Bekpekovanje, 4. dan

*
Svakim danom otkrivam koliko je Kigrizija lepa zemlja. Ne mogu da se načudim kako sam pre pet godina propustila da njome više pedalam, ne računajući kratku turu koju sam napravila oko Isik Kul jezera. Prisećam se da sam bila bolesna i da su oba planinska prevoja koji su i granični prelazi sa Kinom, gde me je put dalje vodio, već bila zavejana, pa sam odustala od njih i krenula drugim putem. No nije samo moja ruta bila kratka, nego je i moj utisak o toj zemlji ostao površan. Ako mi je neko od drugih putnika i rekao da je Kirgizija fascinantna, da je s punim pravom zovu azijskom Švajcarskom, neuverljivo bih to potvrdila onim svojim iskustvom pedalanja oko jezera. I ne bih ni pomislila da te pohvale nisu tek posledica uspešnih marketinških kampanja da se privuku turisti.

*
Ali nakon otkrića Son-Kula, te svega što sam videla usput, i sama počinjem da delim isto oduševljenje. Njime objašnjavam svoju neplaniranu odluku da ipak posetim Taš Rabat. Na to me je podstaklo taksistino pitanje da li sam već videla to mesto.
Reč je o karavanseraju iz 15. veka, koji je poznat po tome što se nalazi na najvećoj nadmorskoj visini u svetu – 3500 m. To me nije previše privlačilo: nagledala sam se onoliko karavanseraja tokom svog tromesečnog pedalanja kroz Tursku. Jedan manje-više ne znači mi puno. No ono što se do pre samo nekoliko dana činilo preprekom – njegova lokacija uz skoro samu granicu sa Kinom, duboko u planinama – odjedanput je postalo najveća preporuka za njega.
Kirgiške planine?! Put koji vodi do stočarskih jurti na 3500 mnv? Jezero još više u planinama, do kog bih možda mogla i da se popnem?
Bez premišljanja.

*
Dva sata do Narina, u zajedničkom taksiju sa tri Kirgiškinje. Sve tri su skoro moje visine i izrazito krupne i nagojene. Kažu mi da rade u Rusiji, u Ekaterniburgu, a sad su na odmoru, pa su došle kući u posetu. Skoro sve vreme vožnje nešto jedu i glasno mljackaju. Nisam primetila taj manir kod Kirgiza, a ni ostale, zapadnom svetu ružne ili nepristojne manire koji su tipični za Kinu i južnu Aziju. Ovde je to, izgleda, stvar lične kilture, kao i kod nas. Kasnije, kad se zasite, žena iza mene pusti glasno neku kirgišku muziku. Visoki prodorni tonovi nekog žičanog instrumenta, koji ne prijaju nenaviknutom uhu. Posle izvesnog vremena zamolim je da malo utiša ton. Žena se izvini i ugasi muziku.

*
U Narinu, saleću me taksisti za vožnju do Taš Rabata. Nude se po previsokoj ceni od 4000 soma, za oba smera. Odbijam, sve dok jedan mladić od oko trudeset godina ne ponudi upola jeftiniju vožnju od ostalih. Mislim da sam odlično prošla.
Dva sata i u ovim kolima, samo sad bez drugih putnika. Mladić, čije ime ne uspevam da zapamtim, stalno me nešto zapitkuje.
Priupitam i ja njega ponešto. Recimo, za spomenike na ulazu u Narin. S obe strane puta, na brdašcima, dominiraju konjanici na postamentima. Ne morate biti pažljiv posmatrač da biste primetili kako većina kirgiških spomenika prikazuje konjanike. U zemlji u kojoj i danas seoska deca najpre nauče da jašu, pa tek posle prohidaju, to je i očekivano. Dakle, pitam ovog taksistu kome su spomenici posvećeni. A on se nasmeje, slegne ramenima i odgovori kako nema pojma. Ne čudim se tome što neko ko je tu rodjen, ko je tu odrastao i tu i dalje živi, ne zna šta se nalazi na ulazu u njegov grad, već što neko takav radi kao taksista.

U ovoj zemlji, taksisti su kao turistički vodiči – znaju gde se šta nalazi od turističkih atrakcija i rado će vam preporučiti šta da posetite, a bez ikakve lične koristi. Svi do jednog, smatraju da im je zemlja prelepa i da ima mnogo toga da ponudi turistima.
Uskoro otkrivam da je mladiću ovo prva taksi vožnja. I shvatam da je sav pometen, čak nije siguran ni gde bi trebalo da skrene sa glavnog puta za Taš Rabat. A najgore po njega, što u telefonskom razgovoru sa kolegama otkriva kako mi je dao pogrešnu cenu.
Vrpolji se i pokušava da podigne iznos. Na te pokušaje, ja odgovaram neodredjeno sa ‘okej’. Znam da je pogrešio, ali odlažem svoju odluku dok ne stignemo na odredište.

*
Poslednjih petnaest kilometara je makadamski put kroz dolinu reke, omedjenu najpre niskim brdima, koja postupno prelaze u sve oštriji planinski masiv.
Ne znam da li mladić razume moj loš ruski, a ni moje oduševljenje, no moram da glasno izrazim svoj utisak.
“Neverovatno kako je Kirgizija mala zemlja, a utisak je da ima tako velika prostranstva.”
Mladić klima glavom i ništa ne kaže. Ali posle nekoliko trenutaka, neočekivano se nasmeje, pa ponovi moje reči. I još doda:
“Prelepo je, zar ne?”
“Jeste.”
Dalje ćutimo, oboje kao opčinjeni pejsažima oko nas.

*
Sa leve strane puta, bele se skupine jurti. Ali za razliku od onih oko Son-Kula, ovo su sve gesthausi. Prolazimo nekoliko takvih postaja, dok najzad, sa desne strane, ne ugledamo neveliko kameno zdanje karavanseraja.
Oko njega je gužva, a parking ispred zakrčen je automobilima i minibusima. Odozgo, iz jedne skupine jurti, čuje se i muzika, a dimi se i roštilj. Nedelja je, pa pretpostavljam da je veliki broj Kirgiza iz okolnih mesta došao ovde na izlet.
Pitam mladića da li je ikad posetio ovo mesto, a on odgovara da nije: nije ga zanimalo.
“Trebalo bi da te zanima, to je istorija tvog naroda, nešto na šta možeš da budeš ponosan”, kažem mu.
On se osmehne i promrmlja nešto u stilu da će sad to uraditi, kad je već tu.

*
Dok iznosi moje stvari iz prtljažnika, ponovo započinje priču o ceni vožnje. Sasvim se snuždio na pomisao da ću čvrsto ostati pri dogovorenom. Ne navaljuje, već više molećivim glasom, koji prati onaj isti pogubljeni pogled, objašnjava kako je to malo i kako se prevario jer mu je to prva vožnja.
Ima nečeg potresnog u tom njegovom načinu. Ne glumi. Kao da u sebi krije neku tugaljivu priču, možda o svojoj porodici, možda o nekom dugu… Žao mi je da bude oštećen zbog svog neiskustva. Nemam sumnje da će, čim se malo osloni na svoje noge, postati poput svojih kolega – grabežljivi prevarant neupućenih turista. Ali u ovom času, ne želim da ja budem ta koja je njega prevarila. Zato mu pružam još jednu novčanicu i obećavam doplatu kad bude došao po mene za dva dana.
“Sve ukupno tri hiljade soma?”, pita me, da bismo izbegli novi nesporazum.
“Da, kad dodjes po mene za dva dana, dobiješ jos hiljadu. Ukupno tri.”
Mladićevo lice se primetno ozari. Žustro mi pruži ruku, govoreći: “Dogovoreno”.
Ta hiljada njemu očito znači mnogo više nego meni.

*
Penjem se do poslednje skupine jurti, jer želim da budem dalje od gužve i buke. Tamo, u uvali iza njih, desetine šatora. Pitam jednog šofera minibusa koji je parkiran nedaleko odatle o tim kamperima, te saznajem da su to nemački studenti u organizovanoj turističkoj poseti Kirgiziji.
Nalazim mesto dalje od njih, uz reku. Trebalo bi da požurim sa postavljanjem šatora, jer se čini kao sa će se vreme pogoršati. Ali ne mogu da prestanem sa fotografisanjem. Ovo mesto ovde lepše je i od Son-Kula: planine sa svih strana, reka koja huči dovoljno tiho da ne narušava koncentraciju, a opet dovoljno glasno da zagluši neprirodne zvukove džipova i dreku pripitih turista, te misteriozni karavanseraj, čije ću istraživanje ostaviti za sutra, kad se gužva raščisti. Do tada, postaviću svoj šator, pripremiti kasni ručak, pa ću izneti podlogu na travu, napraviti uzglavlje i ugodno se namestiti da čitam knjigu.
Zvuči neobično za nekog ko je skoro neprekidno na putovanju, ali već dugo maštam baš o takvom odmoru.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *