Biti mlad i slobodan u Turskoj

[title size=”2″]Sivas[/title]
(dešava se između 5. i 7. aprila, ali sam napisala sa malim zakašnjenjem)
Otkakao sam u Turskoj, mnogo puta čula sam da mladi ovde ne izlaze uveče kao u zapadnim zemljama. Bilo da su naklonjeni konzervativnoj struji, bilo da su liberali, tradicija i sredina propisuju im da budu kod kuće kad padne noć. Izuzetak su veliki gradovi poput Istanbula ili Ankare, kao i tursitička mesta, no ova samo tokom sezone.
Kako se onda provode, kako se druže, kako upoznaju nove prijatelje, simpatije, partnere? Imala sam mnoga pitanja, ali odgovori koje sam dobijala nikako nisu mogli da mi predoče kako to na stvari izgleda. A onda, zahvaljujući mom domaćinu preko Kauč Surfing liste Ersenu iz Sivasa, ukazala mi se odlična prilika da vidim kako se udarnim danima vikenda provodi prosečan mladi čovek u Turskoj.
[title size=”3″]Petak veče[/title]
Došla sam u petak u ranim popodnevnim satima, pustila poruku Ersenu i on je za pola sata stigao svojim malim Suzukijem do mesta gde sam ga čekala. Visok, zgodnjikav i simpatičan dvadesetosmogodišnjak u pratnji oniže devojke sa modernom frizurom, u uskoj majici i u šortcu.
Turska je zemlja kontrasta, reći će mi Ersen kasnije u razgovoru, samo potvrđujući ono što sam i sama odavno primetila: u istom gradiću, nekad i u selima, u istoj ulici, može se videti devojka pokrivena maramom, u dugačkom mantilu-haljini, što se idući na istok pretvara u monašku mantiju, a nasuprot njoj devojka u mini suknji ili streč farmerkama, sa sveže stilizovanom frizurom, na visokim potpeticama.
Ezgi, kako je ime Ersenovoj prijateljici, ima dvadeset dve godine i studira na univerzitetu na kome je on asistent za hemijsku grupu predmeta. Izgleda mnogo mlađe od svojih godina, zbog čega sam pomislila da je srednjoškolka kada smo, vozeći se do Ersenovog stana, zastali da bi ona izašla i sačekala autobus “do škole”, kako je rekao. I dodao je da će nam se pridružiti kasnije, što je meni bio siguran znak da mu je ona devojka. Petak veče planirali su da provedu gledajući filmove na njegovom laptopu (ja sam otišla da spavam), što nimalo ne bi bilo neobično da negde oko dva-tri sata, kada sam krenula do toaleta, nisam videla Ersena u fotelji u dnevnom boravku gde je zaspao — sam. Sutradan će mi objasniti da su njih dvoje samo drugovi.
[title size=”3″]Subota[/title]
Nakon časa tanga, na kome je Ezgi Ersenova partnerka, upoznajem još nekoliko njegovih prijatelja: kolegu asistenta Burdaka i još dve studentkinje, Bejzu i Dilaru. Svi su se okupili na metineu u kafeteriji tipa Starbuksa. Iako intelektualci, iako mladi, niko ne govori engleski izuzev Ersena. Zbog toga on izigrava prevodioca uspešno balansirajući između uključivanja mene u društvo i razgovora sa ostalima, prvenstveno sa mladim koleginicama.
Jer Ersen je, očito, slobodan. A sem što izgleda dopadljivo i što je na svoj način šarmantan, dobro je situiran i veoma perspektivan. Tako imam priliku da prisustvujem tihoj ‘borbi’ između Ezgi i Dilare za njegovu naklonost, dok je Bejza po strani, budući da ima četvorogodišnju ćerku i da je, kako ću kasnije saznati, najbolja Dilarina prijateljica.
Ezgi mi se od prve nije dopala previše, jer sve na njoj deluje pomalo lažno i prenaglašeno: osmeh koji namešta kada se nekome obrati, pokreti, unjkav glas. Kada saznam da je iz Ankare došla u Sivas da bi studirala, ne mogu a da se ne zapitam zašto je prestonicu zamenila jednim ipak provincijskim gradićem. Jer iako su u Turskoj mnogi gradovi univerzitetski, znatna je razlika u kvalitetu škola u prestonici i milionskim gradovima kao što su Istanbul, Izmir, Adana, u odnosu na gradiće od nekoliko stotina hiljada stanovnika, poput ovog.
Za razliku od nje, Dilara od prve ima moju naklonost. Pre je lepuškasta nego lepa, ali zrači prirodnošću i samouverenošću. Njena garderoba je ležerna: farmerke, džemper koji otkriva ramena, ispod koga ima majicu na bretele. Tokom razgovora, saznajem da je izuzetno dobar student i da planira univerzitetsku karijeru. Kako vreme u njihovom društvu odmiče, tako njena ličnost zauzima sve više prostora za stolom. Čini mi se da i Ersen prvi put ima priliku da malo duže i opuštenije priča sa njom, jer se njegova pažnja polako premešta sa slatke Ezgi na zanimljivu Dilaru. Prva čini veliku grešku time što odlazi na neku zabavu (tek je pet ili šest poslepodne), što Ersen, još uvek nedovoljno zagrejan za drugu devojku, komentariše rečima da Ezgi jednu žurku zamenjuje drugom.
Nedugo potom, prihvatamo njegov predlog da krenemo. Pretpostavljam da je pametna Dilara iskoristila moje prisustvo kao povod da predloži posetu džamiji na brdu nedaleko od grada, s kojeg se pruža odličan pogled. Njena prijateljica Bejza i ona rođene su u Sivasu, za razliku od Ersena koji je iz Antakije došao ovde pre nekoliko godina, kada je dobio zaposlenje na katedri. Iako mi se Sivas čini prilično ružnim gradićem, gledan s tog brda, deluje čak veoma romantićno, što priznaje i Ersen, koji deli moje nedopadanje.
Na brdu se nalazi i staro groblje, gde su pohranjeni Dilarini baka i deka, pa u povratku zastajemo da bi ona očitala molitvu pored groba. Ersen je zbunjen šta mu je činiti, pa mu pomažem sugestijom da ipak izađe iz kola a Dilara će mu, ukoliko želi da ostane sama, to sigurno reći. I čini se da je savet bio dobar, jer sam uhvatila zahvalni pogled koji mu je uputila.
Mrak se već spušta kad se vraćamo u grad. To je odlično vreme za šetnju glavnom ulicom. U Sivasu nema pešačke zone, ali jedine dve velike ulce pretvaraju se uveče u korzo: svi mladi izađu da prošetaju, da posede u nekom kafeu ili restoranu, ili da odstoje pored nekog izloga.
Sada Ersen koristi moje prisustvo i poziva nas na turski specijalitet “či kofte” (cis kofte). One se pripremaju od “brata pirinču” (proso?), a služe se sa testom (poput slane palačinke) i mnogo zelenila. (Turci obožavaju da u tanjirima imaju puno zelenog povrća i salate.) Uz ći kofte, pije se jogurt (ayran) ili šalgam (salgam), sok od cvekle koji je fermentirao. Sve to, naravno, treba zaljutiti što paprenijim papričicama i začinima.
Ersen voli da jede. A voli i Dilara. Sve više, pričaju njih dvoje između sebe, a Durak i Bejza za sebe. Ja pak jedem, ćutim i posmatram. Kako vreme odmiče, tako se Dilara otkriva kao snažna ličnost sa izgrađenim stavom o čemu god da se povede priča. Zaista je zanilmljiva. A to, očigledno, misli i Ersen.
Nakon ći kofti, opet šetamo gradom, a potom Durak odlazi u kupovinu namernica. Ersenovim kolima odvozimo se do bloka zgrada u takozvanom Univerzitetskom naselju, gde žive oba momka. Subotu veče provešće u Durakovom stanu, na sedeljci. Pozivaju i mene, ali očekivano odbijam — ako je deset sati uveče vreme kada se truska omladina povlači u stanove, meni je to vreme za spavanje.
[title size=”3″]Nedelja[/title]
Nakon jutarnjih vežbi na fakultetu, na otvorenom univerzitetu, Ersen i ja sedimo u kuhinji i pričamo o konzervativnoj struji u Turskoj. Slučajno, njoj pripada Dilarina porodica te i ona. Ali, objašnjava mi Ersen, postoje islamski konzervativci i nacionalistički konzervativci — Dilara pripada potonjima što je neuporedivo bolje, jer bi u prvom slučaju pokrivala glavu i sigurno ne bi provela veče u stanu nekog muškarca, makar on bio i asistent na njenom fakultetu. Ovako, njen konzervatizam se svodi na duboko uvažavanje svega turskog i poštovanje nacionalnog identiteta. A Turci su imali veliku i važnu istoriju i pre primanja islama, podseća me Ersen. Naravno, sa svime se slažem, dodajući svoje najbolje mišljenje o ličnosti mlade konzervativke. Jer, izgleda da se moj domaćin već zaljubio ili je na najboljem putu da mu se to desi.
Popodne se slučajno seti da se Dilara ponudila da mi pokaže grad, ukoliko me zanima i ukoliko ništa nisam planirala. On će me samo odvesti do nje, potom će otići da se vidi s nekim prijatejem, a kada završimo s obilskom, doći će po mene da me vrati kući. Pa, imala sam malo drugačiju ideju o nedeljnom popodnevu, posebno s obzirom na to da ujutru odlazim a da me je uhvatila veoma jaka prehlada te sam čak i glas izgubila, no menjam nameru i pristajem zbog njene ljubaznosti i prilike da njih dvoje opet budu skupa. Dakle, idemo.
Nakon punog sata Ersenovih priprema u kupatilu, dovozimo se ispred Dilarine zgrade. Pravim se da ne primećujem kako on crveni a ona se bezrazložno smeljulji dok se vozimo čitavih pet stotina metara dalje, na tvrđavu u centru, gde nas Ersen teška srca ostavlja. I gle čuda: čim on ode, a Dilara počne da govori engleski.
Iznenađena sam. Zar se toliko stidi pred njim?
Pa, da. Problem je to što nema priliku da vežba i priča s nekim.
Maska jake devojke topi se kao od voska. Ah, zaboravila sam kako je biti mlad i nesiguran. A ova devojka mogla bi komotno da bude moja ćerka.
Kažem joj to. I dodajem da mi se izuzetno dopada jer je svoja i jaka. Jer je posebna. Jer nije tipična turska devojka koja završava svoje školovanje i prestaje s daljim obrazovanjem zato što joj je vreme da se uda i rađa decu.
Dirnula sam je. Potvrđuje da želi univerzitetsku karijeru, ali se boji kako će nastaviti studije pošto se za poziciju koja je zanima traži znanje stručnog engleskog; to znači da može da prevodi naučne tekstove iz hemije.
Gutam knedlu umesto nje. Ali kažem: možeš ti to. Nemoj da odustaješ pre nego što si i pokušala. Imaš godinu dana da savladaš jezik. Uzmi privatne časove. Traži pomoć Ersena…
Bodrim je i Dilara obećava meni, obećava sebi, da neće odustati. I ja joj verujem.
Bilo je to blic zbližavanje. Sada možemo da krenemo u obilazak znamenitosti u Sivasu.
Radi toga, pridružuje nam se Dilarina prijateljica, srednjoškolka Ajše, koja nam obema, jer ni Dilara tamo nikada ranije nije bila, pokazuje restauriranu tursku kuću — muzej iz prve polovine devetnaestog veka. Sve u njoj prosto mami posetioca da se prepusti mašti i vrati u prošlost zamišljajući kako je izgledalo ovde živeti. Tako nas tri najpre posedamo u devojačkui sobu da divanimo, potom u sobu za prijem gostiju, pa se majemo po kuhinji i zagledamo ibrike i posuđe, zatim virnemo u momačku sobu, onda u sobu za decu i njihove majke… I ko zna koliko bismo nas tri tako mogle, ali naišla je neka uvažena turska delegacija pa nas je čuvar zamolio da završimo sa obilaskom.
Kuda dalje?
Da vidim Gok medresu s dva minareta koja je građena po principu ključa: ako se izvuče samo jedan cigla, čitavo zdanje će se srušiti. I da nisam izgubila glas, sada bih zanemela pred ornamentima na ovim kulama. Plavetnilo kamena kojim su ukrašene plavlje je od vedrog neba, pa je drugi, nezvanični naziv ove medrese “nebeskoplava škola”. Izgrađena je u poslednjoj trećini trinaestog veka, po nacrtu čuvenog seldžučkog arhitetkte, velikog vezira Sahipa Ate, istog onog koji je u Konji projektovao Mevlana kompleks. Teško je odvojiti pogled od minareta čiji vrhovi paraju nebo gubeći se negde gore, u visinama.
Devojke me pitaju da posetimo još jednu staru tursku kuću, a pre toga da obiđemo nekolike džamije, ali odbijam. Kada su mi utisci o viđenom toliko snažni poput današnjih, više ne mogu da primim nijedan novi pre nego što se ovi prethodni ne slegnu. Objašnjavam im da ja mesecima, skoro svakoga dana imam priliku da vidim nešto novo, da posetim neku znamenitost i divim se ljudskih ruku delima, da upoznam i naučim ponešto o istoriji različitih naroda i kultura. I ako bih neprestano primala nove, snažne utiske, zatrpavajući se njima, ubrzo bih osetila da sam poput Dilarinih laboratorisjkih rastvora u kojima ima svega previše — prezasićena.
Razumele su me zbog, verujem, slikovite asocijacije. Dogovaramo se da još malo prošetamo gradom, te da potom pozovemo Ersena da me vozi kući.
Ali ponovni susret ovo dvoje nikako nije mogao da prođe tek tako, u par minuta. Ersen je predložio da svratimo.
I opet slično kao sinoć, nastavlja se priča i smeh mladih koji se dopadaju jedno drugome, dok Ajše i ja nastojimo da budemo što neprimetnije. I tako sat i po, dva, a onda je konačno vreme za rastanak. Opraštam se sa Dilarom, poželevši joj zaista sve najbolje i moleći je da ne odustaje od svojih želja zbog prepreka koje su neminovne. Ponavljam joj da je posebna i da je njen život samo u njenim rukama — da nikada to ne zaboravi. I devojčica mi obećava da će ostati jaka, da će se boriti za svoje snove. Obema, suze zablistaju u očima.

A Ersen? Ersen koristi situaciju i to što će za par dana ugostiti jednog Engleza preko Kauč Surfing liste, da pozove Dilaru da i njemu bude vodič po gradu, što će njoj pak biti odlična prilika da vežba engleski. Bravo, Ersene, čestitam mu u sebi, srećna zbog njih dvoje. Za ova dva i po dana prirasli su mi za srce.
A dotle… Ersen me odvozi u stan i nedeljno veče provodimo svako u svojoj sobi: ja pripremajući se za odlazak ujutru, a on gledajući televiziju i odmarajući se nakon ispunjenog vikenda.
Možda mladima na Zapadu i ne deluje toliko zabavno, ali meni se čini da zapravo i ne postoji suštinska razlika — nema alkohola i ostajanja napolju do sitnih jutarnjih sati, ali sve ostalo potpuno je identično. Jer mladost uvek nađe puta i načina za sebe.
 
 

Tema ima 5 komenara.

  • Poslala/poslao: Charolija | Objavljeno: 16.04.2012 13:24
    Čitam i sećam se kako smo prošle godine imali iznenadnog nepoznatog gosta iz Turske i razmišljam koliko je on bio začuđen i zbunjen posmatrajući našu porodicu. :) http://www.charolija.com/svasta-nesto/da-pocnem-videcemo-sta-dalje/ Sećam se da je pričao o tome kako "...u Turskoj ČAK postoje devojke koje izlaze i piju pivo, a onda kada dođe vreme udaju se kao da ništa nije bilo". :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 18.04.2012 09:06
      Procitala sam tekst o vasem gostu. Ovo je toliko tacnbo: 'ali što moramo da pričamo kada je i osmeh dovoljan'. Kako je zivot cudan sa svim tim susretima i slucajnostima koje verovatno nisu samo slucajnosti. Mnogo lep ı topao tekst, bas mi je puno srce sto te 'znam' i sto si ugostila nekog Turcina -- kao da si unapred 'vratila' deo ovog gostoprimstva koje se meni ovde desava skoro svaki dan vec tri meseca. Hvala! :)
  • Poslala/poslao: Mix | Objavljeno: 20.04.2012 01:39
    Navodadžiko x) Vidim da ćeš dobiti pozivnicu na svadbu, biće nezgodno ako u to doba budeš u Tasmaniji ili tako negde ;)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 20.04.2012 09:00
      Šta ću kad volim da se ljudi vole :)
  • Poslala/poslao: Miško | Objavljeno: 03.09.2016 08:56
    Lep,topao tekst mi je ulepšao jutro,a sasvim slučajno sam došao do njega.Čitam knjigu "Orhanovo nasleđe" i želeći da znam nešto više o sadašnjem Sivašu nađem i to. Kada bolje upoznamo druge i drugačije pronalazimo mnogo sličnosti iako smo različiti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *