tamo mogu da primim anti-tetanus. Tako odšepam do nje, vakcinišem se i dovučem natrag u sobu. Usput kupim kesu leda namerna da je držim na kolenu dok ne pocrveni. Dok se ne zaledi toliko da izgubiš osećaj čak i ako bi ti nogu amputirali – kako mi je napisala moja prijateljica, doktorka Mirjana u poruci na Fejsbuku.

*
Prva tri dana u Puketu smeštena sam kod Voje i njegovog prijatelja Marka koji su u Tajland došli kako bi radili kao fotografi. Iznajmili su stan na trećem spratu i nema ni pomena tome da bih mogla da izađem do prodavnice. Tako mi oni donose po kesu leda svaki put kada se vraćaju sa snimanja. Gotovo mazohistički uživam u bolu dok mi se koleno hladi i ne skidam kesu sve dok se led sasvim ne otopi. Ima da trpim kad sam bila tako nepažljiva i kad nisam razmišljala na vreme.
Četvrtog dana otok je sasvim spao i mogu i da hodam, iako primetno hramljem. Nemam sumnji da će oporavak mog kolena potrajati najmanje dve nedelje ako ne i duže. Toliko ne mogu da ostanem kod Voje i Marka. Njihov stan se zapravo sastoji iz jedne sobe sa kupatilom i terasom, na kojoj ja spavam. Uz to, tamo sam sama po ceo dan dok su oni na poslu. Zato se selim u jeftinu zajedničku sobu u obližnjem hostelu. Osim cene, odgovara mi atmosfera koja vlada u takvom smeštaju: uvek ima turista i ako mi je do društva, priče, zajedničkog obroka, pića ili izlaska, ništa lakše nego da se pridružim nekome, ali i ništa lakše nego da stavim drugima do znanja ako bih da se osamim.
*

Prinuđena sam da mirujem. Očigledno je da su različiti znakovi koje sam primala od nastavka mog putovanja imali svhru da me upozore da malo stanem dajući sebi odmora i vremena da o svemu promislim. Kako god, sad više nemam izbora. Srećna okolnost je što mi viza dopušta da ostanem još skoro puna dva meseca u Tajlandu i što zemlja nije skupa. A imaju i dobar zdravestveni sistem ukoliko se nešto iskomplikuje.
Ne trudim se da po svaku cenu razmišljam o svim onim pitanjima koja sam sebi postavljala od povratka na put. Štaviše, čini mi se da se pre i više bavim svime drugim, samo ne njima. Ali onda, kada u sobu dođe novi putnik, uhvatim sebe kako naglas izgovaram svoje dileme i pažljivo slušam šta sagovornik ima da mi kaže. Obično to nije ništa novo što već ne znam i sama ili što mi neko drugi nije rekao, ali svejedno mi znači. Iako za tri nedelje, koliko ću ostati, ne upoznajem nikoga ko je duže od mene na putovanju, razmena iskustava i putničkih priča neprimetno me vraća u ono staro, dobro poznato stanje svesti i duha da mi je ceo svet dom. I tada shvatam: kosmopolitom i građaninom sveta se ne biva u svojoj kući već jedino izvan nje. To je osećaj koji mi je nedostajao i koji sada ponovo osvajam.
I kada najzad ponovo krenem zapedalavši ka jugu, sasvim prirodno skliznem u svoj pravi kolosek. Odjedanput, sve je opet na svom mestu: probudila se ona moja pređašnja, dobro mi poznata želja za daljinama i novim doživljajima, i putovanje je iznova dobilo smisao u sebi samom a ne u nekom cilju koji treba dosegnuti i onda ga prevazići. Nakon dugo vremena ponovo mi je dobro u mojoj koži, na moja dva točka, sa mojih šest teških torbi, u stalnom kretanju i nesmirivanju – slobodnoj po sopstvenom izboru i bez dilema o tome šta želim.

Fotografije se nalaze ovde.
<--break->
 

Tema ima 55 komenara.

  • Poslala/poslao: Ulični Muzičar | Objavljeno: 30.12.2014 12:57
    Lepo... Srećna Nova godina... ;)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.12.2014 13:58
      I tebi, sklitnice :)
      • Poslala/poslao: Ulični Muzičar | Objavljeno: 31.12.2014 01:43
        Pre si to ti... :) http://m.youtube.com/watch?v=s5de17aNsd4
  • Poslala/poslao: Nataša | Objavljeno: 30.12.2014 13:15
    Pročitala u dahu! Srećna Nova godina i novi meridijani :D Pozdrav od (u odnosu na Vas) Nomada amatera :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.12.2014 13:58
      Hvala, Nataša! Uzvraćam najlepšim željama kolegi'ci nomatkinji ;)
  • Poslala/poslao: Orion | Objavljeno: 30.12.2014 13:43
    Da ideš u peršun, mirođiju i korijander zajedno, za one fotografije pitona! I još u tri lepe šargarepe za bandoglavost što si se povredila. A kad se vratiš odande, putuj dalje igumane, polako, sa novopronađenim mirom :-) Vratiću se ja već sa pitanjima, ali ne mora baš sad ;-)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.12.2014 13:57
      Haha, ovo je neprevaziđena izjava ljubavi :D Da nisi i ti škorpija? Ili jarac? - ovo je tipično za njih. Ubr, volim i ja vas <3
      • Poslala/poslao: Ulični Muzičar | Objavljeno: 30.12.2014 15:24
        Razumeš se u astrologiju?
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.12.2014 15:31
        Ma jok. Nego znam sebe (Škorpiju) ko zlu paru a jedna osoba u znaku Jarca obeležila je skoro polovinu mog života, pa otuda to pitanje.
      • Poslala/poslao: Ulični Muzičar | Objavljeno: 30.12.2014 15:57
        Ja sam se davno nekad ozbiljno zamajavao time... :)
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 02:49
        TOkom onih promocija i potpisivanja knjige, u nekoliko navrata ljudi su tražili d aim napišem datum i sat rođenja, da bi mi izradili horoskop. Pošto ja apsolutno odbijam da znam šta me čeka, obećali su da mi nikada neće poslati niti će to javno objaviti.
      • Poslala/poslao: Ulični Muzičar | Objavljeno: 31.12.2014 18:40
        Mala napomena: Astrologija nije sredstvo za proricanje budućnosti, iako se redovno upotrebljava... zloupotrebljava baš u tu svrhu! Onako ukratko: ona bi trebalo da bude pomoćnica medicini, psihologiji itd. A druga je stvar što "astrolozi" to zaobilaze i, na radost klijenata, bave se najradije budućnošću... Test za astrologa: neka ti najpre pogađa prošlost, pa ako bude uspešan, onda može i budućnost... ;)
      • Poslala/poslao: Focus | Objavljeno: 03.01.2015 15:50
        Potpuni je užas koji značaj u 21. veku ljudi daju horoskopu i astrologiji. Mada, kakvim stvarima se u Srbiji pridodaje značaj, astrologija je još i bezazlena.
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 04.01.2015 00:19
        Ovo je bilo zezanje, mada, slažem se da se mnogi kunu u astrologiju. Ali, nije to tipično smao zua Srbiju i za ovo vreme. Otakako je sveta i veka carevi i vojskovođe nisu hteli da krenu u rat, ma u posetu drugom kralju ili u lov ako im jetra od ulovljene ptice ili bačeni pasulj ili poslagan taror ili asp4kti u horoskopu nisu naklonjeni :)
      • Poslala/poslao: Orion | Objavljeno: 04.01.2015 09:11
        @Ulični Muzičar Zanimljiv preokret i promena pravca u kom bi se možda i moglo razgovarati, a da ne polete sekire i čakije preko stola. Ali da prvo proverim nešto: i dalje zastupaš tvrdnju da prividan položaj zvezda na projektovanom nebu u trenutku rođenja osobe određuje šta?
      • Poslala/poslao: Orion | Objavljeno: 31.12.2014 10:57
        Auuu... da sam šumar i da je ovo moja šuma, pa da ... Ne, nisam rođena ni u ~novembru ni u ~januaru. === I hvala, fotografija šatora u dvorištu policijske stanice je neprocenjiva - pokušavam da zamislim kako bi se provela da si tako nešto zatražila npr. u Srbiji, ili čak i bilo gde u Evropi, USofA da ni ne pominjem...
  • Poslala/poslao: vesna | Objavljeno: 30.12.2014 14:11
    Iako na fb redovito pratim tvoje objave, pročitati ovaj tekst u komadu bio je pravi gušt. Strahovi i sumnje su sastavni dio svačijeg života i sasvim je normalno imati ih. A na "kritičare" zaboravi. Ne trebas se ti nikoma opravdavati. Sretno ti bilo u Novoj 2015. godini. Vozi i putuj dokad i dokle te budu volja i noge služile. Lijepi pozdav iz snježnog Zagreba. :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.12.2014 15:29
      Draga Vesna, hvala ti na lepim rečima. Znam sve, ali kad sam ten-kre i pogađa me ta 'nepravda'. U pravu je Nada - treba da sazrim jednom :) Grlim i mašem sa tajlandkso-maležanske granice.
    • Poslala/poslao: Focus | Objavljeno: 03.01.2015 15:58
      Potpuno bih se složio sa zapažanjem oko strahova i dilema. Naročito, kada neko vodi ovako nekonvencionalan život kao Snežana. Što se kritike tiče, mislim da je to dobro izanalizirano i ovom tekstu. Kada je neko javna ličnost onda mora da trpi mnogo toga više nego kada živi anonimni život. Drago mi je da Snežana to potpuno shvatila pa verujem da će se sa mnogo manje žestine nositi sa kritikama.
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 04.01.2015 00:19
        Da, ovo je lepo primećeno i lep komentar. Učim s ei privikavam se. Još malo vremena, i biću skorz cool :)
  • Poslala/poslao: Nada | Objavljeno: 30.12.2014 14:23
    Slutila sam da se dešavaju neka previranja, već kod one povrede. Drago mi je da si sada dobro i ponovo na svom Putu. Grlim, želim srećno sve - Put, Novu godinu, nove kilometre... pa i preispitivanja, zašto da ne? Tako se sazreva. :*
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.12.2014 15:27
      Heh, a kad voćka najzad sazri, taman joj je vreme i da otpadne :P Šalim se. Slažem se sa tobom. Hvala ti na podršci. Uzvraćam zagrljajem i šaljem mnogo sunca i topline odavde :) Sve najbolje!
  • Poslala/poslao: Milanče | Objavljeno: 30.12.2014 16:47
    Samo napred,i sve najbolje...
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 02:17
      Hvala, Milanče :) Srećna ti Nova!
  • Poslala/poslao: Ivan | Objavljeno: 30.12.2014 17:42
    Poredeci ove tvoje sjajne kratke price , objave na FB deluju bezveze jos kad i neko prolupa sa komentarima sticem utisak da ovaj blog prate samo oni koji istinski uzivaju ''sa tobom'' i tvojom avanturom. Zelim ti zdravokotrljajucu 2015
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 02:48
      Ivane, iskreno, drago mi je ako je tako. Znam da mnoge odbija da čitaju duže tekstove, jer je vreme u kome živimo digest i sve je skraćeno i sažeto i otud često praznjikavo. Ja sam epski lik, volim da pričam priču natenane, i zato i držim ovaj blog - radi sebe i ljudi koji vole da pročitaju kompletnu priču a ne samo 'sažvaćak'. Hvala na lepim željama. Dopada mi se ova kovanica 'zdravokotrljajuću' - mislim da ću ti je ukrasti :) Srećna ti Nova!
  • Poslala/poslao: Veca | Objavljeno: 30.12.2014 18:09
    Moram da citiram mog omiljenog lika Crnog Guju:kad su hteli da ga streljaju on,ubedjen da su ga glupi princ i Boldrik spasili urgirajuci kod nekog sa visim cinom, bio je toliko hrabar da su mu vojnici iz streljackog voda rekli "GOSPODINE,DIVIMO SE VASIM MUDIMA" crni ce njima "MOZDA KASNIJE". E sad kakve ovo ima veze sa Snezom?Pa da me izvini za vulgarnost,od kad sam saznao za nju i ovaj opasan put uvek mi je ta misao u glavi.Ova zena ima muda veca od svakog muskarca i sopstvenu anksioznost lecim po nekad njenim primerom.Oni koji je kritikuju neka prvo sebe pogledaju u ogledalo.Puno podrske i snage da izdrzis...srecna nova godina!
    • Poslala/poslao: Ulični Muzičar | Objavljeno: 31.12.2014 01:48
      I ja se ponekad ispomažem njome, kod neke dileme, u fazonu "kad ona može ono, što ja ne bih mog'o ovo".
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 02:44
      Znaš da nikad nisam odgledal Crnog Gruju a svi do čijeg mišljenja držim doslovno su obožavali tu seriju. Eto šta ću morati da uradim kad se opet negde privremeno zaustavim da bih pisala drugu knjigu :) Ljudi uvek mnogo toga previđaju kada sude drugome, inače ne bi sudili. Nesuđenje znači razumevanje ili barem pokušaj prihvatanja iako ne razumemo. Srećna i tebi Nova godina i sve najlepše!
  • Poslala/poslao: Dragana | Objavljeno: 30.12.2014 18:35
    Draga Snežana, svaka ti čast na hrabrosti i svemu što si napravila dosad. Pratim te redovno na fejsu, i iako volim jako da putujem i avanturista sam po prirodi, ne verujem da bih se usudila ikad napraviti tako nešto što si ti napravila. Zato ti se i divim. Samo napred! Imaš moju punu podršku. One loše komentare samo DELETE i ne obraćati pažnju na takve. Ovaj internet, a pogotovo društvene mreže, koliko mogu biti korisni, toliko mogu i da pripomognu nekim ljudima da pokažu sve svoje najgore osobine. Puno pozdrava od jednog blizanca (bliznakinje ;-) ) i Srećna ti Nova 2015. Godina!!!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 02:41
      Draga Dragana, Hvala na podršci i lepim željama. Da, treba da naučim da iskuliram ili pak obrišem ako je baš uvredljivo i truje dalju diskusiju. NAučiću valjda s vremenom :) Srećna i tebi!
  • Poslala/poslao: Slobodan | Objavljeno: 30.12.2014 22:18
    Draga Snežo, Zbog tvoje nervozne reakcije na jedan negativan komentar od pre nekoliko nedelja, bio sam blizu da prestanem da pratim dalje blog. Sada mi je drago što nisam, a tvoju reakciju bolje razumem (podršku tvojih pratilaca za takvu reakciju još uvek ne). Ipak bih više voleo da ne brišeš negativne kometare...mada bih voleo da se bili negativni ili pozitivni više oglašavaju oni koji su radili ili rade nešto slično. Želim ti sreću u Novoj godini. Nakon ove priče voleo bih i da nadješ saputnika/cu, barem na neko vreme. I da se dobro osluškuješ, da ne istrajavaš na nečemu što je postalo muka i patnja (kada jednom postane), između ostalog i zato što si se obavezala obećanjima datim na tribinama ili smo te svi obavezali podsticajima i podrškom da istraješ u nečemu što je preveliki napor, a i opasnost. Svima koji te podržavaju iz fotelja, celoga života sanjaju iste snove, a još se nisu pokrenuli želim da u NG osete bol u dupetu posle celog dana u sedlu, da im se svi snovi posle sedam dana pod šatorom pretvore u snove o tušu i krevetu, da im prorade hemoroidi od svakodnevne dehidratacije i suve hrane, da svake noći legnu na izvolte zverima i zlikovcima...i svašta još, pa da bolje znaju o čemu je sve ovde reč. Tebi još jednom puno, puno sreće u Novoj godini!!! Ti to zaslužuješ kao malo ko...
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 02:37
      Dragi Slobodane, Hvala na lepoj poruci. Pišući blog i sama sam shvatila da imam veliku podršku, koja često prelazi (po meni) granice normalnog i postaje neka vrsta obožavanja (!) ali da najmanje imam razumevanja, čak i od ljudi koji me podržavaju a, naravno, nimalo od onih koji mi sude. Čudno je to sa ljudskom psihom - čim se neko izloži javnosti, svi počinjemo da mu sudimo projektujući naša očekivanja i zamisli o tome kako bi ta osoba trebalo da radi, živi, da se ponaša ili šta već. Radimo mi to i kad neko nije toliko izložen, za naše susede i bližnje, samo nema toliko javnog odjeka. A to je zapravo najgora nepravda koju nekome možemo da nanesemo. Mislim da putovanje uči toj vrsti tolerancije - da prihvataš ili ne, ali da ne sudiš jer si svestan da premalo znaš o tim ljudima, o njihovoj kulturi, o njihovim životima i svemu što ih je oblikovalo da bi ih (pr)ocenjivao. Mene ljuti način na koji mi se nepoznati pratioci bloga obraćaju kada me preslišavaju i sude mi za greške. Pre neki dan sam dobila doslovno ovakav komentar: "Šta je, opet si nervozna ili ti je udarila slava u glavu". Mislim, s kojim pravom (osim prava bezobrazluka i seljacizma) se neko tako obraća ne meni nego bilo kome, šta god da je taj napisao (da ne govorim o tome što je napisao na svom profilu ili blogu, znači, ne moraš da ga čitaš. Prednost interneta je što ti biraš sadržaj koji te zanima). Tvoja reakcija koju pominješ - da napustiš blog - po meni je jedina normalna ako ti se ne dopada ili te je iznerviralo šta neko radi i piše. Može čak i da se prokomentariše, ali ne sa te visine, već pristojno, skrećući pažnju na tu grešku ili način ili šta ti se već ne dopada. Raspisah se ja :) Što se tiče obavezivanje, ne slažem se da sam se obavezala na bilo šta. Uvek sam, i na tribinama i u intervjuima, govorila da ću raditi ovo dok mi ne dosadi. I isticala da ovo nije putovanje koje je usmereno ka nekom cilju (dakle, nema faktora ostvarivanja zacrtanog plana) već o načinu života. U najmanju ruku smešno je ako neko očekuje da ću ja ili bilo ko ko živi na jedan način (moj je trenutno na drumu) po svaku cenu živeti tako do kraja života. Možda i hoću -- Eni Musto je umrla u 76. godini na turi po Africi, nakon 26 godina (s pauzama) pedaliranja; napisala je neke od najboljih cikloputničkih knjiga. Poslednji pasus tvog posta trebalo bi uramiti. Drago mi je što jako dobro znaš o čemu se radi :) Veliki podzrav i uzvraćam najlepšim željama u Novoj! Što se tiče saputnika, to bi svakako bilo lepo, mada je dosta teško.
      • Poslala/poslao: Orion | Objavljeno: 31.12.2014 11:00
        Već si jednom pomenula nešto slično, te me sad baš kopka kako od napisanog, od nepoznatih ljudi, procenjuješ šta/kada jeste, a šta/kada nije razumevanje? Ja bih rekla da je to vrlo, vrlo teško. Za razliku od Slobodana koji je bio vrlo blizu da napusti blog, ja jesam par puta nestajala. I uopšte ne garantujem da se tako nešto opet neće desiti. Smatram da je to samo stvar ličnog poštenja i sposobnost uvida. Sve i da sam 100% sigurna da užasno grešiš i da bi ti lakše bilo da nešto drugačije (u)radiš, ako procenim da je to/takav postupak i promena daleko od tebe i tvog načina razmišljanja (kako može da se vidi samo preko napisanog ovde) kao nebo od zemlje, ko sam pa ja da ti 'solim pamet'? Pa me onda nema, normalno. Inače te zle (u nedostatku prostora/volje za detaljnije definisanje) meme su vrlo zarazne, i teško ih je se otarasiti. Ima jedan mentalni trik, pa probaj da vidiš da li ti radi posao. Svaki put kad dobiješ takvo đubre tipa ''Šta je...'', udahni duboko i zamisli osobu koja je to pisala kao nekog ko jeste/radi nešto što te kad vidiš i inače nasmeje do suza. I smej se. Šta ćeš konkretno zamisliti, zavisi od ličnih preferencija. 0:-) Da završim sad ovde sa pokušajem da dobijem insajdersku informaciju - kod tebe će Nova godina stići pre, pa javi kako ti se čini da liči ;-) Srećna!
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 11:28
        Orion, slažem se da je teško, a nekad je stvar trenutka, impulsa, i nekad je naravno pogrešno. Ali često nije jer se ispostavi da ti neki krenu sa takvom bujicom uvredljivih reči i epiteta na moj račun, da ostanem zabezeknuta. Nerazumevanje si upravo i nehotice definisala kada si ovo napisala: ako procenim da je to/takav postupak i promena daleko od tebe i tvog načina razmišljanja (kako može da se vidi samo preko napisanog ovde) kao nebo od zemlje - akcenat je na tvojem Ja - ako Ti proceniš. To su očekivanja da se neko ponaša u skladu sa slikom koju mi imamo o njemu. Razmevanje je prihvatanje da neko može (kao što se to dešava i u stvarnom životu, svima) da iskorači neočekivano iz slike koju mi imamo jer je to samo naša slika o toj osobi. I razumevanje je pokušaj da proniknemo u motive te osobe, da se stavimo u njenu poziciju a ne da projektujemo očekivanja iz svog ugla - jer to su uvek naša očekivanja. To ne znači nužno da treba da je pravdamo, već samo da pokušamo da razumemo. Po meni je razumevanje preduslov prihvatanja. A prihvatanje znači da dopuštamo da je druga osoba nekad neprepoznatljiva modelu koji mi želimo (verujemo da treba) da prati, dok je ona zapravo sve to istovremeno -- i onaj dobar model i taj loš. Pa ako je to dobro i to loše u srazmeru koji se može podneti, onda ostaneš i ne sudiš. Ako proceniš da ne možeš da podneseš, onda odeš - i opet ne sudiš. Ako nastupaš odmah sa suđenjem, a ono je uvek u vezi sa Tvojim (mislim na bilo kog Drugog) izneverenim očekivanjima, onda tu očito nema razumevanja, čak ni u pokušaju. Hvala za trik, svakako moram da nađem model da iskuliram. Javljam kako se drži Nova - ako je ne prespavam :)
      • Poslala/poslao: Orion | Objavljeno: 31.12.2014 12:03
        O, bre, Snežana (vidi tu si baš sad, ćao!) naravno da je polazna osnova JA, i kod mene i kod tebe i kod svakog. I vrlo dobar uvid da moje 'ja' nije tvoje 'ja', niti bilo čije drugo. I slažem se da su razumevanje i prihvatanje posebne stvari, ali kako ih ja vidim uzročno-posledična relacija nije ni nužna ni obavezna, a kad i postoji, nije fiksna. Uživo je daleko lakše proceniti, ali pisano... ? Nota bene: dobro, pravilno i precizno pisano izražavanje nije svojstveno svima. A pri tome svako od nas veruje da je model onoga što čita kako čita dobar - dok se ne uveri u suprotno. Nekima, a pravo da kažem lim misvećini, ni tad ne pođe za rukom da model promene, ne žele. Ljudski je. Kao što je i ljudski da ti sad udariš jednu siestu, da ne prespavaš ponoć :-D
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 12:14
        Znam bre a i slažem se :) Ali ljudski je i da ja imam loš trenutak i da ne mogu da uvek budem pozitivna u rekacijama i komentarima, kao ni da budem u pravu, a sve više imam utisak da ljudi to stalno očekuju. I da me prozivaju kad to izneverim. A to izneverivanje je -- paradoksalno -- upravo ono što mene čini ovakvom kakva sam, i u pozitivnom i u negativnom smislu. No mislim da je posredi onaj fenomen da se izloženim ljudima (malo eksponiranijim u javnosti) uvek glasno sudi, već zbog toga što su izloženi. Eno, svi sude Novaku, pa što ne bi i tamo nekoj Snežani. A onda kada taj neko izloženi okrene ćurak naopako i počne da sve to jednostavno ignoriše, onda ga proglase uobraženim. I toj igri nikad kraja. Ajd sad ćao, idem da dremnem a i da se hearstajliram za Road 406 u Satinu kojim ću prošetati u ponoć ;)
  • Poslala/poslao: Kris | Objavljeno: 30.12.2014 22:39
    Burmanski pitoni su na Tajlandu kao kod nas ovi domaći smukovi - ima ih puno i svuda, i pravo je čudo da ih do sada nisi sretala više. Manji primerci su bezopasni, veeeliki (na koje nećeš naići) mogu da budu nezgodni, ali se "vide na kilometar" i klone se ljudi. Ovaj tvoj mali je bio neki radoznalko, ali ne sumnjam da će ti dugo ostati u sećanju. Ipak, pišem ovaj komentar iz drugog razloga - ćuvaj se žbunja i vegetacije do 2m, nikako u neki gustiš ako baš ne moraš. Razlog - Tajland je stanište mnogih vrsta otrovnica, a najčešće su tzv. alborabrisi (White-lipped Pit Viper) koje su kompletno zelene, žive u granama i krošnjama i umeju da budu nervozne. Za ne-daj-bože, evo jednog korisnog linka, sačuvaj ga negde, pa kad imaš vremena, zapamti par vrsta kojih trebaš da se čuvaš, zlu ne trebalo: http://www.siam-info.com/english/snakes_common.html Uživaj!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.12.2014 03:00
      Kris, Hvala puno. Bila sam na ovom blogu. Pametno je unapred iščitati o otrovnicama u zemlji u koju se ide, ali sam ja to nekako uvek izbegavala (ne volim nikako fotke zmija). Sada ću boga mi da se pripremim za dalje. Što se kampovanja tiče, uvek sam veoma oprezna i retko kada spavam u blizini nekog žbunja, mada sam često ispod nekog drveta. Sada ću i to morati da izbegavam.
  • Poslala/poslao: Ivana | Objavljeno: 01.01.2015 16:47
    Snezana, hvala Vam. Sinoc sam otkrila Vas sajt i shvatila da i posle radikalnih promena i te kako ima zivota. Nastavite kuda ste krenuli i prenosite utiske i dalje. Mozda i ja smognem hrabrosti za konacnu odluku i sretnemo se negde.... Pozdrav i sve najbolje
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 02.01.2015 05:07
      Ivana, dobro došli :) Mislim da su radikalne promene početak novog života. Znate kako je to Hese u Demijanu objasnio: "Ko želi da bud eponovo rođen, mora da razbije jedan (stari) svet". Navijam za vas :)
  • Poslala/poslao: Jova iz Zemuna | Objavljeno: 02.01.2015 10:18
    Komentar ...Zdravo Lepa prica a i komentari.Ako dozvolis neko moje misljenje.Za nastavak puta treba ti podrska javnosti.Prodaja knjige,tekstova,sponzorstva itd.Da bi zainteresovala sto vise ljudi moras da budes interesantna.Da razgolitis sebe emotivno,da publika oseti sve lepo ali i strahove,dileme i slabosti.E sad "sto ljudi sto cudi",budi spremna i na "niske" udarce.Manje -vise izabrala si svoj put i dok te on ispunjava ..... vozi. srecno
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 03.01.2015 02:53
      Jovo, mislim da si se tek uključio tako da - dobro došao :) Ja imam sve to što ti nabrajaš već pune tri godine a u poslednje vreme udesetostručeno: i medije (samo što nisam iskakala izu pretis lonaca donedavno) i podršku javnosti (hiljade ljudi koji me prate i hiljade na promocijama ne samo u Srbiji već i u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori) i prodata dva tiraža za dva meseca i to smao preko FB-a i bez ikakve distribucije po knjižarama, jedino nemam sponzore a i ne trebaju mi. Ako se neko razgolićuje, ako je neko iskren i optvoren do krajnjih granica, onda sam to ja. Pretpostavljam da to ljudima jeste zanimljivo čim me masovno prate. A i tako mi pišu u porukama i privatno a i javno. Preporučujem ti da pročitaš neki post unazad, ili barem pogledaj stranicu Press, pa ćeš videti o čemu pričam. Hvala u svakom slučaju :)
  • Poslala/poslao: Jova iz Zemuna | Objavljeno: 03.01.2015 19:38
    Procitao sam postove iznad i knjigu (licno kupljenu),upoznat sam sa Vasim "likom i delom" :) .Samo sam pokusao da iznesem svoje misljenje zasto imas i neke negativne komentare na koje si se gore pozalila.Ljudi na tvoju iskrenost odgovaraju svojim stavom i onako kao da ste drugovi "100 godina",znaci neko sa kim pricaju "na ravnoj nozi".Plus to sto se mogu sakriti iza tastature.Mislim, ti ih pustas u svoj zivot..... a u knjizi opisujes i intiman zivot.Pa ne znam kako sad ocekujes da neko nece preci liniju dobrog ukusa.Prate te ljudi raznih profila ,obrazovanja.....itd,e sad da je ovo opera ili izlozba slika pa da posetioci udju,odgledaju i da u tisini izadju. Pozzzz
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 04.01.2015 00:23
      Jovo, najpre d razdvojimo ova tvoja dva komentara: nešto sasvim drugo si napisao gore - savete kako da stignem do široke publike. Sad pričaš nešto što s prvim komentarom nema veze. Ovo tek da ne bude zabune :) Sad u vezi s drugim, tj. ovim poslednjim komentarom: To što neko piše iskreno nije poziv primitivcima da mu se obrate kao na pijaci, i to stočnoj. Intima je deo literarnog postupka, ako to doživljavaš kao istinu i otkrivanje, meni je drago jer samo govori o uverljivosti mog pisanja. Ali svakako nije poziv na prelaženje granice dobrog ukusa jer nigde ni u tom pisanju ta granica nije prekoračena. Nadam se da ne veruješ zaista u to da iskrenost zaslužuje da bude uzvraćena srozavanjem u blato od strane zalzdnih i zlih malograđana. Koliko sam ja shvatila kroz život (a imam prilično godina), kod kulturnog sveta (a kultura nema uvek nužno veze sa obrzaovanjem) iskrenost se ceni. Ceni se jer je retka i jer pametan čovek zna koliko je teško biti iskren i pred drugima a tek pred sobom! Samo kod primitivaca ona dovodi do zamene teza da smo mi sad 'na jebi si mater'.
      • Poslala/poslao: Jova iz Zemuna | Objavljeno: 04.01.2015 09:21
        Prvi komentar je bio konstatacija,nikako savet .Moj pokusaj objasnjenja onoga sto se desava. "Ukusi su razliciti " rece djavo i sede u koprive. Bez uvrede i ja sam skorpija :)
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 04.01.2015 09:46
        Jovo, ja tebe ništa ne razumem, majke mi :) Ili čekaj ovako: da li misliš da me nema dovoljno u medijima, da me ne prati dovoljno ljudi, da ne pišem zanimljivo... - i da treba da poradim na tome? Ti si konstatovao da sve to meni treba. Ja pak mislim da sve to već imam. Možda bi trebalo da više pišu novine i da neko snima nešto o meni - ali nema se para za to, predlagali su mi već dva puta da rade dokumentarni film, ali kad budem u Srbiji a po meni je jedino pravo dok sam na turi. Za nekoga ko se ne bavi nijednom aktuelnom temom - politikom, pravom manjina i ugroženih grupa, roditeljstvom, fobijama, crkvom, ratom... zaista sam više nego dovoljno praćena. Dozvoljavam da ne misliš tako. Ima ljudi koji se kunu u ovo što radim i smatraju da sam malne nacionalni heroj. Ima i onih koji misle da je sve ovo s**** i samoreklama (kao lik čije komentare onako žučno dočekujem). Sredina je veorvatno negde između ili čak na trećoj strani.
  • Poslala/poslao: maja | Objavljeno: 03.01.2015 19:56
    Sretnu novu godinu, ispunjenje želja i ciljeva želim Tebi i svima koji te prate
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 04.01.2015 00:23
      Hvala Majo, i tebi :)
  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 04.01.2015 16:36
    Meni je ovaj post nekako promakao. Kao i najnoviji. Ne znam da li je do tvog sajta ili do mog čitača ali nešto je RSS zakazao. Kako god, evo me par dana kasnije. :) Drago mi je da se dilema razrešila na ovaj način. Meni je bilo jasno da će odlazak u Srbiju ostaviti neki trag, ali moram priznati da ni na momenat nisam pomislila da ćeš prestati da putuješ ili da ćeš umor povezivati sa zasićenjem od ovog načina života. Već sam se navikla na tvoj karakter i posle toliko iščitanih postova razumem tok misli, samo ponekad zaboravim sve okolnosti. A upravo okolnosti često imaju presudnu ulogu u donošenju odluka. Ali eto još jednom, drago mi je da si ovako presudila. To znači da ćemo i u buduće uživati u tvojim postovima. ;)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 05.01.2015 10:22
      Moguće da je do mojih postavki, jer smo nedavno update-ovali pluginse kad je blog bio hakovan. Zamoliću Darka da proveri da li RSS feed radi.
      • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 06.01.2015 05:10
        Radi ovaj sa http://www.snezanaradojicic.com/ , nego sam ja vukla to sa http://gea-tour.com/ a taj sajt više nije aktivan. :)
  • Poslala/poslao: Jelena | Objavljeno: 27.01.2015 13:03
    Draga Snezana, divim ti se sto si uspela da polomis sopstvene ograde i poletis u prazno. nadam se da cu i ja,za nekih desetak godina,kad moji pilici porastu dovoljno da mogu da se brinu o sebi nabaciti ranac na ledja i napustiti gnezdo,kao stara matica. Vuku me daljine... Do tada cu uzivati citajuci tvoje putesestvije. Svako dobro zelim, siguran put, dobre ljude i lepo vreme.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 28.01.2015 12:00
      Draga Jelena, hvala :) Prvi put nije bilo lako, a ovo sada je samo bilo preispitivanje, trenutak kada staneš i ponovo moraš da razmotriš gde si i zašto i da li želiš da tu budeš. Iskreno navijam za tebe :) Nešto u tvom pisanju mi govori da si i pre 'pilića' bila zaražena daljinama, tako da ne sumnjam da ćeš nastaviti, čim se životna slagalica zaokruži u tvoju korist :)
  • Poslala/poslao: dubravko | Objavljeno: 09.09.2015 00:30
    "na muci se poznaju junaci"svidja mi se umece vodjenja tog unutrasnjeg dijaloga i stalnog preispitivanja odluka da li sam na dobrom putu,ustati ili odustati...fina je to lakoca kojom me uvlacis u pricu u trenu sam na tvom biciklu, utim divnim predelima koji me okruzuju sa svim tim ljudima koji svojim nenametljivim lelujanjem brinu o tebi meni svima nama saucesnicima u tvojoj avanturi .hvala ti na svemu ,vozi dalje ,i ja cu za tobom u novu pricu! srecno! dubravko.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *