Author: snezana

Najzad stižem u Temuko

25.10.2020 | 18 komentara
Mrak je već pao i došlo je neko društvo sa glasnom muzikom. Prošli su tačno pored mog šatora i komentarisali su nešto, a neko od njih udario je rukom volan bicikla, u stilu 'dobra mašina'. Otišli su negde i odahnula sam, ali ne zadugo, jer su se ubrzo vratili. Ponovo prolazeći kraj mog šatora, predvodnik grupe uhvatio ga je za vrh krova i podigao ga. Nasilno, ali neshvatljivo lako, kako je moguće samo u snovima. Kako je to uradio, pod i ja na njemu ostali smo na zemlji, sada razgolićeni pred svima, a šator je visio u njegovoj ruci. I tu sam se probudila.

Od jezera do jezera

18.10.2020 | 17 komentara
Svrljam po gradu, pracena znatiželjnim pogledima. Trotoari su zakrčeni improvizovanim tezgama na kojima se uglavnom prodaje garderoba. I čini mi se da je sve secon hand i nekako mi deluje siromasno. Podseca na devedesete u Srbiji. A onda se setim da ovu regiju naseljavaju mahom Mapuče, koji pripadaju nižem drustvenom sloju. Kad obratim pažnju, otkrijem i da ispred velikih lepih kuca nema takvih tezgi, a u njihovim bastama su ne-Mapuče vlasnici koji se bave vrtlarstvom. Klasna i rasna podeljenost mi je ovde očiglednija nego bilo gde do sada u Čileu.

Najlepše čileansko jezero

12.10.2020 | 19 komentara
Opazivši me, karabinjeri se zagledaju u mene u čudu. I kroz one maske na njihovim licima jasno vidim da ne znaju šta bi trebalo da učine povodom pojave stranog turiste na biciklu. A ja im i ne ostavljam mnogo vremena da nešto smisle, nego projurim pored njih, pravo pod onu dezinfekcionu kapljičastu zavesu. Kao da sam uletela u masinu za pranje kola. Širim obe ruke puštajuci na tren volan i vrištim od sreće (veoma je toplo a ja sam zagrejana od vožnje pa mi ovo baš dobro dodje da me malo rashladi). Osećam poglede karabinjera iza svojih ledja i mislim kako je prava šteta što ne mogu da vidim njihove izraze lica. Mora da su zinuli a zatim se nasmejali i odahnuli, jer sam ih razrešila brige oko svoje moguće kontaminiranosti virusom.

Preko preče…

03.10.2020 | 16 komentara

Najpre su dva jareta, toliko mlada da su još uvek nesigurna na krivim nožicama, izvirila iza stene, gledajući me u čudu. Točkovi ne prave veliku buku, pa tako objašnjavam činjenicu da se nisu prepali od mene. Stojimo tako i gledamo se, a ja im nešto tepam, da se ne plaše i da im neću ništa. Ali nekim pokretom ih ipak uplašim, pa se povuku unazad, do, kako će se ispostaviti, mama-koze. Gospođa izranja takođe iza stene, sada me i ona proučavajući. Oni malci su već na sugurnom, na njenim vimenima i sisaju. Tada se pojavljuje jarac - crn, sa bradicom, i kritički me odmerava. A onda zaključi da to tamo, šta god da je, nije vredno njihove pažnje, te povede  porodicu dalje, niz put.

Uopšte, ima mnogo prinova ovog proleća - na svakom pašnjaku vidim ždrebad, telad, jagnjad, prasiće... Život se obnavlja.

Ljudi ‘nove stvarnosti’

30.09.2020 | 22 komentara
Razmišljam o dobrim ljudima koji mi se dešavaju ovih dana. Dešavali su se oni sve vreme mog Puta, ali sada to posebno dolazi do izražaja iz nekoliko razloga. Prvi je taj što skoro da nema putnika. Postali smo retka i ugrožena vrsta, kao poslednji Mohikanci koji su zalutali u prostoru i vremenu, zaglavljeni u 'novoj stvarnosti' koju ne želimo da prihvatimo. Stoga smo vidljivi nadaleko i prepoznatljivi. Lokalcima koji su živeli od turizma, kao i svima uostalom, preko glave je korone i zabrana i sveg tog straha i prisile koju vlasti temelje na njemu. Zato se nama, putnicima, raduju kao zračku nade, kao jedinom dokazu da je postojao i da još uvek postoji poznati haotičan, ali razumljiv i koliko-toliko slobodan poredak (posebo gledano retrospekitvo, sa onim što sada znamo o tom pređašnjem svetu i načinu života). To su isti oni ljudi sa kojima ne bih stigla ni da progovorim u normalnim okolnostima, jer bi bili u gužvi zbog gomile turista i poslova oko njih. Sada imaju vremena i sada se pokazuju kakvi su zaista. Ne znam da li je trebalo da nam se desi Korona da bi se pokazalo kakav je ko čovek, ali to što mi se dešava ovih dana za mene je dragoceno i neizmerno sam zahvalna zbog toga - mnogo više nego u onim normalnim vremenima.

Ponovo na Putu

26.09.2020 | 9 komentara
Službenica proverava raspored na internetu a potom pita vozača autobusa kojim danima vozi. Pošto se uveri da je sve kako sam rekla, poziva nekog šefa. U međuvremenu, ja sam pokušala da ih umolim da me puste da prođem, čak sam i zaplakala, ali i ona i njen kolega slegnuli su ramenima. Sve što sam postigla time je taj poziv nekom šefu. Slušam službenicu kako mu objašnjava moju situaciju. Dva-tri minuta kao čekanje životne presude. I onda potvrdno 'si, si' tom sa druge strane veze, a prema meni podignut palac. Odobren mi je prolazak. Doviđenja, Ajsenu, a dobar dan, Los Lagosu! Kasnije te večeri saznaću da se situacija u Ajsenu jako pogoršala i da se u Kojaikeu uvodi karantin. Da sam čekala još jednu nedelju za polazak, kako sam bila planirala, više ne bih mogla da se izvučem.  

Mir, pa navrat-nanos

16.09.2020 | 25 komentara
Na uzbrdici ka gradu, u susret mi nailazi žandarmerija. Dođavola. Policijski je čas i ne bih smela da budem napolju. To mi i kažu. Pravdam se time da sam očito stranac. I da moram da izađem iz Villa Ortega pre nego što zatvore granice. Na svom očajnom španskom govorim da imam avionsku kartu iz Santjaga. A do tamo moram nekako da stignem. Ovde mi nisu dali da stavim bicikl u avion (lažem). Ni u autobus. Pokušaću da uhavtim nešto iz Puerto Montta. Ali ako ostanem zaglavljena ovde naredna tri meseca, propašće mi let. Ja samo želim kući. Desetak minuta mi tako pričamo. Na kraju, policajac kaže da prođem. Šta ga, naposletku, briga za neku strankinju na biciklu koja će pedalati po mrkloj noći. (...) Počinju uzbrdice. Toliko su strme i ja sam toliko natovarena, da moram da guram. Hladno je, minus četiri. Ovo je jedna od najhladnijih noći u poslednje vreme. Pada i ledena kiša. Uza sve, duva i čeoni vetar, onaj razbijački, patagonijski. Nema nigde nikoga. Moje prednje svetlo je jako, pa dobacuje do nekih očiju koje svetlucaju u mraku. Gledaju me, pored puta. Ovo je teritorija nacionalnog parka i svašta može da se spusti dovde, kad nema vozila ni ljudi. Oči mi se približavaju a onda šmugnu pored mene. Lisica. Druga me čeka nešto dalje, stojeći nasred puta. Mrtva hladna stoji i gleda me. Proučava šta sam, kakvo sam to stvorenje. Onda shvati da je bolje da me propusti, pa pretrči na drugu stranu i zamakne u rastinje.

Pripreme za nastavak

08.09.2020 | nema komentara

Kulturološki šok, vs. prihvatanje

28.08.2020 | 17 komentara
Među prvim mudrostima koje sam usvojila na putovanju je ona o raznolikosti božje bašte, odnosno sveta. Već na manje od hiljadu-dve hiljade kilometara udaljenosti od nas, žive narodi čiji su nam običaji potpuno nepoznati i, često, nerazumljivi. Najlakše je da se užasnemo, otkrivši ih. Da se zgrozimo, kao što se malograđani zgražavaju nad ponašanjem neke 'slobodnije' devojke, ili zbog toga što je neko gej, ili što neko radi nešto izvan konvencija i šablona kojih se mi sami pridržavamo. Pri tom, ne mora uopšte da bude loš taj malogađanin, niti je nužno glup, a još manje neobrazovan, samo je – uplašen. Taj malograđanski čovečuljak ili čovečuljica (a svi smo mi pomalo oni) uplašen je da će promena u modelu sveta i ponašanja koje je on usvojio razbiti taj njegov svet i da on neće umeti da se snađe u haosu koji će nastati nakon toga. Svi naši strahovi proističu iz suočavanja sa nepoznatim, kada smo izbačeni iz zone komfora na novi, skliski teren, kojim moramo da se krećemo, dok imamo samo dva izbora: ili da prihvatimo taj drugačiji svet u kom smo se obreli, koliko god on bio različit, ili da pretrpimo često ozbiljne posledice zbog neprilagođenosti novonastaloj situaciji.

Planeta Japan(aca)

25.08.2020 | 4 komentara
Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana, ili od Hokaida do Okinave. Tokom tih šest meseci kampovala sam u parkovima i šintoističkim hramovima, spavala u autobuskim stajalištima i kapsula hostelima, upoznavala neke (ne)obične Japance, bila gost u kućama ljudi koji su me sa ulice svraćali na noćenje, prisustvovala ceremoniji čaja, degustirala originalni japanski suši, okonomijaki i remen, ušla u autentična samurajska sela i čuvene zen vrtove, pila sake i gledala kako se proizvodi, videla neke od najvećih prirodnih lepota i kulturnoistorijskih znamenitosti Japana, posetila Hirošimu i pričala sa svedocima koji su preživeli eksploziju A-bombe, bila sprovedena policijskim kombijem u Nagasaki, gledala sakuru na Okinavi, vozila se monorejlom i podvodnim tunelima između ostrva...