Author: snezana

Svaka skulptura predstavljala je jednu osobu, i to obično uglednika, poput šamana, poglavice plemena i tome slično. Klesane su još za njihovog života i postavljane su uspravno, lica okrenutog ka Istoku i Suncu. Kad bi osoba za koju su pravljene preminula, bila bi sahranjena u grobnicu iza statue, a ova je potom polagana na leđa, kao poklopac. U celoj regiji nađeno je oko 530 monolita. Mene neodoljivo podsećaju na bosanske stećke, pa pronalazim na Guglu fotografije tih kamenih spomenika-grobnica, te ih pokazujem vodiču. Elvecio je iznenađen slićnošću između njih, a Serđo tvrdi da i u Meksiku postoje skoro identične figure. Nije teško zamisliti da su ljudi na različitim krajevima sveta, stigavši do istovetnog stepena razvoja, razmišljali i stvarali na sličan način. A možda su postojali i kontakti između različitih civilizacija, čak i na različitim kontinentima, o čemu mi ništa ne znamo.

Izašla sam na Google Maps i proverila – zaista se tako zvala 80 kilometara duga deonica rute 10, od Sibundoja do Mokoa. Ukucala sam u Google „Trampolina de la Muerte“ i mrežna sveznalica spremno je izbacila nekoliko sinonimnih naziva: Trampolín del Diablo (Đavolja trampolina), Adiós mi vida (Zbogom, moj živote), a put je ponekad nazivan i najdužom grobnicom na svetu zbog čestih udesa i velikog broja mrtvih u njima. Preko pet stotina ljudi poginulo je na Trampolini od vremena njene gradnje, 1930. Razlozi su brojni: uzani put na kojem se vozila teško mimoilaze, a ako je reč o teškašima, onda nema mesta ni za mimoilaženje sa biciklom; brojni vodopadi duž puta koji se u kišnoj sezoni (a ona traje šest meseci godišnje) pretvaraju u nabujale reke koje se izlivaju direktno na put, takvom silinom da povlače i najteže šlepere u ambis; odroni koji zatrpavaju put odozgo ili ga odozdo urušavaju; neprozirna magla koja je česta kako na Andima, tako i u Amazoniji – a Trampolina vodi duž granice ovih geografskih regija…  

   

   

Nikad nisam imala priliku da se zaista i oprobam u takvom načinu života. Sve dok se nisam našla potpuno sama u ovoj nepoznatoj zemlji, na vrhu neke planine, bez struje i vode, često bez neta kao jedinog kontakta sa svetom, u nedovršenoj kući u kojoj nema ničega i bez žive duše u okruženju od nekoliko kilometara. To je zaista avantura.Da li sam se bojala? Nisam. Da li mi je bilo neobično? Jeste. Da li bih mogla ovako da živim u nekoj sličnoj nedođiji, kao što sam nekad maštala? I dalje ne znam. Ali sećam se kada sam 2011, sa mojim tadašnjim saputnikom i partnerom gostovala u emisiji kod Mire Adanje Polak, ona me je pitala da li bih mogla da zamislim da putujem sama oko sveta. Moj odgovor bio je odlučno: "Neee, nikad to ne bih mogla!" A evo me već deset godina kako to radim bez problema.Tako je i u vezi sa mojim pomenutim snom o životu na planini, a tako je i sa svim drugim snovima. Mi zapravo i ne znamo šta sve možemo dok ne pokušamo ili dok se u tome ne nađemo.