No problem, madam!
(Iz rukopisa novog romana.)
Stigla sam do kraja sela i zastala, pitajući se da li da napravim još jedan krug, samo sada osmatrajući pažljivije, ili da ipak potražim mesto negde izvan njega.
„Haus, madam, turkiš haus!“,
„Haus, madam, turkiš haus, foto!“, čula sam ženski glas sa prozora iznad moje glave. Nudio mi je da za nadoknadu fotografišem drvenu kuću na sprat.
„Para jok“, odbila sam, a onda sam je upitala: “Ja imam čador, vi bašču, biti moj jatak?“ Jurila sam po sećanju turcizme, obilno se pomažući rukama kao u igri pantomime: prva reč – šator, druga – vaša bašta, treća – sigurno mesto.
„Jes-jes“, žurno mi je potvrdila na engleskom.
Mala, skoro okrugla žena kojoj je bilo teško odrediti godine, u širokim cvetnim pantalonama i s maramom istog desena, začuđujuće brzo je sišla dole. Dok me je sprovodila iza kuće, pridružila joj se i devojčica, verovatno njena ćerka, od možda trinaest godina. Odvele su me do velikog zadnjeg dvorišta, koje se jednom stranom završavalo gotovo kod samog luka, i pokazale mi dobro ravno mesto.
„ Tešekur!“, zahvalih im, te se bacih na podizanje kampa.
Moj šator je već uveliko bio postavljen i počela sam da unosim stvari iz bisaga, a one su i dalje tu stajale. Zanimalo ih je sve da vide i, po mogućstvu, pipnu: moju podlogu na naduvavanje, kamperski jastuk, debelu perjanu vreću; a kada je na red došao kuhinjski pribor i kada sam otvorila svoj primus, osetila sam se skoro kao čarobnjak. Maman, kako je žena sebe nazivala, i čudžuk, kako se obraćala ćerki, razrogačenih očiju pratile su kako ga palim. Gotovo su ciknule od iznenađenja kad je voda koju sam stavila da se kuva proključala. Ponadala sam se da će otići kada budem počela da jedem, ali pre nego što sam stigla da odmerim pirinač, žena me je uhvatila za ruku i uzbuđeno povikala:
“Madam! Hadi-hadi!“ Jednom rukom me blago vukući da ustanem, drugom je mahala prema akvaduktu. Nisam znala kako da je odbijem a da ne bude nepristojno, pa sam ostavila sve i pošla za njom. „Turist bas!“, ponavljala je ona, hitajući ispred mene.
Kada smo stigle do najvećeg luka, tamo su se već razmilele grupe turista koje su dovezla dva autobusa. Većinom su to bili penzioneri, dobrodržeći i negovani, u kvalitetnoj odeći za aktivnosti na otvorenom, udobnim gojzericama ili patikama, sa kačketima i velikim fotoaparatima. Imali su australijski akcenat.
Nisam razumela zašto me je Turkinja povela da ih vidim, ni zašto me je posadila u plastičnu stolicu ispred svoje tezge, koju je, po svoj prilici, bila napustila pre mog prvog dolaska do akvadukta, verovatno zato da bi kod kuće pripremila ručak. Možda je mislila da će sa mnom lakše privući kupce? A u međuvremenu, pokušala je da i meni nešto proda. Obmotala mi je oko vrata crveni šal sa šljokicama, ubeđujući me da mi odlično stoji.
„Nee, previše je elegantan, a ja nosim samo sportsku odeću“, našalila sam se, pokazujući na svoju garderobu.
Razumevši da mi boja ne odgovara, maman je žurno pronašla drugi, crne boje, još kičastiji od prethodnog, sa čipkama i resama.
„Samo pet turskih lira“, rekla je, stavljajući mi ga oko vrata.
„Jok, para jok!“, odlučno sam odbila.
„Tri lire, madam!“, pokušala je da se cenka.
„Ne!“, uporno sam ponavljala. Kako objasniti turskoj trgovkinji da nisi kupac?
Još neko vreme htela je da mi uvali raznorazne krpice, a ja sam strpljivo odbijala. Na kraju je i sama shvatila da joj je uzalud, pa je promenila namere.
„No problem, madam!“, počela je da me ubeđuje, gurajući mi u krilo nekakvu crnu čipku. „Para jok – no problem! Badava!“
Zadržala sam to neko vreme u rukama, koliko da se ne uvredi. Ali već je i njoj postalo jasno da ne samo što nisam kupac nego nisam ni dobar mamac za turiste, jer su prolazili prilično nezainteresovano pored njene tezge. Kada su počeli da ulaze nazad u autobuse, a ona pošla za njima, nudeći im drangulije koje je ponela u rukama, iskoristila sam priliku da i ja odem, ostavljajući onu čipku na praznoj stolici. Turkinja nije došla za mnom do šatora, a ni njena ćerka više nije bila u dvorištu.
Spremila sam sebi uobičajenu večeru – pirinač sa malo povrća – i smestila se na čelično ralo velikog traktora koji je bio parkiran nedaleko od mog šatora. Odatle sam imala pogled na ostatke Hadrijanovog akvadukta. Smračivalo se i, kad je tama prevladala, tamo su blesnula svetla obasjavši lukove iz podnožja. Pokušavala sam da ne razmišljam o tome kako bi ovo veče bilo romantično da nisam sama.
„Madam!“, začula sam Turkinjin glas, koji je dolazio iz pravca njene kuće, s nekog od prozora na stražnjoj strani.
Šta li sad hoće? Nisam bila raspoložena za nova ubeđivanja oko kupovine njenih ‘suvenira’. Valjda je do sada shvatila da nemam novca i da ih ne želim. Ali pristojnosti radi, morala sam da se odazovem. A to je značilo da ustanem i priđem prozoru.
Dozivala me je sa prvog sprata, naginjući se preko okvira celim telom da bi me videla. Proletelo mi je kroz glavu da će ispasti bude li izvirila još samo malo, pa sam požurila da joj odgovorim i pre nego što je mogla da me ugleda kroz krošnju drveta koje joj je zaklanjalo pogled.
„Da? Tu sam“, rekla sam.
„Jemek, madam?“, doviknula je, a onda me je i ugledala, te je gestovima počela da podražava prinošenje kašike ustima.
I bez toga sam znala da jemek znači jelo. Čaj i jemek bile su verovatno prve turske reči koje su me dočekale po ulasku u ovu zemlju. Na svakom koraku, Turci su ih dobacivali putniku pozivajući ga da se okrepi.
Zaustila sam da odbijem, jer već sam završila sa večerom, ali žena me je preduhitrila.
„Para jok – no problem! Madam, no problem, madam?!“, ponavljala je. Razmahala se obema rukama pokazujući mi da se slobodno popnem gore u kuću.
Pokupih ručnu torbu iz šatora, pa prođoh sa čeone strane kuće i onim spoljašnjim stepenicama izađoh na sprat. Kada je otvorila vrata, zapahnuo me je vreli talas kao iz saune i naočari su mi se zamaglile, pa nekoliko trenutaka ništa nisam videla. Unutra je moralo biti najmanje trideset stepeni, a ja sam bila pomalo promrzla od onog nepomičnog sedenja ispred šatora.
Milina, rekoh za sebe, osetivši u trenutku sreću.
Odmah do vrata nalazila se peć na drva nalik na smederevac, naspram nje i desno od ulaza po jedan trosed, a veliki televizor na stalku stajao je pod prozorom. Na jednom krevetu spavao je momak od svojih dvadeset godina, činilo se, čvrstim snom, dok je na podu, koji je bio zastrt ćilimima i pretrpan jastucima, sedeo sredovečni proćelavi muškarac sa debelim brčinama.
Turkinja me je posadila u slobodan trosed. Prvi minuti one neprijatne tišine koju treba nekako razbiti protekli su u mom brisanju naočara i svlačenju nekoliko slojeva odeće viška, što je izazvalo više usklika neverice kod mojih domaćina. Utom je bio spreman i čaj za mene.
„Maman Rabia Guzel“, rekla je Turkinja, pokazujući na sebe i lupkajući se dlanom po širokim prsima.
„Mumin Guzel“, uperila je prstom u onog čoveka, svog muža.
„Bekir Guzel“, klimnula je glavom prema usnulom momku.
I ja se predstavih, a onda nabacih široki – i pomalo glupavi – osmeh na lice, te stadoh da ih naizmenično posmatram.
Mumin je poveo razgovor i njegovo prvo pitanje bilo mi je prilično očekivano.
„Arkadaš jok?“ Podigao je jedan kažiprst uvis, pitajući me da li sam sama.
Imala sam unapred pripremljen odgovor za znatiželjnike za koje ne znam da li mogu da im verujem. Njima je trebalo da kažem me muž čeka u prvom većem mestu, gde je iz nekog razloga morao hitno da ode taksijem ili autobusom, prekinuvši zajedničko bicikliranje. Ali ovaj čovek i njegova žena pozvali su me u svoj dom i pustiće me da kampujem u njihovoj bašti. Ako oni meni veruju, zaslužuju da najmanje toliko dobiju zauzvrat.
Zato sam priljubila kažiprste obe ruke jedan uz drugi, rekla: „Arkadaš—ja“, i onda pobrojala zemlje kroz koje smo moj bivši saputnik i ja prošli od kraja jula prošle godine, kada smo se otisnuli na put oko sveta: Slovačka, Poljska, Ukrajina, Rumunija, Srbija, Bosna, Hrvatska, Crna Gora, Albanija, Grčka, Turska. Sačekala sam nekoliko trenutaka dok u mašti iscrta rutu kroz Evropu, a zatim sam razdvojila prste.
„Antalija — arkadaš jok“, rekla sam.
Pokušala sam i da napravim jednu od onih grimasa koje obično prate neprijatne izjave, ali ne otkrivaju mnogo o osećanjima u vezi sa njima.
Izgledalo je da Mumin nije odmah shvatio, pa mu je Rabia prevela. Pratila sam šta mu govori i bila sam sigurna da je sve razumela zahvaljujući ženskoj intuiciji.
Ali Rabia je imala i neka pitanja. Uprla je prstom u mene i pantomimom pokazala ženu koja ne zatvara usta. Toliko je bila dobra u tome da sam počela da se smejem.
„Ne, ne, nisam mu zvocala“, odgovorila sam na srpskom. Više nije bilo potrebe za nabadanjem turcizama, sada kada smo otkrile naš mimički jezik.
Neočekivano, Rabia je zgrabila Muminovu šaku nateravši zblanutog čoveka da je kobojagi udari.
„Da li me je tukao?“, prevela sam. „Taman posla!“
Glasno je odahnula. „No problem, madam: arkadaš—madam ašik“, presudila je ljubavnoj priči koju tek što sam ostavila iza sebe. Ako me moj arkadaš nije tukao i ako mu nisam zvocala, onda ćemo ponovo biti zajedno zato što se volimo.
Nisam želela ni da razmišljam o takvoj mogućnosti a još manje da pričam o njoj, pa sam se samo osmehnula. Rabia je i to razumela, jer je brzo skrenula na drugu temu. Upitala me je da li sam gladna, pa se, i ne sačekavši moj odgovor, prodrala prema vratima dozivajući nekoga. Bekir na drugom trosedu samo se promeškoljio i okrenuo glavu prema zidu. U sobu je ušla ona devojčica od danas.
„Teslina Guzel“, predstavila ju je Rabia, a potom je ćerki dala uputstva za večeru.
Moja ispovest, čak i tako štura, zbližila me je sa tim ljudima. Drugačije ne bih mogla da objasnim kako sam počela da se osećam toliko prijatno u toj pretoploj sobi, sa tom maman Guzel koja se od dosadnog trgovca preobrazila u moju utešiteljuku, sa tim simpatičnim brkatim Turčinom na podu, te njihovih dvoje čudžuka – uspavanim sinom i poslušnom ćerkom koja je žurno počela da unosi posude sa jelom i pribor. Teška, spora Rabia, prihvatala ih je od nje, ali nije mogla da je prati, pa sam joj priskočila u pomoć. Spustile smo sve na pod, i onda smo i mi posedale u krug oko trpeze.
Jela bih i da sam pucala od sitosti, samo da ih ne bih uvredila odbijanjem. Ali nisam bila presita, a i volela sam sve što su postavili: tarhana čorbu, čorbast pasulj, kupus salatu i manti – moje omiljene testenine. Pridružila nam se i komšinica, a najzad se i Bekir probudio, pa smo morali da se stisnemo na podu kako bismo svi stali. Imala sam snažan utisak da sam, makar za trenutak, postala deo porodice Guzel koja uključuje i komšiluk, a sad i putnike namernike. I ponovo me je prožeo onaj osećaj tihe sreće kao i kada sam ovde ušla.
Cele večeri igrali smo se razgovora na nepoznatim jezicima. Teslina je donela svoj udžbenik i svesku iz Engleskog, ja sam izvadila mali putnički srpsko-turski rečnik, a Rabia se prihvatila dvosmernog pantomimičkog prevođenja. Ispričala sam im o svojim planovima za pedalanje kroz Tursku i kuda ću posle nje, otkrila da se nikad nisam udavala i da nemam čudžuke, i čak uspela da im objasnim da se finansiram od izdavanja malog stana u Beogradu i povremenih honorara za članke objavljene u jednom magazinu. Sve ih je zanimalo, ali malo-malo pa su se vraćali na pitanje zašto sam sama. U njihovom poimanju sveta bilo je potpuno neshvatljivo, gotovo nemoguće da žena nema partnera. Nekako su i mogli da prihvate zapadnjačku ludost putovanja biciklom oko sveta, ali biti sam protivilo se svim prirodnim zakonima i ljudskim običajima. To ih je toliko brinulo, a posebno Rabiu, da sam na kraju, radi njenog mira, počela da povlađujem scenariju koji je izmislila za moje srećno pomirenje sa bivšim. Završavao se našim zajedničkim dolaskom kod njih u goste, kada ćemo kampovati u njihovoj bašti. Obećala sam sve, kroz smeh.
Mnogo je teže bilo odbiti ponudu koja je usledila – da spavam u kući umesto u šatoru.
„Napolju je hladno“, rekla je Rabia.
„Imam debelu vreću za spavanje“, odgovorila sam.
„Mračno je, šta ćeš da radiš sama u mraku?“, upitala je zabrinuto.
„Imam čeonu lampu a treba da pišem. Moram sad da opišem sve što se desilo danas, kao i naš susret“, objasnila sam.
To je bila istina, a i zvučalo je kao dovoljno dobar razlog da se povučem. Svakako bi mi više prijalo da spavam u toploj sobi, ali morala bih da je delim sa njima i odreknem se privatnosti. A ona mi je večeras bila neophodna kako bih sabrala utiske nakon prvog dana svog solo pedalanja. Zato sam ustala i pozdravila se sa tim dragim ljudima.
Maman Guzel je tražila da me isprati do šatora. Sačekala sam je dok nađe baterijsku lampu u kuhinji jer se nije pouzdavala u moju čeonu koju sam joj pokazala, pa smo izašle u noć i zimu. Htela sam da požurim, i što pre se uvučem u svoju debelu vreću, ali Rabia je bila spora. Još gore u sobi požalila mi se na problem sa kukovima zbog svoje prekomerne težine. Zato sam usporila, prilagodivši korak prema njenom.
Najzad smo stigle i taman sam pošla da se uvučem u šator, kada me je Rabia pozvala da se okrenem. Neće valjda da mi traži pare za večeru?, pomislila sam u neverici. Kao odgovor, ugledala sam njenu otvorenu šaku a na njoj dva obarena jajeta. Mora da ih je uzela iz kuhinje dok je tražila baterijsku lampu.
„Za noćas, ako ogladniš“, objasnila mi je gestovima.
Posramila sam se, ali ne pred njom, jer ne verujem da je mogla i da nasluti da bih, posle sveg gostoprimstva koje mi je ukazala, pomislila tako ružno o njenim namerama. Stidela sam se pred sobom, zato što ni nakon osam meseci na drumu očito nisam naučila dovoljno o ljudima. Odmah za stidom, kao njegovo naličje i zalog za moje iskupljenje, osetila sam zahvalnost za kakvu nisam verovala da sam sposobna – onu što ishodi pravo iz srca, prema drugom ljudskom biću koje je uspelo da nas dotakne rušeći naše besmislene strahove.
„Hvala, Rabia“, rekla sam, prvi put je oslovivši imenom. „Hvala za sve.“
*
(Originalni blog o ovom susretu nalazi se ovde.)
Podsetila me ova avantura na letovanje kod mame i tate. Naime, oni imaju malu kućicu, na planini u Crnoj Gori i tamo provode leta. Kad god ih Miljan i ja posetimo mi ponesemo šator i spavamo u njemu na livadi. Svako veče kad krenemo u šator ista ubeđivanja, napolju je hladno, pa biće vam neudobno, pa (još milion razloga)… :))
Znači već si krenula da pišeš novu knjigu. Lepo. 🙂 Putopis ovog puta, ili?
Ovde je bilo relativno hladno, mislim ispod 10°C, a to je Mediteran, pa je to njima kao -10°C kod nas 🙂
Šta ispadne 🙂 Šalim se, zamislila sam da bude putopisni roman, ali možda ispadne putopisna knjiga (priča).