Bali (2. deo)

*
Bali je malo ostrvo. U pravcu istok-zapad ima oko 153 kilometra, a po liniji sever-jug oko 110. To znači da bi se čak i biciklom celo ostrvo moglo prepedalati u jednom danu. Kad ne bi bilo planina. I svega zanimljivog zbog čega vredi zastati.

Krećem sa ravničarskog juga, skoro u nivou mora, sa planom da se uspenjem na severozapadni vulkanski masiv Bendugul, na dve hiljade dvesta metara. Na samom vrhu nalazi se hram Pura Luhur Bandugul, jedan od najslikanijih balinežanskih hramova. Njegova slika na ostrvcu u vulkanskom jezeru stalno mi je pred očima dok lagano pedalam uzbrdo. Uspon sa ove, južne strane, nije toliko strm, ali ipak ne uspevam da stignem za dana. Delom zbog toga što sam krenula neispavana, no najviše zbog težine mog bicikla zbog koje teško održavam ravnotežu nakon više od dva meseca predaha. Sedište mi je tvrdo i neudobno, zglobovi ruku me bole od prejakog oslanjanja na volan, sparina mi se čini nepodnošljivom. Ali znam da su to ‘početničke’ muke. Svaki put je tako nakon duže pauze – što uporno ponavljam i ljudima kada me pitaju za savet kako da otklone prateće tegobe na dužim vožnjama i prvim cikloputovanjima. S vremenom, same prođu.

Mnogo veći problem zadaju mi kučići. Balinežanski psi gori su i od onih tajlandskih. Sećam se uoči mog prvog dolaska na Tajland, kada su me cikloputnici i planinari upozoravali na tamošnje pse. Činilo mi se nemogućim da u narodu koji je toliko pitom i ljubazan kučići budu toliko agresivni. Tačno ili ne, tek, črvsto verujem da psi preuzimaju karakter svojih gospodara, pa me je tim više bunilo kada sam se i sama uverila u tačnost tvrdnji ostalih putnika. A sad, na Baliju, dočekali su me još agresivniji rođaci onih tajlandskih pasa. Vlasnici ih skoro nikad ne vezuju, pa kako me namirišu, tako izjure kroz vazda otvorene kapije i nasrnu na moje točkove i noge, lajući iz sve snage. Gotovo momentalno, njihov lavež budi iz letnjeg mrtvila i ostale pse po dvorištima, koji preuzimaju zov za napad i najpre se oglašavaju horskim lavežom, prodornim, ljuititim i agresivnim kakav sam čula samo u scenama filmova o holokaustu ili zatvorenicima, a potom ih vidim ispred sebe kako me sačekuju u čoporu. Njihovi vlasnici ne preduzimaju ništa. Obično se samo smeju i pokazuju mi da se ne bojim. Da se ne bojim čopora razjarenih pasa?! Kako mogu samo da stoje i da se cerekaju dok zveri skaču na moj točak a nasrću i prema meni? Kad im viknem da urade nešto, da obuzdaju svoje pse, oni se još glasnije nasmeju. Osećam strah i gnev. Zato grabim kamenčiće pokraj puta i gađam pse. No nasrtanje i lavež ne prestaju sve dok ne odmaknem daleko od njih.
Na desetak kilometara pre vrha, odlučim da za danas prekinem. Treba mi odmor jer prethodne noći nisam gotovo ni oka sklopila, a i ne želim da zaradim upalu mišića. Zastanem ispred jednog hrama osmatrajući prostor oko njega. Znam da ne smem da konačim u samom hramu, ali ispred ima dosta ravnih zelenih površina koje bi bile idealne za šator. Iako se čini da nigde nema nikoga, odmah sam primećena i kroz nekoliko minuta dva muškarca na motoru dolaze da mi saopšte kako ne mogu da tu ostanem.

Guram bicikl kroz selo smešteno na padini kojom nije zadovoljstvo ići ni iz suprotnog smera – toliko je strma. Već se hvata sumrak, i navlače se oblaci i magla. Pažljivo zagledam okolo, prateći pogledom zemljane stazice koje se odvajaju od glavnog puta vodeći između ograda kuća i hramova. No i one se propinju uvis, pa je nemoguće naslutiti šta se nalazi iza prvih uspona – druge kuće, pirinčana polja, šume? Ne mogu da proveravam. Trebalo bi da ostavim bicikl na glavnom putu kako ga ne bih (možda uzalud) gurala, i da istražim. U međuvremenu, oko njega bi se okupila gomila radoznalaca pa sve i kada bih otkrila da se tamo uz stazu nalazi idealno mesto za kamp, bilo bi teško da tu i ostanem. Zapravo, još uvek ne znam kako Balinežani reaguju na kampere. Kada sam pre više od dva meseca stigla sa Jave na ovo ostrvo, samo jednu noć sam provela u šatoru, i to na travnjaku ispred hostela u kome sam pitala za dozvolu.

Zbog toga nastavljam da guram tražeći neko skriveno mesto. I uskoro ugledam školu, na samom izlasku iz sela. Šmugnem u dvorište neprimećena i zavučem se sasvim pozadi, iza najudaljenijih zgrada. Proverim koji je dan. Nedelja. Znači, sutra ću morati da dosta poranim ako ne želim da me deca zateknu u šatoru.
*
Za cikloputnika, jedinu goru napast od kučića predstavljaju neobuzdana deca. Čopori dece koju niko ne sprečava ni u čemu. S kojom ne znaš kako da se izboriš. Ako im odgovoriš na pozdrave, saleteće te kao roj mušica, želeći da sve vide, dotaknu, povuku, istegnu, probaju, omirišu i po mogućstvu unište. Ako im ne odgovoriš, izazivaće te vikom, smehom, kamenčićima pa i kamenjem koje će bacati na tebe nesvesni da mogu i ozbiljno da te povrede. Sećam se neverice kad su mi Jone i Vlada, moji prijatelji i veliki cikloputnici, svojevremeno pričali o napadu razularene dečurlije u istočnoj Turskoj, gde su bili na turi. Jedva su uspeli da uteknu pred navalom kamenih projektila, kakvom bi se ponosila i vojska iz Dečijeg krstaškog rata. A sećam se i kako je moj saputnik na početku naše zajedničke ture oko sveta sa izrazom panike na licu uzmicao svaki put kada bi nas okružila deca. „Uradi nešto, Sneki!“, rekao bi prestrašeno, „Ti znaš sa decom.“
Ali iskustvo u prosveti nije dovoljno da se sa malim razbojnicima izađe na kraj. Pogotovu kad ne govoriš njihov jezik. To je najveći izvor nesporazuma i problema i sa odraslima, a sa decom se pokazuje kao nepremostiv problem.

Ova koja su mene saletela rano ujutru bila su od one koja naprosto ne znaju šta hoće i zašto rade to što rade. Verujem da su bili silno iznenađeni kada je neko od njih, iako sam bila dobrano poranila, prošao kroz dvorište i u polumraku razabrao obrise šatora, bicikla i nekog ‘bulea’ koji se pakuje. Obavestio je i ostale o tome i uskoro je četa, u prilično pravilnom poretku, promarširala ispred mog šatora. Nisu bili čak ni mnogo glasni dok su se gurkali, domunđavali i kikotali. Osmehnuh im se i mahnuh rukom u znak pozdrava.
Odmah se pokaže da je to bila greška jer se svi poređaju na zid i iza stepenica da me posmatraju. Šapat se vrlo brzo pretvara u galamu i nadvikivanje. Dovikuju mi nešto što ne razumem. I ne shvatajući da ne govorim njihov jezik, verovatno se ljute što im ne odgovaram. Tako svako njihovo novo pitanje postaje izvor gromoglasnog smeha cele družine. Moje ignorisanje, i užurbano pakovanje, nikako im se ne dopada. Žele neku reakciju, da im pridam značaja, da ostavim sve poslove i nešto radim sa njima. Štagod to bilo, a verovatno bi ih jedino zadovoljilo kada bih izvela neku zabavnu tačku, cirkusku predstavu ili nešto slično tome što bi razumeli uprkos jezičkoj barijeri. Ovako, očekivano se opredeljuju da mi ne daju mira. A to znači da najpre glume kako će mi prići sasvim blizu. Najhrabriji dečačići, praćeni ovacijama, zatrče se sa desetak metara udaljenosti prema meni, naprave nekoliko koraka i onda brže-bolje otrče nazad, u sigurnost svog plemena. Kao da čikaju zver. Bezazlena igra, osim što je bučna.

Pravim se da ne primećujem. Pakujem svoje stvari. Žurim da odem što pre. Ali, deca žele moju reakciju. Zato neko hitne prvi kamenčić. „Hey, don’t do it!“, viknem mu jer je kamenčić pogodio moju šerpu na gorioniku, u kome se kuvala voda za kafu. Mislila sam da je sipam u termos pa da stanem negde gde nema nikoga i na miru je popijem i doručkujem. Na taj povik, desetina novih kamenčića poleti prema meni. To je bilo ono što su čekali – reakcija i pažnja. Čujem to po njihovom presrećnom smehu i ratničkim povicima.
Znam da je rat objavljen. I da više nema odlaganja već da najbrže što mogu moram da odem odatle. No, da bih to uspela bez povreda od kamenčića koji i dalje lete prema meni, u jednom trenutku i ja krenem prema njima, kao da ću da ih rasteram. Munjevito se razbeže i završe na kapiji prema ulici. To mi da prednost od nekoliko minuta mira, tokom kojih uspem da gotovo sve spakujem u torbe. Kada se opet približe, ponovim manevar. Buka je, očekivano, sve veća. I sad već lete i poveće kamenice. Jedva se uzdržavam da i ja ne bacim neku prema njima. To su samo deca, ponavljam sebi, dok se sklanjam sa putanje njihovih projektila.

A onda me jedan kamen pogodi u nogu. Viknem nešto i jurnem prema grupi. Istrčim sve do kapije. Na drugoj strani ulice ugledam ženu i čoveka na motoru. Deca su se sakrila nekoliko metara dalje, iza jednog drveta sa debelim stablom. Gestovima i mimikom objašnjavam odraslima šta se dešava. Gledaju me belo, očito ništa ne razumejući. Klinci napeto čekaju ishod ove moje pritužbe. Kad odustanem i krenem natrag u dvorište, čujem ih iza sebe. Naglo se okrenem i zatopćem nogama. Glumim kako sam uzela neki kamen sa zemlje i kako se spremam da ga bacim prema njima. Svesna sam da iz ugla ono dvoje na motoru, ja izgleda kao neki agresivni napadač na nedužnu decu. Ali nemam izbora. Trčim unutra i, koristeći malu novostečenu prednost, stavljam sve bisage na bicikl i krećem prema izlazu. Zastajem povremeno i mlataram rukama, istovremeno vičući. Kad misle da sam luda, neka bar bude uverljivo – jer to je jedina nada da će me propustiti da na miru prođem.
I tako i bude. Vidim kako ono dvoje kažu nešto deci, koja odustaju od novih napada i samo me posmatraju kako krećem da sa mukom pedalam uzbrdo.
*
Nakon nepunih deset kilometara i strmoglave nizbrdice, stižem do jezera Bratan. Duž cele obale načičkane su prodavce jagoda, po kojima je ovaj deo Balija poznat. Čak se i neki hoteli zovu po tom voću, a oni elitniji na meniju imaju sve zamislive poslastice sa njime. Pa, da probam i ja te čuvene balinežanske jagode. Ukus im se malo razlikuje od onih sa Balkana – dovoljno su slatke da se mogu jesti bez šećera ili šlaga, ali ujedno su i oporije, kao da sadrže više vitamina ce. Zapisujem u podsetnik da pročitam nešto više o tome.

A evo ga i hram. Umalo da ga promašim, ali velika grupa Balinežana u tradicionalnoj nošnji ide prema njemu. Na začelju kolone su muzičari, koji sviraju u meni nepoznate instrumente. Sve izgleda i deluje šareno, veselo, lepo i egzotično. Krenem za njima i na ulazu me zaustavi čuvar, šaljući me da kupim ulaznicu. Tek tad shvatam da sam stigla do hrama koji sam planirala da posetim.
Sa ushićenjem ulazim unutra. Prolazim između organizovanih grupa turista, kroz savršeno održavan park, između maločas pridošlih Balinežana koji počinju sa ceremonijom, i izlazim na samu obalu. Tu je hram. Slika poznata sa interneta, iz turističkih vodiča, sa druge po veličini indonežanske novčanice od pedeset hiljada rupija. Stupa od jedanaest spretova na ostrvcu na koje se može preći jedino čamcem. Iako je šiviistički, unutra se nalazi i statua Bude. Hram je sagrađen početkom druge polovine 17. veka, za održavanje ceremonija u čast boginje Danu Devi, koja je zaštitinica reka, jezera i vode. Oko pagode je besprekorno održavana živa ograda i vrt sa jarkocrvenim i žutim cvećem. U uglovima živice su statue žaba.
Za blog
Tiskam se sa drugim turistima čekajući svoj red za fotografisanje. Dan je savršen, sa prozračnoplavim nebom i lakim belim oblacima koji se čine nadohvat ruke. Radujem se što će fotografije biti odlične. Kad napravim dovoljan broj, odložim aparat u torbu. To je nova praksa koju sam sebi uvela. Slike su za uspomenu i pokazivanje. A ovaj trenutak sad i ovde – samo za mene.
*
Usponima i pogledu koji oduzima dah još uvek nije kraj. U neposrednoj blizini Bratana, nalaze se Bujan i Tamblingan, druga dva jezera. Do njih treba voziti, a povremeno i gurati, još oko petnaest kilometara. Usput zastajem na nekoliko manjih vidikovaca koje obavezno okupiraju majmuni. Tu je i, takođe obavezna, prodavačica banana i kikirikija. Turisti zastaju, kupuju hranu i daju je majmunima. Ovi su zato debeli i dosta slobodnog ponašanja. U dva navrata, gurajući uskim trotoarom kako bih izbegla težak saobraćaj na drumu, prolazila sam tik pored njih. Pa iako ih nisam gledala (nikada ne ostvarivati kontakt očima sa majmunima jer će odmah krenuti na vas!), prilazili su i zantiželjno hvatali trake na mojim bisagama.

Kada najzad izbijem na vrh, sa moje leve strane, u dubini, prostru se dve plave površine, dok desna ostane u onim belim oblacima. Shvatam da vozim po grebenu, i taj osećaj daje dodatnu dozu adrenalina spustu koji mi sad sledi sve do severne obale Balija. No pre nego što se otisnem na njega, zaustavim se da napravim više fotografija, a potom, kad isključim aparat, da uživam sa parom mladih Nemaca koje upoznajem na klupici sa pogledom na drugo, manje jezero.
Nešto kasnije se skotrljavam na obalu, izbijam na plažu i postavljam šator na terasi ispred jednog hindu-hrama. Presvlačim se za kupanje i dok gazim sitni smeđi pesak razmišljam kako sam se u samo nekoliko sati ispenjala na dve hiljade i trista metara, videla znameniti hram, tri fascinantna jezera a sada posmatram zalazak Sunca na pučini. Da ne postoji, ovo ostrvo bi trebalo izmisliti.
*
Jedva sam sastavila nekoliko sati sna zbog lajanja kučića, ovog puta lutalica. Bali ih je prepun. Mogu se videti svuda, kako se šugavi i neretko izranavljeni povlače okolo. Indonežani ih hrane i uglavnom žive u miru sa njima. Ipak, saznaću kasnije u razgovoru sa vlasnikom hostela gde ću odsesti, godišnje ima mnogo slučajeva ujeda a žrtve su mahom deca. I sama više puta vidim scene u kojima lutalice agresivno laju na sasvim malu decu dok ova prolaze pored njih. Zašto vlada ne pribegne sterilizaciji?, pitam se svaki put. Na tom malom prostoru bilo bi relativno lako organizovati sabirne centre za pse.
No danas imam preče brige o kojima moram da razmišljam jer počinje da me stiže maler za malerom.

Najpre mi se pokida žica koja drži torbu na volanu. Zbog greške prilikom njenog postavljanja prvi put, već sam imala problema, ali su prestali nakon uspešne improvizacije Poljaka kog sam srela u Maleziji. Sada, dok tražim najbolji ugao za položaj mog volana, uspevam da je nepovratno oštetim. I jedna njen deo ostaje zaglavljen u nosaču, i čini se nemogućim da ga odande izvučem. Zato odustajem i pričvršćujem torbu za prednji nosač bisaga. Nije najidealnije, pogotovu kad treba da izvadim kameru, ali ionako sam navikla da stalno nešto improvizujem.
Onda mi se buši guma – prvi put otkad sam krenula nakon pauze u Srbiji. Tada sam na poklon dobila nove, unapređeni model u odnosu na onaj koji sam uvek koristila. No zadnja je već sasvim izlizana i kroz nju je probila unutrašnja zaštitna traka. Zato stajem kod uličnog mehaničara i menjam mesta prednjoj i zadnjoj, te krpim probušeno.
Kad sredim bicikl, obilazim hram koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine — Maduve Karang. To je verovatno jedini verski objekat na svetu koji ima reljef bicikliste. Uklesan je u kamen a u njegovom zadnjem točku je lotosov cvet. Gospodin koji ga vozi odeven je u tipično balinežansku nošnju iako je, po fizionomiji, jasno da je belac. U mom vodiču piše da se pretpostavlja da je reč o holandskom umetniku koji je 1904. doneo prvi bicikl na Bali.

Tu, u tom nezvaničnom hramu za bicikliste, pomolim se za zdravlje svog mezimca, te zapedalam opet uzbrdo, ovog puta ka najvišem vrhu na Baliju, visokom preko tri hiljade metara.
*
Sa nule nebu pod oblake – to je opis vožnje po ovom ostrvu. Nakon više od trideset pet kilometara duge uzbrdice, izbijam na vrh, kod zvanično najvišeg balinežanskog hrama. Ali do njega se treba ispenjati uz stotinak stepenika, što i ne pokušavam. Opskrbljujem se zalihama vode za kupanje i krećem nizbrdo, u potragu za kamp-mestom.
Nalazim ga nekoliko stotina metara niže, ispred jednog zapuštenog hrama. Dok se smeštam, psi me nanjuše i počnu da se okupljaju, lajući sve jače. Kad buka postane nepodnošljiva a oni priđu sasvim blizu, jurnem prema njima da ih rasteram. Čopor utekne prema putu, uz koji se, pedesetak metara niže, nalaze prve kuće. Tako u dva-tri navrata, dok za njima neočekivano ne dođoše i ljudi.

Zapravo – dotrčaše. Na čelu svih, tamnoputi razbacani momak sa jasno definisanim mišićima u bilderskoj majici i belom šortsu. Za njim, dahćući, još trojica-četvorica muškaraca. Gotovo me odgurnuvši sa puta, hitro krenu ka mom šatoru.
„Hej, šta se dešava?!“, uskliknem u neverici, cupkajući za njima.
Niko mi ne odgovara. Srljaju ka mom kampu kao da se tamo, u najmanju ruku, nalazi skrivena atomska bomba. Takvi su im i izrazi lica – odlučni i nepokolebljivi. A da slika bude potpuna, prati ih i nekoliko onih lutalica, lajući iz sve snage.
Deluje mi kao da će onaj bilder zgrabiti moj šator, podići ga jednom rukom i izvrnuti naopačke, istresajući sve iz njega. Tako izgleda i toliko je snažan.

Preplavi me panika. Stanem ispred njih preprečujući im put, raširim ruke i viknem iz petinih žila:
„Do đavola, šta se dešava ovde?! Ko ste vi i šta hoćete? Zvaću policiju!!!“
Odnekud, jer ranije je nisam primetila, iz grupe koja je hrilila ka mom šatoru izvdoji se jedna mlada žena. Kao po komandi, ostali stanu.
„Mi živimo dole u selu i došli smo da proverimo šta se desilo u hramu kad kučići toliko laju i nasrću“, objasni mi ona na odličnom engleskom.
„Pa zar na ovaj način, kao kaznena ekspedicija?!“, uzvratim. „Na smrt ste me prepali.“
„Oh, žao nam je, nije nam to bila namera. Mislili smo da je neko uništio nešto na hramu kad toliko laju.“
„Ja sam turista, putujem biciklom i postavila sam šator ispred hrama“, objasnim joj. „Nisam ušla unutra osim da razgledam i fotografišem. Možete da proverite.“

Žena prevede muškarcima. Onaj nabildovani, izgleda njen muž, osmehne se široko i nekoliko puta ponovi: ‘Sorry mam’. Jedan muškarac iz grupe, jakom baterijskom lampom osvetli moj šator. „Bicikl!“, vikne neko kada svetlost padne i na moj dvotočkaš.
„Da, bicikl. Ja pedalam po Baliju“, objasnim i njima, slueći se gestovima i mimikom.
Odjednom, ruke počeše da me tapšu po ramenu, i svi zagalamiše uglas.
„Nije vam tu dobro, ima mnogo kučića i mi ne možemo da vas zaštitimo od njih“, prevede mi žena. „Treba da siđete niže, pokazaćemo vam mesto gde je bezbedno.“
Zahvalim i objasnim da mi je ovde u redu, ako misle da je bezbedno.
„O, jeste bezbedno, ali ima mnogo kučića“, ponovi žena.
„Znam, ima ih svuda. Ali biću okej“, kažem ubedljivo. Već je pao mrak i poslednje što želim je da se pakujem i selim. „A i ujutru će odavde biti odličan pogled“, dodam kao neoborivi argument.
„Možete da se popnete stepenicama gore“, požuri da mi objasni žena. „Odozgo se još lepše za posmatranje izlaska Sunca.“
Klimnem potvrdno i nasmejem se, pokazujući rukom prema mom šatoru. „Onda sam na pravom mestu.“

„Biće vam hladno“, poslednji put pokuša ona.
„Ne brinite se, imam i toplu opremu. Hvala vam.“
Više me ne nagovaraju. Opat kao po komandi, rukuju se sa mnom ponaosob, požele mi laku noć i odu.
A ja zapretim kučićima bacivši nekoliko kamenica ka njima, te se uvučem u svoj šator.
 
*
Planirala sam da se popnem na jedan a možda i dva vulkana na Baliju, što bi ujedno bila i priprema za uspon na Rinjani, koji se nalazi na susednom ostrvu Lombok. Radi toga, zaustavljam se u mestašcu Batur, gde nalazim jeftinu sobu. Iako je skoro podne, vlasnik me uverava da imam dovoljno vremena da se ispenjem na vrh koji sam jutros videla sa terase hrama.

Brzo se spremam, beležim instrukcije, fotografišem mapu koju je vlasnik nacrtao, unosim GPS koordinate sa Gugla, i krećem. Nameravam da idem biciklom do podnožja a onda da ispešačim na hiljadu sedam stotina metara na koliko se nalazi vrh. Od hostela me čeka dug strmoglav spust do zaravni sa koje počinje uspon na vulkan. Zapravo se ceo ovaj pojas sastoji od nekoliko koncentričnih prstenova. Na najširem, grebenskom, smeštena su sela i njime prolazi put; njime sam i ja došla i njime ću i otići odavde. Drugi prsten nalazi se nekoliko desetina metara niže, u podnožju grebena, sa njegove unutrašnje strane. Njime su okruženi vulkan i vulkansko jezero. Takođe postoji put koji koriste stanovnici sela uz jezero kao i turisti kada obilaze Batur. Treći, najmanji prsten čini samo grotlo vulkana, koji eruptira svakih petnaest godina otprilike a trenutno se samo puši.

Uspon traje sat i po do dva i osim psolednjih dvestotine metara, kada se klizi niz vulkansku prašinu bez ikakvog oslonca, nimalo nije naporan. Skoro do samog početka tog skliskog dela lokalni momci pogone svoje motore, penjući se kao po zidu smrti. Tragovi guma ostavljaju me u neverici do kog nagiba i visine su supeli da se propnu. Kao da traže smrt, ili joj pak na taj način prkose. Ne treba biti dugo u Indoneziji pa shvatiti da je omiljena zabava dečaka – jurnjava motorima. Predveče, kad sumrak počne da sve obavija u nejasne senke i neraspoznatljive boje, mladići od dvanaest do osamnaest godina započinju svoje sumanute vožnje uskim i prezagušenim putevima. Što bučnije, to bolje. Što pogibeljnije, to hrabrije. Ovaj vulkan im je otud nezamenljiv poligon za testiranje kuraži i snage. I sada, usred dana, vidim dvojicu kako dolaze da vežbaju.
Srećom, ne ostaju dugo, pa mogu da na miru uživam u samom usponu.

Prostor drugog prstena je ogroman i nekoliko kilometara unaokolo nema ničega. Samo pesak, kamenje i kržljava, na suncu izgorela trava. Pustoš. I ja sama usred nje. Obuzima me čudan osećaj – bojazni i uživanja. Ovaj drugi je neuporedivo jači i jasno mogu da pratim kako moje uzbuđenje, oduševljenje tom prazninom oko mene, postaje sve veće. Zapažam prividan paradoks – da se ovako radujem pogledima koji oduzimaju dah, a sada i ovoj potpunoj pustoši. Sećam se najvećeg kontrasta u moja dva ‘pohoda’ – uspona na Himalaje i prelaska Gobi pustinje. Od mesta na Zemljinoj kori gde su oblici maksimalno zgusnuti, gde je sve prepunjeno vrhovima i kanjonima, do gotovo potpune ravnice i bespregledne pustoši, koja kao da je usisala sve oblike u sebe. I obe forme, oba lica Zemlje, neodoljivo su mi se dopala; prolazeći kroz oba bila sam svesna njihove moći i lepote, divila im se i pomalo ih se bojala.
I sada se smejem kao pesrećno dete.

Oko mene, ispod kamena i otvora koje inače ne bih ni primetila, vulkan se puši. Osećam sumpor-dioksid pa se okrećem tako da mi ga vetar ne nanosi u lice. Ali ako se izuzme taj dim, sve ostalo deluje prilično bezazleno. U grotlu se ne vidi nikakva rupa bez dna, kao što bih očekivala. Liči na običnu planinu, sa jednom oštro srubljenom i drugom blagom stranom, kojom ću se spustiti. Pokušavam da zamislim kolika snaga se krije tu, pod mojim nogama. Poslednja erupcija bila je 1994. godine, ali je srećom, vulkan samo izbacio pepeo. Poslednji put lava je kuljala 1964. i tada je nastradalo nekoliko hiljada ljudi. Selo koje se do tada nalazilo dole, na zaravni sa koje sam započela uspon, potpuno je uništeno i više nikad nije obnovljeno. Sada se nalazi u podnožju druge strane vulkana, pored jezera.

Silazim ka njemu. Čini mi se da spust traje satima. Prolazim kroz potpuno različite mikroklimatske pojaseve: red goleti sa podlogom od okamenjene lave, red zimzeleni, red izgorele šume, red kamenjara, pa pojas listopadnog drveća, a onda krenu njive sa zasadima paradjza i drugih kultura. Zemljište oko vulkana obično je veoma plodno, pa nije ni čudo što ljudi rizikuju i dolaze da žive ovde uprkos stalnoj opasnosti od nove erupcije.
Kad nakon dva sata ili i duže uspem da se dokopam puta koji vodi oko jezera, najpre sedam ispred jedne prodavnice i častim se pivom. Prodavačica dobro govori engleski pa koristim priliku da je pitam o životu pored vulkana.
„Zašto ovde?“, otprilike je moje prvo pitanje.
Slegne ramenima. „Ovde sam rođena“, odgovori jednostavno.
„Ne bojite se nove erupcije?“
Odlučno negiranje glavom.

„A pamtite poslednju?“ Cenim da ima oko trideset, te bi morala da se seća poslednjeg izbacivanja vulkanskog pepela.
„Da, ali nije bilo strašno.“
„A vaši roditelji pamte 1964?“
„Pamte.“
„Izbegli su na vreme“, primećujem očiglednu činjenicu. Ne mogu ni da zamislim kako je izgledalo bežati jednim od dva uska i strma puta koja u to vreme nisu bila ni asfaltirana. Pogledam ženu kao čudo i nazdravim joj.

Kad se malo odmorim, krenem polako pored jezera. Ovde živi etnička grupa Trunjan, koja je čuvena po tome što ne spaljuje svoje mrtve, kao ostali Hindusi, nego ih balzamuju u ulju drveta Taru i onda polože u veliki kameni bazen u kome se sami raspadaju. U putničkom vodiču Usamljena planeta čitala sam da turisti odlaze da to vide i fotografišu, te da plaćaju za to. No ni na kraj pameti mi nije da potražim neki od tih bazena – živo se sećam spaljivanja mrtvih u Pašanaputiju u Katmanduu, i onog smrada koji ni kineska bombica pod mojim nosem nije mogla da rastera.
*
Poslednji dan mog boravka na Baliju obilazim najveći kompleks hramova – Pura Besakih, koji se sastoji od dvadeset tri zasebna ali bliska hindu-hrama. Najstariji od njih datira jos iz 13. veka. Kako su u jeku hinduističke proslave (a zluradi bi rekli da su one uvek u jeku), to se u hramove ne može ući, već ih je moguće fotografisati samo spolja.

No meni više smeta kiša i crni oblaci koji su sve gušći. Nameravala sam da ujutru, uprkos upali mišića nakon Batura, pokušam uspon na Agung – najviši balinežanski vulkan. No po ovakvom vremenu, nema šanse. Zato nakon obilaska kompleksa, krećem ponovo ka obali, ovog puta istočnoj.
Kad se dokopam mora i grada Amlapura, sunce sija u svoj svojoj snazi. Ovde se nalazi i poslednja znamenitost koju sam planirala da posetim pre odlaska sa balija – palata na vodi. Reč je o nekadašnjoj prestonici kraljeva Karangasema, oblasti na istočnom delu Balija. Imanje se nalazi uza samo more od kojeg je odvojeno uskim kopnenim pojasom. Dva velika bazena-jezera pravougaonog oblika, a u sred većeg – elegantna palata koja je sa obe strane, mostovima sa svodovima povezana sa kopnom. Sa uzviđenja iznad palate puca odličan pogled na Angung sa jedne i okean sa druge strane.

Po obilasku, vozim još neko vreme, dok slučajno ne otkrijem idelano mesto za noćas – krov nedovršenih apartmana sa pogledom na more. Desno vidim sprud posred kojeg je postavljeno kičasto belo srce za zaljubljene koji ovde dolaze da se fotografišu. Levo su dva mala, nenaseljena kamena ostrva. A ispred mene – nepregledna pučina.
Rešim da ostanem tu, kako bih ujutru, kad se probudim, najpre ugledala visoke talase Balinežanskog mora. Takva oproštajna slika vredi povremenog noćnog buđenja zbog prejakih, preglasnih udara vetra. Ali neočekivano, i on se smiruje negde oko ponoći, pa me ujutru dočekuje mirna, glatka površina, kao metafora spokoja koji nakon sveg talasanja, bura, plima i oseka, ovde na kraju ipak prevladava.

 
Fotografije su ovde: goo.gl/PMxlVN

Tema ima 17 komenara.

  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 09.07.2015 15:34
    Hvala ti na još jednom uživanju u tvojim tekstovima! :-)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 09.07.2015 15:51
      E, zato si ti moj drug - jer uvek imaš reči podrške za mene i sve što uradim/napišem/postavim :)
  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 09.07.2015 16:35
    Snežo, "moj" Bali i "tvoj" Bali veze nemaju jedan sa drugim. :) Sem ovih agresivnih kučića, koje sam uspela nekako totalno da zaboravim, malo koji deo mi se čini poznat. I drago mi je baš što si toliko na njemu uživala. Taj neki lepi, pitomi, duhovni Bali sam uspela da sve ukupno doživim dva puta na po sat vremena. Svaku mistiku i romantiku su ubijale horde turista ili prebukirane saobraćajnice. Jedan od ta dva puta smo se zapravo zagubili među nekim pirinčanim poljima, na seoskom putu. I sem par seljaka u polju, jednog na bajsu i dve krave, žive duše nigde nije bilo. Sve mi se činilo idilično i sebi sam tada ponavljala, kako se moram uvek tog momenta setiti kad krenem da "pljujem" po Baliju. Ali zaboravila sam ga ipak na kraju, jer je na žalost momenata sa preteranom bukom i gužvom bilo mnogo više. Primećujem već neko vreme da kada god se naši doživljaji mnogo razmimoiđu, da to mahom ima veze da se ja smorim na nekom mestu zbog gužve i buke. Na nekim mestima se jednostavno ne može izbeći ta ludnica. Čini mi se da bajs zaista daje ogromnu prednost kada je lunjanje Jugoistočnom Azijom u pitanju. OK, moglo bi peške da imam 365 dana pred sobom, ali za prelazak nekih ozbiljnijih kilometara i vremenski kraća putovanja, tačno mi nedostaje prevozno sredstvo poput bajsa ili motora. Ovako sam često osuđena da boravim na mestima koja su pokrivena javnim prevozom, a takvih nema mnogo a da istovremeno nisu turistička atrakcija. Zbog toga sam počela svesno da preskačem gomilu ostrva po regionu. Zbog toga mi se ni na Bali nije išlo svojevremeno. ;) I tačno mi ove tvoje priče sa Balija, dolaze nekako kao potvrda svega toga.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 09.07.2015 16:47
      Hehe, viđeni ste za cikloputnike, a i knjižica vam je došla kao poručena :) Već zamišljam kako nam se putevi negde ukrštaju i unapred se radujem jer, kako volite da kampujete, to znači da ćemo onda i kampovati skupa i pedalati... jupiiiiiii! P.s. Izvini na kratkom odgovoru -- letim za par sati na Istočni Timor i sve, naravno, radim u zadnji čas :o)
  • Poslala/poslao: Nada | Objavljeno: 10.07.2015 10:52
    Sjajno je što neustrašiva putnica ima talenta da ono što vidi opiše. Tako smo mi, koji čitamo, veliki srećnici, a imamo i tvoje divne fotografije. Najjači utisak ovog teksta: "I sada se smejem kao presrećno dete." Divno je što si ponovo u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom. :*
  • Poslala/poslao: savage | Objavljeno: 10.07.2015 11:52
    Mene je Sneža kraljica :) Tekst kao i uvek, bombona. Samo pedaliraj do novih lepih priča...
  • Poslala/poslao: Ivana | Objavljeno: 13.07.2015 00:20
    Nakon pročitanog o Baliju, ovako sa distance, s činjenicom da ga nisam posjetila, a vrlo vjerojatno i neću,u glavi mi se vrti pitanje bez odgovora.Dali je Bali doista rajski otok ili je to samo mit? Što bi zapravo bio očekivani zemaljski raj? Mjesto azurno plavog mora, pješćanih plaža, zapanjujućih pejzaža, vulkana, bogate plodne zemlje...?Ili je taj isti raj (većini nas ipak nedostižan) rezerviran samo za goste dubokog džepa u nekom turističkom resortu gdje će se osoblje truditi da gost bude mažen i pažen,i da mu ne nedostaje ni ptičjeg mlijeka?Dali bi Bali bio raj, da nije te ljudske pohlepe, konzumerizma,zarade?...Drago mi je što ti, Snežana, uvijek pišeš iz svog, vlastitog iskustva, prepričavaš svoje događaje,realno, bez puno uljepšavanja,i podilaženja ( za razliku od turističkih aranžmana gdje sve djeluje savršeno). Da li je raj samo očekivana iluzija u našim glavama...ili trenutak radosti koji sami moramo prepoznati i oteti od vječnosti,bez obzira gdje bili? Iskreno, ni ta djeca mi baš ne djeluju kao da su iz raja izašla.Tako mali, a toliko brutalni,već.Općenito, današnja djeca nemaju ( većinom, ne sva) niti poštovanja, niti previše obzira prema drugima.Nekad se pitam što im stavljaju u hranu da su u tolikoj mjeri hiperaktivna.Mi smo bili samo zločesti, ništa više.Ili takav način ponašanja uče od nas, statijih? A i psi su nadprosječno agresivni. Raj? Nisam sigurna. Ali drago mi je da si ti ipak ostvarila dio svog sna i kotrljala se rajskim otokom :)
  • Poslala/poslao: Jole | Objavljeno: 16.07.2015 01:46
    Ovi tekstovi za raju, nas sa `besplatnim ulaznicama` sve redji i sve kraci. Sneza se posvetila onome sto donosi zaradu, knjigama, prirucnicima, vodicima... Ovo za dzabe je poslednja rupa na svirali, samo je `mamac` da se privuku citatelji i citateljke za sadrzaje koji se naplacuju. Bravo Snezo, savladala si komercijalu i stvorila profitabilnu mashineriju!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 16.07.2015 02:11
      Stvarno, sram me bilo što sam počela da živim i putujem od rezultata svog rada -- talenta, znanja i iskustva. Što ne gladujem kao pre četiri godine kad sam krenula na put. Bruka jedna i sramota što mi knjige koštaju čak po 5$ (550 din) i što tom kupovinom čitaoci ne samo što dobijaju dobru priču (slažeš se, čim dolaziš i čitaš me) nego i pomažu nastavak mog putovanja. Žena bez sponzora, sama na putu, koja se od prvog dana bori sa tim kako da preživi i da, uz to, iza sebe i ostavi nešto, uspela je da se obogati toliko da par puta mesečno može da plati krevet u dormu. Kako je samo proračunata i vešta u biznisu! Inače, do sada sam postavila tačno 275 blogova, 126 galerija fotografija iz preko 30 zemalja Evrope i Azije, desetine video zapisa (kojima se sada najviše bavim, zamisli, besplatno, pa zato i ne pišem toliko često) i bezbrojne objave, kratke priče i anegdote na Fejsbuku. A šta si ti poklonio 'raji'? Da citiram Predraga Brajovića sa istog ovog bloga ali na B92: "Ti si kao oni smarači na žurkama, koji se žale na muziku, društvo, piće, ali nikako ne odlaze."
    • Poslala/poslao: Milivoje | Objavljeno: 19.07.2015 16:19
      Jole, znaš za izreku - "ne postoji besplatni ručak". Tako ti je to u životu. Već četiri godine čitaš za džabe. Malo li je?
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 20.07.2015 10:09
        Milivoje, nije baš odgovarajuće poređenje. Svi blogovi su bili i biće besplatni. Čak i ono što je ušlo u knjige ostalo je u izvornoj verziji na blogu: prvih 8 meseci moje ture sa saputnikom (siže za roman), Kamperski priručnik i Sve svoje sa sobom kotrljam (predlošci za Kamperski priručnik i Vodič za putovanja bicikolom), Himalaji i Gobi (siže za putopisnu knjigu koja će se pojaviti u Laguni). Dakle, sve što je bilo besplatno, ostalo je besplatno. A pošto već godinu i po ne pišem za inostrani portal koji mi je jedno vreme plaćao tekstove, to moram da zaradim pišući knjige kako bih nastavila putovanje (ili da stanem negde da radim, što isto razmatram kao opciju). Valjda treba da se stidim što mi je preživljavanje prioritet a ne ugađanje Joletovim željama da čita besplatno o mojim avanturama dok se ja mučim bez dovoljno sredstava.
  • Poslala/poslao: Ivana | Objavljeno: 17.07.2015 21:30
    Baś sam danas razmišljala o tome da ne bi trebala pisati blog o penjanju na Rinjani.Zašto? Fotografije si objavila,divne su,svima su dostupne,a cijela detaljna priča, mislim da bi trebala pričekati tiskano izdanje.Da se ne dogodi da se priča (djelomično) ponavlja. Između ostalog,može ti poslužiti kao pilot- projekt, da vidiš kako će utjecati na potrażnju knjige. I da, ovo je tvoj posao od kojeg trebaš živjeti, plaćati račune...a život je skup. Razlika je jedino u tome što ti radiš ono što voliš.Na neki način, hobi si pretvorila u posao,u način života i imaš slobodu o kojoj večina može samo sanjati. I sigurno ti nije lagano svaki puta, sve skupa.Nadam se da ćeš uspjeti u svom poslu.A to znači, financijski si osigurati budućnost i pošteno naplatiti sav uloženi trud! Ipak, nisi ti Majka Tereza!Ne trebaš se ni truditi biti. ;)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 18.07.2015 03:12
      Ivana, ja naprosto ne mogu da postignem sve, o tome se radi. Putujem, fotkam, upoznajem ljude i obilazim znamenitosti, onda sređujem materijal, objavljujem na FB skoro svakodnevno, onda sedam i pišem blog kad se nakupim materijala (svi blogovi su po 10-ak strana u wordu što nije malo), pa radim na knjigama od kojih bi trebalo da živim. Ni nakon pune četiri godine i prodata 3-4 tiraža romana a sad i priručnika, ja ne mogu da sebi priuštim smeštaj u hostelu već i dalje spavam po rupama i krijem se od potencijalnih opasnosti. Dakle, neko pogine radeći da sam sebe isfinansira a onda dođe dalabu i kaže: e, ti si takva i takva jer prvenstveno misliš kako da zaradiš od svog rada a ne da nama daš besplatno da uživamo u njegovim rezultatima. Pa dobro, Jole i istomišljenici, može i tako ali me onda donirajte da putujem bezbrižno, ne misleći o novcu. Evo, obećavam, pisaću svake nedelje po jedan blog zauzvrat. Deal?
  • Poslala/poslao: Ivana | Objavljeno: 18.07.2015 10:15
    Ove negativne pojedince ( koji su,na sreću,u manjini, ali su često najglasniji) treba ignorirati. I doista smatram da bi trebala malo više misliti na sebe,i na to kako si osigurati financijska sredstva,za ugodnije i stabilnije putovanje.Snežana,ti to zaslužuješ. Što je loše u tome, napisati knjigu, i prodati je? To je tvoja plaća.Nije normalno raditi bez plaće. Osim toga, knjige su ti užasno jeftine.Ne po sadržaju, već po cijeni. Pet dolara ili eura, nebitno - to je manje od dvije kutije cigareta. Ne daj se isprivocirati i hrabro i odlučno naprijed. Pozdrav!
  • Poslala/poslao: dubravko | Objavljeno: 13.09.2015 18:03
    ...divno je voziti ovaj moj virtuelni bicikl u tvojoj senci, uzivati u svim carolijama Balija,zasticen od gomile znatizeljnih ljudi, dece, pasa...Ali putovnju ne mozes odoleti. Kad jednom zakotrljas taj tvoj carobni bicikl,ne moras da brines ,citav svet ce ti se dogoditi...beskrajno sam ti zahvalan na svemu sto cinis ne bi li nam docarala te magicne slicice sveta tako bliskog a tako dalekog sto uzivas u tome malcice i za nas.kako ono rece " da nema BALIJA I SNEZANE trebalo bi ih izmisliti" srecom i jedno i drugo postoji...baby jump !
  • Poslala/poslao: Mirjana | Objavljeno: 16.12.2015 11:00
    Draga Snežana, beskonačno hrabra ženo....hvala ti beskrajno na svakom postu, knjizi, blogu...ti si nestvarna zaista. Ja sam nekadno "pronašla" tebe preko Nepala i postova "kuvara" gde ste se našli na kratko. Dakle nestvarno jke da jedna žena ima taliku hrabrost pre svega, entuzijazam, želju za avanturom...ma sve što bih rekla malo je. I da ,da ne zaboravim sramota me je od drske, nevaspitane i iskompleksirane "gospode" sa negaivnim komentarima, zaista!!!! prosto ne mogu verovati da je neko da sebi za pravo da misli i piše o nekakvoj vašoj zaradi????Šta to koga briga, "došli" ste ovde da valjda uživate u predivnim pisanijama i zahvalite se autorici koja je to podelila sa nama... Hvala puno draga Snežana i od sada sam tu, teško možete nešto napisati a da ga ne pročitam. Razlog što sam te "pronašla" je plan mog putovanja u mikroi zvedbi u odnosu na tvoje i naravno bez bicikle. Želim ti svako dobro i čuvaj se.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 16.12.2015 15:48
      Uh, dok ja ukapirm šifru "kuvari" :) Sjajni momci, baš su mi ostali u lepom sećanju, a Nikolu povremeno pratim na FB-u. Što se ovih zajedljivih ljudi tiče, učim se da ih ignorišem. Nema se šta reći o njima, niti zaslužuju komentare. Srećno sa mikro-izvođenjem -- ništa nije mikro kad je duši prostrano :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *