Na putu za Kumamoto

*
Tokom noći napolju je smrzlo, ali mi, začudo, nije bilo hladno. Spavala sam u dve vreće – preko zimske sam navukla letnju – ali u nekom trenutku sam se probudila i oslobodila se ove druge. Međutim, pred zoru sam opet morala da je navučem.
Kada sam otvorila šator, okolo je sva trava bila bela. Iznad mog kampa, u poluograđenoj bašti, parkirao se kamionet, koji sinoć nije bio tu. Iza njega, dimilo se od velike vatre koju je vozač i, pretpostavila sam, vlasnik njive zapalio. Odande je dopirala i muzika sa radija – ne preglasna, ali ipak sam razgovetno čula i melodiju i reči pesme.
Htela sam u vece, ali me je taj čovek opazio. Kao da je sve vreme sedeo ispred svoje vatre, slušao muziku i čekao kad će se taj kamper tamo probuditi. A i jeste bilo već dosta kasno – 7.30.
*
Stanovnici Honšua i drugih ostrva kažu da su Kjušani najglasniji i nabrbljiviji od svih Japanaca. Tvrde da bi samo pričali i pričali.
Setila sam se toga kad mi je čovek prišao. Smejao se, otkrivajući gornju vilicu bez nekoliko zuba.
„Hladno, a?“, upitao me je. Obujmio je ramena šakama, stresajući se od jeze.
Potvrdila sam da jeste hladno. Mada, u poređenju sa jučerašnjom temperaturom, i nije toliko. Činilo mi se da je već sad dosta toplije, iako je tek jutro. Nisam mogla da proverim na termometru, pošto se nalazio u šatoru, a bilo bi nepristojno da pođem unutra čim je on prišao, kao da bežim ili nešto.
Čovek me je nešto pitao, ali sam slegnula ramenima. Rekla sam da ne razumem japanski, složivši izraz kao da se izvinjavam. Nije mu smetalo. Pričao je i dalje, neprekidno me zapitkujući. Prošlo je nekoliko trenutaka dok nisam prepoznala reči Amerika i Australija.
„Ne-ne, Srbija“, odgovorila sam.
„Aaaa!“, uzviknuo je kao da tačno zna. „Jedno? Dvoje? Bajk? Bicikl?…“
Imao je mnogo pitanja, a meni se išlo u vece. Jedva sam dočekala da ode, ali se vratio pre nego što sam stigla da to uradim.
Doneo je mapu sveta, koja se nalazila u sklopu neke knjige ili atlasa. Bio ju je otvorio dok mi je prilazio, pokazujući neodređeno na Evropu.
Navikla sam da se ne čudim ničemu, jer me ljudi neprestano iznenađuju, ali ovo me je nasmejalo. U nekoj njivi u brdima iznad Nagasakija seljak mi pokazuje mapu sveta koju je, verovatno, nosio u svom kamionetu.
Tražio je da mu pokažem gde se tačno nalazi ta moja Srbija, a onda se, zadovoljan, povukao.
Mogla sam najzad u toalet.
*
Nešto kasnije, dok sam pripremala kafu i doručak, ponovo se vratio. Sada je nosio kesicu sa bombonama. Otvorio ju je i pružio mi da se polsužim. Mašila sam se da uzmem jednu-dve, ali mi je pokazao da mi daje celu kesicu. No najpre je odvojio za sebe nekoliko bombona, pa je meni pružio ostatak.
„Pošteno“, rekoh, nasmejavši se za sebe.
Pomislila sam kako je to bilo veoma iskreno i smipatično. Sigurno su mu to omiljene bombone.
*
Teško mi je da vozim sa nekoliko slojeva odeće na sebi. Tako sam još sporija nego inače. Ne mogu da izguram skoro ni uz jednu uzbrdicu sa svim tim stvarima na sebi. Zato stajem i skidam višak. Ostavljam samo grejače za stopala u gojzericama, kapu i masku za usta i nos. Čovek preko glave i lica gubi oko 40% telesne toplote, a preko svih ekstemiteta zajedno 10-15%. Gledala sam emisiju u kojoj su naučnici pod skenerima pratili kako se telo hladi kada se sa njega skida odeća. To je bilo još odavno, mnogo godina pre mog puta, ali sam zapamtila.
Kad ponovo nastavim, neuporedivo lakše okrećem pedale, ali mi je sada hladnjikavo. Moram da žustrije vrtim.
*
U Šimabariju čekam feri za Kumamoto. Vožnja oko zaliva potrajala bi dva dana, a polovinu te rute već sam prešla idući u Nagasaki. Čekaonica se nalazi u sastavu Ići no eki. To je naziv za tipična japanska odmorišta koja rade dvadeset četiri sata. U njima se prodaju suveniri i hrana, uglavnom za poklone: to su upakovani sušeni specijaliteti, ili dugotrajne namirnice organskog porekla, potom čajevi i razne poslastice, semenke i semenje… Ničeg konkretnog za pojesti, i ničeg jeftinog. A vreme je ručku, i ja sam gladna. Feri kreće za petnaest minuta, pa nemam vremena da izađem napolje do nekog konvinija. Ukrcavanje samo što nije počelo. Zato kupujem neke krekere i gazirani sok iz automata. Tek koliko da zavaram glad.
*
Jedan belac ulazi u odmorište gurajući pored sebe bicikl sa dve zadnje bisage. Moj Surfi je napolju, pa izostaje ono kolegijalno prepoznavanje turing biciklista. Zato prva oslovljavam stranca, upitavši ga gde ide.
„Kumamoto“, odgovori.
Kažem mu da sam i ja biciklom, i tu očas krene razgovor. On je Francuz, studira u Donghu u Koreji, a sad je na jednonedeljnoj turi biciklom. Ferijem je prešao u Fukuoku, odakle je vozio u Nagasaki, i potom dovde. Trebalo mu je upola manje vremena nego meni. Ali je i upola mlađi.
To mi se čini kao dobar prosek za mene.
*
Gwen, kako je mladiću ime, i ja nismo na istom feriju. Njegov je isplovio deset minuta pre mog, ali je moj stigao otpriliko toliko pre nejgovog. Nisam to znala, a nismo imali ni dogovor da sačekamo jedno drugo, pa sam krenula. Odmakla sam možda kilometar-dva, kada me je stigao, pa smo nastavili zajedno prema gradu.
Pošto je prvi put u Japanu, Gwen je planirao da obiđe zamak u Kumamotou. Pitao me je za moje planove. Po običaju, nisam ih imala. Mislila sam da se provozam po gradu, možda da odem u outdoor prodavnicu zbog nekih delova opreme i onda da nađem neki skrajnuti park, u kome ću kampovati. Ali kada me je upitao da li bih pošla u zamak, sa njim, pristala sam. Rekao mi je da želi da čuje što više o mom putovanju, o Japanu, o svemu…
*
Ispred zamka smo stigli oko četiri. To je ogromno zdanje i sigurno treba sat vremena da se obiđe, a možda i više. Gwen spava u hotelima, i za večeras je rezervisao sobu, ali meni je već bilo vreme da krenem u potragu za odgovarajućim kamp-mestom. Za sat će pasti mrak.
Zato se pozdravljamo, razmenjujemo kontakte i fotografišemo jedno drugo. Gwen me poziva da mu se obavezno javim kad budem pravila turu u Koreji, jer bi želeo da me ugosti, i ja mu obećavam. Zaista drag momak.
*
Biram park u predgrađu, na jednom brdu. Na kraju parka, na samom vrhu, nalazi se informacioni centar. To je drvena građevina sa holom u sredini. Obiđem okolo nekoliko puta, i odlučim se za mesto sa stražnje strane, sa pogledom na golf-terene.
Prihvatih se postavljanja šatora. Najpre pod, pa unutrašnji sloj, pa montiranje šipki… kad začuh: „Kvrc!“
Znam šta je: polomila se šipka, i to noseća, ona koja obrazuje gornji luk. Već nedeljama je bila napukla. Nešto sam imrpovizovala, odlažući čas kada ću to morati da temeljno popravim. Zapravo sam se pribojavala hoću li umeti. Samo jednom sam to radila i bilo je prilično neuspešno. Šator mi je posle te opravke stajao nakrivo i nije mogao da se dorbo utvrdi. Doduše, bio je to neki nekvalitetni model, sa lošim delovima, dok je ovaj sadašnji među pet najboljih u svojoj kategoriji.
Skupljam sve stravi i premeštam se u hol informativnog centra. On je natkriven i zaštićen sa dve strane od vetra, a ima i svetlo. Prihvatam se opravke.
Moram da budem veoma usredsređena. Mala neopreznost, i lastiš koji drži šipke na okupu izleteće, a one će se raspasti. Nemam alat kojim bih porpavila ako se to desi. U tom slučaju, moraću da spavam ovde, samo u vreći. Razmišljam o najgoroj mogućnosti, pripremajući se na loš ishod.Tako mi je lakše, jer onda sve preko toga postane razlog za sreću. Očekivanja mi uvek prave problem, pa nastojim da ih smanjim kad god mogu.
Gladna sam, ali to mora da sačeka.
Majstorišem dugih sat i po. Dva puta sam bila završila, ali se onda ispostavilo da sam nešto previdela, pa sam sve morala da rastavim i počenem ispočetka.
„Samo pažljivo. Pažljivo. Polako…“, ponavljala sam kao mantru.
I na kraju sam uspela. Imam ponovo svoj krov. Razapinjem ga tu, u holu, gde ću biti zaštićena od noćne vlage i vetra. Nakon svega, veoma sam zadovoljna.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *