“Gde ćeš za 1. maj?”
“Gde ćeš na leto?”
“Gde ćeš dalje, sad kad zaradiš dovoljno novca?”

Skoro svakodnevno, ljudi me to pitaju u porukama. Pa evo i javno mojih planova za bližu i dalju budućnost:

Za 1. maj neću nigde. U Kini se praznici slave maksimalno tri dana, a tokom njih, nemoguće je otići ni u običan park od gomile ljudi. O planini ili poseti nekoj kulturno-istorijskoj atrakciji tek nema ni pomena. Vozaću po okolini i pripremati se za predstojeću letnju avanturu.

E a ta avantura, to će biti podvig, čak i veći od mog uspona na Himalaje (5416 mnv) i prelaska pustinje Gobi.

Da li znate šta se naziva Svetim Gralom cikloputnika i uopšte avanturista? Da li ste čuli za M-41 hgw, ili Pamir hajvej, drugi najviši autoput i granični prelaz na svetu? Tamo ‘oću da vozim

Pamirski masiv prostire se između Avganistana, Uzbekistana, Tadžikistana i Kirgizije, a pomenuti ‘autoput’ povezuje gradove Dušanbe u Tadžikistanu i Oš u Kirgiziji, u dužini od 1400 km. Kreće sa nula metara nadmorske visine, a najviši prevoj Ak Baital nalazi se na 4655 mnv. (Poređenja radi, Mon Blan je na visini od 4807 m.)

Nemojte da me pitate zašto baš tamo.  Zato što o Pamiru maštam još od 2008, kada su Jovan Eraković-Jone, Predrag Tripković, Radoslav Milojević-Raca i Nenad Nene Triković izvozili tu rutu, a ja videla fotografije i čula priču. Zato što sam propustila Pamir kada sam 2012. vozila u Kirgiziji: bili su oružani sukobi i hajvej je bio zatvoren. Zato što sam propustila i Karakorum, najviši autoput i granični prelaz na svetu, između Kine i Pakistana, pošto je za potonju zemlju nemoguće dobiti vizu iz inostranstva. Zato što volim planine i pustinje. Ma ne da volim, nego sam prosto luda za pejsažima Centralne Azije, za onim goletima i surovim vrhovima, za uvek vetrovitim planinskim platoima na kojima se putnik oseća kao da je stigao do samog kraja sveta, ili se pak teleportovao na drugu planetu. Mora da sam u nekom od prethodnih života bila pravi nomad, ili možda Džingis Kanov ratnik – jer takvu strast za bestragijama nije moguće drugačije objasniti.

Dakle, voziću Pamir hajvej. Od jula do avgusta. I tražim društvo za tu avanturu, pošto je veliki izazov i uputnije je imati saputnika. A nije baš ni najsigurnija ruta za samu ženu. Ali i ako ga ne nađem, opet ću voziti. Kao da se ne znamo.  (Oglas za kompanjona je ovde.)

Planiram da ta vožnja bude u humanitarne svrhe. Ali otom-potom.

A šta posle leta, i nakon što zaradim dovoljno novca za nastavak mog nomadisanja na dva točka? Ma ko će sad o tome da razmišlja.  Uglavnom, i dalje učim španski sa latinoameričkim izgovorom…

Fotografije, koje sam skinula sa neta, prikazuju nekoliko tipičnih pejsaža duž Pamir hajveja. Čisto da vam zagolicam maštu 🙂