Fruška gora – srpski Atos, 7. dan

(14. oktobar 2019)
“Draga Snežana,
 
Kontaktirala sam sve manastire i rečeno mi je da noćenje kod njih nije moguće. Jedino ako ste na licu mesta možete pitati Igumana pa vam on možda izađe u susret, prenosim vam kako mi je rečeno.”
 
Napisala mi je Jovana iz Turističke organizacije Vojvodine, koja je pldržala ovu moju turu.
Imajući to na umu, ustezala sam se da uopšte pitam za smeštaj u konacima. Ipak, nadala sam se da će me možda negde sami pozvati. Dešavalo mi se to mnogo puta u pravoslavnim manastirima u Gruziji, Rusiji, Grčkoj. O nekima od njih plšem i u svojoj novoj knjizi, želeći da i na taj način izrazim svoju zahvalnost za njihovo gostoprimstvo.
A primali su me i u katoličkim samostanima, budističkim i šintoističkim hramovima, u džamijama. Uglavnom je bilo dovoljno da im se predstavim, objasnim šta radim i poziv bi sam usledio. Retko kad sam ja pitala za odobrenje, samo u situacijama kada bi bilo opasno ostati napolju zbog divljih zveri, recimo.
Stoga sam nekako očekivala da će sličan predlog uslediti nakon razgovora sa monahinjom Marinom u Sremskoj Ravanici. Već je bilo veče, pričale smo i pitala me je gde ću spavati, a na moj odvovor da ne znam, nije usledio predlog da pitam igumaniju za noćenje u konaku.
Ili jutros, kada sam se vratila do česme ispred manastira Bešenovo kako bih natočila vode za put. Monah za kog mislim da je i iguman tog mesta, izašao je iz konaka i ponudio mi bolju vodu od te. Porazgovarali smo malo, rekla sam mu da peške obilazim manastire, na šta me je pitao gde spavam. Pomenula sam šator, ponekad i ljude koji me ugoste, i nesvesno ocekujući da kažae: pa mogli ste i ovde, jer i sinoć me je video u crkvi. Medjutim, ništa nije rekao, osim laičkog: ‘znači, snalazite se’. Bio je ljubazan kao i svi ostali koje sam srela, čak mi je pokazao i put za dalje.
Krenula sam opet preko Fruške gore, uzbrdo, da uhvatim transfezalu i njome stignem do mog sledećeg odredišta – manastira Šišatovac. Međutim, setila sam se da nemam hranu, a do tamo je dvadesetak kilometara. I usput nema ničega. Gledajući mapu gde bih mogla da se opskrbm zalihama, otkrijem da se nalazim u blizini Vareša, najmlađeg fruškogorskog manastira. Ne nalazi se na mojoj listi, odnosno, na listi tradicionalnih manastira, ali dva su razloga zbog kojih bih volela da ga ipak posetim. Najpre, crkva je zidana od drveta, norveškog belog bora i camovine, pa barem na slikama podseća na one stare crkve brvnare. Drugirazlog je što je posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom, a ja sam u njegovoj crkvi krštena. Tako menjam plan i silazim u selo. Zasmeje me lokalac koga upitah za prodavnicu, na šta će on: “Jeste se vi izgubili?“
Do Vranaša stižem usred najveće žege. Prilazeći putem ka crkvi, vidim igumana koji kolima odlazi izvan manastira, u suprotnom smeru od mog. Ipak, ulazim.
Crkva deluje bajkovito, toliko različita od svih naših tradicionalnih kamenih građevina. Kao iz, recimo, ruskih bajki. Iz nje upravo izlazi mlada monahinja. Pitam je da sednem i malo se odmorim, a ona me nudi da uđem unutra gde je veća hladovina. I kaže mi da je izvor ispod crkve.
Unutrašnjost je oslikana freskama i sve to zajedno deluje živopisno. Sedam i odmaram se, uživajući u miru. Potom izlazim i spuštam se do izvora. Zanimljivo je da je ovaj izvor korišćen u rimsko doba kao glavni izvor za snabdevanje celog Sirmiuma, današnje Sremske Mtrovice. Voda je ledena i veoma ukusna.
Vraćam se gore i kucam na vrata konaka. Izlazi ista ona monahinja. Pitam je da li bih možda mogla da prenoćim na manastirskom imanju, jer je ograđeno. Monahinja mi pokazuje da se preko puta nalaze opštinske livade i da mogu tamo, mada ima šakala i lisica. Opet me je sramota da upitam za konak, iako je ovo ženski manastir i ima i konak. A i mohaninja kaže da sačekam igumana dok se vrati, jer samo on može da odluči.
Tako sednem i cekam. Nisam ovo planirala, ali zaista bih volela da ostanem u ovom manastiru i saznam malo više o njemu u ljudima koji u njemu službuju. Odlučila sam da ću se odvažiti i upitati igumana za to, bez obzira na onu poruku devojke iz TOV-a koja je proverila i ovaj manastir i gakođe dobila negativan odgovor u vezi sa ugošćavanjem putnika.
Nakon sata stiže iguman. Prilazi mi, ja ustajem i kratko mu se predstavljam. Kažem mu da pešačim već sedmi dan obilazeći manastire, a da sam skrenula sa rute osam kilometara zbog ovog, da bih ga videla, a i zbog toga što sama krštena u Sv. Vasiliju.
“Da li bih mogla da kampujem negde u sklopu vašeg imanja?“, pitam.
“A gde ovde?“, odgovara odmahujući rukom. Plac ima sigurno 30 ari, od kojih je pola u livadi.
“A negde u nekom kutku da nikom ne smetam i niko da me ne vidi. Sestra mi je rekla da napolju ima šakala i lisica, da se spuštaju do kuća, pa ne bih da rizikujem. “
“Nema gde ovde”, odgovara otac. “Idite tamo na državno zemljište. “
I onda krene da me ispituje zašto pešačim po manastirima, tvrdeći kako mi je to pogrešno i uzalud rasipanje vremena. Kako bi trebalo da se molim. I da imam porodicu. Da ne idem uporedo sa onim što je propisao kao Božji put. Neka mi oproste svi vernici, ali mene takve propovedi bez pokušaja makar osnovnog razumevanja onoga što kažem, jako ljute.
“A nije li Bog taj koji šalje putnike da bi iskušao svoje sluge ko šta nosi u svom srcu, oče? Nije li rečeno da je greh oterati putnika sa svog praga? “
“Jeste, ćeri”, odgovori i nasmeje se, te nastavi da mi govori o tome kako će me samo molitva spasti.
Pozdravim ga i odem. Ne moram to da slušam, makar gorela u Paklu.
Na onoj državnoj livadi troje cobana – muškarac i dve žene. Kažem im ukratko šta mi se desilo i pitam da li bih mogla da tu kampujem. Muškarac se šali, kaže da je tu njegov teren preko dana, a noću je slobodno, osim ako ne želim njegovo društvo pa ga pozovem. Smejemo se i razmatramo opasnost od šakala kojih cesto ima.
“Treba da odeš u Šišatovac da da da vdiš ako bi te tamo primili”, ote se coveku usred priče.
“Ali to je dvanaest kilometara a ja sam već jako umorna”, odgovorim.
“Ima prečica, pokazaću ti kuda da ideš! “, povika čoban uzbuđeno.
I zaista, više puta ponovi mi kako da letnjim putevima stignem do tamo, preko njiva i polja, a da se ne izgubim. Jedna od žena, Nevenka, kreće deo puta sa mnom, jer se njena kuća nalazi u tom pravcu. Izvodi me izvan sela, ponavlja koje rute da se držim i poželi mi srećan put.
Narednih sat i malo više grabim između njiva i kukuruza, brzinom za koju nisam verovala da ću imati na kraju dana. Ali žurim da stignem pre mraka. Dodatnu motivaciju daje mi mogućnost da najzad ostanem u nekom konaku. Uz sve ostalo, tuš bi mi zaista dobro došao.
Šišatovac je jedan od najlepših manastira koje sam videla. Pre nego što uđem unutra, rukom prelazim po crveno-belom kamenu, koji broji vekove. U vrtu ispred hrama ogromna bašta sa lavirintom od živice. Izgleda nestvarno.
Crkva je prazna a ni okolo nigde nema nijednog monaha. Pored blagovaonice ugledam toalet, pa krenem tamo. Utom, iz trpezarije čujem neke zvukove. Javim se i kroz komarnik ugledam monaha. Izvinjava mi se što ne može da otvori vrata, kaže da su zaključana spolja.
I njemu kažem šta radim i upitam da noćim ngde iza kapija manastira. Opet odlučno odbijanje. A konaci?, usudim se da pitam.
“Ovo je muški manastir”, odgovori. “Ne možete ostati u njemu.“
Sećam se pre nekoliko decenija, da smo ostajali kao planinari u ženskom manastiru, ali žene u sobama, a muškarci u katunima. I da sam u Gruziji spavala u muškom manastiru. Kao i u ruskoj Kjahti.
Ali slegnem pomirljivo ramenima i upitam da li mogu makar kupatilo da koristim. Istuširala bih se unutra.
Mohan odobri i ja zahvalim.
Nešto kasnije, napustim manastirski kompleks i potražim mesto ispred, u selu. Nije mi problem da kampujem, to zapravo najviše volim, ali, čemu služe konaci? Za koga su napravljeni? Zašto stoje prazni a putnici se snalaze? Gde nestade ona hrišćanska gostoljubivost? Gde nestade sveta obaveza pomoći putniku namerniku?
Umesto svih tih odgovora, otac Amfilohije na Twitteru (ako je to uopšte pravi nalog a ne nečiji lažni) napisao mi je da je to što mi se desilo najbolji dokaz da sam ja na lošem putu.

———–
Kupujući moje knjige, direktno pomažete moje putovanje oko sveta. Pogledajte dostupne naslove i naručite ih preko sajta.

Tema ima 3 komenara.

  • Poslala/poslao: Jeremy | Objavljeno: 30.10.2019 07:57
    Trebala si odgovoriti tom na twitteru da ti se to dogodilo samo u Srbiji, i da to pokazuje da je Srpska crkva na lošem putu! Ja sam se jednom igumanu izvinjavao što sam ga "uznemirio i iznervirao, isprovocirao..." (ne sećam se tačno kako sam se izrazio) jer sam ga kao putnik namernik pitao da podignem šator samo jednu noć a on počeo bukvalno da viče na mene! Kao što kažeš, lepo sam ga i kulturno podsetio da to nije hrišćanski, odmah se smirio:), a ja se nasmejao u sebi i produžio dalje. U našoj crkvi su uglavnom fanatici i nije ni čudo što ima malo vernika... Naravno ima i mnogo dobrih i svetih ljudi, ali oni se uglavnom ne vide i ne čuju. Pozdrav i svako dobro, srećan put i uživaj!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.10.2019 08:23
      Ispostavilo se da to na Twitteru nije nikakav otac već sprdnja-nik. No baš mi je zapečatio celu priču. Ne znam šta se desilo sa tim ljudima u manastirima, ranije su pozivali putnike i moglo se konakovati.
  • Poslala/poslao: Sasa | Objavljeno: 04.11.2019 07:44
    Da, to su naše vrednosti, da se gura nos u tudj život, a ne gleda svoj. Popuj nekome koga ni ne poznaješ, propovedaj neku humanost, dobrotu i stvaranje porodice nekome ko je doneo odluku ili iz ma kog razloga doneo odluku za bilo šta... A sa druge strane šutni ga na ulicu da se bori za goli život sa divljim zverima... Taj ko tako govori i postupa nema blage veze ni sa Bogom ni sa životom ni sa humanošću, već je iskompleksirani i nesposoban bednik koji se nekako uvukao u mantiju i zaista može da mu se postavi dijagnoza sa "kompleksom Boga". U takvim slučajevima zaista jedino preostaje da se čovek okrene i ode, nema šta tu da traži - "Homo homini lupus!".

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *