Frankfurt

*
Pokušaj rekonstrukcije spleta okolnosti zbog kojih sam propustila let za Frankfurt čini mi se previše komplikovanim, a i nesvrhovitim. Za priču je bitno to da sam svoju grešku shvatila u gradskom autobusu negde na periferiji Beograda, nakon čega sam odjurila u stan da pokupim — srećom spakovani — ruksak i onda opet trkom na staru Železničku stanicu odakle je kretao kombi koji sam u međuvremenu našla preko Bla-Bla cara. Ako se ne računa propali novac za avio-kartu, ovaj prevoz činio se čak i boljim: kombi je bio grdosija sa kožnim komfornim sedištima kao u biznis klasi, stočićima ispred njih i ogromnim prostorom za noge. U tom paketu išao je i vozač koji je vozio kao na reli trkama, mada je van toga bio sasvim podnošljivog ponašanja – što znači da putnike nije maltertirao preglasnom treš muzikom, da je pravio česte pauze i stajao svaki put kada bi ga neko zamolio. A nas, tih putnika, bio je promenljiv broj, pošto nas je skupljao i sejao duž rute, kako je kome odgovaralo. No četverac koji se ustanovio kao ekipa činili smo jedan Nemac, Beograđanka Tamara, Šapčanin Miroslav i ja. Prvi je krenuo svojoj kući u Minhen, na odmor od posla konsalting menadžera u nekoj privatnoj firmi u Beogradu, mlada studentkinja ekonomije upravo je dobila nemačku stipendiju za master u Frankfurtu, a momak koji se ukrcao poslednji, u sitne noćne sate, išao je po ko zna koji put na baušetlu, sa ko zna kojim po redu „opranim“ pasošem.
 
Prvo dvoje pokazali su se kao ona vrsta prijatnih sagovornika sa kojima se neosetno prekrati dugo vreme puta, bez obaveze da se to novouspostavljeno poznanstvo kasnije održi. Miroslav je pak odudarao. Nosio je na licu šarmantni osmeh lepo vaspitanog mangupa koji donosi nevolju. Lik za priču. Jedan od onih čija se sudbina nije mogla predvideti dok se ne krene za njim. A to bi već bila previsoka cena na koju će pristati samo neko čisto devojačko srce. Nikog nije previše iznenadilo to što su ga granični policajci zaustavili na izlasku iz Minhena. Nemac sa očima prodornijim od skenera pogledao je u pasoš, pa u bauštelca, i nepogrešivo znao da ovaj nešto krije. I verovatno ne samo radničko odelo u ruksaku, koji je snalažljivi momak odmah zaveštao Tamari, ugrabivši da joj kaže da to ponese sa sobom u Frankfurt a on će je već naći. Dokaz njegovog ilegalnog rada. I ko zna čega još. Uglavnom, tu je bio kraj njegove vožnje.
 
*
Moj dolazak organizovala je Kulturna mreža , zapravo njen osnivač i spiritus muvens Anton Ećimović. Ne znam kako smo se tačno upoznali, ali Anton je negde čuo za mene, pronašao me na Fejsbuku i pozvao me u Frankfurt. Rekao mi je da balkanska kulturna scena u tom gradu skoro i ne postoji i da je, nažalost, tačan stereotip o ovdašnjim gastarbajterima koji traže samo hleba i igara, ili dobru zaradu i Cecu u gostima. Ali da on i drugari pokušavaju da nešto promene. Pozivaju glumce, stend-up komičare, a evo sada i putopisce. I sve to rade iz ljubavi, volonterski. Narednih dana mnogo puta ću se prisetiti one lekcije iz Uvoda u filozofiju, o tome kako želja za duhovnom nadogradnjom dolazi tek kada se obezbede osnovne životne potrebe. Naši dobrostojeći ljudi u Frankfurtu, koji su se već izborili za solidne poslove ili pokrenuli sopstvene, i koji su sada željni kvalitetnih sadržaja. Nasuprot onim drugim našima u pečalbi. Kao i kod kuće, uostalom.
Uz Antona, kao njegovi glavni pomoćnici a moji domaćini, narednih dva i po dana najviše ću se družiti sa Magdalenom, njegovom sestrom kod koje ću biti smeštena, i Momirom, mojim prijateljem još „iz prethodnog života“, kako volim da zovem period pre polaska na Put. Pre desetak godina Momir je bio moj potencijalni saputnik za kotrljanje oko sveta. Ali tokom jedne naše lagane vožnje, usred priče o mogućem zajedničkom putovanju, pao je sa bicikla i polomio ruku. Shvatili smo to kao očigledan znak. Desetak godina kasnije, srećemo se u Frankfurtu, oboje živeći neke svoje nove živote. Srećnije živote koje smo sami izabrali.
 
Priča. Hrana i piće. Obilsaci. Smeštaj. Hrana i piće. Priča. Hrana… – našla sam se u začaranom krugu balkanskog gostoljublja.
 
*
Sutradan je petak, radni dan, čime se jedino može objasniti to da nisam u pratnji nekog od mojih domaćina, već da sama krećem u obilazak Frankfurta. Vreme je loše, pada kiša, ali nekako ukoso i gusto, tako da ne pomažu ni kabanica ni kišobran. S Momirom ću se posle složiti oko te neobičnosti frankfurtse kiše, od koje se nikako ne može zaštititi.
 
Tako mokra obilazim „must see“ mesta: Rimski trg, Most katanaca, Saksenhauzen.
 
Grad je čist, fasade održavane, a ljudi ljubazni. U prolazu se pozdravljaju sa „Halo!“ iako se ne poznaju. I mene pozdravljaju, iako sam jedna od stotina turista koje sreću svakog dana. Stari ljudi sede u pekarama, jedu kolače i piju kafu. Dobre vibracije su u vazduhu.
 
U Frankfurtu živi više od pedeset procenata stranaca. Internacionalni grad. Do devedesetih je negovao intelektualni imidž, privlačeći visokoobrazovane ljude sa svih strana. Sada ima puno radnika bez obrazovanja, emigranata. Nemci neće da rade loše poslove. Turci hoće. I Sirijci. I Poljaci. Bosanci. Srbi. Hrvati. Makedonci… svi koji moraju.
 
Kad negde uđete, kažete „Guten tag“ i „Dobar dan“, jer neko od zaposlenih sigurno govori „naški“.
 
*
Sumnjičava sam po pitanju odziva publike za moju tribinu. Možda interesovanje i postoji, ali ljudi su nepovezani. Anton je izreklamirao događaj na Fejsbuku i drugim dostupnim kanalima, ali u Frankfurtu nema onog kritičnog jezgra, stalnih posetilaca ovakvih dešavanja. Kulturna mreža to pokušava da promeni.
 
Događaj je zakazan za pola osam, ali u kafeu gde se održava skupilo se tek nekoliko ljudi. Pričaju nemački, što me dodatno obeshrabruje.
 
„A šta misliš na kom jeziku razgovaraju moji Marko i Filip kad se nađu sa društvom?“, pita me Magdalena. Njeni sinovi su rođeni ovde, ali pričaju odlično i srpski, što je najviše njena zasluga. 
 
„Između sebe?“, pitam i dalje sumnjičava.
 
„Naravno. Završili su škole na nemačkom, njima je to prvi jezik.“
 
Priznajem da ima logike.
 
Ali je ne nalazim u Antonovoj tvrdnji da će ljudi doći sa pola sata ili sat zakašnjenja. Što mi i Momir potvrđuje.
 
Nema mi druge nego da čekam.
 
*
Tridesetak posetilaca, mahom mlađih ljudi. Slušaju me pažljivo, u takvoj tišini kakvu bi poželeo i najkritičniji nastavnik. To mi je takođe bila jedna od briga – u kafeima se priča, što govornika dekoncentriše čak i kad ima mikrofon. Ali ljudi ne samo što su potpuno tihi, već slušaju sa onom pažnjom sa kojom deca upijaju bajke pred spavanje. Tridesetak pari očiju gladnih priče. Lica željna kulturnog sadržaja na maternjem jeziku koji savršeno dobro razumeju.
 
I sve ih zanima. Ne znaju šta bi me pre pitali i o čemu bi radije slušali.
 
A ja bih mogla da poletim od sreće. Izvlačim sećanja iz zaborava, anegdote koje nikada nisam pričala, pa se zajedno smejemo, uzdišemo sa olakšanjem, čudimo se.
 
Potom potpisujem knjige, ostajući sa skoro svakim ponaosob u priči. Koliko različitih sudbina, ništa manje zanimljivih od moje. Ljudi-borci koji se nisu pomirili sa životom kojim nisu bili zadovoljni, već su rešili da naprave novi. I u tome istrajavaju, uprkos svemu.
 
Sličan se sličnom raduje – kako bi rekli stari. Naši stari.
 
*
Ovde je rođen Gete. Njegovu kuću nisam obišla prvog dana samo zbog toga što je i Magadalena želela da pođe sa mnom. Tako sam sačekala subotu.
 
Na ulazu radi Vojka iz Negotina. Pitam je da li ima neke veze sa književnošću i umetnošću, a ona negira. Došla je ovde pre desetak godina, sa završenom srednjom ekonomskom školom. Zanimljivo joj je na poslu jer sreće razne ljude, a i nije joj naporno.
 
Neizbežno, pitam se da li bih tu radila – u muzeju, u Frankfurtu, u Nemačkoj. Zapravo sam se to zapitala još prve večeri. Za dva-tri meseca koliko sam privremeno u Srbiji shvatila sam da mi se ne ostaje u zemlji. I da ne putujem, ne bih ostala. Verovatno ne bih. Ali ne bih došla ni ovde. Dva i po dana jeste prekratko vreme za bilo kakav zaključak, ali sebe naprosto ne vidim u Srbiji. A mislim ni u Evropi.
 
U jednom od razgovora sa Momirom rekla sam mu kako volim da se osećam kao stranac u nekoj zemlji. Mada mi sve češće misao pobegne ka domu. To je večita raspolućenost svih koji su otišli, ili će otići, ili su se vratili, pa nisu ni tamo ni ovde, barem to nisu potpuno kao što bi bili da nikad nikuda nisu ni kretali. A opet, dok ne kreneš, ne možeš ni znati gde ti je mesto, niti možeš naći ono što tražiš.
 
*
Gete je lepo crtao. Učio je da svira na klaviru na kome je svaka dirka nosila neko ime, pošto je njegov učitelj muzike smatrao da se tako lakše pamte. Bio je blizak sa svojom sestrom, koja je, neuobičajeno za tadašnje vreme, dobila kompletno obrazovanje kao i on. Njihov otac dao je da se napravi skriveni prozor na ulicu, kako bi uhodio kada se vraćaju kući. Gete je zato našao tajne puteve i uspešno se iskradao i vraćao neprimećen. U muzičkom salonu trospratne kuće u centru Frankfurta priređivana su razna dešavanja, pa je tako tu nasupao i sedmogodišnji Mocart, kao „čudo od deteta“. Geteova majka bila je dvadeset jednu godinu mlađa od njegovog oca. Ovaj je, uzgred, bio jako ružan. Genije i jedan od najvećih pisaca svih vremena imao je krupne melanholične oči na svoju baku. U vreme Napoleona, u Frankfurtu nije postojala javna rasveta pa su ljudi noću nosili fenjere sa svećama: tri sveće ako su pripadali plebsu, dve ako su bili iz građanskog sloja kao Geteovi, a pučanstvo je bauljalo po mraku uz samo jednu sveću…
Slušam audio vodiča i pamtim pregršt zanimljivih detalja iz Geteovog života do njegovog odlaska u Lajpcig kao dvadeset šestogodišnjeg mladića.
 
*
Popodne uranjam u svoje carstvo – Globettroter prodavnicu outdoor opreme. Došla sam sa planom da kupim patike i još ponešto od opreme za hodočašće na Kamino de Santjago, na koje krećem u maju. Od svih evropskih naroda, Nemci su najveći zaljubljenici u putovanja i aktivni turizam. Tokom prethodnih sedam godina, svaki drugi cikloputnik, autostoper, pešak kog sam srela bio je Nemac. U toj zemlji proizvode se i neke od najboljih marki biciklističke kao i outdoor opreme. U toku je popust na mnogo toga, ali se ja pitam kolike su regularne cene, ako su ove snižene. Trošim skoro sve što sam sinoć zaradila od prodaje knjiga.
 
„Ti zaradila, ti potrošila“, kaže mi Magdalena, sa rezonom samostalne žene koja ceni rad, ali i užitak.
 
I u pravu je. Prestajem da razmišljam o tome.
 
Kasnije nam se pridružuje Momir i njegova supruga Nataša. Pijemo kafu tu, na četvrtom spratu prodavnice, sa pogledom na zgradu Evropske ekonomske banke. Ne znam koja je bila arhitektonska ideja prilikom njenog građenja, ali me svojim oblikom neodoljivo podseća na onaj granitni blok iz uvodne scene filma Odiseja 2001, oko kog naši dlakavi preci skaču u pokušajima da ga zagrebu, da ga otvore i otkriju šta se krije unutra. Jaka simbolika od koje se stresam.
 
Ostali su nam još ćevapćići i pita sa sirom i mesom kod Bosanca koji drži kiosk i mali restoran, kratka šetnja kroz Kroneberg, tipično nemačko selo, a potom se opraštamo. Kažem zbogom mojim domaćinima i prijateljima, kao i tom gradu koji sam pomalo upoznala, a koji mi je na trenutke ličio na Beograd. Tačnije, na Beograd kakav je mogao da bude da nije bilo svih onih ratova, kriza, rušenja…

Tema ima 2 komenara.

  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 08.04.2019 05:43
    Vratila si me ovim postom u Frankfurt i neki davni život tamo. Podsetila si me slikama, i pričom o kiši, koliko me je depresivnom činio. To je najčudniji grad u kojem sam živela. I to je grad u kojem sam upoznala i družila se sa toliko ljudi da se i danas ne mogu načuditi. Nit depresivnijeg grada na kulturnom nivou, nit veselijeg kada su ljudi i druženje u pitanju. I dan danas sam u kontaktu i družim se sa gomilom ljudi koje sam tamo upoznala. I na žalost, samo jednim parom Srba. Naša emigrcija tamo je... Recimo, neinspirativna. :)))) I zaista te radnje sa opremom. Zaista su bile fantastične. Spomenem ih svaki put kad sebe izložim ovoj smejuriji i spridnji u Singapuru. :)
    • Poslala/poslao: sr2019wsaDM | Objavljeno: 13.04.2019 06:27
      Izvini što tek sad videh komentar, nisam dobila obaveštenje. Drago mi je što te malo vratilo u ona vremena. A smejurija i sprdnja - vrištim :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *