Zima ipak pobeđuje

Kroz Fukuoku sam samo projurila. Već je padao mrak, i morala sam da izađem iz gradskog jezgra kako bih negde na periferiji potražila park u kome ću noćas kampovati. Moj GPS je pokazivao da se velika zelena površina nalazi odmah izvan spoljašnjeg prstena autoputa. Većina japanskih gradova ima te kružne zaobilaznice, što, sa drugim saobraćajnicama koje ih presecaju, na mapi izgleda kao paukova mreža.
 
Bilo mi je žao što toliko žurim. Jureći ulicama, nisam imala mnogo prilike da razgledam oko sebe, ali koliko sam uspela da vidim dok sam čekala na semaforima, grad se činio zanimljivim.
 
Ima dosta visokih zgrada, ali ne solitera, već tako — do osam, možda deset spratova. Fasade su uglavnom nove, a mnoge su od cigle, i to one tamnocrvene koja deluje toplo već na prvi pogled. U parteru zgrada smeštene su radnjice i kafei. Ispred ovih potonjih su male bašte ili platoi sa stolovima, a dizajn eksterijera je evropski. Neki odišui francuskim šmekom, dok su drugi preslikani engleski pabovi.
 
Fukuoka je najveća luka na ostrvu Kjušu i glavni japanski port za Južnu Koreju i Kinu. Zbog toga je i sam grad internacionalan, i po arhitekturi, a još više po atmosferi, koju sam samo naslutila. Zaista bih volela da ga malo bolje upoznam. Trebalo bi da se vratim ovde za nekoliko dana, da bih ferijem prešla u Koreju i opet nazad, obnavljajući tako pravo na novih devedeset dana boravka u Japanu. Nadam se da će tada biti prilike da zadržim duže.
 
*
Smestila sam se u parku, iza neke kućice-mauzoleja, tako da budem neprimetna sa staze i dečjeg igrališta. Mesto je na uzvišenju podno kojeg prolazi put, a sa druge strane se nalazi školski teren za bejzbol. Dok čekam da se smrači kako bih postavila šator, slušam završnicu treninga. Trener izvikuje nešto, a ton mu je podstrekački. Za njim, desetine dečačkih glasova, iz puna grla, složno odgovara. Dernjaju se ne štedeći glasne žice. Trener ponavlja onu parolu, ili neku sličnu, a hor dečaka uzvraća još gromoglasnije. Onda trener izgovori nešto kratko, a dečaci zagalame duplo snažnije. No treneru nije dosta, već ih opet podstiče, verovatno tražeći da budu još glasniji, i dečaci se sad već divljački deru.
Očekujem da je to završnica treninga, u svrhu jačanja kolektivnog duha, i da nakon dve-tri parole sledi razlaz. Ali, trener ima drugačije planove. Nastavlja da podstiče male fudbalere, i oni uzvraćaju. To traje dobrih četvrt sata. Već se pitam hoće li ikada prestati. U sebi, nazivam ga raznim imenima. Smela bih se opkladiti da je na televiziji gledao dril američkih marinaca, pa sad umišlja da je to dobra motivaciona metoda i za decu.
 
U Japanu su svi ludil za bejzbolom. Otkako je pre nekoliko godina na Olimpijadi ovdašnji tim pobedio Južnoafrikance, što je bilo svetsko iznenađenje, nacija je poludela za tim sportom. Tereni za američki fudbal podignuti su u svakoj iole većoj varoši, a kad nema škole, krcati su dečačićima u belim helankama koji ustrajno treniraju – dernjajući se iz petinih žila.
 
*
Nagasaki ka kome idem smešten je na rubu jednog od nekoliko poluostrva na Kjušuu. Poluostrvo oblikom podseća na nepravilni prsten, u čijem središtu je Omura zaliv. Do Nagasakije se može doći obalom tog zaliva, unutrašnjom stranom, ili obalom Japanskog mora, sa spoljašnje strane. Ovaj drugi put veoma je dugačak, pošto je obala razuđena, pa biram prvi. Moraću da pređem nekoliko vrhova na oko hiljadu metara visine, pre nego što se ponovo dokopam priobalja.
 
Žalim što ne mogu autoputem, kroz tunele. Zabranjeno je za bicikle. Ne mogu ni nacionalnim putem koji je do Fukuoke imao status magistralnog, a odatle se pretvorio u naplatni, takođe zabranjen za dvotočkaše. Moj GPS me navodi na sporedni put sa tri brojčane oznake. Malo mi je sumnjivo što njime ne prolazi nijedno vozilo. Prema mom dosadašnjem iskustvu, to je skoro sasvim siguran znak da će biti veoma strm i težak. Ali već sam savladala nekoliko prvih kilometara, pa mi se ne vraća. Izguraću nekako.
Na jednom od zavoja upravo se parkira automobil. Unutra je četvoro ljudi, koliko vidim. Svi imaju one bele maske preko noseva i usta. Gledaju me, a kad se primaknem, vozač otvori prozor da bi me bolje videli. Smešni su mi tako ’maskirani’, sa razrogačenim očima i podignutim obrvama. Vidim da su svi stari, preko šezdeset. Podsećaju me na neku pljačkašku družinu iz crtanih filmova, ili na TNT ekipu iz Alana Forda. Mogu samo da pretpostavim kako im neobično delujem u to jutro, dok se teškom mukom uspinjem tim praznim putem. Nasmejem im se, a oni mi klimnu glavama.
 
Nepun kilometar kasnije put se sužava i postaje toliko strm da moram da siđem sa bicikla i da guram. Ne, to nikako ne sluti na dobro. Još par stotina metara, dok otkrijem da je prolaz njime zatvoren. Dalje nećeš moći!, podrugujem se sama sebi, dok se vraćam nazad. Sad mi je jasno zašto su me iz onih kola gledali onako zblanuto.
 
*
Zaobilaznica je duga dvadeset četiri kilometara. Jedno vreme može da se vozi, ali onda usponi postaju previše strmi. Biciklista na trkačem biciklu koji me prestiže i sam je bez daha iako ne nosi nikakav teret, a dvotočkaš mu je težak možda deset kilograma.
Guram, ljuteći se na japanske graditelje puteva koji nikada ne projektuju serpentine. Gunđam, ali stišćem zube i nastavljam. Nemam mnogo izbora.
 
Uspinjem se sa severne strane i zbog toga sam skoro sve vreme u hladovini. Znojim se, a hladno mi je. Planinski vazduh reže. Iza svakog vrha očekujem da je poslednji, da će odatle početi spust. Ali kad stignem do gore, otkrijem da mi predstoji još jedan uspon. Zaglavila sam usred masiva.
 
*
U provaliji ispod mosta, nešto visi preko jedne grane. Pogledam bolje, kad ono — usisivač!
 
Morala sam da to fotografišem. A onda, jedan pogled na ekran GPS-a pre ponovnog polaska, i otkriće da se nalazim na svega dva kolometara od onog mesta gde je put bio zatvoren. Dovoljno da me dotuče.
 
„Do đavola i vaši putevi!“, dreknuh, da se sve potreslo. Ali u toj divljini ionako niko nije mogao da me čuje. Poneko vozilo ako bi prošlo na pola sata.
Iznenada, iznad moje glave nešto je zapištalo. Pogledala sam uvis, do vrha drvenog stuba, gde se nalazila solarna lampa i još nešto što nisam mogla da razaznam. To nešto je sada prodorno pištalo.
 
Nije valjda senzor na glas?! Alarm za prvu pomoć? Osvrćem se oko sebe, ali nigde ničega. I tu, nakon sve muke, počeh da se smejam naglas. Pa požurih da odem odatle pre nego što bi spasioci mogli da dođu po mene.
 
*
Nepun sat pre zalaska sunca, prešla sam poslednji vrh. Barem sam se nadala da je poslednji. Spustila sam se u dolinu reke, iznad koje se nalazi brana. Trebalo bi da tu postoji kamp. Očekivala me je đavloski hladna noć, a u kampu bih možda mogla da spavam u toaletu. U Japanu su javni vecei besprekorno čisti, a unutra bi mi bilo mnogo toplije nego napolju. Mnogi cikloputnici su to radili, pa postoji čak i interna šala da nisi kampovao u Japanu, ako nisi spavao u javnom toaletu.
 
Ali kamp je bio zatvoren, pa sam se vratila nazad do poslednjeg sela da napunim flaše vodom. Odatle sam se spustila do obale skoro presahle reke, i tamo razapela šator.
 
U trci sa mrakom i hladnoćom, pripremila sam večeru i pokusala je na brzinu, jedva dočekavši da se uvučem u svoju debelu vreću. Predviđena je za temperature do minus jedan za žene i minus sedam za muškarce, ali osećaj hladnoće je subjektivan. A ja sam predugo vremena provela u tropima i organizam se odvikao od zime. Bodrila sam sebe prisećajući se u kakvim sam sve uslovima kampovala. Samo se ne treba bojati, jer čovek nije ni svestan šta sve može da izdrži.
 
*
Negde pred svitanje probudila me je jeza. Mora da je bilo oko nule. Prebacila sam perjanu jaknu preko vreće i nastavila da spavam. Kada sam se ponovo probudila, već se bilo razdanilo. Pogledala sam na svoj mini-termometar. U šatoru je bilo nepuna tri stepena. Nije mi se izlazilo iz moje tople vreće napolje. Zimi je sve napor: otići u toalet, obući se, pripremiti doručak i spakovati se za polazak.
Odložila sam sve to dok se ne pojavi sunce, a dotle sam se zabavila na internetu, koji imam preko telefona. Trebalo je da postavim novu objavu na svoj Fejsbuk profil, da napišem gde sam i šta mi se dešava. Veliki broj ljudi se brine za mene, a još je veći broj njih koji samo prate moje putovanje, retko ili nikada ne komentarišući. Znači mi ta podrška, i kad je aktivna i kad je bešćutna; važna mi je na mnogo načina.
 
Ipak, ponekad poželim da naprosto nestanem. Prava avantura počinje onda kad tvoji najbliži poveruju da te nema, da si nestao i da se nikad više nećeš vratiti — otprilike tako glasi misao koju sam jednom pročitala na nekom putničkom forumu. Nisam zapamtila čija je, ali me je snažno pogodila. To je ta sloboda, prava sloboda, kad pokidaš sve veze i niko više ne zna ni da li si živ, dok za one koje srećeš možeš da budeš bilo ko.
 
Ne znam da li bih to mogla. Ali poželim to, čini mi se, sve češće.
 
*
Nešto kasnije, sedim na kamperskoj stolici pred šatorom, leđima okrenuta ka suncu kako bi moje telo upilo što više toplote. Završavam sa jutarnjom kafom i doručkom, i proučavam Guglovu mapu. Ima jedan put koji bi trebalo da se spušta ravno ka obali zaliva. Ako bih se dokopala nje, ne samo što bi mi bilo znatno toplije, nego bih mogla da obnovim i zalihe hrane, kao i da dospem benzin u gorionik. Ostala sam skoro bez ičega, svojom greškom, naravno. Nisam očekivala da će prelazak preko masiva potrajati ceo dan i da ću prenoćiti u divljini. Moraću da nadalje budem spremnija za takva iznenađenja.
 
Ali nakon možda jednog kilometra, preda mnom se ukaza ogromna zgrada nekog supermarketa, sa nadaleko vidljivim oznakama za toalete (u nekom sam mogla da prespavam!), a preko puta, i znak benzinske pumpe. Spas sve vreme nalazio tu, nadomak mog konačišta.
 
Uhvatila sam zalet i skotrljala se punom brzinom do tamo.

Tema ima 5 komenara.

  • Poslala/poslao: Tihi | Objavljeno: 21.11.2016 01:59
    Hajde da ostavim svoj prvi komentar :) Zavidim ti na toj slobodi koju upraznjavas svakodnevno. Mora da je prelep osecaj. Koliko je stepeni preko dana, dok vozis? Puno srece u daljem putovanju i bravo.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.11.2016 02:46
      Izvini na kasnom odgovoru. Dobro dosao :) Danju je sad oko 10, a nocu par iznad nule. Do pre tri dana, na obali je bilo 15-17 danju a nocu 8-10, sto je sasvim prijatno. Ovo je naisai hladni talas. Jutros sam imala meaz :/
  • Poslala/poslao: Tanjicak | Objavljeno: 23.11.2016 00:40
    Sneki ko je tebe upoznao ne zaborvlja te ,a sto se tice nas koji brinu ali te ne gnjave,u pravu si brinu i vole Tanjicak ps zamalo da opsujem kad sam procitala sta ti polo na pamet ljubav je vecna ili ni je ni postojala
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.11.2016 02:52
      Tanjicak, ne psuj, nije lepo :) El si dobila razglednicu na adresu agencije?
  • Poslala/poslao: Tanjicak | Objavljeno: 25.11.2016 20:01
    :-) stigla

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *